*Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.

На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.).

Карактер „Вуковарске операције“

Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије – Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају по јавним масмедијима у Србији (контролисаних од стране Брисела, Вашингтона и Берлина) разноразни EUро-бојовници и NATO-јастребови из невладиних организација (јер би било исувише дегутантно да сама Влада изађе са дотичним ставовима па се у јавност потурају мутанти) који упорно покушавају да прикрију и прекроје повесну истину на брдовитом Балкану. Стога, ову прилику бисмо искористили да прикажемо колико-толико реалну слику о тзв. „Вуковарској операцији“ из 1991. г. Бар онолико реалну колико то допуштају повесни источници до којих истраживачи тренутно могу да дођу.

Скоро тромесечне борбе за овај западносремски град на рекама Вуки и Дунаву (од 25. августа до 18. новембра 1991. г.) тек ће изазивати реакције и „њихових“ и „наших“ пов(иј)есничара, али је ипак и до сада протекло довољно воде и Вуком и Дунавом да се изнесе колико-толико релевантан суд о овој нацихрватско-српској епопеји (боље речено грађанског рата између пречанских динараца који су тако сравњивали рачуне из Другог светског рата по принципу крвне освете) са довољно удаљене и неутралне историјске дистанце узимајући у обзир до сада познате архивске документе и друге историјске изворе, а пре свега ослањајући се на сведочанства учесника самих догађаја како би се избегле политикантске шпекулације у виду „терања воде на своју воденицу“.[1]

Хрвати и постјугословенска неонацистичка хрватска туђманологија сматрају „Вуковарску операцију“ наводном епопејом и симболом одбране хрватске независности и хрватског отпора против „србо-црногорско-четничке агресије“ на младу хрватску демокрацију (тј. туђманокрацију као параван новообновљене нацистичке НДХ). Вуковар је у Хрвата уједно и „град херој“ и „источни гријех“ Хрватске, обзиром да је самосвесно жртвован од стране врховника зарад добијања политичких поена у Берлину, Бриселу и Вашингтону – праксу коју је од Туђмана научио и поновио Алија Изетбеговић нешто касније са Сребреницом. Међутим, Срби борбе за град Вуковар сматрају борбама за одбрану независности града и ослобођења заточених српских цивила од покоља од стране хадезеовско-усташке солдатеске.

Што се тиче наше истраживачке стране, слободни смо да изнесемо два закључка о суштинском карактеру борби за Вуковар 1991. г. а на која остали истаживачи нису обраћали довољно пажње:

  1. Радило се, бар са српске стране, о првој постхладноратовској војној „хуманитарној интервенцији“ у циљу ослобађања Вуковара као концентрационог логора за Србе – интервенцији коју су дотада већ практиковале западне демократије како у Европи тако и у „новом свету“ а засноване на правним основама Повеље Уједињених нација из 1945. г.
  2. Ослобађањем Вуковара се спречавала потенцијална агресија хрватских бојовника на територију Србије (иначе праксе коју су Хрвати већ једном спровели у дело за време Првог светског рата)[2] а у циљу анексије Источног Срема као „повесне хрватске земље“ по угледу на поглавника Павелића обзиром да је основни идеолошко-национални циљ Туђманове политике из 1990.-их био обнова територијалног интегритета NDH уз етничко чишћење преосталих Срба на овим просторима.[3]

„Хуманитарна интервенција“

У току „Вуковарске операције“ је са стране ЈНА ангажовано импозантних 11 бригада са све седам механизованих и две пешадијске. У току борби је на град испаљено на десетине хиљада граната, укључујући и из ваздуха од стране југословенског ратног ваздухопловства, а сам Вуковар је скоро потпуно разрушен (исто као и нешто касније Мостар услед хрватско-муслиманских обрачуна, тј. сравњивања повесних рачуна). Обзиром на антифашистички карактер Отаџбинског рата 1991−1995. г. можемо слободно синонимно упоредити случај Вуковара из 1991. г. са случајем Дрездена из 1945. г. када су западне демократије показале и доказале како се треба ефикасно борити против било ког вида фашизма[4] као и којим најефикаснијим техникама се „хуманитарне интервенције“ реализују на терену.

Овде се мора напоменути да је западнодемократски концепт „хуманитарне интервенције“ заснован на етичким, религиозним и правним премисама. Наиме, уколико се флагрантно нарушавају људска права са масовним убијањима цивила у једној држави, међународна заједница је дужна да интервенише како би се оваква пракса зауставила, а сама интервенција је морално-правно заснована на Повељи Уједињених нација и међународном јавном праву. У суштини, морално-политички циљ „хуманитарне интервенције“ војним методама јесте заустављање или спречавање геноцида над једним народом или једним његовим делом[5] што је управо и била морално-етичка сврха операције ослобађања концентрационог логора Вуковар.

Ипак, овде се поставља можда и круцијално питање: зар је толикој ЈНА и српској добровољачкој сили било потребно читавих 86 дана борби, тј. гранатирања и након тога борбе за сваку кућу да би се град ослободио од, по броју и расположивој техници, ипак знатно инфериорнијег непријатеља?[6] Можда на први поглед и изгледа да није али у суштини јесте. Вероватно је најбољи одговор на ово питање дао управо онај ко је и први ушао у Вуковар сломивши систем усташког терора – Жељко Ражњатовић Аркан (син црногорског официра у ЈНА, рођеног у Брежицама у Словенији). Наиме, у интервјуу за британски документарни филм о њему самоме (25 минута) под називом под којим је и приказан на Западу – „Arkan – Mad Dog“ („Аркан – побеснели пас“) командант тзв. Српске добровољачке гарде – „Тигрови“ издаје у једној секвенци заповест својим „тигровима“ пред ослобађање града да се у току градских борби мора узети у обзир чињеница да усташе (које су на горњим спратовима) у подрумима кућа држе српске цивиле као живе таоце па се стога мора водити рачуна како се ослобађа кућа по кућа (тј. нема бацања ручних бомби насумице јер ће се у том случају побити „наша крв“ како то каже Аркан). Дакле, како на основу изјаве Аркана у овом документарном филму (аутор овог текста је направио копију филма у Архиву Отвореног друштва на Централноевропском универзитету у Будимпешти) тако и на основу сведочења преживелих цивила неоспорно је да су хрватски бојовници, претходно окупиравши град за време лета исте те године, држали српске цивиле као живе таоце по кућама тако да систем краткорочног масовног бомбардовања града од стране тешке артиљерије ЈНА (амерички систем „Хирошима-Нагасаки“ из 1945. г.) у циљу сламања отпора његових бранилаца једноставно није долазио у обзир већ се морала предузети стратегија дугих борби за сваку кућу и улицу од стране пешадије уз рационалну подршку артиљерије и пре свега тенкова. Тако је бар ситуација процењена од стране Генералштаба ЈНА у то време.

Оваква војна стратегија је несумњиво однела знатно више живота и технике на страни ослободилаца града али је и са друге стране спасла много више цивилних живота у самом граду како Срба тако и Хрвата. Ипак, било је и оних војних стручњака који су овакву ЈНА тактику сматрали бесмисленом, а један од њих је био и генерал Ненезић (шеф кабинета министра одбране СФРЈ) за кога „није требало ломити зубе на утврђеним градовима“.[7] С друге стране, данас је добро познато да је хрватски врховних самосвесно жртвовао град (препустивши га дуговременим борбама) како би остварио два војно-политичка циља:

  • Успорио продор ЈНА и српских добровољаца ка Осијеку како би се и тај део Републике Српске Крајине ослободио од усташког терора и геноцида над Србима укључујући и сам град Осијек у коме су већ увелико дивљале усташке банде Бранимира Главаша по узору на Францетићеву Црну легију из времена NDH.
  • Дао изговор Геншеровом министарству спољних послова да Немачка призна самопрокламовану независност Туђманове Хрватске без претходног сагласја са осталим чланицама Европске Заједнице (19. децембра 1991. г.), а под изговором да се ЈНА мора повући са територије међународно признате Хрватске чиме би се зауставила даља разарања слична вуковарском (и исполитизованом дубровачком) случају.[8]

Вуковарски концлагер

У националном погледу је несумњиво да је град Вуковар са околином био мешовита област у којој су етнички Срби чинили већину, чак и након Другог светског рата (тј. и након нацихрватског србоцида), и на основу тога тражили од нових послератних (антисрпских) комунистичких власти да и читав Западни Срем уђе у федералну јединицу Србије. Наиме, према попису становништва из 1931. г. (последњи попис пред Други светски рат) у вуковарском срезу је било 41,9% Срба, 26,5% Хрвата, 16,3% Немаца и других. До промене баланса у међунационалним односима у вуковарском срезу долази током Другог светског рата и масовних убијања локалних Срба од стране нацихрватских синова али и као последица послератне демографске политике када су у куће протераних Немаца насељавани Хрвати. Резултати пописа становништва из 1981. г. указују да су Срби и „Југословени“ у Вуковарском срезу чинили апсолутну већину, а у самом граду је Срба било 24,3%, а Хрвата 37,9%. Треба истаћи и да је у самом граду било више од трећине мешовитих бракова (35%). С обзиром на овакву међуентичку структуру у Вуковару није ни чудо што новоусташка HDZ (хрватска копија немачког CDU оригинала) није победила на изборима 1990. г.[9] Вуковарчани су гласали за Савез комуниста-Партија за демократске промене, а то је била једина странка у датом региону без етничке одреднице „хрватска“. Међутим, врховништво HDZ је врло брзо на отворен и политички бруталан начин изразило своје незадовољство малим бројем добијених мандата у Скупштини општине Вуковар (26 од 117).

Након одбијања амандмана на туђмановски устав Хрватске од стране Скупштине Вуковара 17. јула 1990. г., а којима се укидају национална права српског народа у Хрватској по угледу на Павелићеву NDH, неоусташка хадезеовска влада Хрватске предузима посебне мере према којима се у град довози оружје, наоружава етничка хрватска милиција (по узору на Хитлерове SS и SA одреде) и паравојне формације HDZ, а као врхунац кризе 27. марта 1991. г. се организује јавна смотра етнохрватских бојовника са симболима из Павелићеве NDH. Ова смотра HDZ бојовника је била природни надовезак хадезеовске политике отвореног оружаног разрачунавања на међунационалној основи, а која је започета доношењем одлуке о чишћењу Општине Вуковар од етничких Срба у фебруару 1991. г. (тј. чишћење „преживелих“ [survivors] из доба Павелићеве NDH, 1941−1945. г.). На овом политичком врхоскупу на коме је de facto донета одлука о отпочињању оружаних сукоба у Општини Вуковар су присуствовали и представници Хрватског сабора – Владимир Шекс, Иван Векић и „Осијечки поглавник“ Бранимир Главаш (све го усташа до усташе). Том приликом је одлучено да се акција чишћења Срба из ове западносремске општине спроведе смењивањем грађана српске националности на свим општинским политичким функцијама, застрашивањем у циљу напуштања града и општине[10] и коначно физичком ликвидацијом „непожељних грађана“. Као и у осталим деловима „младе хрватске демокрације“ тако се и у Општини Вуковар у читавој првој половини 1991. г. спроводило интензивно испоручивање оружја паравојним хадезеовским формацијама (Мартин Шпегељ је сам признао на емитованом тајном снимку КОС ЈНА да је тада под оружјем било 200.000 хадезеоваца, а што је емитовано у BBC серијалу „Смрт Југославије“ први део). Након политичког хапшења лидера вуковарске СДС Горана Хаџића и Б. Славића локални Срби почињу са „балван револуцијом“ као јединим начином одбране од повампиреног хрватског усташоидног фашизма.

ustasa20sjekirom20skidafa9

Другог маја 1991. г. Срби су успели да одбију упад хрватских редарственика у највеће српско село у вуковарској општини – Борово Село и том приликом, што је мало познато, масу усташких бојовника је спасла ЈНА пославши своје оклопне транспортере да евакуишу хадезеовске црнокошуљаше који су носили ознаке Павелићеве NDH и певали усташке песме приликом покушаја освајања овог села. Након ове неуспешне војно-редарствене акције Загреба локални вуковарски хадезеовци почињу са применом плана физичке ликвидације Срба у Општини Вуковар јула и августа 1991. г. што је проузроковало масовни егзодус Срба из града Вуковара, а што је на крајње циничан начин објашњавано од стране хрватских локалних званичника као смишљени план Београда и ЈНА да извуче што већи број српских цивила из града пре почетка „србо-црногорско-четничке агресије на Вуковар“ (треба видети прилоге HTV из тог времена, а нарочито пропагандно-документарни филм HTV о „сто дана отпора Вуковара“). Оно што је остало као печат тог времена су специјалне хрватске SS „групе за тиху ликвидацију“ („сумњивих моралних и професионалних квалитета“) Срба у Вуковару, а којима су командовали Томислав Мерчеп (секретар општинског секретаријата у Вуковару), Бранимир Главаш, Миле Дедаковић (звани „Јастреб“), Јосип Гаже, и други. Остало је забележено да је за пет месеци убијено око 4000 вуковарских Срба на основу унапред припремљених „спискова за (физичку) ликвидацију“, након отварања ватре по српским кућама, минирања киоска и других објеката у српском власништву (српски ресторани „Крајишник“, „Сарајка“, „Туфо“, „Брдо“, „Мали рај“, „Попај“, „Точак“, „Чокот бар“, „Чид“).

Првог маја 1991. г. хрватске хадезеовске власти су примениле политику тоталне физичке блокаде града претворивши Вуковар фактички у концентрациони логор за Србе. Град је постао физички одсечен од остатка света што је омогућило хадезеовским бојовницима да несметано врше ноћна хапшења, испитивања и ликвидације Срба у граду, а све под изговором наводног тражења оружја. Сведоци догађаја тврде да је само од 3. маја до 14. септембра 1991. г. ухапшено и мучено у импровизованим казаматима више стотина Срба (иначе, према подацима независних међународних служби у Хрватској је од 1991. до 1996. г. убијено око 10.000 Срба). Вуковарски део Дунава је опет као и пре пола столећа добио црвену боју од српске крви. Овакво стање ствари је коначно резултирало напуштањем града од стране 13,734 Срба тако да се може рећи да је велики број етничких Срба напустио град Вуковар услед хадезеовског терора. Међутим, град су напуштали и етнички Хрвати који се нису слагали са оваквом SS политиком хрватског неоусташког врховништва. Тако је Хрват Марин Видић у свом дневнику записао да је у том периоду поред многобројних Срба Вуковар напустило и око 6000 хрватских жена, деце и стараца (војноспособним мушкарцима излазак из града није био дозвољен).

У току хадезеовске припреме за „коначно решење“ српског питања у Вуковару (продужетак „коначног решења“ из Другог светског рата)[11] којим је руководио Мерчеп у јуну месецу 1991. г. у град улазе хрватско-усташки гардисти (ZNG) и редарственици (МУП) и од тада важи режим пропусница за улазак у град. Вуковарским Србима није дозвољавано да град напусте јер су по Мерчеповим плановима требали да одиграју улогу живог штита у планираним борбама против ЈНА како би се обезбедило територијално припајање (анексија) србијанског Источног Срема у новоусташку NDH. У августу месецу је хрватски Кризни штаб Славоније и Барање прогласио град Вуковар за најистуренију тачку одбране нове и самопрокламоване хрватске независне државе која у то време није била међународно призната, што ће рећи да је у оквирима међународног права СФРЈ још увек постојала и сходно томе имала уставну обавезу да заштити људска права својих сопствених грађана. У Вуковару је од почетка августа фактички сва власт прешла у руке неоусташке HDZ (Марин Видић) која је контролисала све јавне медијске сервисе. То је била последица одлуке да се распусти легално изабрана Скупштина општине Вуковара и њено Извршно веће, а која је донета 24. јула након посете граду од стране три водећа хрватска врховника – Фрање Туђмана, Владимира Шекса и министра одбране Гојка Сушака. Тако је политичким пучем HDZ сменила легално изабрану власт у граду и од изборно поражене странке постала владајућа (тј. терористичка).

Акција ослобођења Вуковарског логора смрти

За време свих ових догађаја неутралност ЈНА се може окарактерисати као директном издајом државних интереса па и као давање зеленог светла хадезеовским формацијама да спроведу етничко чишћење у појединим крајевима Источне Славоније и Западног Срема. Објашњења генерала Вељка Кадијевића (пола Хрват који је себе сматрао Југословеном)[12] у својим мемоарима остају крајње неуверљива.[13] Само да се потсетимо још једанпут да су управо оклопни транспортери ЈНА из вуковарске касарне спасили хрватске редарственике из Боровог Села 2. маја, да ЈНА није буквално прстом мрднула када су спроведене акције етничког чишћења Срба у Боровом Насељу 4. јула и Лужици 25. јула 1991. г. Врло вероватно би ЈНА и даље остала „статусно неутрална“ да није била и сама директно нападнута од стране хрватских оружаних снага слично као и у случајевима у Вараждину (2. маја), Винковцима (11.−26. септембра) и Загребу (17. новембра).[14]

Вуковарска касарна ЈНА је по први пут нападнута 20. августа 1991. г. да би убрзо након тога била стављена под блокаду. ЈНА се коначно одлучила да употреби ватру тек када је 25. августа пуцано на једно од њених возила. И тада се догодило нешто сасвим неразумљиво и необјашњиво: ЈНА која је фактички преузела контролу над читавим градом (тј. ослободила га од усташа) убрзо се у споразуму са локалним (нелегалним) нацихрватским властима повлачи са улица у своје касарне и тиме саму себе ставља у замку обзиром да су хрватске формације одмах отпочеле са блокадом и бомбардовањем касарни. ЈНА се тада обратила Европској Заједници да посредује у деблокади касарни како регуларна југословенска армија не би морала да предузима силу ради њихове деблокаде (замислите да се америчка армија у Авганистану обрати Савету безбедности УН да посредује у деблокади њиховог војног кампа који је под блокадом Талибана!). И тада фактички долази до синхронизоване акције Брисела (у ствари Берлина) и Загреба: Брисел не даје никакав одговор на понуђено посредништво али зато Загреб доноси одлуку 14. септембра да се на читавом простору (међународно непризнате) Републике Хрватске нападну све касарне ЈНА што у преводу значи објаву рата оружаним формацијама (међународно признате) СФРЈ.

ЈНА је отпочела акцију ослобађања својих касарни и града Вуковара 25. августа, а исту завршила уз помоћ српских добровољаца 18. новембра[15]обзиром да је била неспособна да ову „хуманитарну интервенцију“ успешно спроведе до краја сама. Усташка одбрана града је сломљена 16. новембра, а концентрациони логор Вуковар потпуно ослобођен од нацихрватског терора два дана касније. Усташке снаге одбране концлагера Вуковара су бројале и до 8.000 бораца под оружјем (иако званична хрватска (х)историографија барата са цифрама од 1.300 до 2.000), а снаге ЈНА, по хрватским изворима, између 35.000 и 40.000. У званичним хрватским статистикама се може наћи податак да је у току „Вуковарске операције“ погинуло укупно 1.712 лица у граду од тога 182 хрватска полицајца и војника (мада незванични хрватски извори наводе цифру од око 400 погинулих хрватских бојовника). Српска страна наводи да је у граду погинуло око 1.000 хрватских SS гардиста. Што се тиче српских губитака, хрватска страна наводи бројку од 6.000 до 8.000 док српска страна тврди да број погинулих српских војника и официра износи 1.800.

Хрватски бојовници су напуштали Вуковар три дана од 16. до 18. новембра. Након уласка у град ЈНА је свим становницима дала две могућности: или одлазак у Хрватску или одлазак у Србију (сам Аркан је на горњеспоменутом документарном филму тврдио да су његови „тигрови“ предали 2.000 Вуковарчана ЈНА). Било је много случајева дељења породица по етничкој линији по питању одабира прве или друге понуђене алтернативе. Све у свему, епилог „Вуковарске операције“ је био тај да је из града евакуисано око 12.000 становника и ухапшено око 600 хрватско-усташких зенги.

Закључак

У закључку се мора напоменути да је један од главних разлога за „Вуковарску операцију“ из 1991. г. (али не и одлучујући) био и идеолошке природе обзиром да је за тадашњу пречанско-динариодску партизанштину на власти у Београду (СПС−ЈУЛ) град Вуковар био симбол Комунистичке партије Југославије – град у коме је партија под тим именом фактички и основана (тј. преименована дотадашња СРПЈ(к)) на њеном Другом конгресу одржаном од 20. до 25. јуна 1920. г. када је донет и нови (бољшевички) програм партије. Према том програму, југокомунисти се боре за стварање совјетске републике, до које се долази „помоћу диктатуре пролетаријата у облику совјетске власти“ по примеру бољшевика у Русији.[16] Наравно, чињеницу да је град био под опсадом од стране ЈНА која је и даље користила бољшевичка обележја, усташоидна власт у Загребу је умела да максимално искористи у пропагандне сврхе на Западу и на крају представи (а Западу није било много тешко да то олако прихвати) читав рат на простору Брозове Велике Хрватске као борбу западне демократије против источног бољшевизма (и четништва босанскохерцеговачког „црвеног војводе“).

Позитивни утицаји вуковарског примера „хуманитарне интервенције“ из 1991. г. су се врло брзо прочули у земљама западних демократија тако да су њихове владе већ од наредне 1992. г. отпочеле са копирањем балканских Срба:

  1. Сомалија 1992. г.
  2. Хаити 1994. г.
  3. Руанда 1994. г.
  4. Источни Тимор 1999. г.
  5. Сиера Леоне 2000. г., итд.

Срби, као традиционално народ са најдужим демократским стажом на Балкану су са своје стране вуковарска искуства „хуманитарне интервенције“ из 1991. г. убрзо применили и на околна подручја бивше Југославије у којима су људска права (Срба) била такође флагрантно угрожена:

  1. Сарајево, 1992. г.−1995. г.
  2. Сребреница 1995. г.
  3. Косово и Метохија 1998. г.−1999. г.
  1. новембар 2015. г.

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015

 

Изјава:

Аутор текста несноси никакву моралну, политичку, научну, материјалну и правно-судску одговорност за изнете ставове у чланку.

Текст чланка је критичко-научни допринос следећем издању „знанствене“ публикације: D. Živić, S. Špoljar Vržina, S. Cvikić, I. Žebec Šilj (urednici), Vukovar’ 91 – Genocid i memoricidna baština Europske Unije, Zagreb: Institut društvenih znanosti Ivo Pilar, 2014.

НАПОМЕНЕ УЗ ТЕКСТ

[1] Као примере овакве врсте политикантске литературе наводимо следеће библиографске јединице: Dragutin Pavličević, Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje, Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000; Ivo Perić, Povijest Hrvata, Zagreb: Centar za transfer tehnologije, 1997; Dušan Bilandžić, Hrvatska moderna povjest, Zagreb: Golden Marketing, 1999.

[2] У аустроугарској војсци која је напала Србију 1914. г. и у њеним западним деловима починила невиђене ратне злочине, већину борачког састава су чинили југословенски народи Двојне Монархије. Тако је у састав Пете аустроугарске армије улазио 13. загребачки корпус, а у састав Шесте 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус. У неким аустроугарским јединицама на србијанском фронту Хрвати су чинили чак и до 50% борачког (тј. кољачког) састава од којих се по зверствима нарочито истакла 42. Вражија хрватска домобранска дивизија у којој је ратовао и Јосип Броз Тито (Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914−1918. Кратска историја, Београд: Српска књижевна задруга−Београдски форум за свет равноправних, 2014, стр. 118).

[3] Познато је да је незванични назив Туђманове странке HDZ − “Хрватска до Земуна”.

[4] О савезничком бомбардовању Дрездена 1945. г. видети у: Frederick Taylor, Dresden, Tuesday, February 13, 1945, New York: HarperCollins Publishers Inc., 2004.

[5] Andrew Heywood, Global Politics, New York: Palgrave Macmillan, 2011, pp. 318−329; Jeffrey Haynes, Peter Hough, Shahin Malik, Lloyd Pettiford, World Politics, Harlow: Pearson Education Limited, 2011, 707−708. Наравно, пракса „хуманитарних интервенција“ може да буде врло лако злоупотребљена у геостратешке и политичке сврхе што је управо показала 1999. г. агресија НАТО пакта на Савезну Републику Југославију.

[6] Обзиром да је тадашњи савезни секретар за народну одбрану СФРЈ генерал Вељко Кадијевић преминуо 2. новембра 2014. г. (у Москви) вероватно прави одговор на ово питање никада нећемо ни сазнати, а до објективног одговора се не може доћи читајући његове мемоаре Моје виђење распада, Београд, 1993 или Контраудар, Москва 2007.

[7] Гајић-Глишић Д., Из кабинета министра војног, Београд, 1992. стр. 152.

[8] Уочи проглашења независности Хрватске и Словеније (25. јуна 1991. г.) земље чланице Европске Заједнице су 23. јуна 1991. г. донеле одлуку да неће признати независност Хрватске и Словеније али је Немачка хришћанско-демократска унија (CDU) већ следећег дана изјавила да се са овом одлуком не слаже. Дакле, Туђманов усташки режим у Загребу је имао од самог почетка ратних сукоба неоспорну и директну подршку Берлина коме је само требао формални изговор да једнострано призна независност и Хрватске и Словеније што је Немачка и урадила 19. децембра 1991. г. (када је Хрватску признао и Исланд) али без пристанка осталих једанаест чланица ЕЗ, а повод је био случај Вуковара и Дубровника. Немачко признање независне Хрватске је ступило на снагу 15. јануара 1992. г. када је Хрватску признало и свих осталих једанаест чланица ЕЗ наравно под притиском Немачке. Хрвати су тада спевали песму “Danke Deutschland”. Хрватска је постала чланица УН 22. маја 1992. г.

[9] Хрватска демократска заједница је основана 19. јануара 1989. г. на тајном састанку у једној викендици у Пљешевици, а као основни политички циљ странке је формулисано стварање независне Велике Хрватске у њеним „етно-повјесним“ границама све до реке Дрине (Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку (1492−1992), Београд: EVRO-GIUNTI, 2010, стр. 548). О сличним границама Велике Хрватске маштала је и Хрватска странка права која је 17. јуна 1991. г. усвојила тзв. „Липањску повељу“ којом се тражи обнова Павелићеве Неовисне Државе Хрватске са границама на истоку до Суботице, Земуна, Дрине, Рашке и Бококоторског залива (Вељко Ђурић Мишина, Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: „Добра воља“, 2005, стр. 22).

[10] Сличне технике су, иначе, у то време примењиване и у Дарувару, Шибенику, Загребу итд.: претње ноћним телефонским позивима да напусте град уколико не желе да буду убијени, лепљење јавних плаката како препознати Србина, одбијање да се прода роба у продавници уколико је купац Србин, итд.

[11] О „коначном решењу“ српског питања у НДХ видети у: НД Хрватска: Држава геноцида, Двери српске, година XIII, број 47−50, 2011.

[12] Вељко Кадијевић је рођен 21. новембра 1925. г. у селу Главини код Имотског у Херцеговини од оца Србина и мајке Хрватице. У Другом светском рату био је борац аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита. Кадијевић је само један од многих који потичу из тзв. „балканских вукојебина“ а преко Брозове партизанштине су се нашли на руководећим положајима у Титославији коју су сами растурили.

[13] ЈНА је и тада још увек била мултиетничка, а њено највише руководство је било углавном сачињено од не-Срба. Поред Хрвата-Југословена Кадијевића, фактички главног команданта ЈНА, његови заменици су били Словенац адмирал Стане Бровет и Хрват Јосип Грегорић. Авијацијом је командовао Хрват Антон Тус, а касније други Хрват Звонимир Јурјевић. Централни војни округ је био под командом Македонца Спировског, док је начелник тог округа био још један Хрват – Антон Силић (Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990−2000), I, Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003, str. 244).

[14] ЈНА се евакуисала 4. новембра 1991. г. из касарне „Логориште“ у Карловцу уз губитке од 26 убијена војника и 67 рањених војника (Вељко Ђурић Мишина, Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: „Добра воља“ Београд, 2005, стр. 25).

[15] Хрватски председник др. Фрањо Туђман је 13. септембра 1991. г. издао наредбу о блокади ЈНА касарни у читавој Хрватској (Dragutin Pavličević, Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje, Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000, str. 535).

[16] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, Beograd: Nolit, 1988, str. 108−109.

Не заборави

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Етномузиколози о „Шоти“
ШОТА није албанска реч, ни албанска песма, то је чисто српска песма, Шотка и Шотан су српски брачни пар који очекује принову Незнање је најгоре стање. Још је горе мешање незналица у знање. Неки свадбарски хармоникаш се сетио, новинар га подржао и - прича је кренула. Маркус Тулиус Цицерон (106-43.г. пре нове ере) је изрекао: Тешка су времена дошла. Деца више не поштуjу своје родитеље, и, сви би да пишу книге. Узгред, и један ЗНАЛАЦ, српски премијер Војислав Коштуница, један од највећих стручњака за право, изјавио је: ,,Ко не разуме Гучу, не разуме Србију". Можда ћемо имати прилику да јавно причамо о Гучи, рецимо: да ли се тамо пева и свира српска музика, и да ли се тамо пева и свира српски? Е, па, мало да прозборимо. На сугестију неких новинара, у Гучи је забрањено извођење песме и игре „шота". Кажу, то је, док је убјала српску децу, певала Шота Гаљица, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Како функционише новокомпонована титоистичка памфлет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској интернет страници можете да налетите на колумну званичног „историчара“-гласноговорника новопламених брозомбија Стефана Гужвице: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) у којој дотични „експерт“ покушава да побије моје тезе о стратешкој сарадњи југокомуниста са кроатоусташама како пре тако и за време Другог светског рата изнете у научним публикацијама: “Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156; “Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA. Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka. Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu. Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
Najveći problem sa Titom je što su njegov lik i delo i dalje ovejani misterijom i tajnom. Istoričari i istraživači poslednje dve i više decenija pokušavaju da osvetle ko je zaista bio Josip Broz, i šta je zapravo ostavio iza sebe. Piše Veljko Miladinović Datum: 25/05/2016 Dan mladosti, iliti Titov rođendan koji to nije, ali smo voleli tako da ga doživljavamo, praznik je za neizlečive jugonostalgičare koje nikada nije napuštala ljubav prema Titu. Posle dve i po decenije teške političko-ekonomske krize na „zapadnom Balkanu" - ah, kako bi de Tito prevrnuo u grobu da čuje ovaj izraz - popularnost „druga Starog" konstantno oživljava širom nekadašnje države sa šest buktinja. To nije samo odraz ideološke reinkarnacije komunizma ili socijalizma sam samoupravljanjem i ostalim derivatima. Zapravo, nema nikakve veze s tim. Istorijski otklon, i proteklo vreme "koje leči sve", nose sa sobom i tu nus pojavu relativizacije (i hipsterizacije) diktatorskih, totalitarnih ili autoritarnih sistema - ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Мржња према земљи слободе
Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. “Политика” већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст “Аустрија је гурнула Словене на Србију” у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију: “Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију.” Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их и данас. Одмах после првих ратних операција у Србији је настало опште разочарање у “браћу” преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разуме суров и нељудски однос Хрвата, муслимана и Словенаца према цивилном становништву. Пола године касније, тачније 20. јануара 1915. године у листу “Пијемонт”, из пера Душана С. Николајевића, пише: “У ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Трагична судбина Дражиног адвоката
Судбина Драгића Јоксимовића, који је на суђењу бранио Дражу Михаиловића. Морао је да плати због неколико реченица које су ишле у прилог ђенералу. Др Јоксимовић је осуђен због слушања емисија страних радио-станица. У СТАРОМ Риму су записали и оставили као наук васцелом потомству – „Историја је учитељица живота“. Неку хиљаду година доцније, на београдском асфалту, ову латинску максиму, наш писац, овдашњи Милован Витезовић, „превешће“ на српски: „Историја нам је била учитељица живота, онда су стигли људи из шуме и силовали нам учитељицу“! И мудри Енглези су пре неколико векова упозорити: „Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља“. Људи из шуме после силовања учитељицу су послали на ново радно место чистачице у Централном комитету. И док се она знојила и прилагођавала новом задатку, чистећи и бришући све што се није допадало новом послодавцу, живот је текао даље. У новом југословенском гротлу поново ће бити уписана јединица у дневник. Понављачи ће остати доследни у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
15. децембар 2014. Петар Искендеров Од свих земаља погођених одлуком Русије да одустане од изградње „Јужног тока“ у Србији постоји вероватно најшира лепеза мишљења о таквом расплету догађаја. Жестина расправе о „руској превари“ и неосновано довођење „Јужног тока“ у везу са продајом НИС-а нису у складу са пасивношћу Београда око „Јужног тока“ коју он показује још од 2008. Било би боље ако би се Србија концентрисала на извлачење највеће могуће користи из новонастале ситуације - која може бити велика - јер друге земље неће пропустити ту прилику. Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News. Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак... Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим... против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића... ипак... ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично... или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Брозова ЈА након рата са немачким шлемовима Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Комунистичка уравниловка
Један професор економије на једном локалном колеџу у Америци је из свог испита дао слабе оцене већини ученика из разреда. Урадио је то приликом оцењивања њиховог рада који се односио на слободно изабрану тему. Био је изненађен зато што је велика већина  ученика инсистирали на тврдњи "да је социјализам до краја успостављен у целом свету нико неби био сиромашан и нико неби био богат и да је то систем где влада велика једнакост за све". Али професор се није само задржао на томе. Хтео је да им помогне како да те слабе оцене поправе и показао им је конкретне примере како је њихов закључак о једном систему и животу унутар тог система погрешан. Професор је рекао: У реду! Сада ћемо урадити један експеримент у оквиру ваше класе. У експерименту ћемо заменити оцене  доларима... то ће бити ваша егзистенцијална примања која стичете радом приликом запослења а од чега издржавате себе и вашу породицу. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Терор хрватских дивизија
Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника... Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија, Хрватска и Европска Унија
Процес проширења Европске Уније (ЕУ) на истоку Старог континента се наставља и након 1. јула 2013. г. када је за сада последња (28.-ма) пуноправна чланица овог клуба постала Република Хрватска. “Велика мотка” Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ тренутно имају Црна Гора, Србија (без Косова и Метохије - КосМет), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија што ће рећи да је Балкан са Малом Азијом (мост између Европе и Азије) следећи регион тајмиран за Еуро-интеграције. Сходно томе, 24. априла текуће године се у Србији одржавају ванредни парламентарни избори како би се про-унионистичка и про-НАТО-овска владајућа пречанско-динариодска СНС (анти-Србијанска назадна странка) дефинитивно учврстила на власти са апсолутном већином у Народној скупштини и тако коначно у наредном четворогодишњем мандату угурала Србију прво у НАТО па онда (вероватно након још једних избора) и у ЕУ. Управо предизборно потписан споразум владајуће коалиције са НАТО пактом о фактичкој војно-политичкој окупацији Србије од стране западне алијансе је уједно ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Етномузиколози о „Шоти“
“Краља Перу на бандеру”
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
Други део Истина “Стрељања Историје”
*Мржња према земљи слободе
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
*Трагична судбина Дражиног адвоката
*Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Pasja groblja žrtava komunizma
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
*Комунистичка уравниловка
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
*Терор хрватских дивизија
*Србија, Хрватска и Европска Унија

Share
  • ГЛАСНИК ОВСИШТА: Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.

  • Categories: Albania, Albanians, ISIS, Islam, Islamic State of Kosovo, Kosovo, Metochia, NATO, Russia, Serbia, Serbs, Terrorism

    Tags: Abkhazia, Azerbaijani, Georgia, Heroine, Karabakh, Karađorđe, Kosovo, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Ovsishte, Ovsiste, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Shumadija, South Ossethia, Ukraine, zakonik

  • Guess Kosovo Wasn’t That ‘Unique’: Separatism in the Caucasus