*Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.

На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.).

Карактер „Вуковарске операције“

Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије – Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају по јавним масмедијима у Србији (контролисаних од стране Брисела, Вашингтона и Берлина) разноразни EUро-бојовници и NATO-јастребови из невладиних организација (јер би било исувише дегутантно да сама Влада изађе са дотичним ставовима па се у јавност потурају мутанти) који упорно покушавају да прикрију и прекроје повесну истину на брдовитом Балкану. Стога, ову прилику бисмо искористили да прикажемо колико-толико реалну слику о тзв. „Вуковарској операцији“ из 1991. г. Бар онолико реалну колико то допуштају повесни источници до којих истраживачи тренутно могу да дођу.

Скоро тромесечне борбе за овај западносремски град на рекама Вуки и Дунаву (од 25. августа до 18. новембра 1991. г.) тек ће изазивати реакције и „њихових“ и „наших“ пов(иј)есничара, али је ипак и до сада протекло довољно воде и Вуком и Дунавом да се изнесе колико-толико релевантан суд о овој нацихрватско-српској епопеји (боље речено грађанског рата између пречанских динараца који су тако сравњивали рачуне из Другог светског рата по принципу крвне освете) са довољно удаљене и неутралне историјске дистанце узимајући у обзир до сада познате архивске документе и друге историјске изворе, а пре свега ослањајући се на сведочанства учесника самих догађаја како би се избегле политикантске шпекулације у виду „терања воде на своју воденицу“.[1]

Хрвати и постјугословенска неонацистичка хрватска туђманологија сматрају „Вуковарску операцију“ наводном епопејом и симболом одбране хрватске независности и хрватског отпора против „србо-црногорско-четничке агресије“ на младу хрватску демокрацију (тј. туђманокрацију као параван новообновљене нацистичке НДХ). Вуковар је у Хрвата уједно и „град херој“ и „источни гријех“ Хрватске, обзиром да је самосвесно жртвован од стране врховника зарад добијања политичких поена у Берлину, Бриселу и Вашингтону – праксу коју је од Туђмана научио и поновио Алија Изетбеговић нешто касније са Сребреницом. Међутим, Срби борбе за град Вуковар сматрају борбама за одбрану независности града и ослобођења заточених српских цивила од покоља од стране хадезеовско-усташке солдатеске.

Што се тиче наше истраживачке стране, слободни смо да изнесемо два закључка о суштинском карактеру борби за Вуковар 1991. г. а на која остали истаживачи нису обраћали довољно пажње:

  1. Радило се, бар са српске стране, о првој постхладноратовској војној „хуманитарној интервенцији“ у циљу ослобађања Вуковара као концентрационог логора за Србе – интервенцији коју су дотада већ практиковале западне демократије како у Европи тако и у „новом свету“ а засноване на правним основама Повеље Уједињених нација из 1945. г.
  2. Ослобађањем Вуковара се спречавала потенцијална агресија хрватских бојовника на територију Србије (иначе праксе коју су Хрвати већ једном спровели у дело за време Првог светског рата)[2] а у циљу анексије Источног Срема као „повесне хрватске земље“ по угледу на поглавника Павелића обзиром да је основни идеолошко-национални циљ Туђманове политике из 1990.-их био обнова територијалног интегритета NDH уз етничко чишћење преосталих Срба на овим просторима.[3]

„Хуманитарна интервенција“

У току „Вуковарске операције“ је са стране ЈНА ангажовано импозантних 11 бригада са све седам механизованих и две пешадијске. У току борби је на град испаљено на десетине хиљада граната, укључујући и из ваздуха од стране југословенског ратног ваздухопловства, а сам Вуковар је скоро потпуно разрушен (исто као и нешто касније Мостар услед хрватско-муслиманских обрачуна, тј. сравњивања повесних рачуна). Обзиром на антифашистички карактер Отаџбинског рата 1991−1995. г. можемо слободно синонимно упоредити случај Вуковара из 1991. г. са случајем Дрездена из 1945. г. када су западне демократије показале и доказале како се треба ефикасно борити против било ког вида фашизма[4] као и којим најефикаснијим техникама се „хуманитарне интервенције“ реализују на терену.

Овде се мора напоменути да је западнодемократски концепт „хуманитарне интервенције“ заснован на етичким, религиозним и правним премисама. Наиме, уколико се флагрантно нарушавају људска права са масовним убијањима цивила у једној држави, међународна заједница је дужна да интервенише како би се оваква пракса зауставила, а сама интервенција је морално-правно заснована на Повељи Уједињених нација и међународном јавном праву. У суштини, морално-политички циљ „хуманитарне интервенције“ војним методама јесте заустављање или спречавање геноцида над једним народом или једним његовим делом[5] што је управо и била морално-етичка сврха операције ослобађања концентрационог логора Вуковар.

Ипак, овде се поставља можда и круцијално питање: зар је толикој ЈНА и српској добровољачкој сили било потребно читавих 86 дана борби, тј. гранатирања и након тога борбе за сваку кућу да би се град ослободио од, по броју и расположивој техници, ипак знатно инфериорнијег непријатеља?[6] Можда на први поглед и изгледа да није али у суштини јесте. Вероватно је најбољи одговор на ово питање дао управо онај ко је и први ушао у Вуковар сломивши систем усташког терора – Жељко Ражњатовић Аркан (син црногорског официра у ЈНА, рођеног у Брежицама у Словенији). Наиме, у интервјуу за британски документарни филм о њему самоме (25 минута) под називом под којим је и приказан на Западу – „Arkan – Mad Dog“ („Аркан – побеснели пас“) командант тзв. Српске добровољачке гарде – „Тигрови“ издаје у једној секвенци заповест својим „тигровима“ пред ослобађање града да се у току градских борби мора узети у обзир чињеница да усташе (које су на горњим спратовима) у подрумима кућа држе српске цивиле као живе таоце па се стога мора водити рачуна како се ослобађа кућа по кућа (тј. нема бацања ручних бомби насумице јер ће се у том случају побити „наша крв“ како то каже Аркан). Дакле, како на основу изјаве Аркана у овом документарном филму (аутор овог текста је направио копију филма у Архиву Отвореног друштва на Централноевропском универзитету у Будимпешти) тако и на основу сведочења преживелих цивила неоспорно је да су хрватски бојовници, претходно окупиравши град за време лета исте те године, држали српске цивиле као живе таоце по кућама тако да систем краткорочног масовног бомбардовања града од стране тешке артиљерије ЈНА (амерички систем „Хирошима-Нагасаки“ из 1945. г.) у циљу сламања отпора његових бранилаца једноставно није долазио у обзир већ се морала предузети стратегија дугих борби за сваку кућу и улицу од стране пешадије уз рационалну подршку артиљерије и пре свега тенкова. Тако је бар ситуација процењена од стране Генералштаба ЈНА у то време.

Оваква војна стратегија је несумњиво однела знатно више живота и технике на страни ослободилаца града али је и са друге стране спасла много више цивилних живота у самом граду како Срба тако и Хрвата. Ипак, било је и оних војних стручњака који су овакву ЈНА тактику сматрали бесмисленом, а један од њих је био и генерал Ненезић (шеф кабинета министра одбране СФРЈ) за кога „није требало ломити зубе на утврђеним градовима“.[7] С друге стране, данас је добро познато да је хрватски врховних самосвесно жртвовао град (препустивши га дуговременим борбама) како би остварио два војно-политичка циља:

  • Успорио продор ЈНА и српских добровољаца ка Осијеку како би се и тај део Републике Српске Крајине ослободио од усташког терора и геноцида над Србима укључујући и сам град Осијек у коме су већ увелико дивљале усташке банде Бранимира Главаша по узору на Францетићеву Црну легију из времена NDH.
  • Дао изговор Геншеровом министарству спољних послова да Немачка призна самопрокламовану независност Туђманове Хрватске без претходног сагласја са осталим чланицама Европске Заједнице (19. децембра 1991. г.), а под изговором да се ЈНА мора повући са територије међународно признате Хрватске чиме би се зауставила даља разарања слична вуковарском (и исполитизованом дубровачком) случају.[8]

Вуковарски концлагер

У националном погледу је несумњиво да је град Вуковар са околином био мешовита област у којој су етнички Срби чинили већину, чак и након Другог светског рата (тј. и након нацихрватског србоцида), и на основу тога тражили од нових послератних (антисрпских) комунистичких власти да и читав Западни Срем уђе у федералну јединицу Србије. Наиме, према попису становништва из 1931. г. (последњи попис пред Други светски рат) у вуковарском срезу је било 41,9% Срба, 26,5% Хрвата, 16,3% Немаца и других. До промене баланса у међунационалним односима у вуковарском срезу долази током Другог светског рата и масовних убијања локалних Срба од стране нацихрватских синова али и као последица послератне демографске политике када су у куће протераних Немаца насељавани Хрвати. Резултати пописа становништва из 1981. г. указују да су Срби и „Југословени“ у Вуковарском срезу чинили апсолутну већину, а у самом граду је Срба било 24,3%, а Хрвата 37,9%. Треба истаћи и да је у самом граду било више од трећине мешовитих бракова (35%). С обзиром на овакву међуентичку структуру у Вуковару није ни чудо што новоусташка HDZ (хрватска копија немачког CDU оригинала) није победила на изборима 1990. г.[9] Вуковарчани су гласали за Савез комуниста-Партија за демократске промене, а то је била једина странка у датом региону без етничке одреднице „хрватска“. Међутим, врховништво HDZ је врло брзо на отворен и политички бруталан начин изразило своје незадовољство малим бројем добијених мандата у Скупштини општине Вуковар (26 од 117).

Након одбијања амандмана на туђмановски устав Хрватске од стране Скупштине Вуковара 17. јула 1990. г., а којима се укидају национална права српског народа у Хрватској по угледу на Павелићеву NDH, неоусташка хадезеовска влада Хрватске предузима посебне мере према којима се у град довози оружје, наоружава етничка хрватска милиција (по узору на Хитлерове SS и SA одреде) и паравојне формације HDZ, а као врхунац кризе 27. марта 1991. г. се организује јавна смотра етнохрватских бојовника са симболима из Павелићеве NDH. Ова смотра HDZ бојовника је била природни надовезак хадезеовске политике отвореног оружаног разрачунавања на међунационалној основи, а која је започета доношењем одлуке о чишћењу Општине Вуковар од етничких Срба у фебруару 1991. г. (тј. чишћење „преживелих“ [survivors] из доба Павелићеве NDH, 1941−1945. г.). На овом политичком врхоскупу на коме је de facto донета одлука о отпочињању оружаних сукоба у Општини Вуковар су присуствовали и представници Хрватског сабора – Владимир Шекс, Иван Векић и „Осијечки поглавник“ Бранимир Главаш (све го усташа до усташе). Том приликом је одлучено да се акција чишћења Срба из ове западносремске општине спроведе смењивањем грађана српске националности на свим општинским политичким функцијама, застрашивањем у циљу напуштања града и општине[10] и коначно физичком ликвидацијом „непожељних грађана“. Као и у осталим деловима „младе хрватске демокрације“ тако се и у Општини Вуковар у читавој првој половини 1991. г. спроводило интензивно испоручивање оружја паравојним хадезеовским формацијама (Мартин Шпегељ је сам признао на емитованом тајном снимку КОС ЈНА да је тада под оружјем било 200.000 хадезеоваца, а што је емитовано у BBC серијалу „Смрт Југославије“ први део). Након политичког хапшења лидера вуковарске СДС Горана Хаџића и Б. Славића локални Срби почињу са „балван револуцијом“ као јединим начином одбране од повампиреног хрватског усташоидног фашизма.

ustasa20sjekirom20skidafa9

Другог маја 1991. г. Срби су успели да одбију упад хрватских редарственика у највеће српско село у вуковарској општини – Борово Село и том приликом, што је мало познато, масу усташких бојовника је спасла ЈНА пославши своје оклопне транспортере да евакуишу хадезеовске црнокошуљаше који су носили ознаке Павелићеве NDH и певали усташке песме приликом покушаја освајања овог села. Након ове неуспешне војно-редарствене акције Загреба локални вуковарски хадезеовци почињу са применом плана физичке ликвидације Срба у Општини Вуковар јула и августа 1991. г. што је проузроковало масовни егзодус Срба из града Вуковара, а што је на крајње циничан начин објашњавано од стране хрватских локалних званичника као смишљени план Београда и ЈНА да извуче што већи број српских цивила из града пре почетка „србо-црногорско-четничке агресије на Вуковар“ (треба видети прилоге HTV из тог времена, а нарочито пропагандно-документарни филм HTV о „сто дана отпора Вуковара“). Оно што је остало као печат тог времена су специјалне хрватске SS „групе за тиху ликвидацију“ („сумњивих моралних и професионалних квалитета“) Срба у Вуковару, а којима су командовали Томислав Мерчеп (секретар општинског секретаријата у Вуковару), Бранимир Главаш, Миле Дедаковић (звани „Јастреб“), Јосип Гаже, и други. Остало је забележено да је за пет месеци убијено око 4000 вуковарских Срба на основу унапред припремљених „спискова за (физичку) ликвидацију“, након отварања ватре по српским кућама, минирања киоска и других објеката у српском власништву (српски ресторани „Крајишник“, „Сарајка“, „Туфо“, „Брдо“, „Мали рај“, „Попај“, „Точак“, „Чокот бар“, „Чид“).

Првог маја 1991. г. хрватске хадезеовске власти су примениле политику тоталне физичке блокаде града претворивши Вуковар фактички у концентрациони логор за Србе. Град је постао физички одсечен од остатка света што је омогућило хадезеовским бојовницима да несметано врше ноћна хапшења, испитивања и ликвидације Срба у граду, а све под изговором наводног тражења оружја. Сведоци догађаја тврде да је само од 3. маја до 14. септембра 1991. г. ухапшено и мучено у импровизованим казаматима више стотина Срба (иначе, према подацима независних међународних служби у Хрватској је од 1991. до 1996. г. убијено око 10.000 Срба). Вуковарски део Дунава је опет као и пре пола столећа добио црвену боју од српске крви. Овакво стање ствари је коначно резултирало напуштањем града од стране 13,734 Срба тако да се може рећи да је велики број етничких Срба напустио град Вуковар услед хадезеовског терора. Међутим, град су напуштали и етнички Хрвати који се нису слагали са оваквом SS политиком хрватског неоусташког врховништва. Тако је Хрват Марин Видић у свом дневнику записао да је у том периоду поред многобројних Срба Вуковар напустило и око 6000 хрватских жена, деце и стараца (војноспособним мушкарцима излазак из града није био дозвољен).

У току хадезеовске припреме за „коначно решење“ српског питања у Вуковару (продужетак „коначног решења“ из Другог светског рата)[11] којим је руководио Мерчеп у јуну месецу 1991. г. у град улазе хрватско-усташки гардисти (ZNG) и редарственици (МУП) и од тада важи режим пропусница за улазак у град. Вуковарским Србима није дозвољавано да град напусте јер су по Мерчеповим плановима требали да одиграју улогу живог штита у планираним борбама против ЈНА како би се обезбедило територијално припајање (анексија) србијанског Источног Срема у новоусташку NDH. У августу месецу је хрватски Кризни штаб Славоније и Барање прогласио град Вуковар за најистуренију тачку одбране нове и самопрокламоване хрватске независне државе која у то време није била међународно призната, што ће рећи да је у оквирима међународног права СФРЈ још увек постојала и сходно томе имала уставну обавезу да заштити људска права својих сопствених грађана. У Вуковару је од почетка августа фактички сва власт прешла у руке неоусташке HDZ (Марин Видић) која је контролисала све јавне медијске сервисе. То је била последица одлуке да се распусти легално изабрана Скупштина општине Вуковара и њено Извршно веће, а која је донета 24. јула након посете граду од стране три водећа хрватска врховника – Фрање Туђмана, Владимира Шекса и министра одбране Гојка Сушака. Тако је политичким пучем HDZ сменила легално изабрану власт у граду и од изборно поражене странке постала владајућа (тј. терористичка).

Акција ослобођења Вуковарског логора смрти

За време свих ових догађаја неутралност ЈНА се може окарактерисати као директном издајом државних интереса па и као давање зеленог светла хадезеовским формацијама да спроведу етничко чишћење у појединим крајевима Источне Славоније и Западног Срема. Објашњења генерала Вељка Кадијевића (пола Хрват који је себе сматрао Југословеном)[12] у својим мемоарима остају крајње неуверљива.[13] Само да се потсетимо још једанпут да су управо оклопни транспортери ЈНА из вуковарске касарне спасили хрватске редарственике из Боровог Села 2. маја, да ЈНА није буквално прстом мрднула када су спроведене акције етничког чишћења Срба у Боровом Насељу 4. јула и Лужици 25. јула 1991. г. Врло вероватно би ЈНА и даље остала „статусно неутрална“ да није била и сама директно нападнута од стране хрватских оружаних снага слично као и у случајевима у Вараждину (2. маја), Винковцима (11.−26. септембра) и Загребу (17. новембра).[14]

Вуковарска касарна ЈНА је по први пут нападнута 20. августа 1991. г. да би убрзо након тога била стављена под блокаду. ЈНА се коначно одлучила да употреби ватру тек када је 25. августа пуцано на једно од њених возила. И тада се догодило нешто сасвим неразумљиво и необјашњиво: ЈНА која је фактички преузела контролу над читавим градом (тј. ослободила га од усташа) убрзо се у споразуму са локалним (нелегалним) нацихрватским властима повлачи са улица у своје касарне и тиме саму себе ставља у замку обзиром да су хрватске формације одмах отпочеле са блокадом и бомбардовањем касарни. ЈНА се тада обратила Европској Заједници да посредује у деблокади касарни како регуларна југословенска армија не би морала да предузима силу ради њихове деблокаде (замислите да се америчка армија у Авганистану обрати Савету безбедности УН да посредује у деблокади њиховог војног кампа који је под блокадом Талибана!). И тада фактички долази до синхронизоване акције Брисела (у ствари Берлина) и Загреба: Брисел не даје никакав одговор на понуђено посредништво али зато Загреб доноси одлуку 14. септембра да се на читавом простору (међународно непризнате) Републике Хрватске нападну све касарне ЈНА што у преводу значи објаву рата оружаним формацијама (међународно признате) СФРЈ.

ЈНА је отпочела акцију ослобађања својих касарни и града Вуковара 25. августа, а исту завршила уз помоћ српских добровољаца 18. новембра[15]обзиром да је била неспособна да ову „хуманитарну интервенцију“ успешно спроведе до краја сама. Усташка одбрана града је сломљена 16. новембра, а концентрациони логор Вуковар потпуно ослобођен од нацихрватског терора два дана касније. Усташке снаге одбране концлагера Вуковара су бројале и до 8.000 бораца под оружјем (иако званична хрватска (х)историографија барата са цифрама од 1.300 до 2.000), а снаге ЈНА, по хрватским изворима, између 35.000 и 40.000. У званичним хрватским статистикама се може наћи податак да је у току „Вуковарске операције“ погинуло укупно 1.712 лица у граду од тога 182 хрватска полицајца и војника (мада незванични хрватски извори наводе цифру од око 400 погинулих хрватских бојовника). Српска страна наводи да је у граду погинуло око 1.000 хрватских SS гардиста. Што се тиче српских губитака, хрватска страна наводи бројку од 6.000 до 8.000 док српска страна тврди да број погинулих српских војника и официра износи 1.800.

Хрватски бојовници су напуштали Вуковар три дана од 16. до 18. новембра. Након уласка у град ЈНА је свим становницима дала две могућности: или одлазак у Хрватску или одлазак у Србију (сам Аркан је на горњеспоменутом документарном филму тврдио да су његови „тигрови“ предали 2.000 Вуковарчана ЈНА). Било је много случајева дељења породица по етничкој линији по питању одабира прве или друге понуђене алтернативе. Све у свему, епилог „Вуковарске операције“ је био тај да је из града евакуисано око 12.000 становника и ухапшено око 600 хрватско-усташких зенги.

Закључак

У закључку се мора напоменути да је један од главних разлога за „Вуковарску операцију“ из 1991. г. (али не и одлучујући) био и идеолошке природе обзиром да је за тадашњу пречанско-динариодску партизанштину на власти у Београду (СПС−ЈУЛ) град Вуковар био симбол Комунистичке партије Југославије – град у коме је партија под тим именом фактички и основана (тј. преименована дотадашња СРПЈ(к)) на њеном Другом конгресу одржаном од 20. до 25. јуна 1920. г. када је донет и нови (бољшевички) програм партије. Према том програму, југокомунисти се боре за стварање совјетске републике, до које се долази „помоћу диктатуре пролетаријата у облику совјетске власти“ по примеру бољшевика у Русији.[16] Наравно, чињеницу да је град био под опсадом од стране ЈНА која је и даље користила бољшевичка обележја, усташоидна власт у Загребу је умела да максимално искористи у пропагандне сврхе на Западу и на крају представи (а Западу није било много тешко да то олако прихвати) читав рат на простору Брозове Велике Хрватске као борбу западне демократије против источног бољшевизма (и четништва босанскохерцеговачког „црвеног војводе“).

Позитивни утицаји вуковарског примера „хуманитарне интервенције“ из 1991. г. су се врло брзо прочули у земљама западних демократија тако да су њихове владе већ од наредне 1992. г. отпочеле са копирањем балканских Срба:

  1. Сомалија 1992. г.
  2. Хаити 1994. г.
  3. Руанда 1994. г.
  4. Источни Тимор 1999. г.
  5. Сиера Леоне 2000. г., итд.

Срби, као традиционално народ са најдужим демократским стажом на Балкану су са своје стране вуковарска искуства „хуманитарне интервенције“ из 1991. г. убрзо применили и на околна подручја бивше Југославије у којима су људска права (Срба) била такође флагрантно угрожена:

  1. Сарајево, 1992. г.−1995. г.
  2. Сребреница 1995. г.
  3. Косово и Метохија 1998. г.−1999. г.
  1. новембар 2015. г.

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015

 

Изјава:

Аутор текста несноси никакву моралну, политичку, научну, материјалну и правно-судску одговорност за изнете ставове у чланку.

Текст чланка је критичко-научни допринос следећем издању „знанствене“ публикације: D. Živić, S. Špoljar Vržina, S. Cvikić, I. Žebec Šilj (urednici), Vukovar’ 91 – Genocid i memoricidna baština Europske Unije, Zagreb: Institut društvenih znanosti Ivo Pilar, 2014.

НАПОМЕНЕ УЗ ТЕКСТ

[1] Као примере овакве врсте политикантске литературе наводимо следеће библиографске јединице: Dragutin Pavličević, Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje, Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000; Ivo Perić, Povijest Hrvata, Zagreb: Centar za transfer tehnologije, 1997; Dušan Bilandžić, Hrvatska moderna povjest, Zagreb: Golden Marketing, 1999.

[2] У аустроугарској војсци која је напала Србију 1914. г. и у њеним западним деловима починила невиђене ратне злочине, већину борачког састава су чинили југословенски народи Двојне Монархије. Тако је у састав Пете аустроугарске армије улазио 13. загребачки корпус, а у састав Шесте 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус. У неким аустроугарским јединицама на србијанском фронту Хрвати су чинили чак и до 50% борачког (тј. кољачког) састава од којих се по зверствима нарочито истакла 42. Вражија хрватска домобранска дивизија у којој је ратовао и Јосип Броз Тито (Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914−1918. Кратска историја, Београд: Српска књижевна задруга−Београдски форум за свет равноправних, 2014, стр. 118).

[3] Познато је да је незванични назив Туђманове странке HDZ − “Хрватска до Земуна”.

[4] О савезничком бомбардовању Дрездена 1945. г. видети у: Frederick Taylor, Dresden, Tuesday, February 13, 1945, New York: HarperCollins Publishers Inc., 2004.

[5] Andrew Heywood, Global Politics, New York: Palgrave Macmillan, 2011, pp. 318−329; Jeffrey Haynes, Peter Hough, Shahin Malik, Lloyd Pettiford, World Politics, Harlow: Pearson Education Limited, 2011, 707−708. Наравно, пракса „хуманитарних интервенција“ може да буде врло лако злоупотребљена у геостратешке и политичке сврхе што је управо показала 1999. г. агресија НАТО пакта на Савезну Републику Југославију.

[6] Обзиром да је тадашњи савезни секретар за народну одбрану СФРЈ генерал Вељко Кадијевић преминуо 2. новембра 2014. г. (у Москви) вероватно прави одговор на ово питање никада нећемо ни сазнати, а до објективног одговора се не може доћи читајући његове мемоаре Моје виђење распада, Београд, 1993 или Контраудар, Москва 2007.

[7] Гајић-Глишић Д., Из кабинета министра војног, Београд, 1992. стр. 152.

[8] Уочи проглашења независности Хрватске и Словеније (25. јуна 1991. г.) земље чланице Европске Заједнице су 23. јуна 1991. г. донеле одлуку да неће признати независност Хрватске и Словеније али је Немачка хришћанско-демократска унија (CDU) већ следећег дана изјавила да се са овом одлуком не слаже. Дакле, Туђманов усташки режим у Загребу је имао од самог почетка ратних сукоба неоспорну и директну подршку Берлина коме је само требао формални изговор да једнострано призна независност и Хрватске и Словеније што је Немачка и урадила 19. децембра 1991. г. (када је Хрватску признао и Исланд) али без пристанка осталих једанаест чланица ЕЗ, а повод је био случај Вуковара и Дубровника. Немачко признање независне Хрватске је ступило на снагу 15. јануара 1992. г. када је Хрватску признало и свих осталих једанаест чланица ЕЗ наравно под притиском Немачке. Хрвати су тада спевали песму “Danke Deutschland”. Хрватска је постала чланица УН 22. маја 1992. г.

[9] Хрватска демократска заједница је основана 19. јануара 1989. г. на тајном састанку у једној викендици у Пљешевици, а као основни политички циљ странке је формулисано стварање независне Велике Хрватске у њеним „етно-повјесним“ границама све до реке Дрине (Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку (1492−1992), Београд: EVRO-GIUNTI, 2010, стр. 548). О сличним границама Велике Хрватске маштала је и Хрватска странка права која је 17. јуна 1991. г. усвојила тзв. „Липањску повељу“ којом се тражи обнова Павелићеве Неовисне Државе Хрватске са границама на истоку до Суботице, Земуна, Дрине, Рашке и Бококоторског залива (Вељко Ђурић Мишина, Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: „Добра воља“, 2005, стр. 22).

[10] Сличне технике су, иначе, у то време примењиване и у Дарувару, Шибенику, Загребу итд.: претње ноћним телефонским позивима да напусте град уколико не желе да буду убијени, лепљење јавних плаката како препознати Србина, одбијање да се прода роба у продавници уколико је купац Србин, итд.

[11] О „коначном решењу“ српског питања у НДХ видети у: НД Хрватска: Држава геноцида, Двери српске, година XIII, број 47−50, 2011.

[12] Вељко Кадијевић је рођен 21. новембра 1925. г. у селу Главини код Имотског у Херцеговини од оца Србина и мајке Хрватице. У Другом светском рату био је борац аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита. Кадијевић је само један од многих који потичу из тзв. „балканских вукојебина“ а преко Брозове партизанштине су се нашли на руководећим положајима у Титославији коју су сами растурили.

[13] ЈНА је и тада још увек била мултиетничка, а њено највише руководство је било углавном сачињено од не-Срба. Поред Хрвата-Југословена Кадијевића, фактички главног команданта ЈНА, његови заменици су били Словенац адмирал Стане Бровет и Хрват Јосип Грегорић. Авијацијом је командовао Хрват Антон Тус, а касније други Хрват Звонимир Јурјевић. Централни војни округ је био под командом Македонца Спировског, док је начелник тог округа био још један Хрват – Антон Силић (Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990−2000), I, Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003, str. 244).

[14] ЈНА се евакуисала 4. новембра 1991. г. из касарне „Логориште“ у Карловцу уз губитке од 26 убијена војника и 67 рањених војника (Вељко Ђурић Мишина, Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: „Добра воља“ Београд, 2005, стр. 25).

[15] Хрватски председник др. Фрањо Туђман је 13. септембра 1991. г. издао наредбу о блокади ЈНА касарни у читавој Хрватској (Dragutin Pavličević, Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje, Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000, str. 535).

[16] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, Beograd: Nolit, 1988, str. 108−109.

Не заборави

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Брегзит и српска демократија
Шта год мислили о британској политици – а поготово како се Албион у последња два века односио према Србији, неколико ставки из британског референдума о ЕУ свакако су за поштовање. Прво, када су у британској јавности нарасла критичка становишта о ЕУ, расписан је референдум. Реалан однос снага у политичкој елити Британије био је 3:1 за ЕУ, само је фракција конзервативаца била за Брегзит. Ипак, у Британији се није чекало да се у парламенту накупи 50% евроскептичких посланика. Чим се видело да је нешто од важности спорно, позван је народ да искаже своју вољу. Друго, током кампање у медијима је „за обе стране био обезебеђен релативно равноправан третман на водећим државним телевизијама и довољно простора да изнесу аргументе за свој став“. Када се десило убиство једне евроунионистичке парламентарке, пробриселски медији у Британији то нису искористили да одмах сатанизују све евроскептике као „лудаке“, „екстремисте“ и “фашисте“. Опоненти су остали демократски ривали, не „нацоши“ које ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак... Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим... против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића... ипак... ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично... или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Немачки амбасадор Вилхелм: Косово у тренутку отварања поглавља 35 мора бити држава као и Србија
Од Београда се једино не тражи формално признање на почетку, односно биће овако: отварање 35-ог=прво Косово држава, отварање завршних преговора=прво признајте Косово. Зато је Хајнц Вилхелм одбио да одговори на питање „а да ли ће се признање тражити на крају“. Рекавши: „Mогу да говорим само о садашњости, а не шта ће бити у будућности“ ФАКТИ: Све ово предобро знају и Александар Вучић и Ивица Дачић и сви њихови помагачи. Знају и не заустављају се, а то значи да су већ одлучили да признају „Републик Косова“, али то крију од Србије. Томислав Николић већ и признаје да зна. Прави се да му је „очи отворио“ Јоханес Хан, а зна све бар од 2012-те. У току је, дакле, велика игра, а на крају ће бити све сведено на ово: нисмо могли и да добијемо „Београд на води“ и да задржимо Косово, уосталом – ионако смо заједно у ЕУ… НЕМАЧКА не тражи од Србиjе да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије. Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Jугославија је била лажни рај
Мит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма. Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о „златним седамдесетим“ у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион „гастарбајтера“. И управо је за толико и пао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Континуитет геноцидног ума у Хрвата
Реаговања и коментари на недавни текст „Корени геноцида: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао“ били су разноврсни и занимљиви. Начин како је овај читалац доживео тему је типичан: „Прочитао сам на ФСК текст о Анти Старчевићу. Невјероватно је колико мало се Срби баве овим хрватским идеологом и расистом. Посебно је невјероватно да се нико није запитао, прије формирања заједничке државе, са ким ми то намјеравамо да правимо државу? Ако ми дозвољавате неколико интересантних детаља. Мајка Анте Страчевића се звала Милица!? По мајци Србин, по оцу Хрват. Није ово јединствен случај у Хрвата. Други такав случај је ‘блаженик’ из Бање Луке Иван Мерц. Његова мајка је мађарска Јеврејка, а отац Аустријанац. Други ‘знаменити’ бањалучанин је Феликс Ниеџиелски. Његова мајка је била Георгина Славнић, Српкиња из Вараждина која се удала за Пољака Антона Никодема. Феликс је био једно вријеме на челу Хрватских крижара чији је идеолог био Мерц!? Георгина Славнић је сахрањена на бањалучком ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Сажетак: Циљ овог чланка је конструктиван допринос проучавању феномена антисрпског карактера Комунистичке партије Југославије, тј. каснијег Савеза комуниста Југославије, југословенској и пре свега српској историографској науци. Ова тематика до сада није адекватно обрађивана, а камоли обрађена, пре свега из идеолошко-политичких разлога обзиром да несрпске југословенске историографије за то нису ни заинтересоване из националних разлога док је у случају српске државне историографије (тј. историографије Републике Србије) разлог за потцењивање ове тематике чисто практичне природе уколико знамо да Србија још увек није раститоисана па се стога неможе очекивати да још увек владајуће титоистичке структуре једноставно раде против самих себе. С друге стране, српска емигрантска историографија је након 1945. г. традиционално заокупирана проучавањем и изношењем истине о антифашистичком и антититоистичком „четничком“ покрету ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Они малобројни пионири у документованом изношењу праве истине антисрпског карактера преброзовске и брозовске КПЈ/СКЈ и њене војноударне песнице тзв. „Народноослободилачке војске Југославије“ из времена Другог светског рата ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат. Ако смо Срби, сад се сва историја мора срушити, јер наступа ново доба… као што је увек кад се промени власт. Одакле долазимо, ко смо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања на која одговора нема, изузев у тражењу одговора. Ко смо, одакле смо, куда идемо? И шта је историја, осим сазнања да више видимо зато што стојимо на раменима оних који су живели пре нас? И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш јер смо га позајмили од предака, и да га дугујемо потомцима. Вековима већ градимо кућу „на стази слонова“ и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
“Istorija je niz laži sa kojima smo se složili” – Napoleon Bonaparta Hrvatska nacija stvorena je od Srba katolika pod uticajem Vatikana. Današnji “hrvatski narod” je veštačka kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta, utemeljenog na težnji da se srpski narod uništi unijaćenjem, pokatoličavanjem ili potpunom fizičkom likvidacijom,kako više ne bi predstavljao prepreku daljem vatikanskom prodiranju na istočnoevropske prostore, pa i dalje do Crnog mora.Ovaj projekat nije bio unapred dat kao gotov i zaokružen, već se postepeno razvijao i sazrevao imajući u prvoj fazi ilirsku, a u drugoj fazi jugoslovensku opciju. Međutim, suština rimokatoličkih zločina je stalno ista. Neverovatno je, da najbrojniji narod na Balkanu (srpski narod ), doživi takve gubitke i depresije u zemljama gdje je bio najbrojniji i najdržavotvorniji. Srbi su u 20. veku izgubili: Južnu Srbiju, Dalmaciju, Hercegovinu, Skadar, najsrpskiji grad 19. veka – Dubrovnik, delove Gorskog Kotara, Zapadnu Bosnu, Liku, Kordun, Baniju, Zapadnu i Istočnu ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Лаж заштићена “Забраном”!
Истина “Стрељања историје” је безкомпромисна: Пре свега зато што Истина “Стрељања историје” безкомпромисно анулира лажу и паралажу! Зато је “Стрељања историје” забрањено да се зна! Tек данашњим униформисаним катихизисом покушавања покорних слугу да одбијaњем Раденковићевог “Стрељања историје” одбаце Истину “Стрељања историје”, настављајући тако лажну “неприкосновеност прописаности” “Забране Истине”, и покушавајући да “Забраном” и даље држе Истину ћушнуту у бездану лажних “кажњивих деликата” – слуге уствари својим бенавим одбијањем подстичу управо супротан ефекат од оног који покушавају да досегну: уместо да Истину “Стрељања историје” балванизују у непримећене екстремитете заборава – њиховим немуштим покушајима одбијања они напротив, несвјесно подстичу громадне историјске закључке на које до сада није обраћана осебујна пажња, а који димензијама Истине “Стрељања историје” додају још превасходнији и судбоносно још погубнији значај по опстанак и пренемажуће служинчади, и по опстанак цмиздраве “Забране”: Прво: Јесте огроман али и злочиначки распон америчке “Забране” објављивања не само извештаја генерал Доновановог обавештајног пуковника Роберта Мекдауела (Robert Mcdowell) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Брозова Југословенска армија (касније Југословенска народна армија) са својим врховним командантом након завршетка рата у лето 1945. г. са немачко-нацистичким шлемовима: наставак колаборације са нацизмом и након завршетка рата
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Василије Крестић: Званична српска политика својим ћутањем о НДХ наноси штету и подстиче усташлук који сваким даном јача
Академик Василије Крестић оцијенио је поводом 76 година од оснивања Независне Државе Хрватске /НДХ/ да је за српски народ изузетно важно да извуче поуке из прошлости да би знао с ким има посла и како да се понаша, али не да би заоштравао односе са Хрватском већ да му се не понове прогон и етничко чишћење из деведесетих година. Крестић је изјавио Срни да, уколико Срби буду заборављали, то ће бити доказ њихове неозбиљности, неодговорности и у крајњем случају примитивизма. „Ако заборавимо, `тешко нама`. Не могу наше жртве бити јефтиније од туђих. Нажалост, испада да их ми не поштујемо, а тражимо од других да их поштују више него ми“, нагласио је Крестић. Крестић је истакао да се чињенице о жртвама НДХ у Јасеновцу и безбројним јамама и стратиштима налазе у документима њемачких официра, као и да је експертска комисија састављена од Хрвата још 1945. године изнијела податак да је у Јасеновцу страдало 500.000 ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Topola: Manje đačkih ekskurzija, više odraslih gostiju
Prošle godine najviše je bilo posetilaca iz Republike Srpske, Slovenije i Nemačke, a primetno je i da u Topolu sve češće dolaze gosti iz Češke i Slovačke Topola KRAGUJEVAC - Direktorka Turističke organizacije Topola Ljiljana Todorović izjavila je danas da je generalno zadovoljna turističkim posetama toj opštini u prošloj godini, iako je zbog majskih poplava bilo znatno manje đačkih ekskurzija u odnosu na ranije godine. "U prošloj godini beležimo manje đačkih ekskurzija, ali i povećanje broja odraslih turista, a razlog tome je što smo za turističke proizvode definisali vinski turizam, kao i manifestacioni turizam", rekla je Todorović za Tanjug. Prema njenim rečima, najviše je bilo posetilaca iz Republike Srpske, Slovenije i Nemačke, a primetno je i da u Topolu sve češće dolaze gosti iz Češke i Slovačke. "Zadužbinski kompleks na Oplencu posetilo je 72.640 turista, a podrum vina 'Aleksandarović' oko 11.000 turista", rekla je Todorović i dodala da još nema evidencije o poseti ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а промјенљивих политичких и ратних околности, а захваљујући пракси: да их по правилу тумаче само побједници. Тим прије ако је виновнике тих злочина посљератна партијска митологија овјенчала ореолима народних хероја, као што је и био случај са љубомирским. У одмазди за раније ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
Ако из Срема, преко окупиране Српске Крајине, кренете пут Винковаца, на самом уласку у град наићи ћете на таблу која вас обавештава о градовима пријатељима. Хрвати су педантни, рекли би неки Срби, о свему мисле, ништа не препуштају случају. Све им је уредно. Улице нису прљаве као наше, травњаци су покошени, а трговци услужни. Једном речју, могу нам бити „узор“ у свему. А да ли је баш тако?    Поред наведеног обавештења, преко читаве табле је исписано велико латинично слово „У“ са „крижом“ у врху, које вас такође обавештава о једној битној чињеници: „Нисте добродошли, ако сте Србин!“ То вас, наравно, неће ни најмање изненадити, јер је мржња према Србима одавно постала уобичајени, саставни део хрватског фолклора. И не само фолклора већ пожељна, суштинска, карактерна одредница сваког „свесног домољуба“.  Отићи ћете у град, обавити послове због којих сте дошли, уколико су ти послови у неким државним установама службеници ће вам, кад је то ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte! Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog puta pre ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
*Брегзит и српска демократија
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
*Немачки амбасадор Вилхелм: Косово у тренутку отварања поглавља 35 мора бити држава као и Србија
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Jугославија је била лажни рај
*Континуитет геноцидног ума у Хрвата
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
Лаж заштићена “Забраном”!
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
*Василије Крестић: Званична српска политика својим ћутањем о НДХ наноси штету и подстиче усташлук који сваким даном јача
*Topola: Manje đačkih ekskurzija, više odraslih gostiju
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima

Share
  • ГЛАСНИК ОВСИШТА: Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.

  • Categories: Albania, Albanians, ISIS, Islam, Islamic State of Kosovo, Kosovo, Metochia, NATO, Russia, Serbia, Serbs, Terrorism

    Tags: Abkhazia, Azerbaijani, Georgia, Heroine, Karabakh, Karađorđe, Kosovo, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Ovsishte, Ovsiste, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Shumadija, South Ossethia, Ukraine, zakonik

  • Guess Kosovo Wasn’t That ‘Unique’: Separatism in the Caucasus