*Šiptarska politika krvi i tla

Albania in Asia and Balkans

Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.).

Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ali i čitava plemena (fisovi) pa čak i savezi plemena po krvnom srodstvu. Da napomenemo samo ona najvažnija, tj. najbrojnija: Gaši, Krasnići, Bitići, Šalja … Nakon dolaska šiptarskih fisova na KosMet etnička slika ove regije se postepeno menjala usled asimilacije mesnih Srba (Jovan Cvijić je tvrdio da su većina tzv. Albanaca sa KosMeta u stvari albanizirani Srbi) ali i usled srpskog iseljavanja sa ovih prostora pod pritiscima i otvorenim terorom (samo se u toku poslednje dve decenije 19. stoleća sa KosMeta iselilo oko 250.000 Srba).

Šiptari su poslednji balkanski narod koji je postao nacija i to tek od godine 1878. kada su po prvi put formulisali jasan državno-nacionalni program (Prva Prizrenska liga) za vreme perioda tzv. „Rilindije“ tj. nacionalnog „Preporoda“. Dakle, za razliku od Srba, koji su svoj prvi državno-nacionalni program nakon gubitka svoje srednjovekovne državnosti jasno formulisali 1688. g. od strane grofa Đurađa Brankovića, Šiptari su to uspeli da urade tek 190 godina kasnije. Međutim, u borbi za KosMet i okolne zemlje oko Albanije Šiptari su za razliku od Srba imali dva ogromna nedostatka:

· Nisu mogli da se pozivaju na državno-povjesno pravo jer do tada faktički nije postojala nikada nacionalna država Šiptara na Balkanu; i nisu mogli da dokažu da su stariji etnos od Srba na ovim prostorima a kamoli da u to ubede evropsku naučnu javnost. Ipak, prvi problem su pokušali da „reše“ (bolje rečeno da „zakrpe“) dvojako.

· Prvo su prisvojili u nacionalnom smislu (tj. „nacionalizovali“) „Albansko kraljevstvo“ (“Regnum Albanai”) osnovano od strane Karla I Napuljskog (1227. g. – 1285. g.) a koje je trajalo do godine 1286. prostiravši se od reke Drima na severu do nešto ispod reke Vojuše na jugu sa glavnim gradom Dračom. Dakle, ova država nije bila nacionalna albanska (tj. šiptarska) država obzirom da su njeni osnivači i vladari bili stranci bez obzira što su Šiptari činili većinu stanovnika u njoj. Po ovakvoj šiptarskoj logici, bi verovatno i Napoleonovo „Ilirsko kraljevstvo“ (1809. g. – 1814. g.) trebalo da se tretira u nauci kao prva jugoslovenska (možda čak i kao južnoslovenska) nacionalna država obzirom da su u njoj živeli Jugosloveni kao većina sa nešto malo Italijana i Nemaca (ova Napoleonova kvazi-država je obuhvatala centralnu i severnu Dalmaciju, Vojnu Krajinu, Istru, civilnu Hrvatsku do Zagreba, Kranjsku do ispred Celja i Korušku sa Filahom).

· Kao drugo, osnivača prve prave samostalne države (1448. g. – 1468. g.) na području današnje Albanije – Đurđa Kastriotića Skenderbega (1405. g. – 1468. g.) su jednostavno albanizovali i prisvojili kao svoga nacionalnog vođu i čak šta više i kao „Oca albanske nacije“. Poznato je da je Đurađeva majka Vojislava bila srpska princeza poreklom iz Makedonije. Skenderbegova braća su se zvala Staniša i Repoš, dakle obojica su bila Sloveni-Srbi a ne etnički Šiptari. Konačno, Kastriotići vode poreklo od srpskog upravnika Janjine Branila koji je bio ubijen 1368. g. a familija Kastriotići su dobili ime po obližnjoj Kastoriji. Dakle, sa obe roditeljske strane Skenderbeg je bio Srbin i kao takav strani vladar nad svojim podanicima. Njegovu dinastičku zastavu i grb su Šiptari 1912. g. takođe prisvojili kao svoju nacionalnu i državnu zastavu jer drugu nisu ni imali (slično su uradili i Austrijanci nakon raspada Austro-Ugarske pa su za grb i zastavu Republike Austrije nakon Prvog svetskog rata uzeli dinastička znamenja Habzburgovaca ali za razliku od šiptarskog slučaja dinastija Habzburgovaca je Nemcima iz Austrije bila nacionalna). Dakle, ni ova Skenderbegova država nije bila albanska obzirom da je vladar bio stranac. Možemo zaključiti da Šiptari do početka 20.-og stoleća nisu imali svoje nacionalne države a i sama Skenderbegova „država“ je više ličila na klasično srednjevekovno feudalno leno nego na pravu državu.

Što se tiče rešavanja drugog problema ono je bilo znatno teže i komplikovanije jer je trebalo nekako „dokazati“ da Šiptari na KosMetu (tj., faktički, na čitavom Balkanu) postoje kao narod, a samim tim kasnije i kao nacija, još pre slovenske trajne migracije na Balkan oko 580. g. do 626. g. Na ovom mestu je za nas od sekundarnog značaja da li je u naučnim krugovima verifikovana teorija o Srbima kao balkanskim starosedeocima koji su se prvo iselili pa zatim vratili nazad na Balkan (tzv. „prva“ i „druga“ migracija) već nam je bitno da se čitava svetska naučna javnost slaže u jednom da Srbi kao trajni balkanski etnički element datiraju sigurno od oko 600.-te godine. U ovom kontekstu, albanologiji je bilo bitno samo jedno: da „dokaže“ da Šiptari kao posebna etnička grupa pod tim etnonimom datiraju na Balkanu i KosMetu pre Srba. Na taj način bi se pokazalo da Šiptari imaju jače povjesno pravo na KosMet od Srba.

Međutim, kao i u prvom slučaju u vezi sa pitanjem šiptarske srednjevekovne državnosti, i u ovom drugom slučaju su se šiptarski i ne-šiptarski albanolozi suočili sa jednom bitnom i faktički nepremostivom preprekom. Naime, iz nama do sada preživele srednjovekovne istoriografije, odnosno istorijske građe i literature zasnovane na istoj, ne postoji ni jedan jedini (i još jedanput ni jedan jedini) dokument koji eksplicitno kazuje da etnonim „Albanac“, kao kolektivni naziv za jedan narod, datira pre pojave etnonima „Srbin“ na prostorima Jugoistočne Evrope! Evo i nekoliko ilustrativnih činjenica:

· Najstariji izvori koji govore o „Albancima“ su oni vizantijski, i to iz X (desetog) stoleća, ali za slovenske naseljenike u okolini grada Drača. Šiptari vode poreklo sa Kavkaza, tačnije sa prostora kavkaske Albanije – države i naroda koji su tu postojali u Starom veku. Vizantijski istoričar Mihailo Atalijat sedamdesetih godina tog stoleća piše kako su, „Arvaniti“ (Albanci) na Balkan došli sa Sicilije (a na Siciliju preko Bliskog Istoka sa Kavkaza) 1043 godine vodeći sa sobom čitave porodice. Na Balkan su se iskrcali u Draču i koji su naseljeni u planinskim oblastima današnje centralne Albanije, kao stočarska plemena.

· „Albanski jezik“ („lingua albanesesca“) se prvi put spominje u jednom dubrovačkom rukopisu tek iz godine 1285.-te. Dakle, neosporno je da je bar na osnovu relevantnih preživelih povjesnih izvora apsolutno nedokazivo da je albansko ime starije od srpskog na Balkanu pa samim tim i na KosMetu.

· U prilog ovoj tvrdnji idu i svi KosMetski toponimi koji su slovensko-srpskog porekla a ne albanskog, uključujući i naziv same oblasti. Drugim rečima, Šiptari nemaju čak ni svoj nacionalni naziv za oblast na koju istorijski pretenduju da je odvajkada njihova!

· Ono što su Šiptari radili u poslednja dva stoleća a rade još uvek je samo prevođenje toponima sa srpskog jezika na šiptarski ili pak preimenovanje toponima prema sopstvenom nahođenju u duhu šiptarskog jezika.

Ipak, krucijalni momenat u formiranju savremene teorije o šiptarskoj etnogenezi dolazi u drugoj polovini XIX stoleća i to sa prostora austrijske i nemačke nauke kojima je iz političkih razloga bilo neophodno da pokušaju da „dokažu“ nešto što je suprotno od preživelih povjesnih izvora i tako pomognu šiptarsku borbu protiv srpskih etno-povjesnih prava na KosMet. Tako je nemački lingvista Franc Bop bio prvi koji je 1854. g. tvrdio da je albanski jezik poseban indoevropski jezik, što će reći da su Šiptari odvojena etnolingvistička indoevropska grupa. Međutim, Bop je takođe bio prvi europejski znanstvenik koji je na osnovu lingvističkih kriterijuma lansirao hipotezu da Šiptari vode poreklo direktno od starosedelaca Balkana – Ilira (dakle od naroda koji je živeo na Balkanu pre doseljavanja Slovena i samim tim i Srba prema učenju zvanične slavistike u proteklih dvesta godina).

Mora se istaći da je „Ilirska“ teorija o etnogenezi Šiptara starija od Bopa s obzirom da ju je proklamovao još 1774. g. nemački istoričar J. Tunman ali na veoma klimavim znanstvenim nogama. U svakom slučaju, Bopa je krajem istog stoleća sledio njegov jezički i znanstveni kolega austrijski filolog Gustav Mejer koji je, da budemo precizniji, tvrdio (ali samo tvrdio i nikada dokazao u formi naučne teorije) da je savremeni jezik Šiptara u stvari dijalekt staroilirskog jezika. Ipak, to je kasnije bilo sasvim dovoljno šiptarskim „znanstvenicima“ kako iz Italije, Tirane tako i iz Prištine da napišu tomove knjiga i članaka o Šiptarima kao balkanskim starosedeocima.

Sa prostora KosMeta, dr. Skender Rizaj, povesničar iz Prištine, je bio jedan od pionira koji je ovu Mejerovu hipotezu prihvatio oberučke i faktički pokušao da je pretvori u dokazanu naučnu teoriju tvrdeći da su odvajkada Šiptari bili većinsko stanovništvo na ovim prostorima. Na taj način počinje znanstvena razrada šiptarske ideologije „krvi i tla“ koja postaje naročito aktuelna nakon pokušaja šiptarskih separatista 1981. g. da izdejstvuju status državnosti za KosMet slično sadašnjim nastojanjima vojvođanskih separatista da to isto učine za Vojvodinu. Svoju klimavu hipotezu je ovaj prištinski povesničar zasnivao na nedokazanom tvrđenju da su i na KosMetu živeli drevni Iliri kao praoci današnjih Šiptara. Da su drevni Iliri živeli na prostoru čitavog centralnog i zapadnog Balkanskog poluostrva u doba starih Grka i Rimljana je iznad svega neosporna znanstvena činjenica, ali da današnji Šiptari vode poreklo baš od tih drevnih Ilira je apsolutno nedokaziva hipoteza uzimajući u obzir faktor povjesnih izvora. A bez povjesnih izvora nema ni povesti kao znanstvene discipline, ali se od nje može iskonstruisati dnevnopolitička propaganda.

Neosporno je i to da su i arheolozi sa svoje strane otkrili ilirska grobna mesta – tzv. tumule, svuda gde su i živela ilirska plemena pa tako i na samom KosMetu ali su kosmetski šiptarski istoričari od ovog fakta od početka 1970.-ih godina napravili čitavu znanstvenu feštu uzimajući to kao corpus delicti za postojanje šiptarske nacije još od vremena rane Antike. Njima su se pridružili i političari Envera Hodže iz same Albanije pa su tako i jedni i drugi u ilirskim tumulusima sa KosMeta videli (ali samo videli i nikada dokazali) definitivnu potvrdu svoje klimave hipoteze da je sve ilirsko na Balkanu na prostorima na kojima žive današnji Šiptari u stvari šiptarsko od iskona. Nezavisno šiptarsko Kosovo od 1974. g. pa sve do 1989. g. je smišljeno, planski i ideološki preko kompletnog nezavisnog edukativnog sistema od osnovne škole do univerziteta usađivalo u glave mladim Šiptarima da su oni potomci drevnog ilirskog plemena Dardanaca i da je stoga KosMet upravo njihov a ne srpski. Po ilirskom dardanskom plemenu koje je živelo u ovim oblastima u Antici imenovani su po KosMetu i nazivi ulica, kafana, hotela, itd. U isto to vreme Šiptari su smišljeno prikrivali, zataškavali i uništavali arheološka otkrića slovenskih nekropola kako na KosMetu tako i u severnoj Albaniji kako bi njihova ideologija „krvi i tla“ dobila potpunu znanstvenu i političku verifikaciju.

Međutim, ono što ispolitizovana albanologija nije ipak uspela da uradi je da potuče neoborive dokaze o stvarnom poreklu balkanskih Albanaca iliti kako sebe nazivaju – Šiptara. A istorijski izvori jasno govore da balkanski Šiptari vode poreklo sa Kavkaza, tačnije sa prostora kavkaske Albanije – države i naroda koji su tu postojali u Starom veku. Nije ni čudo da prve vesti o postojanju nekakvih Albanaca na Balkanu potiču tek iz XI stoleća jer ih ranije nije ni bilo. Krucijalni povesni izvor koji kao kost u grlu stoji svim šiptarskim ideolozima ideologije „krvi i tla“ je vizantijski istoričar Mihailo Atalijat koji je pisao sedamdesetih godina tog stoleća. Prema ovom izvoru, „Arvaniti“ (Albanci) su na Balkan došli sa Sicilije (a na Siciliju preko Bliskog Istoka sa Kavkaza) godine 1043. učestvujući u vojnom pohodu (vodeći sa sobom čitave porodice) sicilijanskog namesnika i uzurpatora na carski presto Georgija Manijakisa. Na Balkan su se iskrcali u Draču sa namerom da krenu na Solun i dalje na Carigrad ali su bili potučeni do nogu od strane vizantijskog solunskog upravnika koji ih je na osnovu njihovog traženja naselio nakon bitke u planinskim oblastima današnje centralne Albanije, gde su se bavili stočarstvom.

Ipak, i na ovom mestu „Ilirska teorija“ o etnogenezi Albanaca ima „adekvatan odgovor“ tvrdeći da današnji Albanci vode poreklo od ilirskog plemena Albanoi koje je stvarno i živelo na području današnje centralne Albanije i koje se neosporno spominje u starovekovnim povesnim istočnicima i da je epizoda sa Manijakisovim Arvanitima puka koincidencija. Međutim, da se i ovde radi o čistoj ispolitizovanoj konstrukciji i da „Ilirsku teoriju“ treba konačno odbaciti kao neznanstvenu jasno nam govori činjenica da albanski jezik pripada lingvističkoj grupi SATEM dok je jezik starih Ilira pripadao lingvističkoj grupi CENTUM. U ovom jezičkom kontekstu, bila bi verodostojnija hipoteza da Albanci vode poreklo od starih balkanskih Tračana obzirom da je jezik drevnih Tračana bio upravo centumski. Ipak, na žalost šiptarskih teoretičara ideologije „krvi i tla“ opšte je poznato da u doba Antike Tračani nisu živeli na prostorima na kojima žive današnji Šiptari već samo na istočnom delu Balkanskog poluostrva gde Šiptara ni danas nema.

Jpeg

Prof. Dr. Vladislav B. Sotirović

www.global-politics.eu/sotirovic

globalpol@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2016

Albanian Question 1919 1920 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Мржња према земљи слободе
Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. “Политика” већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст “Аустрија је гурнула Словене на Србију” у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију: “Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију.” Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их и данас. Одмах после првих ратних операција у Србији је настало опште разочарање у “браћу” преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разуме суров и нељудски однос Хрвата, муслимана и Словенаца према цивилном становништву. Пола године касније, тачније 20. јануара 1915. године у листу “Пијемонт”, из пера Душана С. Николајевића, пише: “У ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована. Највећи  стуб  који  је  имао  за циљ  да  помути  разум  СРБА  су  партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. За филм ”Валтер брани Сарајево” узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ”Валтеру”, команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ”Валтер”, али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ”Валтер”, у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ”Валтер” био ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Да се Власи не досете
Ова изрека стара је у српској писаној речи више од 200 година Потиче још од почетка Првог српског устанка када је, негде почетком 1805 године, српска делегација упућена у Цариград на преговоре са Турцима. Циљ је био постизање признања Србији извесног степена самоуправе од стране турског султана. Срби свесни да велике силе (посебно Аустрија) не подржавају неки озбиљнији развој српске аутономије те да могу ове српске намере лако осујетити, како би те силе заварали формулисали су поред правих, и лажне циљеве. „Лажне циљеве“ су наводно требали  да изнесу преко посредника, влашког кнеза Александра за кога се знало да је подмитљив и непоуздан. Али да се „Власи не досете“ послата је и лажна делегација у Букурешт док је права делегација уз дискретну сагласност и подршку Русије отпутовала за Цариград. Тако су врло успешни зачеци српске дипломатије остали упамћени само по изреци „Да се Власи не досете“ али која, како се може ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Балканска географија „Турског тока“
Власти у Анкари покушавају да претворе земљу у кључно чвориште енергетских токова који иду ка Европи и да од Турске направе главног играча у плановима свих будућих пројеката транспорта гаса у Европу. Енергетска безбедност Балкана диктира добре односе са Русијом. Танкери са америчким течним гасом из Катара или Алжира не могу доћи у Београд, Софију и Скопље. А све постојеће и планиране маршруте гасовода стижу у регион са истока, а не са запада. Руска компанија „Стројтрансгас“ започела је изградњу гасовода Клечовце-Неготино у Македонији. Са пуштањем у погон овог гасовода Скопље ће добити дуго чекану основу за стварање сопственог савременог енергетског система. У овом тренутку, зависност македонске привреде од спољних енергетских извора оцењује се на 48%. Једино Хрватска у региону има виши проценат зависности – 52%. Међутим, значај пројекта је знатно шири и може се посматрати као кључни елемент стварања општебалканског енергетског система повезаног са пројектом „Турски ток“, који су усагласили Русија и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Од рехабилитације ка деидеологизацији
Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године? Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Приказ књиге: “Стрељање историје“
Крунски доказ за рехабилитацију команданта југословенске војске у отаџбини, генерала Драже Драгољуба Михаиловића, била је засигурно књига ,,Стрељање историје“ ,америчког историчара, бившег војног обавештајца Роберта Мекдауела који је у време Другог светског рата напустио Јосипа Броза и отишао у штаб генерала Драже. Књигу је приредио за штампу господин Мајкл Мића Раденковић, родом из Почековине код Трстеника, који већ деценијама живи у Америци и био је изузетан пријатељ са Мекдауелом, универзитетским професором антропологије, историчарем, обавештајцем Канцеларије за стратешке задатке из које је настала ЦИА, задужен за анализу Балкана, а уједно и последњи официр за везу код генерала Драгољуба Михаиловића. Књига ,,Стрељање историје“ сведочи да су Дража и официри окупљени око њега деловали у складу са Заклетвом коју су положили и били у обавези да воде борбу против окупатора, па Роберт Мекдауел потврђује „Опсег ратних операција Покрета Равна гора у рату против неизмерно надмоћнијих нациста је вођен на фронту, али и у позадини, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Некажњено убијање српског народа
Душан Марић: НИКО КАО СРБИ ДАНАС НЕ РАЗУМЕ ФРАНЦУЗЕ By РЕПОРТЕР on 14. новембар 2015. ИСЛАМСКИ, АЛИ И ФРАНЦУСКИ, АМЕРИЧКИ, НЕМАЧКИ, ЕНГЛЕСКИ…. ТЕРОРИСТИ ВЕЋ 25 ГОДИНА НЕКАЖЊЕНО УБИЈАЈУ СРПСКИ НАРОД Пише: Душан Марић Нико Французе овог 14. новембра 2015. године не разуме боље од Срба. Јер оно што су Французи од терориста доживели 13. новембра Срби од терориста доживљавају већ 25 година. Французи су с времена на време жртве исламских терориста. Срби су дуже од две деценије жртва исламских и француских терориста. Удружених са терористима из САД, Немачке, Енглеске, Холандије, Италије, Канаде, Белгије, Канаде, Аустралије…. Исламски терористи који данас, 2015. године, по Блиском истоку одсецају главе невиним људима су још 1994. године на Црном врху између Теслића и Тешња ритуално одсецали главе заробљеним српским војницима. У јесен 1995. и пролеће 1996. године Републици Српској испоручено је неколико десетина обезглављених тела припадника ВРС из Србца, Прњавора и других делова БиХ који су у јесен 1995. године ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
"Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku. Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uzase predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Ако се Запад и надао да је сан о „великој Албанији“ само сан, онда изгледа долази време да се суочи с кошмарном јавом. Амбасадор Велике Британије у Приштини Рори О′Конел, искрено се, како рече, забринуо да „уједињење Косова и Албаније — звучи као претња“. Па немогуће да Запад заиста годинама мисли да је прича о „великој Албанији“ само мит који се преноси са колена на колено. © Sputnik/ Бранкица Ристић Aлбанац у Приштини са заставом Дарданије (Илирске државе која се простирала на територији данашњег Косова, јужне Србије, Македоније и Албаније) Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Lista američkih brljotina na Balkanu
Ako iscrpljena EU, što zbog nameta koje joj nameće NATO i američkih ratova po svetu, što zbog izdvajana iz budžeta za održavanje u životu „država iz epruvete“ poput Kosova, kao i sankcija i kontrasankcija sa Rusijom, ne može da reši svoje probleme, kako će onda da razreši balkanski čvor. Terorizam, najezda migranata, ekonomska kriza, separatizam… To su boljke sa kojima se EU suočava u svom dvorištu. Kosovo, Makedonija, Srbija, Bosna… zaostala su nerešena pitanja Amerike na Balkanu za koje SAD očekuje da ih EU reši, i to u skladu sa američkim planovima. Može li EU, uz sve svoje jade, da zadovolji i prekookeanskog partnera i prilike na Balkanu da zaokruži na način kako to SAD žele? I šta će se desiti ako u tome ne uspe? Zvanična spoljna politika Amerike navodno je usmerena daleko van Balkana, ali, ako je suditi po rečima umirovljenog bivšeg ambasadora SAD u Srbiji Vilijama Montgomerija, ostala su tri ključna pitanja za američku administraciju za koja se očekuje da će ih rešiti EU — prvo, da nezavisno Kosovo bude ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Лаж заштићена “Забраном”!
Истина “Стрељања историје” је безкомпромисна: Пре свега зато што Истина “Стрељања историје” безкомпромисно анулира лажу и паралажу! Зато је “Стрељања историје” забрањено да се зна! Tек данашњим униформисаним катихизисом покушавања покорних слугу да одбијaњем Раденковићевог “Стрељања историје” одбаце Истину “Стрељања историје”, настављајући тако лажну “неприкосновеност прописаности” “Забране Истине”, и покушавајући да “Забраном” и даље држе Истину ћушнуту у бездану лажних “кажњивих деликата” – слуге уствари својим бенавим одбијањем подстичу управо супротан ефекат од оног који покушавају да досегну: уместо да Истину “Стрељања историје” балванизују у непримећене екстремитете заборава – њиховим немуштим покушајима одбијања они напротив, несвјесно подстичу громадне историјске закључке на које до сада није обраћана осебујна пажња, а који димензијама Истине “Стрељања историје” додају још превасходнији и судбоносно још погубнији значај по опстанак и пренемажуће служинчади, и по опстанак цмиздраве “Забране”: Прво: Јесте огроман али и злочиначки распон америчке “Забране” објављивања не само извештаја генерал Доновановог обавештајног пуковника Роберта Мекдауела (Robert Mcdowell) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стравични злочини комуниста у Србији
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине, јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Frankfurter algemajne cajtung piše da Hrvatska i Slovenija više ne veličaju Josipa Broza Tita koga taj list naziva “jednim od najvećih masovnih ubica 20. veka”. Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung piše kako “Hrvatska i Slovenija više ne žele da slave herojskog vođu”. Novinar Karl-Peter Švarc piše da je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović, kada je stupila na dužnost, odstranila iz službene vile na Pantovčaku Titovu bistu, zato što, kao što je rekla “odbija da identifikuje komunističkog diktatora sa hrvatskim antifašizmom”. – Na reakciju hrvatske levice nije trebalo dugo čekati. Bivši predsednik Josipović je kritikovao taj potez kao loš politički signal, a socijaldemokratski premijer Zoran Milanović je optužio predsednicu da odstranjivanjem Titove biste manipuliše istoriju – piše novinar. – Sporna je i agenda Kolinde Grabar-Kitarović na godišnjicu završetka rata – 26. aprila je učestvovala na komemorativnoj svečanosti u Jasenovcu; tamo su ubijene hiljade Jevreja i Srba. Zvanična proslava Dana pobede se održava pod njenim pokroviteljstvom 9. maja ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Мржња према земљи слободе
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
*Да се Власи не досете
*Победа која је задивила свет
*Победа која је задивила свет
Балканска географија „Турског тока“
*Од рехабилитације ка деидеологизацији
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
Приказ књиге: “Стрељање историје“
*Некажњено убијање српског народа
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
Lista američkih brljotina na Balkanu
Лаж заштићена “Забраном”!
*Стравични злочини комуниста у Србији
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!

Share

Comments are closed.