Титова сахрана 8. маја 1980. године: Највећи скуп убица и диктатора

josip-broz-tito-8-

Многе од 124 државне делегације, у којима се налазило и 38 шефова држава или влада, чиниле су такве личности чије ступање на тло Србије, у најмању руку, не би требало да служи на понос

На подсећање да је 4. маја пре 36 година “умро друг Тито“, један члан форума на сајту “Погледи“ одговорио је: “Тај још није умро“.

И заиста, догађаји током сваког 4. маја подсећају нас на комунистичку паролу из 1980-тих година, која је гласила: “И после Тита – Тито“. Много воде је протекло Савом и Дунавом од тада, а судећи према водећим медијима, и даље се негује култ диктатора, који је у ствари био један од највећих непријатеља Србије у историји. Ове године, један од ретких изузетака је фељтон Пере Симића у “Новостима“ о мрачној Титовој улози у вези концентрационог логора Јасеновац. Иначе доминира афирмативно приказивање овог масовног убице и диктатора, уз несмањени темпо репризирања партизанских филмова, у којима је представљен као нека врста квази-божанства.

Ништа није боља ситуација ни на политичкој сцени. Премијер Александар Вучић упоређује се са Титом, док је Социјалистичка партија – директни наследник Титових комуниста – још једном понизила Србију, тако што је после управо одржаних избора међу народне посланике у републичком парламенту уврстила и Јосипа Броза Тита унука.

Уочи сваког 4. маја понавља се и прича о “највећој сахрани на свету“, која се користи као доказ наводне Титове величине у светским размерама. По правилу се у први план истиче долазак десетак премијера из западног света, попут Маргарет Тачер, док су у ствари многе од 124 државне делегације, у којима се налазило и 38 шефова држава или влада, чиниле такве личности чије ступање на тло Србије, у најмању руку, не би требало да служи на понос.

Тако велики број државних делагација на Титовој сахрани 8. маја 1980. године у Београду био је последица чињенице да је у то доба постојао велики број диктаторских држава, у основи по две линије: комунистичкој и тзв. несврстаној, с тим што су земље “покрета несврстаних“ такође често имале неке врсте социјалистичких режима. Управо “Покрет несврстаних“ наследници Титовог (не)дела тумаче као његов највећи политички успех, али по правилу заобилазе чињеницу да на сахрани 8. маја 1980. није био лидер овог покрета – Фидел Кастро. Наиме, на Шестом самиту “несврстаних“, одржаном 1979. године у Хавани, шеф кубанских комуниста оштро је критиковао осниваче покрета, па међу њима и Југославију и њеног диктатора Тита. Тито је присуствовао самиту, али није ништа одговорио Кастру. Све ово медији су 1979. године прећутали, као што је касније изостало објашњење зашто на сахрану није дошао онај ко би требало да је први – лидер “покрета несврстаних“.

Разуме се, тај покрет је био фарса, као и остали “највећи Титови успеси“. “Несврстане земље“, или “земље у развоју“, економски су биле везане за западни свет и у неким случајевима Југославији су чак скупље продавале своју робу. Међутим, било их је много – стотинак, а како је постојао и велики број класичних комунистичких држава, резултат је био долазак 124 државне делегације на сахрану.

Посебну фарсу овом догађају дала је чињеница што се као најважнији на сахрани појавио Курт Валдхајм, бивши Хитлеров официр, у то доба генерални секретар Организације Уједињених нација. Касније, новинске ступце пунили су фељтони и чланци на тему како је један нациста уопште дошао на тај положај. Историчар Роберт Херцштајн пронашао је документа која повезују Валдхајма са ратним злочинима, а Британија и САД забраниле су му улазак у њихове земље.  Међу осталим ратним одликовањима, откривено је и оно које му је уручио хрватски поглавник Анте Павелић.

Други по указаној почасти 8. маја био је диктатор Совјетског Саваза Леонид Брежњев, али трећи, како су домаћини очекивали, није био кинески диктатор Ђанг Цеминг. Он је послао изасланике, јер је још био забављен прогонима неистомишљеника после Масакра на Тјанмену, или Четвртојунског масакра, 1989. године. Цеминг је преузео управљање Кином управо током овог масакра, јер се показао као најодлучнији у одбрани комунистичког поретка по сваку цену: на ненаоружане студенте и друге демонстранте у центру Пекинга, послао је војску под пуном ратном спремом, укључујући и тенкове, и наредио паљбу. Хиљаде су убијене у кратком року, а потом су уследила масовна убиства и хапшења по целој Кини. Те хиљаде нису ништа у односу на претходне комунистичке диктаторе у овој земљи, нарочито Ма Цедунга, који се сматра највећим убицом у историји света, испред Стаљина, Хитлера и Лењина.

На сахрани је био и севернокорејски диктатор Ким Ил Сунг, један од Титових највећих пријатеља. И данас, када у Северној Кореји влада Ким Ил Трећи (једина комунистичка династија), постоји посебан музејски простор посвећен Титу. Ким Ил Сунг је у много чему надмашио Тита: подигнуто му је преко 500 споменика, од којих се онај у центру Пјонгјанга сматра једним од највећих на свету. Током његове владавине убијено је преко милион и ухапшено више милиона грађана.

У том делу света Тито је имао још два пријатеља: лидере Камбоџе Нородома Сиханука и Пол Пота. Први је био краљ, па премијер, па поново монарх – принц, али се ипак залагао за завођење комунизма и маоизма у Индокини. Подржавао је и Црвене кмере (камбоџанске партизане) којима је на челу, као лидер Комунистичке партије, стајао Пол Пот. Ово је била најзлочиначкија од свих комунистичких формација: поубијала је петину становништва Камбоџе, односно око два милиона људи, жена и деце. Камбоџа је имала своју делегацију на оснивачком самиту “покрета несврстаних“ у Београду 1961. године, а вероватно и на Титовој сахрани (не помиње се изричито на списковима, као ни Северни Вијетнам; делегације Јужне Кореје није било).

У Београд је 8. маја 1980. године дошао и краљ Непала Бирендра Бир Бикрам Шах. Његова политика била је да демократија није за неразвијене земље, тј. да је за њих апсолутистичка власт. Ипак је морао да одржи референдум по питању вишепартијски систем или апсолутизам, и то баш у мају 1980. године. Резултат референдума је, очекивано, ишао у његову корист. Бирендра и његова породица убијени су 2001. године.

На Титовој сахрани био је и председник Пакистана генерал Мухамед Зиа-ул-Хак. Он је упамћен по суровим методама владавине, укључујући и убиства политичких неистомишљеника, али и као организатор муџахедина слатих у Авганистан да ратују против Совјетског Савеза. Погинуо је у авионској несрећи 1988. године (наводно, авион је био миниран).

Био је и лидер Авганистана, Султан Али Киштаманд. Он ће касније, за време Џона Мејџора, добити политички азил у Великој Британији.

На сахрани није било представника Израела, али је присуствовао шеф “Палестинске ослободилачке организације“ Јасер Арафат.

Ту је био и низ диктатора из арапских земаља, на челу са Садамом Хусеином. У младости, Хусеин је био симпатизер пронацистичке струје ирачке армије, због које је хтео да упише војну академију, али није примљен због лоших оцена. Уписао је права, али их није завршио, већ се посветио “револуционарном раду“. Брзо је напредовао у Бат партији јер се истицао по методама мучења неистомишљеника. На састанку руководства ове партије, 22. јула 1979, прочитао је списак руководилаца који треба да напусте положаје. Седницу је директно преносила ирачка телевизија. Прозвани су по изласку из сале хапшени и потом су сви поубијани. Уследиле су систематске ликвидација функционера и официра, у којима је наводно Хусеин и лично учествовао. Ухапшен је после америчке инвазије Ирака 2003, а погубљен 2006. године.

Био је и либијски диктатор Моамер ел Гадафи, који је такође убијен после америчке војне интервенције. Он је дошао на власт 1969. године, на челу пучиста који су свргли либијског краља Идриса. Прогласио је Либију социјалистичком земљом и себе произвео у чин пуковника (био је капетан). Неке од оптужби за финансирање међународних терористичких група је признавао (нпр. групу Карлоса Шакала), тј. њима се хвалио, а неке није (нпр. Црни октобар, која је масакрирала израелске спортисте на Олимпијади у Минхену 1972. године).

Анвар ел Садат, још један арапски диктатор чији живот је трагично окончан, такође је присуствовао Титовој сахрани. Као председника Египта, убили су га завереници египатске војске, на војној паради 1981. године.

Диктатор Замбије Кенет Дејвид Каунда расплакао се поред Титовог ковчега. Сматран је блиским Титовим пријатељем. У Лусаки је саградио кућу специјално за Титове посете. Био је председник Замбије од 1964. до 1991. године, када је дозволио одржавање вишепартијских избора, на којима је поражен.

Ахмед Секу Туре – још једно егзотично име које се у доба Титове владавине често помињало на телевизији и у штампи. Био је диктатор Гвинеје, у којој је, уз прогоне и ликвидације неистомишљеника, заводио социјалистички поредак. Током његове владавине из Гвинеје је побегло око два милиона грађана. Разуме се, и када је дошао на Титову сахрану, у медијима је представљан у суперлативима.

Ту је био и Роберт Мугабе, председник Зимбабвеа. Његова владавина је карактеристична и по другој највећој хиперинфлацији у историји света.

Од суседних земаља, никога није било само из Албаније, док државну делегацију није послала само Грчка. Из Атине је дошао председник тамошњих социјалиста, Андреас Папандреу.

Бугарску делегацију предводио је председник ове земље и њене Комунистичке партије, Тодор Живков. Током Другог светског рата Живков је био политички комесар у једном партизанском одреду, а непосредно после рата функционер ‘’народне милиције’’. Бугарском је владао од 1954. до 1989. године, односно 35 година, као и Тито Југославијом.

Код нас се мало пише о злочинима комуниста у Бугарској, као и у Румунији, коју је на Титовој сахрани представљао још један његов велики пријатељ, Николае Чаушеску. Занимљиво је да је и ‘’Карпатски геније’’ једно време хваљен на Западу, као и Тито. Такође, имао је пријатеље и међу афричким диктаторима. Убијен је у народној побуни 1989. године, заједно са супругом Еленом.

Мађарску је на Титовој сахрани представљао шеф њихове државе и Комунистичке партије, Јанош Кадар. Био је на челу Мађарске од 1956. до 1988. године. ‘’Википедија’’ бележи: ‘’Дана 2. маја 2007. његов гроб је оскрнављен на вандалски начин, украдене су његове кости, лобања, и супругина урна. На гробу је остављена порука: `Убица и издајник не може бити покопан на светом тлу`.“


ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Изворник: Слобода, лист СНО у Америци, Чикаго, 10. мај 2016.

Расправљајте на нашој Твитер страници!

Brat brata

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Зашто је за једне херојско, а за друге погрдно име Шиптар?
Ово је тајна која се крије иза имена нашег јужног суседа а због чега је реч Шиптар за једне херојско име, а за друге увреда изненадићете се и сами. Ћиптари (Фото: Јутјуб) Премда постоји спорење око тога колико дуго Срби и Албанци живе једни поред других, нема никаквог спора око тога да је у питању врло дуги временски период. У свести обичног човека никакву улогу не игра да ли је у питању хиљаду година, или милион година, када нам и пуких 200 година колико нас дели од Карађорђа делује као вечност. Упркос томе, упркос чињеници да мислимо да их познајемо јако добро, они су за нас и даље мистерија. Оно што мислимо да знамо ограничено је на наше национално искуство и на наш угао гледања који се махом не поклапа са њиховим, а оно што не знамо (рецимо, где су били и шта су радили пре 11. века) нам даје за право ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Насиље на сваком кораку
Убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије је изазвало насилне антисрпске демонстрације гневних Хрвата и муслимана тог истог дана, 28. јуна 1914, и већим делом сутрашњег дана. Ово је довело до дубоке међуетничке подељености каква није забележена у дотадашњој историји. Руља је усмерила свој бес ка пословном простору у власништву знаменитих Срба, Српској православној цркви, школама, Српском културном друштву “Просвјета”, које је имало своје просторије у готово свим већим градовима, банкама и редакцијама српских новина. Током насиља у многим местима било је и мртвих. Предвече, 28. јуна 1914. године у Загребу је била несносна спарина. Али то не спречава неколико стотина Загрепчана, после вести да је у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, да крену у рушилачки поход. Главни хушкачи су праваши који позивају на обрачун са велеиздајницима Србима. Скандира се “Доле са Србијом! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле убице! Напоље из Загреба!” Новинар и члан уредништва пројугославенског листа “Обзор” Јосип Хорват овај ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О злочинима комуниста над Србима
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Мржња према земљи слободе
Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. “Политика” већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст “Аустрија је гурнула Словене на Србију” у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију: “Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију.” Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их и данас. Одмах после првих ратних операција у Србији је настало опште разочарање у “браћу” преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разуме суров и нељудски однос Хрвата, муслимана и Словенаца према цивилном становништву. Пола године касније, тачније 20. јануара 1915. године у листу “Пијемонт”, из пера Душана С. Николајевића, пише: “У ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине
„Јавна таjна“ коjу зна цео Нови Сад jе стрељање у Раjиноj шуми, у коjоj су 1944. године ослободиоци ликвидирали на стотине наjугледниjих грађана, оптужених да су били симпатизери четничког покрета ђенерала Драже Михаиловића. Делимична истина изронила jе марта 1991. из песка на бачкоj страни Дунава, у време копања канала за градски водовод. На делове људских скелета набасали су багери, али и оближња крда крава, напасана у близини изворишта. Укупно 250 пронађених људских костиjу, већ скоро две децениjе, на „реверс“ се чуваjу у депоима Градског музеjа у картонским кутиjама, без назнаке о њиховоj даљоj судбини. Али, то jе само мањи део истине о Раjиноj шуми, jер пронађене кости нађене су у две масовне гробнице коjе обухватаjу jедва 40 квадрата. Остало jе нетакнуто и неистражено jош око три хектара земљишта коjе покрива броjне НН гробнице. Неспорно, на основу неких докумената и сведочења родбине и познаника стрељаних Новосађана, показало се да су после ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија, Хрватска и Европска Унија
Процес проширења Европске Уније (ЕУ) на истоку Старог континента се наставља и након 1. јула 2013. г. када је за сада последња (28.-ма) пуноправна чланица овог клуба постала Република Хрватска. “Велика мотка” Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ тренутно имају Црна Гора, Србија (без Косова и Метохије - КосМет), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија што ће рећи да је Балкан са Малом Азијом (мост између Европе и Азије) следећи регион тајмиран за Еуро-интеграције. Сходно томе, 24. априла текуће године се у Србији одржавају ванредни парламентарни избори како би се про-унионистичка и про-НАТО-овска владајућа пречанско-динариодска СНС (анти-Србијанска назадна странка) дефинитивно учврстила на власти са апсолутном већином у Народној скупштини и тако коначно у наредном четворогодишњем мандату угурала Србију прво у НАТО па онда (вероватно након још једних избора) и у ЕУ. Управо предизборно потписан споразум владајуће коалиције са НАТО пактом о фактичкој војно-политичкој окупацији Србије од стране западне алијансе је уједно ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Одмазда и терор у Београду
Dr Srđan Cvetković | 12. новембар 2015. 17:52 Успостављање народне власти пратио је бруталан обрачун са носиоцима културног и политичког живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора. Ликвидације су обављане у највећој тајности Недићевог официра и квислинге спроводе на стрељање у Београду Наставци Суочавање са заблудама Друга фаза револуције Одмазда и терор у Београду Грех мањине платила већина Шпијуни Озне на сваком кораку И знање немачког било је грех Озна је успевала да све дозна Озна тужи, суди и стреља Грађански сталеж на удару Ликвидације глумаца и новинара СРБИЈА и њени градови, као центар колаборације, легло "буржоазије и народних непријатеља", као носилац "великосрпског хегемонизма", били су посебно на мети револуционарних снага. У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду међу становништвом, мешала су се двојака осећања - страх и еуфорија. Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито у 42. Вражјој дивизији
Први светски рат започео је силовито. Аустроугарска армада кренула је на Србију са три армије, које су бројале 220.000 војника, које су биле добро опремљене најсавременијим ратним средствима. Против себе имали су српску војску, измрцварену балканским ратовима, бремениту многим проблемима. Није било муниције, није било довољно униформи, није било довољно хране као ни остале ратне опреме. Био је то класичан пример судара Давида и Голијата. Држава која је имала 53 милиона становника напала је земљу са нешто више од четири милиона житеља. Бројне формације аустроугарске војске, дивизије и пукови били су састављени искључиво од јужнословенског живља из Двојне монархије. Хрвати, Словенци, па и Срби, чинили су окосницу удара преко Дрине .Допринос тих јединица, које су у 28. јула 1914. године кренуле да поробе Србију, да је униште као државу, да је избришу са политичке и географске мапе Европе, најбoље могу да сведоче подаци о броју одликованих војника и официра, Хрвата, муслимана, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Фотографије из 1914. г. на којима је усликан Јосип Броз Тито (крајње лево у лежећем положају) - "највећи син свих наших народа и народности" у својој првој посети Србији. Овом приликом је имао одело плаве боје шивено по последњој бечкој моди. Разгледање природних лепота Србије уз стручно објашњавање бечких туристичких водича Први сусрет са Брозовим домаћинима уз најсрдачније изразе захвалности на топлом гостопримству Save Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Сажетак: Циљ овог чланка је конструктиван допринос проучавању феномена антисрпског карактера Комунистичке партије Југославије, тј. каснијег Савеза комуниста Југославије, југословенској и пре свега српској историографској науци. Ова тематика до сада није адекватно обрађивана, а камоли обрађена, пре свега из идеолошко-политичких разлога обзиром да несрпске југословенске историографије за то нису ни заинтересоване из националних разлога док је у случају српске државне историографије (тј. историографије Републике Србије) разлог за потцењивање ове тематике чисто практичне природе уколико знамо да Србија још увек није раститоисана па се стога неможе очекивати да још увек владајуће титоистичке структуре једноставно раде против самих себе. С друге стране, српска емигрантска историографија је након 1945. г. традиционално заокупирана проучавањем и изношењем истине о антифашистичком и антититоистичком „четничком“ покрету ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Они малобројни пионири у документованом изношењу праве истине антисрпског карактера преброзовске и брозовске КПЈ/СКЈ и њене војноударне песнице тзв. „Народноослободилачке војске Југославије“ из времена Другог светског рата ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
Од самог почетка “демократских промена“ 1990. године, невоља је била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст… Велику и лепу кућу Сотировића у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи, у њој данас живи мајка Зорана Ђинђића. Драгољуба Мићуновића су као комунисту пребацили у разред више у гимназији. ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Демократска странка је некада, по природи ствари, била антикомунистичка. Њен председник др Милан Грол био је у истој влади са генералом Дражом Михаиловићем, секретар др Брана Ивковић био је на Равној Гори, председник Демократске омладине Милија Јанићијевић био је истакнути Дражин сарадник, члан председништва и народни посланик др Драгић Јоксимовић бранио је Дражу на суду, итд. Међутим, када је последњих дана 1989. године обнављана Демократска странка, на скупу су доминирали комунисти попут Милована Ђиласа, Добрице Ћосића и Драгољуба Мићуновића, као и потомци истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Писац Борислав Пекић, који је као демократски омладинац робијао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Континуитет геноцидног ума у Хрвата
Реаговања и коментари на недавни текст „Корени геноцида: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао“ били су разноврсни и занимљиви. Начин како је овај читалац доживео тему је типичан: „Прочитао сам на ФСК текст о Анти Старчевићу. Невјероватно је колико мало се Срби баве овим хрватским идеологом и расистом. Посебно је невјероватно да се нико није запитао, прије формирања заједничке државе, са ким ми то намјеравамо да правимо државу? Ако ми дозвољавате неколико интересантних детаља. Мајка Анте Страчевића се звала Милица!? По мајци Србин, по оцу Хрват. Није ово јединствен случај у Хрвата. Други такав случај је ‘блаженик’ из Бање Луке Иван Мерц. Његова мајка је мађарска Јеврејка, а отац Аустријанац. Други ‘знаменити’ бањалучанин је Феликс Ниеџиелски. Његова мајка је била Георгина Славнић, Српкиња из Вараждина која се удала за Пољака Антона Никодема. Феликс је био једно вријеме на челу Хрватских крижара чији је идеолог био Мерц!? Георгина Славнић је сахрањена на бањалучком ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Обама: САД учествовале у пучу у Украјини
Овом веома непопуларном изјавом, амерички председник је признао одговорност за све што се догодило, каже за Спутњик виши научни сарадник у Институту за међународну политику Драган Петровић. Амерички председник Барак Обама изјавио је да су Сједињене Америчке Државе учествовале у пучу и транзицији власти у Украјини од фебруара 2014. године после чега је успостављена прозападно оријентисана влада. "Онда је Путин донео одлуку о Криму и Украјини — не због неке посебне стратегије, већ на првом месту зато што се нашао између протеста на Мајдану и бекства тадашњег председника Виктора Јануковича, пошто смо ми посредовали у споразуму о транзицији власти у Украјини“, објаснио је амерички председник. Обама је рекао да ће САД наставити да делују "на два колосека", вршећи притисак на председника Русије Владимира Путина и помажући Украјини, али је Путину послао поруку да су дипломатска решења и даље на располагању. Сарадник Института за међународну политику Драган Петровић каже за Спутњик да је Обамина изјава признање одговорности за све што се догодило у Украјини. „Потпуно је јасно да су Сједињене Америчке Државе биле те које су стајале иза тог пуча, а да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
Зашто је за једне херојско, а за друге погрдно име Шиптар?
*Насиље на сваком кораку
*О злочинима комуниста над Србима
*Мржња према земљи слободе
*Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
*Србија, Хрватска и Европска Унија
*Одмазда и терор у Београду
*Тито у 42. Вражјој дивизији
*Фрањин дух у Колиндином телу
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
*Континуитет геноцидног ума у Хрвата
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
*Обама: САД учествовале у пучу у Украјини
Share

Comments are closed.