*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?

Crvena_armija_3

За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше.

Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ни циљ у овом тексту)… Углавном све је, како има обичај да каже један наш домаћи политичар, „врхунски скоцкано“: „грандиозна“ војна парада, долазак лидера једне од највећих светских сила, атрактивни аеро митинг са „Стризи“ акро групом, уметнички програм, свечане академије и сл. „Као у добра стара времена“ – говорили су протагонисти ове лепо осмишљене шараде. Уложен је велики труд за довођење пред камере тзв. „југоносталгичара“ који се радо присећају грандиозних војних парада и снаге и моћи те бивше Титове СФР Југославије итд. Не може човек да се отме утиску да се и ови данашњи „владари“ мале Србијице, желе а богами и труде, приказати као лидери који праве моћ  и снагу по узору на култ највећег сина свих народа и народности. Користи се скоро исти сценарио, гази се исти стројеви корак, може се чути скоро идентичан говорни вокабулар, на исти начин се понашају медији…

Нико да се сети (или боље речено да скупи храброст) и да отворено каже да та бивша ЈНА је била све друго осим велике снаге и силе. Напротив, била је једна идеолошка творевина која је више била у функцији очувања постојећег једнопартијског тоталитарног система власти него одбране земље. Вероватно се зато и држава распала, нестала са геофрафске карте на најгори могући начин, у крви и пламену.

Сад долазимо до једне дилеме која се неминовно појављује после свега приказаног а та дилема је „Дали ова малена Србија подржава и даље исти вредносни систем, када је у питњу глобална политика, по узору на бившу СФРЈ и поред тога што се та земља распала, сви смо сведоци, више него трагично. Урушила се као кула од карата.

Исказати било какав закључак у циљу разрешења ове дилеме више је него ризчно јер је земља званично још увек у транзицији. Реформе, трансформације, разна реструкурирања итд. су свугде и на сваком кораку више од 20 година. „Стојимо чврсто на путу реформи, чека нас светла будућност“ – говоре владари без обзира које су партијске феле.

front_red_army_44

И док аутор овог текста размишља зашто сви наши владари говоре на исти начин, популистички, иако долазе из различитих странака;  да ли су овакве манифеатације попут Војне параде потребне кад се зна да војска носи стару униформу и нема могућности да купи акумулаторе за покретање авиона; колико овакве шараде коштају и онако већ превише осиромашну земљу; какви су крајњи ефекти  итд.?… кад оно, као гром из ведра неба, дрон са заставом „велике Албаније“ у сред Београда, на сред фудбалског стадиона „Партизан“, пред ноге председника Србије који дође да гледа утакмицу Србија – Албанија и радује се победи. Понижење да горе не може бити, председника и публике, престоног града, целе државе и народа. Што је још горе: два дана уочи грандиозне параде. Сви ћуте, као наводно „није то ништа“. Само „просвећени“ министар унутрашњих послова сможе снаге да искритикује безбедоносне службе како су то могле да направе пропуст и дозволе да неки хулиган „улети“ у новинарску ложу и изговори неке непримерене речи на рачун председмника владе а што је још горе то је чула цела Србија. Е, то је оно право, има да пршти перје на све стране, има да лете главе зато што један хулиган може да улети у новинарску ложу и каже директно у микрофон: Вучићу пе… А што је држава извргнута порузи и подсмеху, понижењу, што је деградиран и обесмишљен, изврнут руглу цео један систем за који владајућа елита тврди да је један од најсигурнијих у Европи,… ником ништа. Набацимо дебиласте фаце и правимо се луди. Правимо се као да ништа није ни било.

За време епохе „реал. социјалистичке“ владавине, ствари су биле једноставније. Сигурност, државно и национално јединство решено је на најпростији могући начин: У трулој краљевини Југославији све нације, сви народи и народности су били понижени и угњетени великосрпским хегемонизмом. Зато се нова (комунистичка) Југославија морала ослободити великосрпског хегемонизма и то на  поједностављен начин. Амнестирани су такорећи сви злочини почињени над српским народом. Српски национални корпус, као хегемон и тлачитељ, изложен је тоталној девастацији у територијалном, економском, сигурносном, верском, културолошком и сваком другом смислу. Они који су се за време рата бринули да сачувају свој народ где је и колико то било могуће, названи су домаћим издајницима и квислинзима, колаборационистима и фашистима. Сви су проглашени народним непријатељима, сви: Равногорски покрет, Југословенска војска у отаџбини, Комесарска влада генерала Недића, Српска државна стража, четничке војне јединице, културни посленици, предузетници…. Сви су издајници само су патриоте  они који су уз помоћ тенкова Црвене армије и Стаљинове чизме ушли у Београд и назвали себе ослободиоцима (није битно што је Јасеновац, та најмонструознија фабрика смрти у историји човечанства, редовно радила све до 16. априла 1945. године).

Данас, СЕДАМДЕСЕТ година после, када са нама  више нема оних који су били угрожени великосрпским хегемонизмом (а немају више ни потребе ту да буду јер имају све оно о чему су раније могли само да сањају) чује се нека слична реторика. За учешће на паради организованој поводом ослобођења Београда, позвани су представници само једног антифашистичког покрета. На питање представника медија: Зашто само партизани кад су званично за време рата постојала два покрета у борби против окупатора, министар војске „просу мудрост“: „Нису ни учествовали у ослобођењу Београда па не могу бити ни позвани“? Што би наш народ рекао: „Лупи па остаде жив“. То што су јединице Црвене армије, у јесен 1944.године, у жељи да се сусретну са војском са петокраком на капама дошли све до Чачка па и даље, то за министра војске али и за друге представнике владајуће елите, изгледа нема никакав посебан значај. Садејство јединица Црвене армије са јединицама мајора Драгутина Кесеровића 14.октобра 1944.године у ослобађању Крушевца, са јединицама капетана  Предрага Раковића у борбама у околини Чачка итд. и даље се пређуткује. Забринутост совјетских официра што се непрекидно сусрећу са војском која уместо петокраке на капама носи некакве друге ознаке и што није непријатељски расположена према њима, показивала се беспредметном све док није стигла наредба да се та и таква војска мора разоружавати и предавати Титовим партизанима као ратни заоробљеници. Тада су се десила и прва масовна „ослободилачка“ стрељања по Србији.

За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше.

Управо тај највећи светски ауторитет својим присуством на паради 16.октобра обрадова целу Србију, подстаче нам машту и осећај да смо и даље неко и нешта, ако не на светској сцени а оно бар у ближем окружењу. Јесте да је од све његове силе учествовала само акро група „Стризи“ али и то је нешто. До сада са те стране нисмо имали ништа. И таман кад помислисмо да „нас и Руса има двеста милиона“ те да пред нама има земља да се тресе, кад опет инцидент и то у сред Београда у згради Владе Србије. Дошао Рама, премијер Албаније, у званичну посету Србији и у згради Владе Србије приликом официјелног обраћања новинарима изјави како „Србија треба да призна реалност а то је да је Косово независна држава“.

Разљућени премијер Србије не оста му дужан, назва то провокацијом па између осталог рече „НЕ ЗНАМ КАКВЕ ОН ИМА ВЕЗЕ СА КОСОВОМ“. А премијер Рама после сусрета у Београду настави протоколарну посету свом суседу тако што обиђе своје сународнике на југу наше лепе и мале Србијице.

И тако из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину. Кусамо и даље чорбицу коју смо кували пуних педесет година. Никако да је се ослободимо као прокисле и нездраве која нам само доноси болест и разара остатак здравог ткива што нам је још преостало. Долазе стране дипломате, обилазе малу Србијицу али обавезно обилазе југ Србије, север Војводине, Рашку област илити  Санџак, како смо је педесет година називали (називамо је тако и данас). А званичници мале Србијице и даље терају по своме: „нису учествовали у ослобођењу Београда па не могу бити ни позвани“, „не знам какве он има везе са Косовом“ итд.

Има Рама везе са Косовом колико и премијер Србије треба да има са Србима у Албанији, Србима у Мађарској, Србима у Румунији о којима, објективно речено нико до сада није бринуо и који су протеклих 70 година били изложени бруталној асимилацији у сваком смислу.

Све земље Источне Европе, рачунајући и Југославију, у којима је под Стаљиновом чизмом и тенковима Црвене армије уведен комунизам, имале су извесне облике антифашистичких герилских покрета  који су се првенствено борили против немачке окупационе силе. У политичком смислу, у већини случајева ти исти покрети су били окренути према системима власти важећим у тим земљама  пре II св. рата. Након успостављања комунизма као облика владавине, сви ти покрети стављени су ван закона али, релативно брзо, после десетак година ти исти покрети су амнестирани тако што је вршен покушај њихове интеграције у постојећи поредак. Задња је то урадила НР Албанија 1968.године за време диктатуре Енвера Хоџе. Од тада па све до данас, сви Албанци без разлике где живе (у Америци, Француској, Србији, Македонији, Грчкој) су равноправни грађани државе Албаније о окјима брине њихова држава а они брину о својој држави.

01

На жалост, Србија (осим једног безуспешног покушаја) то није урадила ни до данашњег дана. Сви  који нису били на страни Стаљинове чизме и тенкова Црвене армије, проглашени су народним непријатељима и домаћим издајницима. Они су то званично и данас. Зато не могу да буду позвани на параду јер „нису учествовали у ослобађању Београда“.

Може ли мајка Србија да смогне снаге и уједини сав свој народ без обзира где ко живи, чим се бави, којој странци припада, на чијој страни су му били дедови?  Може ли држава Србија да посматра и третира своје грађане на исти начин без обзира на њихове личне погледе, мишљења и ставове?. Дали су  све те тако важне ствари препуштене вољи појединаца и група који се налазе на позицијама друштвене моћи да могу сами да тумаче како и на који начин установљавати вредносне стандарде на релацији појединац – група – држава? Која је то институција, група, појединац или сви заједно који процењују и дефинишу нешто што се зове национални интереси и национални циљеви? Треба ли целокупна популација да буде обједињена око националних интереса и националних циљева?

За разлику од велике Русије која, и на унутрашњем и на спољњем плану не мора да се другачије понаша него као велика империјална сила, Србија је сувише мала земља. Превише је ослабљена  да би се после толико година и даље играла са картама поделе на „ОСЛОБОДИОЦЕ“ и „ИЗДАЈНИКЕ“. Игром подела дошло се скоро до краја, до потпуног клонућа, до тога да једну малу Србијицу могу да условљавају, уцењују, понижавају, омаловажавају сви, коме год падне на памет.

У задње време се често може чути изрека да је „свет постао једно глобално село“. Ова изрека метафорички подсећа на висок степен политичке, економске, комуникацијске и сваке друге повезаности у свету. Нема такорећи ни једног питања за које се не може пронаћи решење на основу доступних информација. Тако се врло лако може установити и видети да у овом глобалном селу има мањих земаља од Србије како у територијалном смислу тако и по броју становника. Али већина тих  земаља опстају и не само што опстају него се и развијају и јачају у економском, политичком, културолошком, војном и сваком другом смислу иако имају још јаче и љуће непријатеље него што их има Србија. Дали је то тако зато што су, између осталог, сви грађани тих земаља окренути према својим матицама а оне према њима као према својој деци, треба наша политичка елита добро да размисли и сагледа.


28. новембра 2014. г.

Петар  Ристовић

Изворник: Užička Nedelja

brat-brata

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Када је 1914. Године Аустроугарска Влада послала Краљевини Србији ултиматум у коме се, између осталог, захтевало да Краљевина Србија одобри аустроугарским властима да пошаље на територију Србије своје инвестигаторе, укључујући и полицију, Влада Краљевине Србије је прихватила све услове изузев тај један, дозволу Аустроугаским органима власти да делују на територији Краљевине Србије а да - не подлежу јурисдикцији Србије. Последица је врло добро позната: Први Светски Рат! Разлог за ово одбијење Аустроугаског захтева био је заснован на правним и конститутивним принципима. Наиме, да би једна држава могла до постоји као правни идентитет и функционише као независна - та држава мора да располаже својим суверенитетом! Људи који су одбили ултиматум Аустроугарске 1914. године итекако су били свесни чему да тај захтев води губљењу суверенитета и независности, и зато су морали да га одбију и сачувају Независну, Суверену Србију. Разлике између ултиматума Аустроугарске од 1914. године и скорашњег споразума између Владе Србије о ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да ли су комунисти помагали усташама?
Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu. Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?
На још једну годишњицу увлачења Краљевине Југославије у вртлоге Другог светског рата поставља се питање да ли се могло избећи оно што је задесило Србе за време Другог светског рата (и након тога). Стога бисмо у наредном тексту изнели нека наша запажања у циљу разбијања предрасуда и стереотипа који су створени углавном комбинацијом српске емигрантске и антисрпске југословенске титографске повести. Ови погрешни стереотипи се могу класификовати у три групе дезинформација: 1. Приступ Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. г. је самосталан чин саме владе а пре свега главног намесника кнеза Павла Карађорђевића који је Југославију увео у савез са Немачком, Италијом и Јапаном услед свог германофилства. 2. Пуч од 27. марта 1941. г. у Београду, тј. државни удар војске под руководством генерала Боривоја Мирковића и Душана Симовића је патриотско-слободарски чин часног дела југословенских официра који је спонтано изведен и политички је био независтан од било ког спољног фактора. 3. Масовне народне демонстрације ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
"Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku. Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uzase predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, који се деведесетих година, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ (1994-1996), у својим мемоарима „Рат на Балкану“ саопштава своја сазнања и о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995. За разлику од измишљотина плаћених „стручњака“, лажних сведока и пропагандиста „невладиних организација“, генерал Мартинс Бранко износи чињенице које су на терену прикупљали компетентни обавештајни органи. Те чињенице су се службено сливале на његов писаћи сто у Загребу, где се налазио штаб Посматрачке мисије УН. Фактима које износи и закључцима које изводи тешко је приговорити по било којем убедљивом основу. У продужетку, наводићемо ставове који се налазе на страницама 201 – 206 његових мемоара. Дакле, да не би било недоумице, на основу свега виђеног и прегледаног, португалски генерал из официрског састава НАТО пакта, Карлос Мартинс Бранко, изјашњава се недвосмислено да се у Сребреници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руско ордење Брозовим колаборационистима са фашизмом
Руковање усташа и партизана у Босни 1942. г. У амбасади Руске Федерације у Београду је 19. фебруара 2015. г. одржан свечани пријем поводом празника „Дана Браниоца Отаџбине“ а којом приликом је амбасада Русије доделила одликовања „српским ветеранима Другог светског рата“ за њихов допринос заједничкој совјетско-југословенској (српској) борби против фашизма (како то стоји на званичном сајту амбасаде Русије у Србији). Међутим, овде се под плаштом „српских ветерана“ из Другог светског рата крију Брозови партизани који су у току самог рата пре свега тесно сарађивали са хрватским нацистичким усташама па чак и са Немцима, а најмање се борили управо против фашизма. Овом приликом нећемо улазити у разлоге горње одлуке руских дипломатских представника у Србији али бисмо скренули пажњу на чињеницу да се и након 70 година од завршетка Другог светског рата његова истинска суштина на југословенским просторима и даље фалсификује и прекраја по квази-историографским аршинима Брозове пре свега антисрпске титологије. Југословенска послератна историографија у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ниједна српска ратна застава није заробљена
Немачки цар Вилхелм II je, током Првог светског рата, затражио од свог генерала Аугуста фон Мекензена, да му донесе барем једну заплењену српску ратну заставу, али је добио одговор који га је запрепастио. Генерал му је одговорио да не поседује ниједну. Од 51. пуковске заставе, колико је поседовала српска војска током балканских и Првог светског рата, ниједна није пала у непријатељске руке, што је био преседан у историји модерног ратовања. Војне заставе 51. пуку српске војске на Бањици је 26. јуна и 30. новембра 1911. године свечано је уручио краљ Петар Први Карађорђевић. Под њима су се српски пукови борили у два балканска и Првом светском рату. Ниједну заставу непријатељи нису заробили. Војничка и народна част је сачувана. Од педесет једне заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака. Три су нестала у биткама када су их, вероватно у жељи да не падну ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру. Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е! Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду. Младог ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Са 14 година сам доведена у Јасеновац
Милица Секулић (87) прича о масовном страдању Срба у Доњој Градини код Козарске Дубице, од усташа. ДЕВЕТ гробних поља на подручју Доње Градине код Козарске Дубице седам деценија опомињу и крију страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на најмонструознији начин убијено је 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила је бројне чланове породице. – То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са мајком и сестром. Покушала сам чак да побегнем, али сам одустала, јер нисам хтела мајку да оставим. Људе су трпали у вагоне, било је све заглавило од муке и јада. И мог оца су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Једна фотографија из Неовисне Државе Косово
Срушено српско православно гробље и црква у јужном делу Косовске Митровице од стране Шиптара Рушитељи свега што је српско на Косову и Метохији у последње две деценије су управо Брозови шиптарски пионири и омладинци које је он брижљиво одгајао у СФРЈ. Они након две деценије од његове смрти изгледају овако:  
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кочини Кочићи
Пре једно добрих десет година, један мој познаник, у необавезном разговору саопшти крајње уверљиво, да је једини чист и поштен комуниста човек или човек комуниста друг Коча Поповић, наш Србин човек, из богате буржујске београдске фамилије. “Замисли он је народу поклонио сву своју имовину“. Нисам посебно улазила у расправу. А све из жеље да не заподевам кавгу, тако својствену нама. А и да избегнем да другима у друштву буде непријатно. Овај разговор сам послала у мождану фиоку и оног, последњег пута када се славило ослобађање (читај окупирање српске нам престонице. Бомбардоване око педесет пута у историји) 1944 године. Тог дана, јунак нашег доба са почетка текста, добио је и своју улицу у родном му Београду. Улица Загребачка преименована је. Сада се сетих, како је том приликом, млади јуловски стрелац који је некада фурао имиџ Ернеста Геваре, познатијег као Че, изјавио да Коча јесте грешио али нико није безгрешан (чак и ако је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Да ли су комунисти помагали усташама?
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
*Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Руско ордење Брозовим колаборационистима са фашизмом
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
*Ниједна српска ратна застава није заробљена
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
*На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
*Равногорци Горске краљеве гарде из Овсишта
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
“Краља Перу на бандеру”
*Са 14 година сам доведена у Јасеновац
*Једна фотографија из Неовисне Државе Косово
*Интервју Владислава Б. Сотировића: Косовски сценарио за Македонију
*Кочини Кочићи

Share