*Србоцидом у ЕуроТитославију

zlocini-austrougari-790x476

Недавном одлуком тзв. Међународног суда правде у Хагу о дизнилендском карактеру крвавог растурања Титославије 1990-тих требало би вероватно да се стави тачка на хрватски србоцид у 20-том столећу на просторима Павелић-Брозове Велике Хрватске зарад даљег мирног проширења Европске Уније (ЕУ) и на остатку брдовитог Балкана. Да се потсетимо да је дотични суд пресудио да Србија није починила агресију над Хрватском нити је Хрватска спровела етничко чишћење над (правно гледано) својим сопственим грађанима српске националности. Дакле, и једни и други су се деведесетих играли Дизниленда, а сада је дошло време да се закопају све ратне секире, изврши опште помирење и настави са Drang nach Оstenом ЕУ (и наравно НАТО) на остатак Балкана ради његове демократизације и либерализације. Остало је још само да се Београд и Загреб успут договоре о корекцији међудржавне границе на Дунаву (ако питате Банске дворе најбоље је по принципу ХДЗ: „Хрватска до Земуна“ ). 

У сваком случају, проширење Европске Уније на истоку Старог Континента је последњи пут настављено 1. јула 2013. г. када је као нова 28-ма пуноправна чланица овог клуба примљена Република Хрватска. Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ за сада имају Црна Гора, Србија (без КосМета), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија (БЈРМ). Као један од круцијалних услова за постајање пуноправног члана ЕУ (Копеншашки критеријуми) за све чланице кандидате јесте сређивање свих повесно-политичких питања и проблема дотичне државе са свим њеним суседима како се ова врста проблема не би уносила у саму Унију, која би се на тај начин изнутра политички дестабилизовала. Стога је за све данашње државе-кандидате за пуноправно чланство у ЕУ од примарне битности тзв. „сравњивање повесних рачуна“ са свим својим суседима а поготово решавање свих спорних питања у вези са међудржавним границама.[1] На просторима бивше Југо-Титославије, поравнање овог типа рачуна између Хрвата и Срба је од фундаменталног карактера и битности тако да од начина сравњивања хрватско-српских повесних рачуна зависи и дугорочна регионална стабилност, сигурност и заједнички суживот у још једној Југославији – Европској Унији.

Први корак, и то са разлогом, по питању повесних сравњивања хрватско-српских рачуна је повукао Загреб тако што је након избора претпоследњег председника Липе њине 2010. г., Иве Јосиповића, званична Хрватска открила све своје карте што се тиче односа са Србијом, али пре свега са Србима као етноколективом. Наиме, тадашњи новоизабрани председник Липе њине је одмах након другокругног изборног тријумфа над усташким градоначелником Загреба (на немачком – Agram) наговестио да би Хрватска (Кроација) могла да повуче тужбу против Србије за наводну „агресију“ Србије на Липу њину 1991. г.−1995. г. што ће чак и полуписменој балканској раји рећи да се у том контексту тада очекивало од (по мајци) Хрвата Бориса Тадића да као председник добросуседског Београдског Пашалука (који се још увек званично одазива као „Србија“) среди ствар да и демо(но)кратски Београд повуче своју „контраоптужбу“ против демо(но)крацијске Хрватске за етничко чишћење Липе њине од „шизматичких Влаха“ августа 1995. г., али и за геноцид (фактички етноцид) над истим тим „православним шизматицима“ за време Геноцидне Државе Хрвата (10. травањ 1941. г. – 15. свибањ 1945. г.).

Дакле, из овако подељених карата би требало да и свакоме балканском слепцу буде јасно о чему се ради: по евентуалном споразуму ова два Хрвата (Јосиповић-Тадић) након повлачења хрватске оптужбе и српске контраоптужбе све би овце биле на броју, а и вук сит! Сличан споразум су у лето 1944. г. направила два друга Хрвата – Ј. Б. Тито и И. Шубашић у Напуљу са потпуно истим ефектима за Србе које смо осетили и још увек их осећамо све од Титове окупације Београда и Србије октобра 1944. г. па до данас. Логика и једног и другог споменутог хрватско-хрватског споразума је истоветна: бришу се сви повесни антагонизми између ова два етноколектива зарад светле опште будућности заједничког суживота у заједничким федеративним политејама – загорској Југославији и берлинској Еуро-Унији.

У овом другом конкретном случају хрватско-српског споразума хрватска страна наводно би формално „опростила“ Србији „агресију“ на Липу њину у деведесетим, али Србија и српски народ по оба горе споменута споразума верификују хрватски геноцид над Србима из периода ГДХ и етничко чишћење из 1995. г! Дакле, врло лепо (тј. „еуропејски“) спакована још једна подвала „шизматичким Власима“ коју тадашњи њихов лидер, родом Сарајлија (са очеве стране подријетлом из Горе Црне), је само требло да верификује стављањем потписа на хартију.[2] Међутим, до оваквог билатерално-братског споразума о „опраштању повесних дугова“ није дошло из једног једноставног разлога јер такав споразум не би био и формално-правно судски верификован од стране неког наводно надлежног светског суда па је стога судска процедура изгурана до краја почетком текуће 2015- г. када је тзв. Међународни суд правде у Хагу и званичном судском пресудом у стилу краља Соломона пресудио да фактички између Хрватске и Србије и Хрвата и Срба 1990-тих није било ништа. Наравно, овде се поставља питање ко је остао више оштећенији оваквом судском пресудом.

Наиме, хрватска страна никада није ни могла нити ће и моћи да докаже никакву „агресију“ Србије на Липу њину у деведесетим пред неким иоле поштеним међународним судом правде из најмање три довољна разлога:

  • Као прво, борбе на подручју Велике Титове Кроације између тзв. ЈНА и разноразних легализованих хрватских (нео)усташких формација су се водиле у периоду док Хрватска није била призната као независна држава нити од САД, нити од ЕУ, а што је најбитније не од ОУН. Дакле, оружани сукоб на релацији ЈНА−ЗНГ је био унутрашња ствар независне и суверене СФРЈ, чланице ОУН.
  • Као друго, када су ОУН, ЕУ и САД (у јануару 1992. г. и након тога) признале независност Брозове Велике Хрватске „србо-четничке“ ЈНА формације су се и повукле са њене територије према свим међународним прописима. Наравно, овде се поставља и суштинско питање какве везе ЈНА има са Србијом и Србима уколико се зна да је највиши командни кадар ЈНА из 1991. г.−1992. г. био несрпски укључујући пре свега главнокомандујућег генерала Хрвата југословенске провениенције – Вељка Кадијевића.[3]
  • Као треће, ниједна права демократска држава неможе да призна независност Хрватске у њеним титоистичким границама јер их је скројио антидемократски диктатор и његов једнопартијски режим, нити може да призна такву Хрватску у којој су неонацисти на власти без обзира што су изабрани формално на слободним изборима што је својевремено био случај и са Хитлером и његовим NSDAP-ом.

С друге стране, Срби и Србија оваквим пресудама међународних судова треба да се одрекну, пре свега, реалне надокнаде за хрватско-бошњачки Magnum Crimen над Србима из периода Другог светског рата који је у досадашњој светској повесници остао уникатан по нивоу (разини) испољеног варварства, садизма и кољачких („србосјек“) техника и технологија, а што се апсолутно да лако доказати било ком непристрасном суду правде обзиром да још увек постоје необориви архивски материјали и искази преживелих сведока. Међутим, Србија и србијански Срби би се на основу овако скројеног плана „повијесног измирења“ морали одрећи и тражења ратне одштете од Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине за покоље цивилног становништва, пљачку и уништавање материјалних добара у Србији за време словеначко-хрватско-херцегбосанске агресије и окупације из времена Првог светског рата у аустроугарским униформама.[4] Што се тиче етничког чишћења Липе њине у оквиру усташке војно-редарствене операције „Олуја“ из коловоза 1995. г. није потребно чак ни излазити са доказима пред судску пороту обзиром да модерни судови користе интернет, а на интернету постоји једна страница која се зове Youtube (а има и других).[5]

Дакле, према замисли креатора новог светског поретка након Хладног рата, још једном, и по могућству дефинитивно, треба Србе превести жедне преко воде што се треба и верификовати билатералним хрватско-српским прихватањем најновије пресуде Међународног суда у Хагу поводом горе споменутих тужби а којом се верификују етнички очишћене границе Велике Геноцидне Хрватске (у перспективи све до Дрине, Скадра и Тисе преко Земуна).[6] Док се на хрватској страни већ најмање три деценије води отворена јавна кампања против Срба као општем колективном повесном злу за хрватски национ (сплитски градоначелник Жељко Керум је само једна кап у Јадранском мору исто као и градоначелник Загреба Бандић) и тиме свесно и плански оправдава геноцидно етничко чишћење Липе њине од Срба у 20.-ом столећу (Хрватска је, иначе, поред Албаније данас етнички најхомогенија европска држава) дотле се на српској страни, а у духу одлука Другог зас(иј)едања АВНОЈ-а, прећуткује права страна хрватско-српских односа у новијој јужнословенској повесници. Зашто се Србија, иначе (на жалост) једина међународно призната држава српског народа, још увек није курталисала авнојевског духа „братства и јединства“ је управо стога што њом и даље владају авнојевски депутати из Бихаћа и Јајца заједно са својим бенефицираним потомцима.

4.Ustase3

У намери да се конструктивно допринесе пребијању хрватско-српских повесних рачуна за неко ново заседање неког новог Међународног суда правде доносимо један документ који може да помогне у склапању слагалице хрватско-српских повесних односа. Ради се о италијанском документу, тј. писму италијанског генерала Александра Лузана дучеу Италије – Бениту Мусолинију као очевица, а које је штампано у преводу на српски језик у књизи: Милослава Самарџића:[7]

Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 km северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.

Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.

Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!

Етнички чисто српско село Пребиловци, са популацијом од 1000 житеља по последњем попису становника Краљевине Југославије пред Други светски рат, се иначе налази у близини Чапљине у Херцеговини, а горе споменути масакр се догодио у ноћи 4. августа 1941. г. Према неким изворима масакр је преживело не 300 већ само 174 мештана из самог села Пребиловаца. О масакру поред наведеног писма италијанског генерала сведоче и 44 преживела Пребиловчана који су након рушења Голубинске јаме у коју су живи бачени успели да из ње изађу.

magnum_crimen_book_web

На крају бисмо изнели мишљење да услед недовољне стручне компетентности није на нама да судимо да ли су сви Хрвати усташе-кољачи, али се зна да су све усташе били (и данас јесу) Хрвати и тзв. „хрватско цвијеће“ у периоду Другог светског рата – чињеница коју би нека неавнојевска „Комисија за пребијање хрватско-српских повесних рачуна“ требала такође да узме у обзир.[8] Сматрамо исто тако да је дошло крајње време да (разтитоисана) држава Србија званично покрене и судски спор пред неким неутралним Међународним судом правде против државе Хрватске (као јединог легитимног представника хрватског национа) за злочине етноцидног карактера почињене над српским становништвом (србоцид) у НДХ/ГДХ од стране Хрвата и њиховог муслиманског цвијећа, као и за окупацију и терор у Србији за време Првог светског рата. Без сравњивања свих повесних рачуна немогућ је и искрени суживот у оквирима нове Југославије – Европске Уније (уколико уопште бар Србија и треба да улази), а како званична Хрватска тако и званична Србија желе њено чланство (о расписивању општенационалног референдума за чланарину у ЕУ пре подношења званичне кандидатуре неком другом приликом) неопходно је да се пре учлањивања у ЕуроТитославију подвуче коначна црта на хрватско-српске повесне односе. У сваком случају, полазна тачка у сравњивању повесних рачуна између Хрватске и Србије, тј. Хрвата и Србије мора да буде година 1914. – када су Хрватска и Хрвати са једне стране (праћени босанскохерцеговачким муслиманима и крањским Словенцима) и Србија са друге први пут у читавој балканској повести дошли у директан физички контакт хрватском агресијом на Србију и покољима њеног цивилног становништва о чему постоји неоспорна документација ако од никога другог онда бар од Швајцарца Арчибалда Рајса.

2015-03-12

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

globalpol@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015


НАПОМЕНЕ

[1] О проширењу Европске Уније на источне земље Старог Континента, као и о фактору „мира и сигурности“ у контексту „продора на Исток“ Европске Уније, видети у: Atsuko Higashino, “For the Sake of ‘Peace and Security’?: The Role of Security in the European Union Enlargement Eastwards”, Cooperation and Conflict, Vol, 39 (4), 2004, pp. 347−368; John Agnew, “How Many Europes?: The European Union, Eastward Enlargement and Uneven Development”, European Urban and Regional Studies, Vol. 8 (1), 2001, pp. 29−38; Mustafa Türkes, Göksu Gökgöz, “The European Union’s Strategy towards the Western Balkans: Exclusion or Integration?”, East European Politics & Societies, Vol. 20 (4), 2006, pp. 659−690; Georg Vobruba, Maurizio Bach, Martin Rhodes, Julia Szalai, “Debate on the enlargement of the European Union: The enlargement crisis of the European Union: limits of the dialectics of integration and expansion”, Journal of European Social Policy, Vol. 13 (1), 2003, pp. 35−62.

[2] Што се тиче једног сегмента спорења Хрвата и Срба у повесном пресеку – земље, видети студију: Др Лазо М. Костић, Спорне територије Срба и Хрвата. Досије, Београд: Графички атеље „Дерета“, 1990.

[3] Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize (19902000), knjiga prva, Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003, str. 248.

[4] Видети, на пример, фотографију из 1915. г. на којој окупаторски војници „прекодринци“ у аустроугарским униформама вешају српске цивиле у Крушевцу: Владимир Ћоровић, Наше победе, Београд: Култура, 1990, стр. 81 (репринт издање из 1929. г.). Друга каплара Јосипа Броза Тита из хрватског Загорја као егзекутора на овој и другим фотографијама за сада нема, али постоји једна његова фотографија на положају са пушком у рукама из 1914. г. негде у Западној Србији. Ова фотографија се може видети у: Владислав Б. Сотировић, На одру титографије: Збирка деветнаест чланака, Виљнус: Штампарија Литванског едуколошког универзитета „Едукологија“, 2012, стр. 9. Броз је од цара Фрање Јосифа за своје ратовање у Србији у злогласној 42.-ој „Вражјој дивизији“ (у 45.-ом „Домобранском пуку“) 1914. −1915. г. добио два ордена за храброст. Иначе, ова 42. „Вражја дивизија“ је била фактички прва усташка дивизија у којој су се калиле будуће Павелићеве и Брозове усташе.

[5] Овде је апсолутно небитно то што су се врло вероватно Туђман и Милошевић још 1991. г. (у Карађорђеву) договорили о организованом пресељењу Срба Крајишника из титоистичке Хрватске у титоистичку Србију што је у техничком смислу реализовано у оквиру операције под шифром „Олуја“ јер ни један ни други нису добили по том питању никаква овлашћења од стране становништва које се има преселити, нити од стране аутохтоног становништва нове отаџбине у коју треба да се преселе, нити су били њихови легални и легитимни представници који имају право да склопе споразум такве врсте о насилном премештању становништва.

[6] О политици Хрватске и хрватској политици са хрватске тачке гледишта од 1895. г. до после Другог светског рата видети у: Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike. Povodom Mačekove autobiografije, Buenos Aires: Knjižnica hrvatske revije, 1960. Ова књига је вредна спомена с тога што се у њој на један перфидан начин верификује хрватски геноцид над Србима у ГДХ и то под моралним плаштом борбе против „четника“: „Ustaški pokret je trebao Srbima pokazati, da i Hrvati znadu rukovati s oružjem kao i oni, i da na četničke zulume znadu odgovoriti ustaškim protumjerama“ (Ibid., str. 90).

[7] Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Погледи, 2006, стр. 140−141.

[8] Као допринос стварању што потпуније слике о Хрватима као народу видети: Антихрватски комитет у Београду (приређивач), Сачувај нас Боже куге и Хрвата!. Практикум о Хрватима. Хрвати у својим и туђим очима, Загреб: 2010; Велиша Раичевић – Псуњски, Хрвати у светлу историјске истине, Книн: Графостил, 2012.

Brexit 1

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. Јасеновац је најважнији и најстрашнији логор истребљења који је формирала усташка диктатура. Његов „архитекта“, министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, признаће да је ту убијено 700.000 интернираних (1). Логор Јасеновац, 28км од Старе Градишке, припремљен је у мају 1941 (пре тога српски цивили убијани су клањем и бацањем у велебитске јаме, на острву Пагу, итд.). У почетку се логор састоји од барака које су подигли сами заробљеници; касније је проширен другим комплексом који се звао „Јасеновац 2″. У новембру 1941. изливањем река Саве и Струга потопљена су оба комплекса тако да су заробљеници присиљени да направе трећи; током ових радова око 650 људи, који нису били вични тешком раду, убили су усташки тамничари маљем и сјекиром. Јасеновац се дијели на четири дијела, који су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
“Istorija je niz laži sa kojima smo se složili” – Napoleon Bonaparta Hrvatska nacija stvorena je od Srba katolika pod uticajem Vatikana. Današnji “hrvatski narod” je veštačka kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta, utemeljenog na težnji da se srpski narod uništi unijaćenjem, pokatoličavanjem ili potpunom fizičkom likvidacijom,kako više ne bi predstavljao prepreku daljem vatikanskom prodiranju na istočnoevropske prostore, pa i dalje do Crnog mora.Ovaj projekat nije bio unapred dat kao gotov i zaokružen, već se postepeno razvijao i sazrevao imajući u prvoj fazi ilirsku, a u drugoj fazi jugoslovensku opciju. Međutim, suština rimokatoličkih zločina je stalno ista. Neverovatno je, da najbrojniji narod na Balkanu (srpski narod ), doživi takve gubitke i depresije u zemljama gdje je bio najbrojniji i najdržavotvorniji. Srbi su u 20. veku izgubili: Južnu Srbiju, Dalmaciju, Hercegovinu, Skadar, najsrpskiji grad 19. veka – Dubrovnik, delove Gorskog Kotara, Zapadnu Bosnu, Liku, Kordun, Baniju, Zapadnu i Istočnu ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Сажетак: Тема овог рада спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био и књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Како руска наука гледа на четнике и Дражу Михаиловића
Пре тачно месец дана, 14. маја (2015. г.), суд је рехабилитовао Дражу Михаиловића. „Руска реч“ објављује текст који смо опубликовали у последњем броју Недељника, где сада редовно (сваког првог четвртка у месецу) издајемо наш додатак под називом „Р Магазин“. У тексту руски експерти-балканолози говоре о ставу Русије према четничком покрету Драже Михаиловића и његовој рехабилитацији. Фотографија: pogledi.rs Четнички покрет Драже Михајловића у светлу руске науке пише Вјачеслав Чарски, извршни уредник европских редакција RBTH Деценијама је совјетску и руску историјску науку мало интересовао конфликт на територији окупиране Југославије за време Другог светског рата. У совјетском периоду, а затим по инерцији и 90-их година 20. века однос многих руских научника према овом питању био је крајње недвосмислен: Совјетски Савез је спасао свет од нацизма, а његови савезници у Југославији били су Титови партизани који су се херојски борили не само против нацистичког окупатора, него и против колаборациониста и локалних националиста свих боја, међу које ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сахрана 8. маја 1980. године: Највећи скуп убица и диктатора
Многе од 124 државне делегације, у којима се налазило и 38 шефова држава или влада, чиниле су такве личности чије ступање на тло Србије, у најмању руку, не би требало да служи на понос На подсећање да је 4. маја пре 36 година “умро друг Тито“, један члан форума на сајту “Погледи“ одговорио је: “Тај још није умро“. И заиста, догађаји током сваког 4. маја подсећају нас на комунистичку паролу из 1980-тих година, која је гласила: “И после Тита – Тито“. Много воде је протекло Савом и Дунавом од тада, а судећи према водећим медијима, и даље се негује култ диктатора, који је у ствари био један од највећих непријатеља Србије у историји. Ове године, један од ретких изузетака је фељтон Пере Симића у “Новостима“ о мрачној Титовој улози у вези концентрационог логора Јасеновац. Иначе доминира афирмативно приказивање овог масовног убице и диктатора, уз несмањени темпо репризирања партизанских филмова, у којима је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Брозова ЈА након рата са немачким шлемовима Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак… Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим… против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића… ипак… ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично… или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија између српа и чекића
Уочи 20. октобра: Колико је случај Србије и Југославије упоредив са примерима поратне одмазде у Европи?  Уочи годишњицa ослобођења Београда и Србије у Другом светском рату од фашизма  ретко се говори о многим жртвама које су страдале од другог великог зла 20. века – бољшевизма. А када се и пише о овим смутним поратним месецима често се праве компарације и говори  како ни у Западној Европи послератна правда није била уједначена. Наводи се обично пример Француске као земље која је иако демократска ето била подложна ,,етосу одмазде“. На жалост такве компарације су крајње неутемељене и нетачне. Србија и Југославија далеко предњаче у броју побијених у време револуциоанрног терора и освете не само у доносу на  Француску  него и у односу на све земље Источног блока. Како? Улични перформанс у Београду, Теразије 1945. Про­цес де­на­цифи­ка­ци­је на­и­ла­зио је на ма­њи от­пор и мно­го је жу­стри­је во­ђен у зе­мља­ма где на­ци­фа­ши­стич­ка иде­о­ло­ги­ја ни­је би­ла опште при­хва­ће­на. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
The Guardian: Pročitajte kontroverzni i do sada, u Srbiji, neobjavljen članak o Zoranu Đinđiću
Prenosimo preveden tekst Nila Klarka objavljen u britanskom izdanju lista “Gardijan” dan nakon ubistva Zorana Đinđića. Tekst nosi naslov “Beogradski kvisling” i do sada nije citiran u domaćim medijima. U ovom tekstu autor iznosi činjenice o neuspelim reformama vlade Zorana Đinđića koje je demokratska vlast u Srbiji pokušala da sakrije kreirajući kult ličnosti pokojnog premijera. Na kraju teksta možete pronaći link ka originalnoj verziji teksta na engleskom jeziku. Piše: Nil Klark, 14. mart 2003. Gardian (London) Počasti Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru, pljušte kao kiša. Prvi je počeo predsednik Buš, hvaleći njegovo “snažno vođstvo”, dok je portparol kanadske vlade veličao “vesnika demokratije”, a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić posvetio “reformisanju Srbije”. U čituljama zapadnih listova Đinđić je skoro uvek slavljen kao bivši student-agitator, koji je hrabro poveo narodni ustanak protiv okrutnog diktatora i pokušao da uvede svoju zemlju u novu demokratsku eru. Ali izvan CNN-ove verzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije. Oni koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
Шта је хрватски председник Фрањо Туђман поручио припадницима војног и државног врха на састанку на Брионима непосредно пред акцију „Олуја”, где је један од учесника био и генерал Анте Готовина: – Чини се да бисмо могли повољну политичку ситуацију у Хрватској, деморализацију у српским редовима, наклоност и људи у Еуропи, једним дијелом у Еуропи, оно што је склоно рјешењу те кризе и у корист Хрватске гдје имамо значи пријатеља Њемачку која нас суздржано подржава и у политичким разговорима, али и у НАТО гдје такођер имају разумијевања за наше погледе. Имамо и наклоност Сједињених Америчких Држава, али до одређене границе, ако ћете господо извршити на професионалан начин, као што сте извршили у западној Славонији у року од неколико дана, то значи молим три, четири дана, максимум осам дана онда можемо рачунати да ћемо и политички, да нећемо политички не само претрпјети штете, него да ћемо политички у том и таквом свијету добити. – ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Фотографије из 1914. г. на којима је усликан Јосип Броз Тито (крајње лево у лежећем положају) - "највећи син свих наших народа и народности" у својој првој посети Србији. Овом приликом је имао одело плаве боје шивено по последњој бечкој моди. Разгледање природних лепота Србије уз стручно објашњавање бечких туристичких водича Први сусрет са Брозовим домаћинима уз најсрдачније изразе захвалности на топлом гостопримству Save Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија, Хрватска и Европска Унија
Процес проширења Европске Уније (ЕУ) на истоку Старог континента се наставља и након 1. јула 2013. г. када је за сада последња (28.-ма) пуноправна чланица овог клуба постала Република Хрватска. “Велика мотка” Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ тренутно имају Црна Гора, Србија (без Косова и Метохије - КосМет), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија што ће рећи да је Балкан са Малом Азијом (мост између Европе и Азије) следећи регион тајмиран за Еуро-интеграције. Сходно томе, 24. априла текуће године се у Србији одржавају ванредни парламентарни избори како би се про-унионистичка и про-НАТО-овска владајућа пречанско-динариодска СНС (анти-Србијанска назадна странка) дефинитивно учврстила на власти са апсолутном већином у Народној скупштини и тако коначно у наредном четворогодишњем мандату угурала Србију прво у НАТО па онда (вероватно након још једних избора) и у ЕУ. Управо предизборно потписан споразум владајуће коалиције са НАТО пактом о фактичкој војно-политичкој окупацији Србије од стране западне алијансе је уједно ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Englezi: Draža nije zločinac
Iako je od 2. svetskog rata prošlo poprilično godina i dalje postoje velike svađe i sukobi mišljenja na teritoriji Balkana. Tako su Srbi i dalje četnici, Hrvati ustaše a sukobi su i dalje u opticaju. Velika Britanija i njeni istaknuti akademici, istoričari i analitičari već 20 godina pokušavaju da utvrde neutralne činjenice o dešavanjima tokom nacističke okupacije Jugoslavije, a ponekad se rezultati i objave javnosti. Te informacije često i dođu do srpske javnosti. O ovoj temi pričali smo sa nekoliko poštovanijih ljudi u Britaniji kada je reč o istoriji  u periodu od 1939. do 1945. Dejvid Borni istoričar: General Draža Mihajlović je definitivno bio jedna od vodećih firgura u istoriji vezanoj za Jugoslaviju. Nema sumnje da se jako malo zna o njegovom životu u periodu 2. svetskog rata jer su na vlast došli njegovi suparnici komunisti. Oni su na sve načine pokušali da četnike ali i njihovog vođu predstave kao saradnike nemaca i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем...) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави). Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Da je Dubrovnik do 20. veka bio srpski, a ne hrvatski grad govore i činjenice. Prema podacima koje je skupila Austrougarska država, kada je 31. decembra 1890. godine popisala stanovništvo grada Dubrovnika, srpskim jezikom govori apsolutna većina od 5.823 ljudi, italijanskim 677,  češkim 48,  poljskim 6, nemačkim 263 i mađarskim 384. Foto: Dubrovnik – kalendar za prostu 1898 godinu Tu su i podaci za druga mesta u opštini Dubrovnik, a podaci su tu još frapantniji, jer Srbi u većini mesta čine 100 odsto stanovništa. Dakle, iz priloženog možemo videti da hrvatski jezik nije ni postojao kao jezik kojim se pričalo u Dubrovniku i okolini. Ako to nije dovoljno, treba reći da je tadašnji papa, Lav XIII (1810-1903), javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi. Utemeljivač hrvatske istorije: U Dubrovniku se oduvek govorilo srpski Foto: Wikimedia Commons "U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini". To je tvrdio Natko Nodilo, koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
*Како руска наука гледа на четнике и Дражу Михаиловића
Титова сахрана 8. маја 1980. године: Највећи скуп убица и диктатора
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
*КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Србија између српа и чекића
The Guardian: Pročitajte kontroverzni i do sada, u Srbiji, neobjavljen članak o Zoranu Đinđiću
*Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
*Да ли сте знали…
*Фрањин дух у Колиндином телу
*Србија, Хрватска и Европска Унија
*Englezi: Draža nije zločinac
“Српске новине”, бр. 689, децембар 2015. г.
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
*Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata

Share

Comments are closed.