*Рехабилитација истине

Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  – још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део.

Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових убица људи завидне политичке моћи и утицаја, како у Србији, тако и у такозваном „региону“. Њихово противљење рехабилитацији које је суштинско и непромењиво, како време пролази, поприма све разноликије, скривеније и софистикованије облике. То није ништа ново и ништа чудно. Оно што, пак, за собом оставља горак укус јесте прилична хетерогеност па чак и немуштост реакција такозваног патриотског дела српске јавности.

Сјајан пример овога је текст који је НСПМ објавио 26. маја. У њему се тврди да је рехабилитација Драгољуба Михаиловића ништа друго до још један у низу „спинова“, односно медијских манипулација јавности које чини премијер Србије Александар Вучић. Ослањајући се на једно предубеђење које заиста садржи доста истине, аутор текста се труди да његове законитости прошири и на случај рехабилитације Михаиловића. И, наравно, не успева у томе, јер то једноставно није тачно. Процес о коме је реч трајао је пуних 9 година, прошао кроз неколико различитих етапа и највећим делом свог трајања, био је, у процесноправном смислу, потпуно погрешно вођен. Све се то променило у последњих неколико година, када цела ствар узима одговарајућу форму и спорим темпом својственим српском правосуђу, коначно добија свој епилог маја месеца 2015. године. Шездесет девет година након генераловог убиства, 25 година од пада комунистичког државно-правног уређења и увођења вишестраначја, скоро пуних 15 година од 5. октобра и доласка такозваних демократских снага на власт Србије.

Просто је невероватно, имајући у виду одисејско трајање и сизифовску динамику читавог процеса, да га неко на крају доведе у везу с дневнополитичким утицајем Александра Вучића, па да на основу тога имплицитно, али недвосмислено, проблематизује сам његов епилог, насловивши ту своју анализу кованицом нивоа који више одговара озлоглашеним E-novinama, него порталу на коме је објављена. Осим тога, просте чињенице говоре у прилог тези о спонтаности, или ономе што је од ње остало у оваком државно-правном поретку, доношења одлуке о рехабилитацији, с којом је премијер био суочен и то за на њега не сасвим пријатан начин. Уместо да се растеже данима и недељама, извештавање мејнстрим медија о целој ствари једва да је трајало више од дана. Сами политички прваци су се његовим поводом оглашавали штурим саопштењима, неретко без „узимања стране“, односно вредносно неутралним према одлуци суда. Ово се нарочито односи на премијера, који се тим поводом обратио једном прилично фразеолошком реченицом о потреби превазилажења подела у циљу општег помирења. Истина, министар полиције се огласио, са становишта своје личне историје бившег радикалског функционера, апсурдно негативним коментаром, не би ли смирионемали део српске јавности, а тиме и СНС-ових гласача,коме се оваква пресуда не свиђа. И то би било то. Само довођење Вучића у просторну и тематску везу с предметом рехабилитације генерала, свело се на минимум, једну реченицу једног информативног прилога. На тај начин је премијер испустио „врућ кромпир“, односно вешто избегао проблем с којим је био суочен. Далеко од тога да га је изазвао, а камоли искористио за неки вид самопромоције.

Даље рашчлањујући дату тезу, видећемо да се ради о ствари која Вучићу, као ни било ком другом политичком лидеру који претендује на већи део центристичког бирачког тела, једноставно не може да донесе јефтине политичке поене. Али зато може да их врло лако одузме. Та истина нас води до чињенице коју аутор поменутог текста, као ни добар део српске патриотске јавности, није разумео. То је чињеница да је питање рехабилитације генерала Михаиловића и других стаљинистичким процесом осуђених српских родољуба и те како живо и важно, и да је предмет, чини се непомирљивих, подела и 70 година након окончавања догађаја о којима је реч. Не само да се родољубље, законски континуитет, анти-нацизам, оданост демократском политичком уређењу, анти-бољшевизам и патриотизам у општем смислу речи, оличен у активном отпору сваком непријатељу државе, Југословенској Војсци у Отаџбини пориче у редовима њених отворених противника, наследника некадашњих комунистичких структура или међу народима који су 1941. издали своју отаџбину и приступили редовима нацистичког окупатора, већ те чињенице још увек представљају камен спотицања и у редовима људи који се сматрају српским родољубима.

О томе, попут самоиспуњујућег пророчананства, сведочи и Пивашев текст, као и немали број коментара редовних читалаца НСПМ-а. Теза да је рехабилитација генерала Михаиловића штетна због њене, како сам показо непостојеће, помоћи Вучићевом режиму, у неку руку и сама по себи представља отпор историјској истини, правди и последицама које њихово судско озваничење нужно мора да произведе. Она тиме означава и, можда не отворено, али свакако консеквентно осетно стављање на једну страну још увек неугаслог сукоба чије постојање тежи да оспори или барем релативизује. Нажалост, текст господина Пиваша није једини који својим основним импулсом на известан начин покушава да оспори Михаиловићеву рехабилитацију. Много познатији колумниста, сарадник Политике и чувени војни репортер и коментатор, Мирослав Лазански, за сада је том проблему посветио два своја текса. У првом тексту излаже примере класичне тоталитарне, пропагандистичке, титоистичке „историографије“ као основане и валидне изворе инфорамација за историјску полемику у 15. години 21. века. Други текст, настао као реплика одговору на први, који је у међувремену објавио историчар и публициста Милослав Самарџић, по садржини и квалитету не одступа од претходног. Несумњиво велики углед господина Лазанског даје посебну ноту суморном колажу реакција на донету пресуду.

Сличну ствар чини и Бранко Павловић који се, као и Лазански, поред неутемељених података и идеолошких интерпретација из најјачих дана титоистичког тоталитаризма, позива и на суровост савезничког суда у Нирнбергу као адекватни компаратив прекости за послератне судове у Београду. Ако двојица познатих колумниста патриотског дела политичког спектра Србије генерала Михаиловића, који је током највећег дела рата био несумњиви вођа огромног дела српског народа, пореде с нацистичким вођама Хитлерове Немачке, ако предводника Срба страдалника у концентрационим логорима и крашким јамама пореде с вођама оних које су те логоре и јаме пунили, шта да очекујемо од јавних личности које мање или више отворено свој рад супротстављају интересима српског народа? Ништа, односно ништа добро. Зато се реакцијама такозване „Друге Србије“ овом приликом, а вероватно и уопште, нећу бавити, јер између нас не постоји ни онај минимум слагања неопходан да једну отворену дебату учини могућом и сврсисходном. Уместо тога, позабавићу се још једним у последњих неколико недеља често чутим аргументом у прилог оспоравања рехабилитације генерала Михаиловића.

Ради се о тези да пуко поништавање процеса који се завршио осуђујућом пресудом из чисто процедуралних, односно опште правних разлога, не значи ништа, јер се не бави садржином саме пресуде, односно не даје позитиван, правни или историјски суд о ратној улози овог српског генерала. Овај аргумент је нарочито занимљив, јер се може чути од појединаца најширег идеолошког спектра, од ортодоксних титоиста, до самозваних неољотићеваца. Занимљив је, такође, и зато што настоји да проблематизује једну, у нормланим околностима неспорну, чињеницу, а то је да се право у свом формалном облику, правда као етичка и метафизичка категорија, и историја, као наука о људској прошлости, међусобно веома разликују. Рехабилитација, као у конкретном случају чисто правно питање, не може и не сме да превазиђе оквир који јој је суд одредио. На питање да ли је она у том облику довољна, мој одговор се не би разликовао од одговора већине људи која јасно каже: не. Но, да ли непотпуност самог концепта формалноправне рехабилитације умањује њен значај и вредност, или нам свима, као свесним Србима и грађанима државе Србије ма које националности, оставља у аманет један велики задатак за будућност? Тај задатак који нам по мом најдубљем уверењу предстоји, јесте потпуна, историјска и друштвена рехабилитација генерала Михаиловића, Југословенске Краљевске Војске, као и државно-правног, народног и историјског континуитета модерне српске државе коју је ова војска током Другог светског рата на бојишту представљала. Он се, готово у целости, подудара с другим круцијалним задатком српске јавности, а то је онај суочавања с прошлошћу титоистичког тоталитаризма и његовом заоставштином која до данас траје. Ови задаци ни за кога нису и не могу бити ни лаки ни једноставни, јер на пробу стављају много онога у шта верујемо и шта мислимо да знамо, и јер изискују конкретан отпор оним политичким снагама, углавном управљаним и одржаваним на позицијама моћи из иностраних центара исте.

Тек након што прихватимо правну и историјску истину не само невиности, већ и херојства генерала Михаиловића, тек након што се суочимо с оном једином истински тамном страном наше прошлости, епохом владавине Јосипа Броза, тек ћемо тада моћи да се с актуелним политичким, економским, социјалним, егзистенцијалним и идејним проблемима збиља ухватимо у коштац с основаном надом да ћемо победити. Нажалост, чини се да велики број људи овога још увек није свестан. Заокупљени ситнијим или крупнијим, али свакако дневнополитичким и пролазним питањима и проблемима, они постају лак предмет манипулације оних којима је сама идеја српског интереса и српског становишта, појмовно и суштински страна.

Имајући то у виду, и није толико чудно, премда јесте врло жалосно, да се одговор српских родољуба на један велики корак у фундаменталној борби за наше национално одређење, не разликује претерано од заједљиво другосрибјанских, или ригидно неинтелигентних коментара старих или савремених титоиста. Људи ће, тако, покушавати да смене тренутну власт, не увиђајући да она континуитет своје политике, преко Чедомира Јовановића и Зорана Ђинђића, налази у конзервативној фракцији Савеза Комуниста Србије пораженој на Осмој седници. Војни коментатори ће, говорећи о недовољној снази Војске Србије, превиђати чињеницу да је стара ЈНА, што се у ратовима за југословенско наслеђе и показало, била тромо хипертрофирани тигар од папира. Економски аналитичари ће превидети титоистички узрок и методологију савременог западног (било хрватског, било немачког, било америчког) економског колонизовања Србије. Сви ће се држати својих стечених улога, које су им други наметнули или одредили, водећи узалудно низ исправних и праведних индивидуалних битака у тако атомизованом поретку ствари неминовно осуђених на пораз.

Нудећи, ако не решење датог проблема, а оно смернице за његово заједничко проналажење, враћам се на почетну  тачку овог текста и питање рехабилитације генерала Михаиловића. Лишен било каквог месијанског комплекса и идеје о мирењу непомирљивог, сматрам да нам је минимум националног јединства какав има већина народа у свету не само неопходан, него и достижан. Јединство се постиже толико помињаним националним помирењем, а оно само мора, да би било истинско и потпуно, почивати на неспорној истини. Мислим да је на пролеће 2015. године коначно дошло време да се, барем онај несркивено родољубиви, део српске јавности заиста уједини. Историјска истина на којој се то уједињење једино може десити, у контексту Другог светског рата почива на истини о команданту Југословенске Краљевске Војске, генералу Драгољубу Михаиловићу. Откривање и спознаја те истине у, формланоправном смислу, леже на пресуди о његовој рехабилитацији. Она је донесена и сада треба да служи као основ за будуће сличне позитивне помаке, заслужујући да буде лишена провлачења кроз каљугу српске дневне политике.

Новак Драшковић
четвртак, 04. јун 2015. г.

Дражина одликовања

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
Ако из Срема, преко окупиране Српске Крајине, кренете пут Винковаца, на самом уласку у град наићи ћете на таблу која вас обавештава о градовима пријатељима. Хрвати су педантни, рекли би неки Срби, о свему мисле, ништа не препуштају случају. Све им је уредно. Улице нису прљаве као наше, травњаци су покошени, а трговци услужни. Једном речју, могу нам бити „узор“ у свему. А да ли је баш тако?    Поред наведеног обавештења, преко читаве табле је исписано велико латинично слово „У“ са „крижом“ у врху, које вас такође обавештава о једној битној чињеници: „Нисте добродошли, ако сте Србин!“ То вас, наравно, неће ни најмање изненадити, јер је мржња према Србима одавно постала уобичајени, саставни део хрватског фолклора. И не само фолклора већ пожељна, суштинска, карактерна одредница сваког „свесног домољуба“.  Отићи ћете у град, обавити послове због којих сте дошли, уколико су ти послови у неким државним установама службеници ће вам, кад је то ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Партизани и усташе убијали четнике и цивиле!
Масовна гробница на узвишењу Шибови код Бањалуке у којој су кости око хиљаду зверски убијених војника, припадника црногорских четника којима је командовао Павле Ђуришић, али и жена, стараца и деце, само је једна од многих неоткривених – уверава историчар др Александар Стаматовић. Он, у разговору за „Новости“, наводи и да су црногорске и босанско-херцеговачке четнике током мучног егзодуса, на путу ка Словенији сустизали и убијали и усташе и партизани. – Крајем новембра 1944. године Павле Ђуришић је на основу консултација са Дражом Михаиловићем донео одлуку о покрету четничких трупа из Црне Горе ка Босни. Тако је 2. децембра извршено њихово окупљање из јужне и централне Црне Горе у околини Подгорице које су бројале око 7.000 бораца. Њима се прикључило и око 3.000 жена, деце и стараца из четничких породица, каже Стаматовић. – Придружио се и митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац са 56 свештеника и монаха. То није био коначан број, јер су поред ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру. Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е! Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду. Младог ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca, kafedžija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!!!. Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država. Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je značilo, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Трагична судбина Дражиног адвоката
Судбина Драгића Јоксимовића, који је на суђењу бранио Дражу Михаиловића. Морао је да плати због неколико реченица које су ишле у прилог ђенералу. Др Јоксимовић је осуђен због слушања емисија страних радио-станица. У СТАРОМ Риму су записали и оставили као наук васцелом потомству – „Историја је учитељица живота“. Неку хиљаду година доцније, на београдском асфалту, ову латинску максиму, наш писац, овдашњи Милован Витезовић, „превешће“ на српски: „Историја нам је била учитељица живота, онда су стигли људи из шуме и силовали нам учитељицу“! И мудри Енглези су пре неколико векова упозорити: „Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља“. Људи из шуме после силовања учитељицу су послали на ново радно место чистачице у Централном комитету. И док се она знојила и прилагођавала новом задатку, чистећи и бришући све што се није допадало новом послодавцу, живот је текао даље. У новом југословенском гротлу поново ће бити уписана јединица у дневник. Понављачи ће остати доследни у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali”. (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću”, rekao je. Da bude što manja, Srbija je dobila dvije autonomije: Vojvodinu i Kosovo! Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su još jedino u Srbiji tabu tema. Sve krivične prijave do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta. Ali, istina polako izbija.Samo od 1944, od ulaska Crvene armije i partizana u Beograd, do 1947, u Srbiji je bez suđenja ubijeno oko 100.000 Srba, a nekoliko stotina hiljada prošlo je zatvore,logore i policijsku torturu.Ogromnom broju ljudi oduzeta je imovina, građanska prava, državljanstvo, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито у 42. Вражјој дивизији
Први светски рат започео је силовито. Аустроугарска армада кренула је на Србију са три армије, које су бројале 220.000 војника, које су биле добро опремљене најсавременијим ратним средствима. Против себе имали су српску војску, измрцварену балканским ратовима, бремениту многим проблемима. Није било муниције, није било довољно униформи, није било довољно хране као ни остале ратне опреме. Био је то класичан пример судара Давида и Голијата. Држава која је имала 53 милиона становника напала је земљу са нешто више од четири милиона житеља. Бројне формације аустроугарске војске, дивизије и пукови били су састављени искључиво од јужнословенског живља из Двојне монархије. Хрвати, Словенци, па и Срби, чинили су окосницу удара преко Дрине .Допринос тих јединица, које су у 28. јула 1914. године кренуле да поробе Србију, да је униште као државу, да је избришу са политичке и географске мапе Европе, најбoље могу да сведоче подаци о броју одликованих војника и официра, Хрвата, муслимана, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
Шта је хрватски председник Фрањо Туђман поручио припадницима војног и државног врха на састанку на Брионима непосредно пред акцију „Олуја”, где је један од учесника био и генерал Анте Готовина: – Чини се да бисмо могли повољну политичку ситуацију у Хрватској, деморализацију у српским редовима, наклоност и људи у Еуропи, једним дијелом у Еуропи, оно што је склоно рјешењу те кризе и у корист Хрватске гдје имамо значи пријатеља Њемачку која нас суздржано подржава и у политичким разговорима, али и у НАТО гдје такођер имају разумијевања за наше погледе. Имамо и наклоност Сједињених Америчких Држава, али до одређене границе, ако ћете господо извршити на професионалан начин, као што сте извршили у западној Славонији у року од неколико дана, то значи молим три, четири дана, максимум осам дана онда можемо рачунати да ћемо и политички, да нећемо политички не само претрпјети штете, него да ћемо политички у том и таквом свијету добити. – ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак… Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим… против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића… ипак… ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично… или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Брозова ЈА након рата са немачким шлемовима Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Lista američkih brljotina na Balkanu
Ako iscrpljena EU, što zbog nameta koje joj nameće NATO i američkih ratova po svetu, što zbog izdvajana iz budžeta za održavanje u životu „država iz epruvete“ poput Kosova, kao i sankcija i kontrasankcija sa Rusijom, ne može da reši svoje probleme, kako će onda da razreši balkanski čvor. Terorizam, najezda migranata, ekonomska kriza, separatizam… To su boljke sa kojima se EU suočava u svom dvorištu. Kosovo, Makedonija, Srbija, Bosna… zaostala su nerešena pitanja Amerike na Balkanu za koje SAD očekuje da ih EU reši, i to u skladu sa američkim planovima. Može li EU, uz sve svoje jade, da zadovolji i prekookeanskog partnera i prilike na Balkanu da zaokruži na način kako to SAD žele? I šta će se desiti ako u tome ne uspe? Zvanična spoljna politika Amerike navodno je usmerena daleko van Balkana, ali, ako je suditi po rečima umirovljenog bivšeg ambasadora SAD u Srbiji Vilijama Montgomerija, ostala su tri ključna pitanja za američku administraciju za koja se očekuje da će ih rešiti EU — prvo, da nezavisno Kosovo bude ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије. Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Партизани и усташе убијали четнике и цивиле!
Pasja groblja žrtava komunizma
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Развојни пут Вука Шнајдера
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
*Трагична судбина Дражиног адвоката
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
*Тито у 42. Вражјој дивизији
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Окупација у триста слика
Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Lista američkih brljotina na Balkanu
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?

Share

Comments are closed.