*Стравични злочини комуниста у Србији

Kuca Cveca

О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале.

Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године.

Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине, јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред.

Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. А, такав случај постоји још само у Русији, где милиони невино побијених људи после рушења друштвеног поретка још нису избројани, иако су недвосмислено показали две ствари: прво, једном покренути талас масовних злочина не зауставља се чином освајања власти, и друго, пре или касније комунисти почињу да се убијају и међусобно. Тако је Стаљин поубијао готово целу гарнитуру Лењинових револуционара, да би се потом окренуо и против својих сарадника.У злогласним стаљинистичким чисткама убијено је и више од 100 југословенских комуниста – много више него што их је у Краљевини Југославији убила Жандармерија. Нестајали су Срби да би на њихово место били постављани Хрвати и Словенци.

Од 20 чланова последњег предратног Централног комитета Комунистичке партије Југославије у Москви је 1937. године ликвидирано њих 19. Саучесник у овим убиствима био је последњи, двадесети члан Централног комитета – Јосип Броз Тито. Он је тада постављен на чело КПЈ, где је наставио да примењује опробани стаљинистички метод: ликвидирати све стварне и потенцијалне непријатеље, почев од оних у својој близини.У израз „класни непријатељ“, по директиви Коминтерне, од 9. маја 1941. потпале су две групе људи: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, као и сви чланови владајуће династије и свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције…

Директива је, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што је ускоро почело да се спроводи у дело. Најпре у Србији. И најпре по српским варошима и селима. И опет је употребљен познати рецепт са слањем Лењина да диже револуцију и разбија систем „изнутра“.

zlocini-komunista-grobnice-srbija-790x1526

Очекујући отпор Срба, 1941. године у Србију стиже 400 професионалних револуционара, пронађених у окупираним европским земљама, где су се склонили после пораза у Шпанском грађанском рату. На челу је Јосип Броз Тито. Пошто се показало да 400 револуционара није довољна бројка, они су потражили савезнике у робијашима одбеглим из затвора током априлском слома. Тако се у партизанима нашао и најпознатији криминалац у земљи Дража Глигоријевић, који је априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја, звани Цоја првоборац, из Крагујевца и многи други.

Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће“. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља“. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа. „Неке сам убио и маљевима“, рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Немачки извештаји јављали су о клању жртава, а недићевски о убијању секирама. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероја, али су одустали јер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коју су Чачани првом приликом склонили. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића, док је други рођени брат, Душан, током рата био коректор у једном листу у Београду. То је био разлог да га после рата стрељају. Када су му други ухапшеници у ћелији рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он је одговорио: „Напротив, ја ћу први бити стрељан!“

Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили власт, комунисти су називали „другом фазом револуције“, у којој, према теорији, „треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним непријатељем“. Под „првом фазом револуције“ они подразумевају освајање власти свим средствима, а под „другом фазом“ учвршћивање власти, пре свега ликвидацијом стварних и потенцијалних непријатеља њихове странке. Ту „другу фазу“ почели су да спроводе у новим областима које су освојили: у источној Херцеговини и Црној Гори.

На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био кријумчар дувана.

Тито Франкенстеин

По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље“. Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља“, пише:

„Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…“

Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942„, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. Он пише да су Ј. Б. Тита и његов Централни комитет на нови талас злочина нарочито инспирисали успеси Црвене армије под Москвом и Стаљинов говор на прослави годишњице Октобарске револуције. У првој половини децембра 1941. године они су проценили да је дошло време за успостављање “диктатуре пролетаријата“, као “законом неограничене и на насиљу основане владавине пролетаријата над буржоазијом“.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Злочини се умножавају после 4. јануара 1942, када је у Херцеговину упућен Саво Ковачевић са делом Никшићког партизанског одреда. Било је притужби да су херцеговачки комунисти „меки“ у обрачуну са класним непријатељем, па је врх партије сматрао да ће им користити особа која је управо осудила на смрт петоро својих рођака. Ковачевићева десна рука био је још један „народни херој“ Петар Драпшин.

У злочинима је предњачио 1. ударни батаљон, специјално основан за ову намену. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Саво Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, секретар Окружног комитета КПЈ за северну Херцеговину, Миро Попара, доноси закључке са саветовања Врховног штаба и Централног комитета у Иванчићима, о “бескомпромисној борби против ‘петоколонаша’српске националности“. Већ 30/31. јануара Преки војни суд 1. батаљона осуђује на смрт 16 „најистакнутијих разбијача народноослободилачке борбе“ у Дабарској вили. Четворица су стрељана, а осталима је казна изречена условно на годину дана. Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, партизани су 27. фебруара под уобичајеним лажним оптужбама на Радачком бријегу стрељали 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Скоко, око убијених заиграли коло.

Један од најмонструознијих злочина одиграо се током 3. и 4. марта у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекој Груди, када партизани стрељају 41 особу. У Ластви су стрељали браћу Петра и Ивана Саичића, којима су као отежавајућу околност узели што су били добровољци на Солунском фронту. У селу Брајићевићи стрељали су 12 старијих људи. После обилног ручка, пред масом света, Драпшин је уперио пиштољ у Милана Зиројевића, рекавши: „Овога гађам у око“. Ипак је промашио, па је несрећника, који је говорио да ништа није крив, дотукао партизан Славко Коцка. Утом је родбина осуђених, до тада у неверици, стала да лелече, док су партизани започели песму и шенлучење, терајући родбину да им се придружи. „Та стравична мешавина песме и лелека остављала је поражавајући утисак на све присутне, изузимајући организаторе и извршиоце тог грозног чина“, пише у својим сећањима Саво Скоко.

Партизанско коло, над још топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку. Драпшин је ту изјавио:

„Морамо убијати и невине заједно са квислинзима да не би нас они убијали“.

На игранкама око убијених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље партизани су певали своју нову песму: “Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо“. У Добрељима су стрељали два старца и једног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.

Драпшина, потоњег команданта једне од комунистичких армија, Саво Скоко описује као „психички нестабилну личност“, уз напомену да се ова нестабилност „граничила са лудилом“. Непосредно после рата, у тренуцима психичког растројства, Драпшин је извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, деценијама скривали.

За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да је био још гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио:

„Не можеш, убили смо га ноћас“

Само у зборнику докумената Недићеве управе, која су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (цивила) у „Недићевој Србији“, пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртава комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија. Недићеве власти наставиле су да бележе убиства и наредних година. Августа 1942. године недићевци су евидентирали 18 случајева убистава цивила. На пример:

„Трећег августа у селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима“.

Или:

„Тридесетог августа од стране комуниста убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит“.

Нови велики талас злочина покреће се крајем 1943, када су партизани отпочели са покушајима повратка у Србију. Међу најзверскијим била је ликвидација породице Радић у селу Мали Пожаревац, коју су извршили партизани из Космајског одреда, под командом Марка Никезића. Страдали су глава породице Никола, његова жена Новка, синови Живорад и Милорад и снаја Милева (Живорадова жена). У овом селу убили су укупно 34 особе, у оближњем Малом Поповићу 22, итд. Лакоћу с којом су убијали видимо и у дневнику 1. чете Космајског одреда: „Рад у чети: Читање ‘Пролетера’ са дискусијом. Бријање. Увече је чета извршила ликвидацију једне издајнице из Кусатка“, записано је за 20. јул 1943. А ово је запис за 21. јул:

„…Индивидуално читање. Увече чета је извршила ликвидацију једног народног издајника у Кусатку„.
А, онда је стигло „ослобођење…“ Права прилика за извођење „друге фазе револуције“ указала се, иза тенкова Црвене армије, октобра 1944. године. У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви„, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног“ Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости„, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге „На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је:

„Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо”.

Овакав наступ комуниста у Србији потврђују и хрватски извори. Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито је рекао:

„Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали„. (Биланџић је забележио и Титову изјаву из 1974, поводом оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. „Па то и хоћу“, рекао је).

Стојан Прибићевеић известио је један амерички лист 27. јануара 1945. године да се „после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу:

„Била је то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи“.

Много година касније, мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила. А Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.

Припадник КНОЈ-а, Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 9-10 часова увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање.

„Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи„, сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа.

„За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније“, каже Мија Петровић.

Друга масовна гробница налази се у негдашњим Белимарковићевим воћњацима на Бањици. Овде је током рата било највеће немачко подземно складиште бензина на Балкану. Комунисти су цело складиште напунили лешевима, па су поред копали нове масовне гробнице, као и у Лисичјем потоку, у Железничкој колонији и на многим другим местима. Истовремено, концентрациони логор на Бањици није престао да ради, само је променио чуваре.

Судбину престонице, у одговарајућој сразмери, доживели су и сви други градови у Србији. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио је да ради. Нишлије и мештани околних села и варошица убијани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од највећих стратишта било је у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касније, приликом орања откопавали људске кости. Према минималној процени историчара Александра Динчића, у Алексинцу и околини комунисти су убили преко 600 особа. Засад најдетаљнији попис жртава комуниста сачинили су историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић за чачански крај. Сакупили су имена 1.341 жртве, с тим што за 735 особа није било могуће утврдити од кога су страдале, али поуздано се зна да је реч о противницима комунизма. Овде треба додати још преко 1.000 младића које су комунисти насилно мобилисали и смишљено одводили пред немачке цеви на Сремском и другим фронтовима тога доба. Иницијатива да се откопа једна од масовних гробница, на помоћном игралишту ФК “Борац“, увек је пропадала.

У Крагујевцу, комунисти су највише убијали у Капислани, у кругу војне фабрике, а имали су и логор на Метином брду, такође преузет од нациста. У Крушевцу постоји чак и топоним Маџино гробље, према имену једног комунисте.

У Ужицу, крајем 1944. и почетком 1945, убијали су у Скојевском парку на брду Пора, у Крчагову, где је данас градска болница, у Старом граду (данас: Теразије), као и у траншејама изнад Царине. У Ваљеву су убијали на брду Крушик, испод касарне Петог пука.

Жртве лесковачког краја убијане су у околним селима, највише у Славнику, где је постојао и логор. У Горњем Милановцу, многи „народни непријатељи“ издахнули су под мукама у згради старог суда, где је била главна тамница. У самом граду егзекуције су биле на месту званом Гробље. У Ресави сваке ноћи су била стрељања крај друма Свилајнац – Црквенац, а масовна гробница постоји и у Расаднику. Масовне гробнице у Јагодини налазе се у багремару крај пута за Ракитово, у багремару Мике Младеновића и на Коњском гробљу, које се и данас зове Стрелиште, а у Зајечару на брду Краљевица, крај пута за село Вражогрнац, у потоку Змијанац, у јаругама према Бољевцу, на обалама Тимока, у шуми поред Тупижнице…

Као стрелиште у Шапцу послужила је стара тврђава, док је у Пожаревцу највише невиних грађана пало крај старог петровачког пута.

Једна од данашњих општина са највећим бројем жртава комунизма је Аранђеловац. Истраживач Раде Главаш сакупио је више од 500 имена убијених, која ће ускоро бити објављена у његовој књизи. Комплетан попис постоји и за општину Сопот, који садржи 202 имена убијених од комуниста.

У Новом Саду комунисти су убијали „народне непријатеље“ у Рајиној шуми, а у Банату највише у Делиблатској пешчари. На Космету, највише у Косовској Митровици, а постојао је и логор крај манастира Високи Дечани, у коме су кости остављали „кулаци“ из целе Србије.


2017-09-03

Tекст написали чланови Српског либералног савета

Изворник: Хронограф.нет

Кућа цвећа

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозомбијада
Брозомбиленд Народна власт Ко је финансирао аустроугарског каплара? Загорски Џек Трбосек Друже Тито ми ти се кунемо! Голи оток - омиљено летовалиште Јосипа Броза Тита Највећи син свих наших народа и народности: Од Србије је одвојио Војводину и КосМет а својој Хрватској прикључио Дубровник, Истру и отоке И после Тита - Кита! Јосип Броз Тито (1892.-1980. г.) као војник крваве 42. Вражје дивизије аустроугарске војске на положају у Западној Србији 1914. г. (лежи са упереном пушком) Партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита из Прве пролетерске бригаде заједно са усташама поглавника Анте Павелића из Црне легије у Босни априла 1942. г. Члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије Милован Ђилас (из Црне Горе) и партизански командант Коча Поповић (Цинцарин) заједно са немачким официрима и војницима за време “Мартовских преговора” 1943. г. (Босни и Херцеговина) када су се обе преговарачке стране договориле о билатералној колаборацији против Југословенске војске у Отаџбини Немачки војник Аугуст Хелер са партизанима Љубићког партизанског одреда у околини Чачка 1941. г. Демократски ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
ЕУ врши огроман притисак на Србију, приморавајући је да уводи санкције против Русије, и доводи у реалну опасност ступање у ЕУ, чему су Срби тежили последњих 15 година, одлучивши се на озбиљне уступке за земљу, сматра руководилац Центра за проучавање савремене Балканске кризе Института за славистику РАН, академик Српске Академије наука и уметности Јелена Гускова. Европски комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу Јоханес Хан уочи посете Београду изјавио је у интервјуу за београдски лист Вечерње новости да је Србија дужна да увде санкције против Русије ако жели да ступи у ЕУ. Притисак на Србију се стално врши, и мада је она све време вршила озбиљне уступке како би ступила у ЕУ, притисак ће се наставити. Данас се исти покушај притиска врши на Русију, систем санкција је из исте приче, али са нама је теже разговарати, ми смо јачи, а са Србијом је лако, зато је у тој ситауцији подршка ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица. Одломак из књиге „Голгота Раковичке парохије“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“. Ова и друге књиге ове издавачке куће могу да се купе у „Ризници Земун“, књижари задужбине манастира Хиландар, црквеним продавницама, књижарама Делфи, Лагуна, Вулкан. Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca, kafedžija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!!!. Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država. Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je značilo, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Колаборација Брозових партизана са усташама: Једна аутентична фотографија
Источна Босна 1942. г.: Руковање Брозовог партизана са усташом Анта Павелића. Типичан доказ о круцијалној, систематској, свеобухватној и планској колаборацији два Хрвата и њихових војски на просторима усташке Неовисне Државе Хрватске у току читавог Другог светског рата. Сарадња се односила искључиво против Југословенске Војске у Отаџбини под командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића Расправљајте на нашој Твитер страници! Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Фотографије из 1914. г. на којима је усликан Јосип Броз Тито (крајње лево у лежећем положају) - "највећи син свих наших народа и народности" у својој првој посети Србији. Овом приликом је имао одело плаве боје шивено по последњој бечкој моди. Разгледање природних лепота Србије уз стручно објашњавање бечких туристичких водича Први сусрет са Брозовим домаћинима уз најсрдачније изразе захвалности на топлом гостопримству Save Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Када је стварно рођен Тито?
Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако: Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,... била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
Ако из Срема, преко окупиране Српске Крајине, кренете пут Винковаца, на самом уласку у град наићи ћете на таблу која вас обавештава о градовима пријатељима. Хрвати су педантни, рекли би неки Срби, о свему мисле, ништа не препуштају случају. Све им је уредно. Улице нису прљаве као наше, травњаци су покошени, а трговци услужни. Једном речју, могу нам бити „узор“ у свему. А да ли је баш тако?    Поред наведеног обавештења, преко читаве табле је исписано велико латинично слово „У“ са „крижом“ у врху, које вас такође обавештава о једној битној чињеници: „Нисте добродошли, ако сте Србин!“ То вас, наравно, неће ни најмање изненадити, јер је мржња према Србима одавно постала уобичајени, саставни део хрватског фолклора. И не само фолклора већ пожељна, суштинска, карактерна одредница сваког „свесног домољуба“.  Отићи ћете у град, обавити послове због којих сте дошли, уколико су ти послови у неким државним установама службеници ће вам, кад је то ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
Leto tek što je počinjalo. Ondašnje novine su objavile da je bilo prijatnih 25 stepeni. Bio je pijačni dan, pa je stanovništvo iz okolnih sela požurilo da u gradu proda šta može. I đaci su baš tada dolazili da preuzmu knjižice. Raspust tek što je počeo. Nemačka okupacija se tog 5. juna 1941. godine u Smederevu nije naročito osećala. Naravno, tu i tamo, videli su se nemački vojnici, ali se narod slobodno kretao, trgovalo se i radilo, pa je i život nekako išao dalje. Samo dan pre, u gradu je gostovala pozorišna trupa iz Novog Sada. A onda se začula eksplozija iz pravca tvrđave, jednog od simbola Smedereva koji se nalazi u centru grada. Dan kada se dogodilo nezamislivo Smederevska tvrđava pre katastrofe sa naslaganom municijom i vojnom opremom, Foto: Wikipedia Posle kapitulacije Jugoslavije, Nemci su odredili Smederevo kao mesto na kome će se skladištiti sva zarobljena oprema, oružje, municija i benzin. U gradu je ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат. Ако смо Срби, сад се сва историја мора срушити, јер наступа ново доба… као што је увек кад се промени власт. Одакле долазимо, ко смо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања на која одговора нема, изузев у тражењу одговора. Ко смо, одакле смо, куда идемо? И шта је историја, осим сазнања да више видимо зато што стојимо на раменима оних који су живели пре нас? И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш јер смо га позајмили од предака, и да га дугујемо потомцима. Вековима већ градимо кућу „на стази слонова“ и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
Истраживачи у Меморијалном музеју холокауста су документовали све нацистичке концентрационе логоре, гета, места на којима се одвијао робовски рад, као и фабрике смрти које су постојале широм Европе. Документовано је чак 42.500 локација. Бројка укључује 30.000 кампова с робовском радном снагом, као и 980 концентрационих логора. Ранији подаци су показивали да је логора широм Европе било око 7.000. Истраживачи сматрају да је око 20 милиона људи умрло или су били затворени у логорима. Међу местима насиља су били и центри у којима су трудне жене биле присиљаване на абортусе или су њихова деца убијана недуго након рођења. Варшавски гето је био највећи, у једном тренутку тамо је било смештено око пола милиона људи. Комплетирање ове грађе очекује се до 2025. године. После краткотрајног априлског рата 1941. године, низови железничких вагона пуних олова, који су транспортовали производ до Енглеске, били су облепљени немачким натписима. И правац јс био други: ,,Nach Deutschland”. Немци су одмах по заузимању Косовске Митровице упутили ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија, Хрватска и Европска Унија
Процес проширења Европске Уније (ЕУ) на истоку Старог континента се наставља и након 1. јула 2013. г. када је за сада последња (28.-ма) пуноправна чланица овог клуба постала Република Хрватска. “Велика мотка” Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ тренутно имају Црна Гора, Србија (без Косова и Метохије - КосМет), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија што ће рећи да је Балкан са Малом Азијом (мост између Европе и Азије) следећи регион тајмиран за Еуро-интеграције. Сходно томе, 24. априла текуће године се у Србији одржавају ванредни парламентарни избори како би се про-унионистичка и про-НАТО-овска владајућа пречанско-динариодска СНС (анти-Србијанска назадна странка) дефинитивно учврстила на власти са апсолутном већином у Народној скупштини и тако коначно у наредном четворогодишњем мандату угурала Србију прво у НАТО па онда (вероватно након још једних избора) и у ЕУ. Управо предизборно потписан споразум владајуће коалиције са НАТО пактом о фактичкој војно-политичкој окупацији Србије од стране западне алијансе је уједно ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Брозомбијада
Други део Истина “Стрељања Историје”
*ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
*Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
Окупација у триста слика
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
*Колаборација Брозових партизана са усташама: Једна аутентична фотографија
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
*Када је стварно рођен Тито?
У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
*Беч не признаје злочине у Србији
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
*Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
*Србија, Хрватска и Европска Унија
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација

Share