*Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.

На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.).

Карактер „Вуковарске операције“

Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије – Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају по јавним масмедијима у Србији (контролисаних од стране Брисела, Вашингтона и Берлина) разноразни EUро-бојовници и NATO-јастребови из невладиних организација (јер би било исувише дегутантно да сама Влада изађе са дотичним ставовима па се у јавност потурају мутанти) који упорно покушавају да прикрију и прекроје повесну истину на брдовитом Балкану. Стога, ову прилику бисмо искористили да прикажемо колико-толико реалну слику о тзв. „Вуковарској операцији“ из 1991. г. Бар онолико реалну колико то допуштају повесни источници до којих истраживачи тренутно могу да дођу.

Скоро тромесечне борбе за овај западносремски град на рекама Вуки и Дунаву (од 25. августа до 18. новембра 1991. г.) тек ће изазивати реакције и „њихових“ и „наших“ пов(иј)есничара, али је ипак и до сада протекло довољно воде и Вуком и Дунавом да се изнесе колико-толико релевантан суд о овој нацихрватско-српској епопеји (боље речено грађанског рата између пречанских динараца који су тако сравњивали рачуне из Другог светског рата по принципу крвне освете) са довољно удаљене и неутралне историјске дистанце узимајући у обзир до сада познате архивске документе и друге историјске изворе, а пре свега ослањајући се на сведочанства учесника самих догађаја како би се избегле политикантске шпекулације у виду „терања воде на своју воденицу“.[1]

Хрвати и постјугословенска неонацистичка хрватска туђманологија сматрају „Вуковарску операцију“ наводном епопејом и симболом одбране хрватске независности и хрватског отпора против „србо-црногорско-четничке агресије“ на младу хрватску демокрацију (тј. туђманокрацију као параван новообновљене нацистичке НДХ). Вуковар је у Хрвата уједно и „град херој“ и „источни гријех“ Хрватске, обзиром да је самосвесно жртвован од стране врховника зарад добијања политичких поена у Берлину, Бриселу и Вашингтону – праксу коју је од Туђмана научио и поновио Алија Изетбеговић нешто касније са Сребреницом. Међутим, Срби борбе за град Вуковар сматрају борбама за одбрану независности града и ослобођења заточених српских цивила од покоља од стране хадезеовско-усташке солдатеске.

Што се тиче наше истраживачке стране, слободни смо да изнесемо два закључка о суштинском карактеру борби за Вуковар 1991. г. а на која остали истаживачи нису обраћали довољно пажње:

  1. Радило се, бар са српске стране, о првој постхладноратовској војној „хуманитарној интервенцији“ у циљу ослобађања Вуковара као концентрационог логора за Србе – интервенцији коју су дотада већ практиковале западне демократије како у Европи тако и у „новом свету“ а засноване на правним основама Повеље Уједињених нација из 1945. г.
  2. Ослобађањем Вуковара се спречавала потенцијална агресија хрватских бојовника на територију Србије (иначе праксе коју су Хрвати већ једном спровели у дело за време Првог светског рата)[2] а у циљу анексије Источног Срема као „повесне хрватске земље“ по угледу на поглавника Павелића обзиром да је основни идеолошко-национални циљ Туђманове политике из 1990.-их био обнова територијалног интегритета NDH уз етничко чишћење преосталих Срба на овим просторима.[3]

„Хуманитарна интервенција“

У току „Вуковарске операције“ је са стране ЈНА ангажовано импозантних 11 бригада са све седам механизованих и две пешадијске. У току борби је на град испаљено на десетине хиљада граната, укључујући и из ваздуха од стране југословенског ратног ваздухопловства, а сам Вуковар је скоро потпуно разрушен (исто као и нешто касније Мостар услед хрватско-муслиманских обрачуна, тј. сравњивања повесних рачуна). Обзиром на антифашистички карактер Отаџбинског рата 1991−1995. г. можемо слободно синонимно упоредити случај Вуковара из 1991. г. са случајем Дрездена из 1945. г. када су западне демократије показале и доказале како се треба ефикасно борити против било ког вида фашизма[4] као и којим најефикаснијим техникама се „хуманитарне интервенције“ реализују на терену.

Овде се мора напоменути да је западнодемократски концепт „хуманитарне интервенције“ заснован на етичким, религиозним и правним премисама. Наиме, уколико се флагрантно нарушавају људска права са масовним убијањима цивила у једној држави, међународна заједница је дужна да интервенише како би се оваква пракса зауставила, а сама интервенција је морално-правно заснована на Повељи Уједињених нација и међународном јавном праву. У суштини, морално-политички циљ „хуманитарне интервенције“ војним методама јесте заустављање или спречавање геноцида над једним народом или једним његовим делом[5] што је управо и била морално-етичка сврха операције ослобађања концентрационог логора Вуковар.

Ипак, овде се поставља можда и круцијално питање: зар је толикој ЈНА и српској добровољачкој сили било потребно читавих 86 дана борби, тј. гранатирања и након тога борбе за сваку кућу да би се град ослободио од, по броју и расположивој техници, ипак знатно инфериорнијег непријатеља?[6] Можда на први поглед и изгледа да није али у суштини јесте. Вероватно је најбољи одговор на ово питање дао управо онај ко је и први ушао у Вуковар сломивши систем усташког терора – Жељко Ражњатовић Аркан (син црногорског официра у ЈНА, рођеног у Брежицама у Словенији). Наиме, у интервјуу за британски документарни филм о њему самоме (25 минута) под називом под којим је и приказан на Западу – „Arkan – Mad Dog“ („Аркан – побеснели пас“) командант тзв. Српске добровољачке гарде – „Тигрови“ издаје у једној секвенци заповест својим „тигровима“ пред ослобађање града да се у току градских борби мора узети у обзир чињеница да усташе (које су на горњим спратовима) у подрумима кућа држе српске цивиле као живе таоце па се стога мора водити рачуна како се ослобађа кућа по кућа (тј. нема бацања ручних бомби насумице јер ће се у том случају побити „наша крв“ како то каже Аркан). Дакле, како на основу изјаве Аркана у овом документарном филму (аутор овог текста је направио копију филма у Архиву Отвореног друштва на Централноевропском универзитету у Будимпешти) тако и на основу сведочења преживелих цивила неоспорно је да су хрватски бојовници, претходно окупиравши град за време лета исте те године, држали српске цивиле као живе таоце по кућама тако да систем краткорочног масовног бомбардовања града од стране тешке артиљерије ЈНА (амерички систем „Хирошима-Нагасаки“ из 1945. г.) у циљу сламања отпора његових бранилаца једноставно није долазио у обзир већ се морала предузети стратегија дугих борби за сваку кућу и улицу од стране пешадије уз рационалну подршку артиљерије и пре свега тенкова. Тако је бар ситуација процењена од стране Генералштаба ЈНА у то време.

Оваква војна стратегија је несумњиво однела знатно више живота и технике на страни ослободилаца града али је и са друге стране спасла много више цивилних живота у самом граду како Срба тако и Хрвата. Ипак, било је и оних војних стручњака који су овакву ЈНА тактику сматрали бесмисленом, а један од њих је био и генерал Ненезић (шеф кабинета министра одбране СФРЈ) за кога „није требало ломити зубе на утврђеним градовима“.[7] С друге стране, данас је добро познато да је хрватски врховних самосвесно жртвовао град (препустивши га дуговременим борбама) како би остварио два војно-политичка циља:

  • Успорио продор ЈНА и српских добровољаца ка Осијеку како би се и тај део Републике Српске Крајине ослободио од усташког терора и геноцида над Србима укључујући и сам град Осијек у коме су већ увелико дивљале усташке банде Бранимира Главаша по узору на Францетићеву Црну легију из времена NDH.
  • Дао изговор Геншеровом министарству спољних послова да Немачка призна самопрокламовану независност Туђманове Хрватске без претходног сагласја са осталим чланицама Европске Заједнице (19. децембра 1991. г.), а под изговором да се ЈНА мора повући са територије међународно признате Хрватске чиме би се зауставила даља разарања слична вуковарском (и исполитизованом дубровачком) случају.[8]

Вуковарски концлагер

У националном погледу је несумњиво да је град Вуковар са околином био мешовита област у којој су етнички Срби чинили већину, чак и након Другог светског рата (тј. и након нацихрватског србоцида), и на основу тога тражили од нових послератних (антисрпских) комунистичких власти да и читав Западни Срем уђе у федералну јединицу Србије. Наиме, према попису становништва из 1931. г. (последњи попис пред Други светски рат) у вуковарском срезу је било 41,9% Срба, 26,5% Хрвата, 16,3% Немаца и других. До промене баланса у међунационалним односима у вуковарском срезу долази током Другог светског рата и масовних убијања локалних Срба од стране нацихрватских синова али и као последица послератне демографске политике када су у куће протераних Немаца насељавани Хрвати. Резултати пописа становништва из 1981. г. указују да су Срби и „Југословени“ у Вуковарском срезу чинили апсолутну већину, а у самом граду је Срба било 24,3%, а Хрвата 37,9%. Треба истаћи и да је у самом граду било више од трећине мешовитих бракова (35%). С обзиром на овакву међуентичку структуру у Вуковару није ни чудо што новоусташка HDZ (хрватска копија немачког CDU оригинала) није победила на изборима 1990. г.[9] Вуковарчани су гласали за Савез комуниста-Партија за демократске промене, а то је била једина странка у датом региону без етничке одреднице „хрватска“. Међутим, врховништво HDZ је врло брзо на отворен и политички бруталан начин изразило своје незадовољство малим бројем добијених мандата у Скупштини општине Вуковар (26 од 117).

Након одбијања амандмана на туђмановски устав Хрватске од стране Скупштине Вуковара 17. јула 1990. г., а којима се укидају национална права српског народа у Хрватској по угледу на Павелићеву NDH, неоусташка хадезеовска влада Хрватске предузима посебне мере према којима се у град довози оружје, наоружава етничка хрватска милиција (по узору на Хитлерове SS и SA одреде) и паравојне формације HDZ, а као врхунац кризе 27. марта 1991. г. се организује јавна смотра етнохрватских бојовника са симболима из Павелићеве NDH. Ова смотра HDZ бојовника је била природни надовезак хадезеовске политике отвореног оружаног разрачунавања на међунационалној основи, а која је започета доношењем одлуке о чишћењу Општине Вуковар од етничких Срба у фебруару 1991. г. (тј. чишћење „преживелих“ [survivors] из доба Павелићеве NDH, 1941−1945. г.). На овом политичком врхоскупу на коме је de facto донета одлука о отпочињању оружаних сукоба у Општини Вуковар су присуствовали и представници Хрватског сабора – Владимир Шекс, Иван Векић и „Осијечки поглавник“ Бранимир Главаш (све го усташа до усташе). Том приликом је одлучено да се акција чишћења Срба из ове западносремске општине спроведе смењивањем грађана српске националности на свим општинским политичким функцијама, застрашивањем у циљу напуштања града и општине[10] и коначно физичком ликвидацијом „непожељних грађана“. Као и у осталим деловима „младе хрватске демокрације“ тако се и у Општини Вуковар у читавој првој половини 1991. г. спроводило интензивно испоручивање оружја паравојним хадезеовским формацијама (Мартин Шпегељ је сам признао на емитованом тајном снимку КОС ЈНА да је тада под оружјем било 200.000 хадезеоваца, а што је емитовано у BBC серијалу „Смрт Југославије“ први део). Након политичког хапшења лидера вуковарске СДС Горана Хаџића и Б. Славића локални Срби почињу са „балван револуцијом“ као јединим начином одбране од повампиреног хрватског усташоидног фашизма.

ustasa20sjekirom20skidafa9

Другог маја 1991. г. Срби су успели да одбију упад хрватских редарственика у највеће српско село у вуковарској општини – Борово Село и том приликом, што је мало познато, масу усташких бојовника је спасла ЈНА пославши своје оклопне транспортере да евакуишу хадезеовске црнокошуљаше који су носили ознаке Павелићеве NDH и певали усташке песме приликом покушаја освајања овог села. Након ове неуспешне војно-редарствене акције Загреба локални вуковарски хадезеовци почињу са применом плана физичке ликвидације Срба у Општини Вуковар јула и августа 1991. г. што је проузроковало масовни егзодус Срба из града Вуковара, а што је на крајње циничан начин објашњавано од стране хрватских локалних званичника као смишљени план Београда и ЈНА да извуче што већи број српских цивила из града пре почетка „србо-црногорско-четничке агресије на Вуковар“ (треба видети прилоге HTV из тог времена, а нарочито пропагандно-документарни филм HTV о „сто дана отпора Вуковара“). Оно што је остало као печат тог времена су специјалне хрватске SS „групе за тиху ликвидацију“ („сумњивих моралних и професионалних квалитета“) Срба у Вуковару, а којима су командовали Томислав Мерчеп (секретар општинског секретаријата у Вуковару), Бранимир Главаш, Миле Дедаковић (звани „Јастреб“), Јосип Гаже, и други. Остало је забележено да је за пет месеци убијено око 4000 вуковарских Срба на основу унапред припремљених „спискова за (физичку) ликвидацију“, након отварања ватре по српским кућама, минирања киоска и других објеката у српском власништву (српски ресторани „Крајишник“, „Сарајка“, „Туфо“, „Брдо“, „Мали рај“, „Попај“, „Точак“, „Чокот бар“, „Чид“).

Првог маја 1991. г. хрватске хадезеовске власти су примениле политику тоталне физичке блокаде града претворивши Вуковар фактички у концентрациони логор за Србе. Град је постао физички одсечен од остатка света што је омогућило хадезеовским бојовницима да несметано врше ноћна хапшења, испитивања и ликвидације Срба у граду, а све под изговором наводног тражења оружја. Сведоци догађаја тврде да је само од 3. маја до 14. септембра 1991. г. ухапшено и мучено у импровизованим казаматима више стотина Срба (иначе, према подацима независних међународних служби у Хрватској је од 1991. до 1996. г. убијено око 10.000 Срба). Вуковарски део Дунава је опет као и пре пола столећа добио црвену боју од српске крви. Овакво стање ствари је коначно резултирало напуштањем града од стране 13,734 Срба тако да се може рећи да је велики број етничких Срба напустио град Вуковар услед хадезеовског терора. Међутим, град су напуштали и етнички Хрвати који се нису слагали са оваквом SS политиком хрватског неоусташког врховништва. Тако је Хрват Марин Видић у свом дневнику записао да је у том периоду поред многобројних Срба Вуковар напустило и око 6000 хрватских жена, деце и стараца (војноспособним мушкарцима излазак из града није био дозвољен).

У току хадезеовске припреме за „коначно решење“ српског питања у Вуковару (продужетак „коначног решења“ из Другог светског рата)[11] којим је руководио Мерчеп у јуну месецу 1991. г. у град улазе хрватско-усташки гардисти (ZNG) и редарственици (МУП) и од тада важи режим пропусница за улазак у град. Вуковарским Србима није дозвољавано да град напусте јер су по Мерчеповим плановима требали да одиграју улогу живог штита у планираним борбама против ЈНА како би се обезбедило територијално припајање (анексија) србијанског Источног Срема у новоусташку NDH. У августу месецу је хрватски Кризни штаб Славоније и Барање прогласио град Вуковар за најистуренију тачку одбране нове и самопрокламоване хрватске независне државе која у то време није била међународно призната, што ће рећи да је у оквирима међународног права СФРЈ још увек постојала и сходно томе имала уставну обавезу да заштити људска права својих сопствених грађана. У Вуковару је од почетка августа фактички сва власт прешла у руке неоусташке HDZ (Марин Видић) која је контролисала све јавне медијске сервисе. То је била последица одлуке да се распусти легално изабрана Скупштина општине Вуковара и њено Извршно веће, а која је донета 24. јула након посете граду од стране три водећа хрватска врховника – Фрање Туђмана, Владимира Шекса и министра одбране Гојка Сушака. Тако је политичким пучем HDZ сменила легално изабрану власт у граду и од изборно поражене странке постала владајућа (тј. терористичка).

Акција ослобођења Вуковарског логора смрти

За време свих ових догађаја неутралност ЈНА се може окарактерисати као директном издајом државних интереса па и као давање зеленог светла хадезеовским формацијама да спроведу етничко чишћење у појединим крајевима Источне Славоније и Западног Срема. Објашњења генерала Вељка Кадијевића (пола Хрват који је себе сматрао Југословеном)[12] у својим мемоарима остају крајње неуверљива.[13] Само да се потсетимо још једанпут да су управо оклопни транспортери ЈНА из вуковарске касарне спасили хрватске редарственике из Боровог Села 2. маја, да ЈНА није буквално прстом мрднула када су спроведене акције етничког чишћења Срба у Боровом Насељу 4. јула и Лужици 25. јула 1991. г. Врло вероватно би ЈНА и даље остала „статусно неутрална“ да није била и сама директно нападнута од стране хрватских оружаних снага слично као и у случајевима у Вараждину (2. маја), Винковцима (11.−26. септембра) и Загребу (17. новембра).[14]

Вуковарска касарна ЈНА је по први пут нападнута 20. августа 1991. г. да би убрзо након тога била стављена под блокаду. ЈНА се коначно одлучила да употреби ватру тек када је 25. августа пуцано на једно од њених возила. И тада се догодило нешто сасвим неразумљиво и необјашњиво: ЈНА која је фактички преузела контролу над читавим градом (тј. ослободила га од усташа) убрзо се у споразуму са локалним (нелегалним) нацихрватским властима повлачи са улица у своје касарне и тиме саму себе ставља у замку обзиром да су хрватске формације одмах отпочеле са блокадом и бомбардовањем касарни. ЈНА се тада обратила Европској Заједници да посредује у деблокади касарни како регуларна југословенска армија не би морала да предузима силу ради њихове деблокаде (замислите да се америчка армија у Авганистану обрати Савету безбедности УН да посредује у деблокади њиховог војног кампа који је под блокадом Талибана!). И тада фактички долази до синхронизоване акције Брисела (у ствари Берлина) и Загреба: Брисел не даје никакав одговор на понуђено посредништво али зато Загреб доноси одлуку 14. септембра да се на читавом простору (међународно непризнате) Републике Хрватске нападну све касарне ЈНА што у преводу значи објаву рата оружаним формацијама (међународно признате) СФРЈ.

ЈНА је отпочела акцију ослобађања својих касарни и града Вуковара 25. августа, а исту завршила уз помоћ српских добровољаца 18. новембра[15]обзиром да је била неспособна да ову „хуманитарну интервенцију“ успешно спроведе до краја сама. Усташка одбрана града је сломљена 16. новембра, а концентрациони логор Вуковар потпуно ослобођен од нацихрватског терора два дана касније. Усташке снаге одбране концлагера Вуковара су бројале и до 8.000 бораца под оружјем (иако званична хрватска (х)историографија барата са цифрама од 1.300 до 2.000), а снаге ЈНА, по хрватским изворима, између 35.000 и 40.000. У званичним хрватским статистикама се може наћи податак да је у току „Вуковарске операције“ погинуло укупно 1.712 лица у граду од тога 182 хрватска полицајца и војника (мада незванични хрватски извори наводе цифру од око 400 погинулих хрватских бојовника). Српска страна наводи да је у граду погинуло око 1.000 хрватских SS гардиста. Што се тиче српских губитака, хрватска страна наводи бројку од 6.000 до 8.000 док српска страна тврди да број погинулих српских војника и официра износи 1.800.

Хрватски бојовници су напуштали Вуковар три дана од 16. до 18. новембра. Након уласка у град ЈНА је свим становницима дала две могућности: или одлазак у Хрватску или одлазак у Србију (сам Аркан је на горњеспоменутом документарном филму тврдио да су његови „тигрови“ предали 2.000 Вуковарчана ЈНА). Било је много случајева дељења породица по етничкој линији по питању одабира прве или друге понуђене алтернативе. Све у свему, епилог „Вуковарске операције“ је био тај да је из града евакуисано око 12.000 становника и ухапшено око 600 хрватско-усташких зенги.

Закључак

У закључку се мора напоменути да је један од главних разлога за „Вуковарску операцију“ из 1991. г. (али не и одлучујући) био и идеолошке природе обзиром да је за тадашњу пречанско-динариодску партизанштину на власти у Београду (СПС−ЈУЛ) град Вуковар био симбол Комунистичке партије Југославије – град у коме је партија под тим именом фактички и основана (тј. преименована дотадашња СРПЈ(к)) на њеном Другом конгресу одржаном од 20. до 25. јуна 1920. г. када је донет и нови (бољшевички) програм партије. Према том програму, југокомунисти се боре за стварање совјетске републике, до које се долази „помоћу диктатуре пролетаријата у облику совјетске власти“ по примеру бољшевика у Русији.[16] Наравно, чињеницу да је град био под опсадом од стране ЈНА која је и даље користила бољшевичка обележја, усташоидна власт у Загребу је умела да максимално искористи у пропагандне сврхе на Западу и на крају представи (а Западу није било много тешко да то олако прихвати) читав рат на простору Брозове Велике Хрватске као борбу западне демократије против источног бољшевизма (и четништва босанскохерцеговачког „црвеног војводе“).

Позитивни утицаји вуковарског примера „хуманитарне интервенције“ из 1991. г. су се врло брзо прочули у земљама западних демократија тако да су њихове владе већ од наредне 1992. г. отпочеле са копирањем балканских Срба:

  1. Сомалија 1992. г.
  2. Хаити 1994. г.
  3. Руанда 1994. г.
  4. Источни Тимор 1999. г.
  5. Сиера Леоне 2000. г., итд.

Срби, као традиционално народ са најдужим демократским стажом на Балкану су са своје стране вуковарска искуства „хуманитарне интервенције“ из 1991. г. убрзо применили и на околна подручја бивше Југославије у којима су људска права (Срба) била такође флагрантно угрожена:

  1. Сарајево, 1992. г.−1995. г.
  2. Сребреница 1995. г.
  3. Косово и Метохија 1998. г.−1999. г.
  1. новембар 2015. г.

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015

 

Изјава:

Аутор текста несноси никакву моралну, политичку, научну, материјалну и правно-судску одговорност за изнете ставове у чланку.

Текст чланка је критичко-научни допринос следећем издању „знанствене“ публикације: D. Živić, S. Špoljar Vržina, S. Cvikić, I. Žebec Šilj (urednici), Vukovar’ 91 – Genocid i memoricidna baština Europske Unije, Zagreb: Institut društvenih znanosti Ivo Pilar, 2014.

НАПОМЕНЕ УЗ ТЕКСТ

[1] Као примере овакве врсте политикантске литературе наводимо следеће библиографске јединице: Dragutin Pavličević, Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje, Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000; Ivo Perić, Povijest Hrvata, Zagreb: Centar za transfer tehnologije, 1997; Dušan Bilandžić, Hrvatska moderna povjest, Zagreb: Golden Marketing, 1999.

[2] У аустроугарској војсци која је напала Србију 1914. г. и у њеним западним деловима починила невиђене ратне злочине, већину борачког састава су чинили југословенски народи Двојне Монархије. Тако је у састав Пете аустроугарске армије улазио 13. загребачки корпус, а у састав Шесте 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус. У неким аустроугарским јединицама на србијанском фронту Хрвати су чинили чак и до 50% борачког (тј. кољачког) састава од којих се по зверствима нарочито истакла 42. Вражија хрватска домобранска дивизија у којој је ратовао и Јосип Броз Тито (Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914−1918. Кратска историја, Београд: Српска књижевна задруга−Београдски форум за свет равноправних, 2014, стр. 118).

[3] Познато је да је незванични назив Туђманове странке HDZ − “Хрватска до Земуна”.

[4] О савезничком бомбардовању Дрездена 1945. г. видети у: Frederick Taylor, Dresden, Tuesday, February 13, 1945, New York: HarperCollins Publishers Inc., 2004.

[5] Andrew Heywood, Global Politics, New York: Palgrave Macmillan, 2011, pp. 318−329; Jeffrey Haynes, Peter Hough, Shahin Malik, Lloyd Pettiford, World Politics, Harlow: Pearson Education Limited, 2011, 707−708. Наравно, пракса „хуманитарних интервенција“ може да буде врло лако злоупотребљена у геостратешке и политичке сврхе што је управо показала 1999. г. агресија НАТО пакта на Савезну Републику Југославију.

[6] Обзиром да је тадашњи савезни секретар за народну одбрану СФРЈ генерал Вељко Кадијевић преминуо 2. новембра 2014. г. (у Москви) вероватно прави одговор на ово питање никада нећемо ни сазнати, а до објективног одговора се не може доћи читајући његове мемоаре Моје виђење распада, Београд, 1993 или Контраудар, Москва 2007.

[7] Гајић-Глишић Д., Из кабинета министра војног, Београд, 1992. стр. 152.

[8] Уочи проглашења независности Хрватске и Словеније (25. јуна 1991. г.) земље чланице Европске Заједнице су 23. јуна 1991. г. донеле одлуку да неће признати независност Хрватске и Словеније али је Немачка хришћанско-демократска унија (CDU) већ следећег дана изјавила да се са овом одлуком не слаже. Дакле, Туђманов усташки режим у Загребу је имао од самог почетка ратних сукоба неоспорну и директну подршку Берлина коме је само требао формални изговор да једнострано призна независност и Хрватске и Словеније што је Немачка и урадила 19. децембра 1991. г. (када је Хрватску признао и Исланд) али без пристанка осталих једанаест чланица ЕЗ, а повод је био случај Вуковара и Дубровника. Немачко признање независне Хрватске је ступило на снагу 15. јануара 1992. г. када је Хрватску признало и свих осталих једанаест чланица ЕЗ наравно под притиском Немачке. Хрвати су тада спевали песму “Danke Deutschland”. Хрватска је постала чланица УН 22. маја 1992. г.

[9] Хрватска демократска заједница је основана 19. јануара 1989. г. на тајном састанку у једној викендици у Пљешевици, а као основни политички циљ странке је формулисано стварање независне Велике Хрватске у њеним „етно-повјесним“ границама све до реке Дрине (Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку (1492−1992), Београд: EVRO-GIUNTI, 2010, стр. 548). О сличним границама Велике Хрватске маштала је и Хрватска странка права која је 17. јуна 1991. г. усвојила тзв. „Липањску повељу“ којом се тражи обнова Павелићеве Неовисне Државе Хрватске са границама на истоку до Суботице, Земуна, Дрине, Рашке и Бококоторског залива (Вељко Ђурић Мишина, Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: „Добра воља“, 2005, стр. 22).

[10] Сличне технике су, иначе, у то време примењиване и у Дарувару, Шибенику, Загребу итд.: претње ноћним телефонским позивима да напусте град уколико не желе да буду убијени, лепљење јавних плаката како препознати Србина, одбијање да се прода роба у продавници уколико је купац Србин, итд.

[11] О „коначном решењу“ српског питања у НДХ видети у: НД Хрватска: Држава геноцида, Двери српске, година XIII, број 47−50, 2011.

[12] Вељко Кадијевић је рођен 21. новембра 1925. г. у селу Главини код Имотског у Херцеговини од оца Србина и мајке Хрватице. У Другом светском рату био је борац аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита. Кадијевић је само један од многих који потичу из тзв. „балканских вукојебина“ а преко Брозове партизанштине су се нашли на руководећим положајима у Титославији коју су сами растурили.

[13] ЈНА је и тада још увек била мултиетничка, а њено највише руководство је било углавном сачињено од не-Срба. Поред Хрвата-Југословена Кадијевића, фактички главног команданта ЈНА, његови заменици су били Словенац адмирал Стане Бровет и Хрват Јосип Грегорић. Авијацијом је командовао Хрват Антон Тус, а касније други Хрват Звонимир Јурјевић. Централни војни округ је био под командом Македонца Спировског, док је начелник тог округа био још један Хрват – Антон Силић (Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990−2000), I, Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003, str. 244).

[14] ЈНА се евакуисала 4. новембра 1991. г. из касарне „Логориште“ у Карловцу уз губитке од 26 убијена војника и 67 рањених војника (Вељко Ђурић Мишина, Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: „Добра воља“ Београд, 2005, стр. 25).

[15] Хрватски председник др. Фрањо Туђман је 13. септембра 1991. г. издао наредбу о блокади ЈНА касарни у читавој Хрватској (Dragutin Pavličević, Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje, Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000, str. 535).

[16] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, Beograd: Nolit, 1988, str. 108−109.

Не заборави

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Брегзит и српска демократија
Шта год мислили о британској политици – а поготово како се Албион у последња два века односио према Србији, неколико ставки из британског референдума о ЕУ свакако су за поштовање. Прво, када су у британској јавности нарасла критичка становишта о ЕУ, расписан је референдум. Реалан однос снага у политичкој елити Британије био је 3:1 за ЕУ, само је фракција конзервативаца била за Брегзит. Ипак, у Британији се није чекало да се у парламенту накупи 50% евроскептичких посланика. Чим се видело да је нешто од важности спорно, позван је народ да искаже своју вољу. Друго, током кампање у медијима је „за обе стране био обезебеђен релативно равноправан третман на водећим државним телевизијама и довољно простора да изнесу аргументе за свој став“. Када се десило убиство једне евроунионистичке парламентарке, пробриселски медији у Британији то нису искористили да одмах сатанизују све евроскептике као „лудаке“, „екстремисте“ и “фашисте“. Опоненти су остали демократски ривали, не „нацоши“ које ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Процес тзв. „рехабилитације“ врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића поново је (наравно намерно) ушао у субноровски ћорсокак титоистичког судства у Републици Остатака Србије што је потпуно разумљиво и схватљиво уколико се зна где се води и од кога судски поступак. Наравно, субноровским владајућим структурама у титоистичкој Србији у којој аустроугарски каплар из 42. Хрватске домобранске „Вражје дивизије“ и даље влада из гроба („И после Тита, Тито!“) је од кључног значаја да се рехабилитациони процес развлачи што дуже и по могућности у недоглед. Међутим, овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење: Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога? С једне стране, за сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
На данашњи дан, пре седамдесет година, англоамеричка авијација је, на захтев Титовог измећара и партизанског команданта, битанге маскиране у „надреалисту“ и „интелектуалца“, Коче Поповића, са земљом сравнила Лесковац, до тада познат као „србски Манчестер“, јер је био средиште наше самосвојне текстилне индустрије. Изабран је 6. септембар, јер је то био рођендан краља Петра; англоамеричка сатанистичка врхушка решила је да покаже Србима да су осуђени даизгубе свог владара и живе под влашћу србоубице Броза. О историјском контексту овог злочина можемо читати у књизи Милослава Самарџића,„Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова, УНА Прес, Београд 2011.) ЦЕНА СРБСКИХ ИЛУЗИЈА То да је србски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тајне операције Запада против Србије и Русије
Везе српског и руског народа су бројне и дубоке. Њих карактеришу заједничко словенско порекло и православље, али и заједничка борба и слична судбина. Блискост Срба и Руса је потврђена и у стратегији њихових највећих непријатеља. Западне елите су веома предано радиле на разбијању СССР-а и Југославије, држава чији су заштитници били руски и српски народ. У тим процесима Запад није бирао средства. Користио је најподлије методе и најгоре злочинце да би дошао до свог циља. Међутим нестанак Совјетског савеза и Југославије био је само почетак. Западна плутократија је желела коначни обрачун са српским и руским народом, а повампирени нацизам је постао њихова ударна песница. Још 1991. године Европска заједница и САД су Југославију и СССР „изузели“ из међународног права и поставили су правила која ће се примењивати само на ове две државе.Те норме за Запад важе и данас. Декларација о смерницама за признање нових држава у Источној Европи и СССР-у и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
Najveći problem sa Titom je što su njegov lik i delo i dalje ovejani misterijom i tajnom. Istoričari i istraživači poslednje dve i više decenija pokušavaju da osvetle ko je zaista bio Josip Broz, i šta je zapravo ostavio iza sebe. Piše Veljko Miladinović Datum: 25/05/2016 Dan mladosti, iliti Titov rođendan koji to nije, ali smo voleli tako da ga doživljavamo, praznik je za neizlečive jugonostalgičare koje nikada nije napuštala ljubav prema Titu. Posle dve i po decenije teške političko-ekonomske krize na „zapadnom Balkanu" - ah, kako bi de Tito prevrnuo u grobu da čuje ovaj izraz - popularnost „druga Starog" konstantno oživljava širom nekadašnje države sa šest buktinja. To nije samo odraz ideološke reinkarnacije komunizma ili socijalizma sam samoupravljanjem i ostalim derivatima. Zapravo, nema nikakve veze s tim. Istorijski otklon, i proteklo vreme "koje leči sve", nose sa sobom i tu nus pojavu relativizacije (i hipsterizacije) diktatorskih, totalitarnih ili autoritarnih sistema - ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру. Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е! Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду. Младог ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Серија од које се много очекивало, а која је већину гледалаца разочарала. Још од прве епизоде видело се да нешто не шти­ма: Југословенска војска приказана је кроз лик једног пијаног официра који не хаје за немачки напад, 6. априла 1941, док су комунисти приказани нападно афирмативно, и то чак по стереотипима из доба соцреализма 1950-тих година, које су и они сами превазишли. Меки повез, формат А-5, 160 страна, илустровано. Због прескупе поштарине за једну књигу, препоручујемо пакете са попустима. ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона. За поруџбине из иностранства молимо кликните ОВДЕ. САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ПРВИ ДЕО: КАКО ЈЕ НАСТАЛА СЕРИЈА? Далибор на Равној Гори . . . . . . . ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Брозова Југословенска армија (касније Југословенска народна армија) са својим врховним командантом након завршетка рата у лето 1945. г. са немачко-нацистичким шлемовима: наставак колаборације са нацизмом и након завршетка рата
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Одмазда и терор у Београду
Dr Srđan Cvetković | 12. новембар 2015. 17:52 Успостављање народне власти пратио је бруталан обрачун са носиоцима културног и политичког живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора. Ликвидације су обављане у највећој тајности Недићевог официра и квислинге спроводе на стрељање у Београду Наставци Суочавање са заблудама Друга фаза револуције Одмазда и терор у Београду Грех мањине платила већина Шпијуни Озне на сваком кораку И знање немачког било је грех Озна је успевала да све дозна Озна тужи, суди и стреља Грађански сталеж на удару Ликвидације глумаца и новинара СРБИЈА и њени градови, као центар колаборације, легло "буржоазије и народних непријатеља", као носилац "великосрпског хегемонизма", били су посебно на мети револуционарних снага. У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду међу становништвом, мешала су се двојака осећања - страх и еуфорија. Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali”. (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću”, rekao je. Da bude što manja, Srbija je dobila dvije autonomije: Vojvodinu i Kosovo! Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su još jedino u Srbiji tabu tema. Sve krivične prijave do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta. Ali, istina polako izbija.Samo od 1944, od ulaska Crvene armije i partizana u Beograd, do 1947, u Srbiji je bez suđenja ubijeno oko 100.000 Srba, a nekoliko stotina hiljada prošlo je zatvore,logore i policijsku torturu.Ogromnom broju ljudi oduzeta je imovina, građanska prava, državljanstvo, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
15. децембар 2014. Петар Искендеров Од свих земаља погођених одлуком Русије да одустане од изградње „Јужног тока“ у Србији постоји вероватно најшира лепеза мишљења о таквом расплету догађаја. Жестина расправе о „руској превари“ и неосновано довођење „Јужног тока“ у везу са продајом НИС-а нису у складу са пасивношћу Београда око „Јужног тока“ коју он показује још од 2008. Било би боље ако би се Србија концентрисала на извлачење највеће могуће користи из новонастале ситуације - која може бити велика - јер друге земље неће пропустити ту прилику. Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News. Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ko je Vojislav Šešelj?
Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. g. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za "Omladinske novine". Na pitanje "šta je po nacionalnosti?", Šešelj je odgovorio: "Jugosloven". Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član “Hrvatskog sociološkog društva” i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član “Hrvatskog sociološkog društva”. Početkom 1988. g. u porti manastira Ljubostinja, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i još neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu. On to do tada nije znao. U junu 1990. g. Šešelj formira takozvani “Srpski četnički pokret”. Kao "četnički vojvoda", a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujić, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. g., između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj "vojvodski". Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkuzantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Брегзит и српска демократија
*Равногорци Горске краљеве гарде из села Овсишта код Тополе (1941-1945)
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
*Предлог за нови споменик знаном јунаку на Калемегдану
*Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
*Тајне операције Запада против Србије и Русије
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
*Истина о Вражјој дивизији
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
*Рехабилитација истине
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
*Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
*Одмазда и терор у Београду
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
*Ko je Vojislav Šešelj?
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!

Share
  • ГЛАСНИК ОВСИШТА: Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.

  • Categories: Albania, Albanians, ISIS, Islam, Islamic State of Kosovo, Kosovo, Metochia, NATO, Russia, Serbia, Serbs, Terrorism

    Tags: Abkhazia, Azerbaijani, Georgia, Heroine, Karabakh, Karađorđe, Kosovo, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Ovsishte, Ovsiste, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Shumadija, South Ossethia, Ukraine, zakonik

  • Guess Kosovo Wasn’t That ‘Unique’: Separatism in the Caucasus