Šiptarska politika krvi i tla

Albania in Asia and Balkans

Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.).

Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ali i čitava plemena (fisovi) pa čak i savezi plemena po krvnom srodstvu. Da napomenemo samo ona najvažnija, tj. najbrojnija: Gaši, Krasnići, Bitići, Šalja … Nakon dolaska šiptarskih fisova na KosMet etnička slika ove regije se postepeno menjala usled asimilacije mesnih Srba (Jovan Cvijić je tvrdio da su većina tzv. Albanaca sa KosMeta u stvari albanizirani Srbi) ali i usled srpskog iseljavanja sa ovih prostora pod pritiscima i otvorenim terorom (samo se u toku poslednje dve decenije 19. stoleća sa KosMeta iselilo oko 250.000 Srba).

Šiptari su poslednji balkanski narod koji je postao nacija i to tek od godine 1878. kada su po prvi put formulisali jasan državno-nacionalni program (Prva Prizrenska liga) za vreme perioda tzv. „Rilindije“ tj. nacionalnog „Preporoda“. Dakle, za razliku od Srba, koji su svoj prvi državno-nacionalni program nakon gubitka svoje srednjovekovne državnosti jasno formulisali 1688. g. od strane grofa Đurađa Brankovića, Šiptari su to uspeli da urade tek 190 godina kasnije. Međutim, u borbi za KosMet i okolne zemlje oko Albanije Šiptari su za razliku od Srba imali dva ogromna nedostatka:

· Nisu mogli da se pozivaju na državno-povjesno pravo jer do tada faktički nije postojala nikada nacionalna država Šiptara na Balkanu; i nisu mogli da dokažu da su stariji etnos od Srba na ovim prostorima a kamoli da u to ubede evropsku naučnu javnost. Ipak, prvi problem su pokušali da „reše“ (bolje rečeno da „zakrpe“) dvojako.

· Prvo su prisvojili u nacionalnom smislu (tj. „nacionalizovali“) „Albansko kraljevstvo“ (“Regnum Albanai”) osnovano od strane Karla I Napuljskog (1227. g. – 1285. g.) a koje je trajalo do godine 1286. prostiravši se od reke Drima na severu do nešto ispod reke Vojuše na jugu sa glavnim gradom Dračom. Dakle, ova država nije bila nacionalna albanska (tj. šiptarska) država obzirom da su njeni osnivači i vladari bili stranci bez obzira što su Šiptari činili većinu stanovnika u njoj. Po ovakvoj šiptarskoj logici, bi verovatno i Napoleonovo „Ilirsko kraljevstvo“ (1809. g. – 1814. g.) trebalo da se tretira u nauci kao prva jugoslovenska (možda čak i kao južnoslovenska) nacionalna država obzirom da su u njoj živeli Jugosloveni kao većina sa nešto malo Italijana i Nemaca (ova Napoleonova kvazi-država je obuhvatala centralnu i severnu Dalmaciju, Vojnu Krajinu, Istru, civilnu Hrvatsku do Zagreba, Kranjsku do ispred Celja i Korušku sa Filahom).

· Kao drugo, osnivača prve prave samostalne države (1448. g. – 1468. g.) na području današnje Albanije – Đurđa Kastriotića Skenderbega (1405. g. – 1468. g.) su jednostavno albanizovali i prisvojili kao svoga nacionalnog vođu i čak šta više i kao „Oca albanske nacije“. Poznato je da je Đurađeva majka Vojislava bila srpska princeza poreklom iz Makedonije. Skenderbegova braća su se zvala Staniša i Repoš, dakle obojica su bila Sloveni-Srbi a ne etnički Šiptari. Konačno, Kastriotići vode poreklo od srpskog upravnika Janjine Branila koji je bio ubijen 1368. g. a familija Kastriotići su dobili ime po obližnjoj Kastoriji. Dakle, sa obe roditeljske strane Skenderbeg je bio Srbin i kao takav strani vladar nad svojim podanicima. Njegovu dinastičku zastavu i grb su Šiptari 1912. g. takođe prisvojili kao svoju nacionalnu i državnu zastavu jer drugu nisu ni imali (slično su uradili i Austrijanci nakon raspada Austro-Ugarske pa su za grb i zastavu Republike Austrije nakon Prvog svetskog rata uzeli dinastička znamenja Habzburgovaca ali za razliku od šiptarskog slučaja dinastija Habzburgovaca je Nemcima iz Austrije bila nacionalna). Dakle, ni ova Skenderbegova država nije bila albanska obzirom da je vladar bio stranac. Možemo zaključiti da Šiptari do početka 20.-og stoleća nisu imali svoje nacionalne države a i sama Skenderbegova „država“ je više ličila na klasično srednjevekovno feudalno leno nego na pravu državu.

Što se tiče rešavanja drugog problema ono je bilo znatno teže i komplikovanije jer je trebalo nekako „dokazati“ da Šiptari na KosMetu (tj., faktički, na čitavom Balkanu) postoje kao narod, a samim tim kasnije i kao nacija, još pre slovenske trajne migracije na Balkan oko 580. g. do 626. g. Na ovom mestu je za nas od sekundarnog značaja da li je u naučnim krugovima verifikovana teorija o Srbima kao balkanskim starosedeocima koji su se prvo iselili pa zatim vratili nazad na Balkan (tzv. „prva“ i „druga“ migracija) već nam je bitno da se čitava svetska naučna javnost slaže u jednom da Srbi kao trajni balkanski etnički element datiraju sigurno od oko 600.-te godine. U ovom kontekstu, albanologiji je bilo bitno samo jedno: da „dokaže“ da Šiptari kao posebna etnička grupa pod tim etnonimom datiraju na Balkanu i KosMetu pre Srba. Na taj način bi se pokazalo da Šiptari imaju jače povjesno pravo na KosMet od Srba.

Međutim, kao i u prvom slučaju u vezi sa pitanjem šiptarske srednjevekovne državnosti, i u ovom drugom slučaju su se šiptarski i ne-šiptarski albanolozi suočili sa jednom bitnom i faktički nepremostivom preprekom. Naime, iz nama do sada preživele srednjovekovne istoriografije, odnosno istorijske građe i literature zasnovane na istoj, ne postoji ni jedan jedini (i još jedanput ni jedan jedini) dokument koji eksplicitno kazuje da etnonim „Albanac“, kao kolektivni naziv za jedan narod, datira pre pojave etnonima „Srbin“ na prostorima Jugoistočne Evrope! Evo i nekoliko ilustrativnih činjenica:

· Najstariji izvori koji govore o „Albancima“ su oni vizantijski, i to iz X (desetog) stoleća, ali za slovenske naseljenike u okolini grada Drača. Šiptari vode poreklo sa Kavkaza, tačnije sa prostora kavkaske Albanije – države i naroda koji su tu postojali u Starom veku. Vizantijski istoričar Mihailo Atalijat sedamdesetih godina tog stoleća piše kako su, „Arvaniti“ (Albanci) na Balkan došli sa Sicilije (a na Siciliju preko Bliskog Istoka sa Kavkaza) 1043 godine vodeći sa sobom čitave porodice. Na Balkan su se iskrcali u Draču i koji su naseljeni u planinskim oblastima današnje centralne Albanije, kao stočarska plemena.

· „Albanski jezik“ („lingua albanesesca“) se prvi put spominje u jednom dubrovačkom rukopisu tek iz godine 1285.-te. Dakle, neosporno je da je bar na osnovu relevantnih preživelih povjesnih izvora apsolutno nedokazivo da je albansko ime starije od srpskog na Balkanu pa samim tim i na KosMetu.

· U prilog ovoj tvrdnji idu i svi KosMetski toponimi koji su slovensko-srpskog porekla a ne albanskog, uključujući i naziv same oblasti. Drugim rečima, Šiptari nemaju čak ni svoj nacionalni naziv za oblast na koju istorijski pretenduju da je odvajkada njihova!

· Ono što su Šiptari radili u poslednja dva stoleća a rade još uvek je samo prevođenje toponima sa srpskog jezika na šiptarski ili pak preimenovanje toponima prema sopstvenom nahođenju u duhu šiptarskog jezika.

Ipak, krucijalni momenat u formiranju savremene teorije o šiptarskoj etnogenezi dolazi u drugoj polovini XIX stoleća i to sa prostora austrijske i nemačke nauke kojima je iz političkih razloga bilo neophodno da pokušaju da „dokažu“ nešto što je suprotno od preživelih povjesnih izvora i tako pomognu šiptarsku borbu protiv srpskih etno-povjesnih prava na KosMet. Tako je nemački lingvista Franc Bop bio prvi koji je 1854. g. tvrdio da je albanski jezik poseban indoevropski jezik, što će reći da su Šiptari odvojena etnolingvistička indoevropska grupa. Međutim, Bop je takođe bio prvi europejski znanstvenik koji je na osnovu lingvističkih kriterijuma lansirao hipotezu da Šiptari vode poreklo direktno od starosedelaca Balkana – Ilira (dakle od naroda koji je živeo na Balkanu pre doseljavanja Slovena i samim tim i Srba prema učenju zvanične slavistike u proteklih dvesta godina).

Mora se istaći da je „Ilirska“ teorija o etnogenezi Šiptara starija od Bopa s obzirom da ju je proklamovao još 1774. g. nemački istoričar J. Tunman ali na veoma klimavim znanstvenim nogama. U svakom slučaju, Bopa je krajem istog stoleća sledio njegov jezički i znanstveni kolega austrijski filolog Gustav Mejer koji je, da budemo precizniji, tvrdio (ali samo tvrdio i nikada dokazao u formi naučne teorije) da je savremeni jezik Šiptara u stvari dijalekt staroilirskog jezika. Ipak, to je kasnije bilo sasvim dovoljno šiptarskim „znanstvenicima“ kako iz Italije, Tirane tako i iz Prištine da napišu tomove knjiga i članaka o Šiptarima kao balkanskim starosedeocima.

Sa prostora KosMeta, dr. Skender Rizaj, povesničar iz Prištine, je bio jedan od pionira koji je ovu Mejerovu hipotezu prihvatio oberučke i faktički pokušao da je pretvori u dokazanu naučnu teoriju tvrdeći da su odvajkada Šiptari bili većinsko stanovništvo na ovim prostorima. Na taj način počinje znanstvena razrada šiptarske ideologije „krvi i tla“ koja postaje naročito aktuelna nakon pokušaja šiptarskih separatista 1981. g. da izdejstvuju status državnosti za KosMet slično sadašnjim nastojanjima vojvođanskih separatista da to isto učine za Vojvodinu. Svoju klimavu hipotezu je ovaj prištinski povesničar zasnivao na nedokazanom tvrđenju da su i na KosMetu živeli drevni Iliri kao praoci današnjih Šiptara. Da su drevni Iliri živeli na prostoru čitavog centralnog i zapadnog Balkanskog poluostrva u doba starih Grka i Rimljana je iznad svega neosporna znanstvena činjenica, ali da današnji Šiptari vode poreklo baš od tih drevnih Ilira je apsolutno nedokaziva hipoteza uzimajući u obzir faktor povjesnih izvora. A bez povjesnih izvora nema ni povesti kao znanstvene discipline, ali se od nje može iskonstruisati dnevnopolitička propaganda.

Neosporno je i to da su i arheolozi sa svoje strane otkrili ilirska grobna mesta – tzv. tumule, svuda gde su i živela ilirska plemena pa tako i na samom KosMetu ali su kosmetski šiptarski istoričari od ovog fakta od početka 1970.-ih godina napravili čitavu znanstvenu feštu uzimajući to kao corpus delicti za postojanje šiptarske nacije još od vremena rane Antike. Njima su se pridružili i političari Envera Hodže iz same Albanije pa su tako i jedni i drugi u ilirskim tumulusima sa KosMeta videli (ali samo videli i nikada dokazali) definitivnu potvrdu svoje klimave hipoteze da je sve ilirsko na Balkanu na prostorima na kojima žive današnji Šiptari u stvari šiptarsko od iskona. Nezavisno šiptarsko Kosovo od 1974. g. pa sve do 1989. g. je smišljeno, planski i ideološki preko kompletnog nezavisnog edukativnog sistema od osnovne škole do univerziteta usađivalo u glave mladim Šiptarima da su oni potomci drevnog ilirskog plemena Dardanaca i da je stoga KosMet upravo njihov a ne srpski. Po ilirskom dardanskom plemenu koje je živelo u ovim oblastima u Antici imenovani su po KosMetu i nazivi ulica, kafana, hotela, itd. U isto to vreme Šiptari su smišljeno prikrivali, zataškavali i uništavali arheološka otkrića slovenskih nekropola kako na KosMetu tako i u severnoj Albaniji kako bi njihova ideologija „krvi i tla“ dobila potpunu znanstvenu i političku verifikaciju.

Međutim, ono što ispolitizovana albanologija nije ipak uspela da uradi je da potuče neoborive dokaze o stvarnom poreklu balkanskih Albanaca iliti kako sebe nazivaju – Šiptara. A istorijski izvori jasno govore da balkanski Šiptari vode poreklo sa Kavkaza, tačnije sa prostora kavkaske Albanije – države i naroda koji su tu postojali u Starom veku. Nije ni čudo da prve vesti o postojanju nekakvih Albanaca na Balkanu potiču tek iz XI stoleća jer ih ranije nije ni bilo. Krucijalni povesni izvor koji kao kost u grlu stoji svim šiptarskim ideolozima ideologije „krvi i tla“ je vizantijski istoričar Mihailo Atalijat koji je pisao sedamdesetih godina tog stoleća. Prema ovom izvoru, „Arvaniti“ (Albanci) su na Balkan došli sa Sicilije (a na Siciliju preko Bliskog Istoka sa Kavkaza) godine 1043. učestvujući u vojnom pohodu (vodeći sa sobom čitave porodice) sicilijanskog namesnika i uzurpatora na carski presto Georgija Manijakisa. Na Balkan su se iskrcali u Draču sa namerom da krenu na Solun i dalje na Carigrad ali su bili potučeni do nogu od strane vizantijskog solunskog upravnika koji ih je na osnovu njihovog traženja naselio nakon bitke u planinskim oblastima današnje centralne Albanije, gde su se bavili stočarstvom.

Ipak, i na ovom mestu „Ilirska teorija“ o etnogenezi Albanaca ima „adekvatan odgovor“ tvrdeći da današnji Albanci vode poreklo od ilirskog plemena Albanoi koje je stvarno i živelo na području današnje centralne Albanije i koje se neosporno spominje u starovekovnim povesnim istočnicima i da je epizoda sa Manijakisovim Arvanitima puka koincidencija. Međutim, da se i ovde radi o čistoj ispolitizovanoj konstrukciji i da „Ilirsku teoriju“ treba konačno odbaciti kao neznanstvenu jasno nam govori činjenica da albanski jezik pripada lingvističkoj grupi SATEM dok je jezik starih Ilira pripadao lingvističkoj grupi CENTUM. U ovom jezičkom kontekstu, bila bi verodostojnija hipoteza da Albanci vode poreklo od starih balkanskih Tračana obzirom da je jezik drevnih Tračana bio upravo centumski. Ipak, na žalost šiptarskih teoretičara ideologije „krvi i tla“ opšte je poznato da u doba Antike Tračani nisu živeli na prostorima na kojima žive današnji Šiptari već samo na istočnom delu Balkanskog poluostrva gde Šiptara ni danas nema.

Jpeg

Prof. Dr. Vladislav B. Sotirović

www.global-politics.eu/sotirovic

globalpol@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2016

Albanian Question 1919 1920 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тајне операције Запада против Србије и Русије
Везе српског и руског народа су бројне и дубоке. Њих карактеришу заједничко словенско порекло и православље, али и заједничка борба и слична судбина. Блискост Срба и Руса је потврђена и у стратегији њихових највећих непријатеља. Западне елите су веома предано радиле на разбијању СССР-а и Југославије, држава чији су заштитници били руски и српски народ. У тим процесима Запад није бирао средства. Користио је најподлије методе и најгоре злочинце да би дошао до свог циља. Међутим нестанак Совјетског савеза и Југославије био је само почетак. Западна плутократија је желела коначни обрачун са српским и руским народом, а повампирени нацизам је постао њихова ударна песница. Још 1991. године Европска заједница и САД су Југославију и СССР „изузели“ из међународног права и поставили су правила која ће се примењивати само на ове две државе.Те норме за Запад важе и данас. Декларација о смерницама за признање нових држава у Источној Европи и СССР-у и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Da je Dubrovnik do 20. veka bio srpski, a ne hrvatski grad govore i činjenice. Prema podacima koje je skupila Austrougarska država, kada je 31. decembra 1890. godine popisala stanovništvo grada Dubrovnika, srpskim jezikom govori apsolutna većina od 5.823 ljudi, italijanskim 677,  češkim 48,  poljskim 6, nemačkim 263 i mađarskim 384. Foto: Dubrovnik – kalendar za prostu 1898 godinu Tu su i podaci za druga mesta u opštini Dubrovnik, a podaci su tu još frapantniji, jer Srbi u većini mesta čine 100 odsto stanovništa. Dakle, iz priloženog možemo videti da hrvatski jezik nije ni postojao kao jezik kojim se pričalo u Dubrovniku i okolini. Ako to nije dovoljno, treba reći da je tadašnji papa, Lav XIII (1810-1903), javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi. Utemeljivač hrvatske istorije: U Dubrovniku se oduvek govorilo srpski Foto: Wikimedia Commons "U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini". To je tvrdio Natko Nodilo, koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Настанак европске супердржаве
Европска унија је креација групе илумината под називом Билдерберг група, која тајно координише заједничку политику међу владама, банкама, корпорацијама, медијима, обавештајним агенцијама... У ПОЧЕТКУ, људи су живели у малим заједницама и племенима која су доносила одлуке у њихово име. Касније, та племена су се ујединила у оно што сад називамо нацијама и државама, па се полако открива следећа фаза плана, спајање нација у супердржаве, као што је Европска унија. То је само један корак од њиховог крајњег циља о светској доминацији - света под диктатуром. У свакој фази плана процес доношења одлука се све више удаљавао од појединаца којих се те одлуке тичу. После племенских вођа, ту моћ су добили краљеви, краљице, председници и премијери, а данас имамо бирократе супердржава које чак и не пролазе кроз процес обмањивања народа који данас називамо "изборима". Данас су глобални политички и банкарски систем, мултинационалне корпорације и медији под контролом "једног центра", а они настављају да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Frankfurter algemajne cajtung piše da Hrvatska i Slovenija više ne veličaju Josipa Broza Tita koga taj list naziva “jednim od najvećih masovnih ubica 20. veka”. Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung piše kako “Hrvatska i Slovenija više ne žele da slave herojskog vođu”. Novinar Karl-Peter Švarc piše da je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović, kada je stupila na dužnost, odstranila iz službene vile na Pantovčaku Titovu bistu, zato što, kao što je rekla “odbija da identifikuje komunističkog diktatora sa hrvatskim antifašizmom”. – Na reakciju hrvatske levice nije trebalo dugo čekati. Bivši predsednik Josipović je kritikovao taj potez kao loš politički signal, a socijaldemokratski premijer Zoran Milanović je optužio predsednicu da odstranjivanjem Titove biste manipuliše istoriju – piše novinar. – Sporna je i agenda Kolinde Grabar-Kitarović na godišnjicu završetka rata – 26. aprila je učestvovala na komemorativnoj svečanosti u Jasenovcu; tamo su ubijene hiljade Jevreja i Srba. Zvanična proslava Dana pobede se održava pod njenim pokroviteljstvom 9. maja ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Ако се Запад и надао да је сан о „великој Албанији“ само сан, онда изгледа долази време да се суочи с кошмарном јавом. Амбасадор Велике Британије у Приштини Рори О′Конел, искрено се, како рече, забринуо да „уједињење Косова и Албаније — звучи као претња“. Па немогуће да Запад заиста годинама мисли да је прича о „великој Албанији“ само мит који се преноси са колена на колено. © Sputnik/ Бранкица Ристић Aлбанац у Приштини са заставом Дарданије (Илирске државе која се простирала на територији данашњег Косова, јужне Србије, Македоније и Албаније) Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Шта значе оцила на грбу Србије?
Шта је уопште оцило? Оцило или огњило је врста турпије савијена у облик који се може видети на српском грбу. Кресањем кремена о оцило правила се варница која је служила за потпаљивање ватре. На српски грб оцила је ставио деспот Стефан Лазаревић, након што је постао византијски вазал 1402. године. На грбу обновљене Византије налазила су се четири слова „β“ која имају идентичан облик са ћириличном слову „В“. Реч је о акрониму мотоа династије Палеолог, односно крилатице Византије, који је опет прерађен из времена римске иперије: „Цар Царева, Царује над Царевима“ („Βασιλεὺς Βασιλέων, Βασιλεύων Βασιλευόντων“). У старом Риму се мислило на титулу Цезара коју је као титулу устоличио император Октавијан Август, који је после смрти изједначаван са божанством, а касније се, под владавином Константина гесло променило и односи се на Исуса Христоса – цара небеског, који царује над свим царевима света. Деспот Стефан је увео варијацију овог грба и уместо четири „β“ ставио четири „С“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Коме треба нова Титоник Србија?
Тренутно се Република Остатака Србије налази на коначном путу и de jure признавања друге албанске националне државе – Косова. Влада у Београду је већ дала зелено светло за примање Косова у Међународни олимпијски комитет, јер без тог светла Косово и не би могло да буде примљено, а управо ових дана та иста Влада најављује и промену Устава, тј. избацивање члана о Косову као интегралном делу државе Србије. И то све зарад испуњавања свих услова Европске Уније како би се ушло у исту јер „Куд мали Мујо, ту и ми“. Двадесет и првог јануара 2014. г. званично је отпочео процес преговора Србије (тј. њених територијалних остатака) са Бриселом о учлањивању ове прве у Европску Унију. Тим поводом се и српски еурофанови нескидају са домаћих мас-медија како би потврдили „не скретање с правога пута“ ка идеалном друштву (комунизам) у новој Титославији која се у континенталним димензијама одазива на име „Европска Унија“. И није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Сажетак: Тема овог рада спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био и књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ко су ови људи?
Одговор на насловљено питање изгледа веома лак ако се исти покуша дати кроз друштвне функције које су ове личности у прошлости обављале или које обављају данас, њихове јавне наступе, дубоке трагове које су иза себе оставили како у друштву као целини  тако и појединачно у свести и општем положају сваког грађанина. Потичу из различитих политичких партија са различитим програмским и идеолошким опредељењима. Често су међусобно супротстављени, имају различите приступе по питању управљања и вођења државе са позиције власти. Међусобна супротстављеност и политичка нетолерантност између истих често пута прелазе и на поље личних обрачуна али их лични и партијски интереси исто тако још чешће, лакше и брже уједињују при чему се преко ноћи заборављају све негативно изречене конотације једних према другима. Дакле, пред собом имамо врло различите, често пута непоправљиво међособно супротстављене личности које се бескрупулозно, за све ове године од увођења вишепартијског система у Србији, боре за освајање и очување ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte! Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog puta pre ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
*Тајне операције Запада против Србије и Русије
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
*Настанак европске супердржаве
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Окупација у триста слика
*Службеници неће ћирилицу
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
*Шта значе оцила на грбу Србије?
*За злочин… казна!
*Коме треба нова Титоник Србија?
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
*Ко су ови људи?
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!

Share

Comments are closed.