*Терор хрватских дивизија

Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника…

Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је Тито у овом рату одликован једном “малом сребрном медаљом за храброст”, и то за заслуге на руском фронту, на коме се налазио од краја јануара до друге половине марта 1915. Истражујући његов животни пут, Перо Симић је открио у Москви један строго поверљиви документ у коме се изричито каже да је Тито “за време Империјалистичког (Првог светског) рата добио два ордена за храброст”. Тај тајни документ, откуцан у три примерка, потписао је један од најповерљивијих људи Коминтерне, шеф њеног Кадровског одељења за европске земље Георги Дамјанов.

Податак да је Тито у овом рату добио два, а не један орден за храброст, отвара питање да је један орден за храброст добио на српском фронту. Тито се Србији борио дупло дуже него у Русији, и ту је унапређен у штабсфелдвебела. А познато је да су сва аустријска унапређења током целог рата била саставни део указа о одликовању. Овакав закључак може посредно да потврди и његова једина позната фотографија из Првог светског рата. Она показује како он, у присуству двојице својих аустроугарских ратних другова, пуца из рова, одевен у лагану подофицирску блузу и панталоне, са плитким ципелама. Када је он био на Руском фронту, била је цича зима, и очигледно је да је слика настала у Србији,највероватније на Бежанијској коси изнад Београда, у првом ратном распореду његовог пука. Тај фотос демантује и све његове приче да је у Србији водио некакву антиратну пропаганду због које је, наводно, затворен у Петроварадинску тврђаву у Новом Саду, како је тврдио и у “Лајфу” почетком педесетих година.

ПУЦЊИ У ПОТИЉАК Аустријски историчар Штурценегер, хроничар тог времена, бавио се феноменом Срба у аустроугарској војсци. Он каже да су “Срби су – у рату против Србије 1914. године – распоређивани најчешће у прву борбену линију, а иза њих – Хрвати и Мађари. Сваки онај ко би оклевао са отварањем ватре на своју браћу или, пак, пуцао увис, био би отпозади убијен…” У московским архивима постоје документи из којих се види да је Јосип Броз, за разлику од многих аустроугарских Срба, Хрвата и Словенаца, одбио понуду руске владе да се преласком на страну Србије избави из ратног заробљеништва. Радије је кулучио код руских кулака и потуцао се по сибирским земуницама него да учествује у стварању прве Југославије.

Титов саборац, у 42. домобранској Вражјој дивизији, у 25. пуку, био је и Влатко Мачек, доцније вођа Хрватске сељачке странке. Међутим, Мачек у својој аутобиографији, објављеној у Њујорку, за разлику од Тита, описује у којим је све биткама учествовао. До танчина наводи детаље о крвавим окршајима код села Попинци и Пећинци са српском војском која је била прешла Саву, а затим о жестоким биткама на Колубари… Мачеково сведочеље, другим речима, значи да је и Тито прошао тај крвави пут.

Први човек усташке војске, у Павелићевој држави, 1941. године постаће Титов и Мачеков саборац из 25. домобранског пука. Био је то Славко Штанцер, командант “докнадног” батаљона. О њему се говорило да је највећи јунак 42. домобранске Вражје дивизије. “Припадници ‘докнадног’ батаљона били су углавном добровољци”. Васа Казамировић, с много уверљивости тврди, да се међу њима налазио се и познати првак Хрватско-српске коалиције и крупна политичка фигура у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Србин Светозар Прибићевић”. Хрватски војни историчар Славко Павичић, учесник у скоро свим борбама у Србији 1914. године, прикупљао је податке како су Хрвати и муслимани ратовали на десној обали Дрине, и колико њих је изгинуло за Аустроугарску у Србији и на другим фронтовима, у Русији и Италији. Војни обвезници који су 1914. године регрутовани и упућени на фронт у Србији, из Хрватске и Босне и Херцеговине, чинили су преко 14 одсто војних снага Аустроугарске. Јужни Словени били су бројнији од свих других народа у армијама Двојне монархије. Славко Павичић је пронашао податке да је до краја Првог светског рата, из Хрватске и Босне и Херцеговине мобилисано је “најмање 500.000 војника…”

Јединица са највише Хрвата био је 13. загребачки корпус, а најелитнија формација била је 42. домобранска дивизија, названа вражјом. Загребачки корпус био је ударни корпус и он је учествовао у свим главним биткама у Србији 1914. године.

“Судионици тих борби сјећат ће се”, пише Павичић, “оних сјајних јуриша наших пуковнија. Ту се није гледало на губитке нити се закључивало. Ту су погинули у тешкој стројној ватри најбољи наши частници и војници. У борбама код Крупња пред шанцем истакао се наш садашњи генерал пјешачтва Славко Штанцер са својом бојном…”

Дивизија којој је припадао Славко Штанцер, а затим Влатко Мачек и Јосип Броз Тито похваљивана је више пута за своје подвиге у Србији. Њен командант једно време је био већ спомињани Стјепан Саркотић, генерал-пуковник аустроугарске војске, доцније земаљски поглавар Босне и Херцеговине, а још доцније фанатични обожавалац Анте Павелића.

Похваљена је више пута за своје подвиге у Србији. У њене велике акције Павичић убраја и прелазак Дрине код Батора. О томе пише:

“Код Батора се развила готово цела дивизија, а једна је бригада прешла Дрину”, каже Павичић. “Одмах су хрватски обкопари изградили ратни мост на понтонима… Генерал Саркотић је особно водио тај замашни подхват… По повлачењу са мостобрана Батор (уз велике губитке), хрватска 42. домобранска дивизија пребачена је на јужни одсек и “развила се јужно од своје посестриме, 36. хрватске заједничке пјешачке дивизије, која је лежала на обронцима Црног врха и на самом Црном врху, све до врло важне кључне тачке Клисур-Гучева.”


26. јануар 2015. г.

Аутор: Иван Миладиновић

Изворник: Вечерње Новости онлајн

Save

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак... Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим... против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића... ипак... ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично... или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
"Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku. Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uzase predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кочини Кочићи
Пре једно добрих десет година, један мој познаник, у необавезном разговору саопшти крајње уверљиво, да је једини чист и поштен комуниста човек или човек комуниста друг Коча Поповић, наш Србин човек, из богате буржујске београдске фамилије. “Замисли он је народу поклонио сву своју имовину“. Нисам посебно улазила у расправу. А све из жеље да не заподевам кавгу, тако својствену нама. А и да избегнем да другима у друштву буде непријатно. Овај разговор сам послала у мождану фиоку и оног, последњег пута када се славило ослобађање (читај окупирање српске нам престонице. Бомбардоване око педесет пута у историји) 1944 године. Тог дана, јунак нашег доба са почетка текста, добио је и своју улицу у родном му Београду. Улица Загребачка преименована је. Сада се сетих, како је том приликом, млади јуловски стрелац који је некада фурао имиџ Ернеста Геваре, познатијег као Че, изјавио да Коча јесте грешио али нико није безгрешан (чак и ако је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Насиље на сваком кораку
Убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије је изазвало насилне антисрпске демонстрације гневних Хрвата и муслимана тог истог дана, 28. јуна 1914, и већим делом сутрашњег дана. Ово је довело до дубоке међуетничке подељености каква није забележена у дотадашњој историји. Руља је усмерила свој бес ка пословном простору у власништву знаменитих Срба, Српској православној цркви, школама, Српском културном друштву “Просвјета”, које је имало своје просторије у готово свим већим градовима, банкама и редакцијама српских новина. Током насиља у многим местима било је и мртвих. Предвече, 28. јуна 1914. године у Загребу је била несносна спарина. Али то не спречава неколико стотина Загрепчана, после вести да је у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, да крену у рушилачки поход. Главни хушкачи су праваши који позивају на обрачун са велеиздајницима Србима. Скандира се “Доле са Србијом! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле убице! Напоље из Загреба!” Новинар и члан уредништва пројугославенског листа “Обзор” Јосип Хорват овај ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Када је 1914. Године Аустроугарска Влада послала Краљевини Србији ултиматум у коме се, између осталог, захтевало да Краљевина Србија одобри аустроугарским властима да пошаље на територију Србије своје инвестигаторе, укључујући и полицију, Влада Краљевине Србије је прихватила све услове изузев тај један, дозволу Аустроугаским органима власти да делују на територији Краљевине Србије а да - не подлежу јурисдикцији Србије. Последица је врло добро позната: Први Светски Рат! Разлог за ово одбијење Аустроугаског захтева био је заснован на правним и конститутивним принципима. Наиме, да би једна држава могла до постоји као правни идентитет и функционише као независна - та држава мора да располаже својим суверенитетом! Људи који су одбили ултиматум Аустроугарске 1914. године итекако су били свесни чему да тај захтев води губљењу суверенитета и независности, и зато су морали да га одбију и сачувају Независну, Суверену Србију. Разлике између ултиматума Аустроугарске од 1914. године и скорашњег споразума између Владе Србије о ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ko je Vojislav Šešelj?
Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. g. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za "Omladinske novine". Na pitanje "šta je po nacionalnosti?", Šešelj je odgovorio: "Jugosloven". Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član “Hrvatskog sociološkog društva” i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član “Hrvatskog sociološkog društva”. Početkom 1988. g. u porti manastira Ljubostinja, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i još neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu. On to do tada nije znao. U junu 1990. g. Šešelj formira takozvani “Srpski četnički pokret”. Kao "četnički vojvoda", a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujić, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. g., između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj "vojvodski". Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkuzantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca, kafedžija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!!!. Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država. Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je značilo, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
Leto tek što je počinjalo. Ondašnje novine su objavile da je bilo prijatnih 25 stepeni. Bio je pijačni dan, pa je stanovništvo iz okolnih sela požurilo da u gradu proda šta može. I đaci su baš tada dolazili da preuzmu knjižice. Raspust tek što je počeo. Nemačka okupacija se tog 5. juna 1941. godine u Smederevu nije naročito osećala. Naravno, tu i tamo, videli su se nemački vojnici, ali se narod slobodno kretao, trgovalo se i radilo, pa je i život nekako išao dalje. Samo dan pre, u gradu je gostovala pozorišna trupa iz Novog Sada. A onda se začula eksplozija iz pravca tvrđave, jednog od simbola Smedereva koji se nalazi u centru grada. Dan kada se dogodilo nezamislivo Smederevska tvrđava pre katastrofe sa naslaganom municijom i vojnom opremom, Foto: Wikipedia Posle kapitulacije Jugoslavije, Nemci su odredili Smederevo kao mesto na kome će se skladištiti sva zarobljena oprema, oružje, municija i benzin. U gradu je ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица. Одломак из књиге „Голгота Раковичке парохије“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“. Ова и друге књиге ове издавачке куће могу да се купе у „Ризници Земун“, књижари задужбине манастира Хиландар, црквеним продавницама, књижарама Делфи, Лагуна, Вулкан. Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Када је стварно рођен Тито?
Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако: Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,... била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali”. (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću”, rekao je. Da bude što manja, Srbija je dobila dvije autonomije: Vojvodinu i Kosovo! Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su još jedino u Srbiji tabu tema. Sve krivične prijave do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta. Ali, istina polako izbija.Samo od 1944, od ulaska Crvene armije i partizana u Beograd, do 1947, u Srbiji je bez suđenja ubijeno oko 100.000 Srba, a nekoliko stotina hiljada prošlo je zatvore,logore i policijsku torturu.Ogromnom broju ljudi oduzeta je imovina, građanska prava, državljanstvo, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
*Кочини Кочићи
Насиље на сваком кораку
Развојни пут Вука Шнајдера
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Ko je Vojislav Šešelj?
Други део Истина “Стрељања Историје”
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
*Када је стварно рођен Тито?
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler

Share