*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015

Само месец дана након званичне рехабилитације врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) и министра војног у влади проф. Београдског универзитета Слободана Јовановића – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, од стране државно-судских органа Републике Србије, у јуну месецу 2015. г. се појавила новопечена књига у форми монографије dr Dušana Stupara, Draža: Istina o četnicima: Ravnogorsko četništvo 1941−1945., Beograd: Vukotić medija−НИП Зрењанин (384 стр.) на латиничном алфабету. Књига се, бар у Београду у Кнез Михаиловој, налазила на ударном месту у излозима књижара које су је продавале како би одмах пролазницима запала за око. Књига на први поглед привлачи радозналост пролазника како својим насловом, обзиром да један просечни грађанин Србије (поготово Србин), очекује да прочита праву истину о „четницима“ Драже Михаиловића након вишедеценијског комунистичког мрака над овом круцијалном темом савремене повести југословенских народа и народности, тако и фотографијом самога Драже Михаиловића на насловној страни књиге. Цена књиге је приступачна (500 рсд), а квалитет штампе задовољавајући.

Међутим, проблеми са овом књигом настају одмах када је у руке узме један професионално-стручни историограф (не историчар, него баш историограф) и почне да је прелистава, што је увод у читање самог текста књиге, тј. публикације. Наравно, познато је да историографи (писци историје) књиге које претендују да буду историографско-научне, прелиставају након читања Предговора (пре детаљног ишчитавања читавог текста књиге) одпозади, тј. од задње корице ка предњој, а не обрнуто што је посао историчара (препричивача историје) јер се списак повесних извора на основу којих се историографска дела пишу налази на крају а не на почетку књиге. У овом конкретном случају, на задњој корици књиге се налази „четничка“ застава (са мртвачком главом и стандардним натписом „За краља и Отаџбину–Слобода или смрт“) али испрскана крвљу. Овај „крвави“ детаљ, наравно, одмах баца у сумњу читаву концепцију књиге и „историографске“ намере дотичног аутора које су формално презентоване у Предговору а које се могу свести на следеће четири тачке, тј. циљеве, монографије:

1. Да се Равногорски покрет Драже Михаиловића представи у правом историјском светлу на основу историјских чињеница заснованих на оригиналним документима различитог порекла као и на провереној литератури, то јест научним радовима домаћих и страних историографа (стр. 9).
2. Да се да објективна и непристрасна слика делатности четничког покрета Драже Михаиловића у Другом светском рату (стр. 9).
3. Да се документовано прикаже и докаже четничка колаборација са окупаторима и домаћим квислинзима (стр. 10).
4. Да се докаже да је партизански покрет Јосипа Броза Тита био једини антифашистички и ослободилачки покрет на тлу Југославије у Другом светском рату (стр. 6).

Прву велику сумњу на горе наведене ауторове „поштене“ научне циљеве монографије доводи последњи параграф Предговора у коме се аутор срдачно захваљује свим својим научним сарадницима и службама који су допринели да књига, као плод тридесетогодишњег рада, угледа светло дана, као и „рецензенима, уваженим научним радницима, чијим је сугестијама овај текст добио на садржају и квалитету“ а поготово сарадницима Војног архива Војноисторијског института, Архива Југославије, Архива Србије, Архива Београда и др. (стр. 12). Нажалост, нисмо успели никако да дознамо из самог текста књиге а поготово из њеног техничког описа ко су ти сарадници а поготово ко су званични рецензенти књиге који би требало да својим научним титулама, угледом, радним местом и именом и презименом гарантују да се у читаочевим рукама налази научно дело, а не некаква политичка пропаганда или идеолошко испирање мозгова! Једноставно речено, у књизи није конкретно наведено ни једно једино име било ког научног сарадника или пак, и нарочито, (бар једног) рецензента (а обично се ради о три). Вероватно зато што у стварности и непостоје како сарадници а поготово рецензенти јер овакву књигу очито нико од научног угледа није желео ни да рецензује. Зато је књига и објављена од стране некакве приватне провинцијске штампарске компаније јер ниједна научна институција није желела да стави своје име као издавача или штампача исте. Изводи из рецензија озбиљних монографија се такође, обично, објављују на задњој корици књиге у меком повезу (а не заставе испрскане крвљу) али то само под једним условом – да уопште и постоје.

ustase partizaniСарадња Брозових партизана са Павелићевим усташама: Босна 1942

Иначе, запало нам је за око да је генерални директор једног од два издавача књиге (НИП „Зрењанин“ а.д.) извесни Далибор Бубњевић. Потсетили бисмо читалачку публику да је властито име Далибор једно од најчистијих „српских“ имена поред Томислава и Звонимира.

На званичном порталу издавачке куће Вукотић књига се у форми рецензије (вероватно и једине) рекламира латиницом као „Права истина о четницима, рађена на основу аутентичних докумената!“ Вредност књиге би требала по издавачу да буде и та што се користе по први пут одређена читничка документа из „њихове“ архиве као и то да аутор књиге расветљава праву истину о четничком покрету Драже Михаиловића – стварање „Велике Србије“, колаборација са окупатором и усташама, издаја Енглеза, зашто се краљ Петар определио за Тита, итд. Издавач на крају препоручује књигу читаоцима јер је „писана атрактивно, за широку читалачку публику, са обиљем информација и фотографија, које су, по први пут, дате на увид јавности“.

Након читања књиге и прегледавања свих објављених фотографија као и списка коришћене литературе и наравно, поготово, повесних извора, долазимо до следећих основних закључака у виду критичне рецензије текста:

1. Књига је заиста писана атрактивно и за широку читалачку публику и сходно томе сигурно не за професионалне историографе који чак нису нашли за сходно ни да напишу кратку рецензију на књигу нити пак да се у јавности огласе поводом исте након њеног објављивања. Очито је да књига сем чисто политичког циља нема никакве научне циљеве и да је једина сврха књиге, вероватно финансирана од стране СУБНОР-а или СПС-а, да поврати колико-толико озбиљно уздрмане идеолошке позиције Брозовог титоизма и његове квази-науке у форми титологије у широким народним масама. Из презимена аутора књиге је јасно да се ради о некоме чији су корени оданде одакле је Брозова партизанштина и дошла са бајонетима у Србију да је „ослободи“ од њених „четничких колаборациониста“, и врло је вероватно да аутор и сам долази из такве обитељи које су бојевале у саставима Брозових личких и крајишких дивизија.
2. Ауторово „откриће“ да је главни четнички политички пројекат за време рата био стварање послератне Велике Југославије са Великом Србијом, проширеном Словенијом и малом Хрватском је опште позната ствар чак и предметним наставницима историје у основним школама. За аутора је очигледно комунистичко прекомпоновање послератне Југославије на основама „јајарских“ одлука из новембра 1943. г. о разбијању српског етничког корпуса на неколико федералних јединица, формирање вештачких нација од српске, стварање Огромне Хрватске са Истром, Дубровником, Западним Сремом и Јужном Далмацијом, и мале Србије без КосМета и Војводине резултат исправне и демократско-антифашистичке борбе југословенских народа и народности у Другом светском рату под руководством генијалног „маршала“ Броза (и аустроугарског каплара из 42. Хрватске домобранске „Вражије дивизије“ која се „прославила“ у Мачви и Западној Србији 1914. и 1915. г.) против „србочетничко-шовинистичких“ формација Драже Михаиловића. Није јасно из текста књиге какву су то послератну федералну Југославију било које легалне и легитимне власти требале да створе након Јадовна, Пребиловаца, Градишке и Нове и Старе а поготово Јасеновца? Ваљда уједињену Хрватску од Јулијских Алпа до Дунава како је то тражио Павао Ритер Витезовић 1700. г. у свом програмском делу Croatia rediviva… Али је зато јасно да је Србију требало свести у границе отоманског Београдског пашалука због четничке колаборације са окупаторима и домаћим квислинзима што је у пракси коначно и урађено. Хрватска је, наравно, након 1945. г. добила своје авнојевске границе због велике и круцијалне улоге Хрвата Јосипа Броза Тита и његових постројби са територије Хрватске у борби против фашизма и фашистичке окупације Југославије. Титоистичка послератна мантра и јесте кована управо на аргументима и документима који се и налазе у овој и оваквим књигама: Србија је због четничке колаборације кажњена а Хрватска због своје антифашистичке борбе награђена након рата.
3. Фундаментална „вредност“ књиге је чињеница да је, као што је то и најављено у њеном Предговору и у рекламној рецензији књиге од стране издавача, монографија заснована на обилној архивској грађи из које се поједини документи тек сада дају јавности на увид. Међутим, та архивска грађа је углавном пореклом из послератних титоистичких државних архива чије су фондове и уздуж и попреко прочешљали и „дотерали у ред“ Ранковићеви ознаши и удбаши тако да се само може замислити о каквој се то грађи ради. Познато је да су органи службе државне безбедности Југославије у ове архивске фондове убацивали чисте фалсификате и то поготово у „четничку“ документацију. Наиме, ради се о документима писаним након рата са свим наводно оригиналним и потребним печатима и потписима али са уназад исписиваним датумима: нпр., наводно Дражино писмо Степинцу од 15. априла 1945. г. и то у две варијанте од које Дража није написао ни потписао ниједну. Иначе, познато је да је за истраживаче она права (заробљена) „четничка“ архива недоступна обзиром да се налази вероватно у приватној кући неког највишег Брозовог официра, тј. његових потомака, ако не и у иностранству у сефу неке банке. Брозове службе државних безбедности нису биле сигурно блесаве па да је пусте у јавни промет истраживачима и широким народним масама. Оно што је пуштено, прошло је и сито и решето „морално-политичке подобности“ пре него што је убачено у архиве.
4. У циљу фалсификовања праве и истините повеснице Југословена у Другом светском рату Брозова титографија се служила најгрубљим средствима као што су подметања лажних докумената у архиве, уклањање аутентичних докумената из архива, мењање садржаја оригиналних докумената, прављење монтираних фотографија (photoshoping), терање на сведочења лажних сведока на судским процесима, искривљавање статистичких и других фактографских података, снимање дугометражних „партизанских“ филмова заснованим на фалсификацији стварног стања ствари, недозвољавање превођења књига и друге стручне литературе као и објављивање докумената из иностранства која је актере догађаја приказивала у потпуно другачијем светлу него титографија, итд. Тако је и са многим фотографијама које се налазе као Додатак у књизи др Ступара а које су или грубо фотошопиране или невешто туширане или једноставно са погрешним објашњењима. Тако су четници са Немцима стварно четници али не Драже Михаиловића већ Косте Миловановића Пећанца или се уместо четника налазе Козаци или руски белогардејци из Југославије. У књизи је, нпр., објављена аутентична фотографија Павла Ђуришића у немачком аутомобилу и са Немцима у Београду испред здања садашње Народне скупштине Србије у Булевару Краља Александра. Међутим, аутор књиге нам некаже да је ова фотографија настала у мају 1944. г. а да је потпуковник Павле Ђуришић још у априлу 1943. г. напустио четнике Драже Михаиловића и прикључио се љотићевцима. За комунисте и др Ступара Ђуришић је још увек и у 1944. г. официр Равногорског покрета Драже Михаиловића и као такав долази у Београд на преговоре са Немцима. Клања Срба-партизана су иначе омиљена тема и “докази” издајничке политике Драже Михаиловића па тако и у овој књизи има неколико “кољачких” фотографија за које се, међутим, не зна ни где ни ко ни кога коље док се бар на једној од њих уместо крви жртве на кошуљи може распознати туш стављен у некој од ознашких канцеларија. На неколико фотографија са Немцима су уместо команданта Горске гарде Николе Калабића непознати Пећанчеви четници.

partizani-i-ustase-zajedno-april-42-crna-legija-1-proleterskaСарадња Брозових партизана са Павелићевим усташама: Јосипова Прва пролетерска бригада заједно са Антином Црном легијом, април 1942. г., Босна

Књига др Душана Ступара о наводној истини о Дражи Михаиловићу (1893.−1946. г.) и његовим четницима има за свој основни циљ, како то и стоји у њеном Предговору, да рехабилитује праву истину о улози партизанског и четничког покрета на просторима Југославије у Другом светском рату. Међутим, она је заснована на једној од највећих и најноторнијих лажних теза анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас а то је да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу.

Ова мантра се на жалост Србима потура и протура и данас обзиром да ни код Срба као националног колектива нити у земљи Србији није дошло до детитоизације народа и државе, а такво ће стање трајати све дотле док на власти у Београду (тј. Титобургу) буду били не-Срби и прекодринска Брозова динариодна камелеон-партизанштина која партијске књижице мења али власт и „револуционарно-народноослободилачке“ привилегије ни за живу главу. Прослава седамдесетогодишњице „Дана ослобођења Београда“ 20. октобра 2014. г. са све гламурозном војном парадом (учествовала је комплетна ратна техника Србије са којом вероватно не може да се одбрани ни Крагујевачки округ у Шумадији уколико Шиптари са Косова крену на Београд) је била јасна порука грађанима Србије да су прекодринско-динарско-титоистички „ослободиоци“ још увек газде у туђој кући.
Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима.

Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио и крајњи програмски циљ КПЈ о политичко-економско-идеолошком преуређењу Југославије на пре свега антисрпским и антисрбијанским основама (нпр. стварањем Велике Хрватске са једне стране и Србије Бизмарк-Брозовог пашалука са друге, итд.).

У фактографском смислу речи, Титови партизани се у току читавог рата нису уопште ни борили против страног окупатора, а најмање против хрватско-бошњачких усташа и домобрана, већ само и искључиво против ројалистичког Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића. Оваква тактичка стратегија комунистичког руководства партизанског покрета је потпуно разумљива и схватљива уколико се зна да је основни војно-политички циљ комуниста (и залуђених али и перфидно-подмуклих Срба који су ишли са њима) у Југославији био преузимање власти у читавој земљи, а то се могло остварити само на један начин – војном победом над непријатељем.

Међутим, овде се поставља круцијално питање: ко су за комунисте и аустроугарског каплара били непријатељи које је требало поразити како би се дошло на власт? Данас је историчарима добро познато да је тај непријатељ био само један – четници Драже Михаиловића и његови патриотски Срби.

Војно-политичко руководство југословенских комуниста је са своје тачке гледишта поставило тачну стратегију борбе још на самом почетку рата у који су ушли након директиве из Москве, тј. Коминтерне, после 22. јуна 1941. г., а те стратегије су се држали до самог краја рата. Суштина ове, како се испоставило успешне, стратегије се сводила на тачном закључку да се ратна судбина Балкана и Југославије не решава на самом Балкану и Југославији већ на главним светским фронтовима, а нарочито на Источном фронту на коме је ратовао главни спонзор југословенских партизана – СССР. Дакле, Врховни штаб са Политбироом ЦК КПЈ југословенских партизана је све своје наде полагао на мање-више реалној тактичкој претпоставци да ће Немачка изгубити рат на Истоку и сходно томе да ће совјетска Црвена Армија (која је од стране југо-комуниста намерно и погрешно представљана као руска) доћи на Балкан и Југославију пре западних савезника што би значило и фактичку победу револуционарних комуниста који би се на тај начин домогли власти у послератној Југославији као што је то био случај са источним делом Централне Европе 1945. г.

У горњем контексту, југословенским партизанима није одговарала никаква офанзивна тактика против Немаца и Италијана јер и једни и други напуштају подручје Југославије након продора Црвене Армије са Истока што се стварно и догодило. Стога је за КПЈ главни и једини проблем био поразити јединог унутрашњег непријатеља који је комунистима стајао на путу до власти и био способан да их порази на њиховом фанатичном путу ка тој власти, а то је био Равногорски покрет или ЈВуО. Стога су све офанзивне акције партизана биле усмерене искључиво на четнике Драже Михаиловића док се према Немцима, Италијанима и оружаним формацијама Независне Државе Хрватске водила искључиво дефанзивно-одбрамбена борба уколико су од њих били нападани. Офанзивну ратну стратегију против партизана (и четника) је искључиво тражио Берлин тако да су локални Немци, Италијани и усташе улазили у директне борбе против партизана искључиво на захтев, тј. терање, из Берлина док су усташе у савезу са партизанима офанзивно ратовале на добровољно-споразумној бази само против четника.

На читавом простору Југославије у току читавог периода Другог светског рата једини прави борци против страног окупатора као и оружаних формација нацистичке Независне Државе Хрватске су били припадници Југословенске Војске у Отаџбини. Њихова војно-оперативна стратегија се заснивала на плановима да се у одлучујући фронтално-директни сукоб са Немцима и Италијанима у виду општенародног (српског) устанка може ступити тек након Немачког пораза на неком од главних ратних фронтова и након тога уз англо-америчко војно искрцавање на Балкану уз прижељкивање да то буде на југословенској јадранској обали. До тог времена ЈВуО би се организационо и војно припремала за коначни обрачун са окупаторским војскама и само герилским акцијама наносила штету окупатору нарочито на његовој главној линији снабдевања северноафричке војске Вермахта – Моравско-вардарској долини. Оваквом тактиком би се избегло стрељање великог броја (српских) цивила на основу Хитлерове наредбе за Србију 100:1 и 50:1 као и наношење већих губитака ЈВуО од стране знатно јачег окупатора. Наравно, прекодринском Хрвату Јосипу Брозу Титу као и несрпском руководству КПЈ није било нимало стало колико ће Немци стрељати србијанских цивила ради одмазде за војне акције против Вермахта.

Ustase_i_partizani_velika_kladusa_1944Сарадња Брозових партизана са Павелићевим усташама: Велика Кладуша, Босна, 1944. г.

Међутим, на крају се ипак испоставило да су равногорци изгубили рат против комуниста пре свега из разлога што нису као партизани сарађивали са окупатором који је на овакву врсту сарадње био и спреман и вољан без обзира што се било каквој сарадњи било са партизанима или четницима Берлин, тј. Хитлер, жестоко противио. Сам Дража овакву сарадњу, пре свега из морално-политичких разлога, никада није дозволио и против ње се здушно борио, а 11. новембра 1941. г. је чак одбио у селу Дивцима повољан предлог немачке команде у Београду о заједничкој немачко-четничкој колаборацији против партизана. Оваква погрешна и пре свега непрагматична тактика га је на крају коштала главе, а Србе још једне анти-српске Југославије након 1945. г. од којих се ни до дана данашњег нису отрезнили.

Испоставило се да су многе, ако не и већина успешних герилских акција четника против немачких снага и објеката у току рата из политичких разлога од стране и Совјета и Британаца приписиване Титовим партизанима од којих је на тај (вештачки) начин стваран нетачан имиџ југословенских патриота, родољуба и што је најнетачније – бораца против окупатора Југославије. Тако су Черчил и BBC пропагирали да Тито наводно у Југославији блокира читавих 20 немачких дивизија, које би се иначе нашле на Северноафричком или Источном фронту, док је у стварности у Југославији у току рата било свега три немачке дивизије и то некомплетне.

На крају бисмо навели и један карактеристичан титоистички пропагандни трик за време рата а то је слање „апела родољуба из Југославије“ у којима се четници Драже Михаиловића оптужују за отворену колаборацију са Немцима, а партизани приказују као једини родољуби и борци за ослобођење читаве земље. Наравно, овакве апеле су писали сами титоисти а потписивали их у име југословенских родољуба. Тако је, нпр., коминтернин радио Слободна Југославија (који се емитовао из Кујбишева) објавио 6. јула 1942. г. наводни позив „патриота Црне Горе, Санџака и Боке Которске“ (без иједног имена и презимена) у коме су равногорце Драже Михаиловића отворено назвали колаборационистима али и јединим покретачима „братоубилачког рата“. Овај документ је објављен као оригинално-аутентичан у чувеним послератним титоистичким вишетомним зборницима тзв. НОБ-а на које се углавном и позива др Ступар као на зборнике релевантних докумената. Југословенски титоистички архиви су иначе препуни оваквих оригинално-аутентичних докумената, који као такви заправо и јесу, или бар неки од њих, али релевантни за праве историографе сигурно нису. Текст овог документа је, иначе, три дана касније пренела агенција ТАСС а убрзо објавили и неки комунистички листови на западу што је Стаљин наравно само и чекао како би и формално имао повода да призна покрет аустроугарског каплара као једине патриотске војне формације која се бори у Југославији за њено ослобођење од окупатора. Тај покрет руку на срце и јесте био патриотски али хрватски и антисрпски а поготово антисрбијански.

На крају бисмо волели да прочитамо и књигу од истог аутора са насловом Тито – Истина о партизанима у којој би се приказала права истина о Брозовим “црвеним усташама” из НДХ, о њиховој доказаној планској и систематској сарадњи са усташама, Немцима и Италијанима (са приложеним аутентичним и оригиналним фотографијама), садистичким убијањем српских цивила у Србији, Херцеговини и Црној Гори (“пасија гробља”) за време рата, масовним егзекуцијама грађана Србије (до 100.000) након “ослобођења” 1944. г. и терору над Србијом након Другог светског рата (препоручујемо збирку докумената: Срђан Цветковић, У име народа!: Илустрована енциклопедија политичке репресије у Србији 1944−1953, Београд: Историјски музеј Србије−Evro-Giunti, 2014; рецензенти: Др Коста Николић и Др Владимир Петровић). У међувремену, др Ступар ће можда издати и допуњено и исправљено издање књиге Дража: Истина о четницима (можда чак и на ћирилици) за које препоручујемо само два скорија мемоарска издања услед недостатка простора: Миодраг Бељаковић, Под облацима Србије, Крагујевац: Јефимија, 2004 и Група аутора, Равногорска омладина у рату 1941−1945, Београд: Војна штампарија Београд, 2008 уз молбу да незаборави да наведе сва Дражина одликовања, признања и похвале које је добијао за време и након рата од савезничких команданата и председника држава за допринос његових равногораца општој борби против фашизма. За друга Тита не мора да се труди да их пронађе јер Броз такве похвале, признања и одликовања никада није ни добио чак ни од Стаљина. Додуше јесте и он одликован за своје ратне заслуге али нешто раније и то од аустроугарског цара Фрање Јосифа Првог 1915. г. за своје учешће на фронту у Србији.

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић
www.sotirovic.eu
vladislav@sotirovic.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015

DSCF6873

Save

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ponovo se oglasio istoričar Selimović
Istoričar i profesor Salih Selimović vrstan je poznavalac tema vezanih za srpsko-muslimanske odnose i probleme koji su se „provlačili“ kroz našu, ne mnogo srećnu, balkansku prošlost. Muslimani nikada nisu postali Turci jer su sačuvali svoj maternji jezik, staru tradiciju i uvek su znali svoje poreklo, kaže istoričar i profesor Salih Selimović za nedeljnik Pečat, pojašnjavajući uzroke istorijskog razdora Srba muslimanske veroispovesti i Srba pravoslavaca. Objašnjavajući pitanje porekla današnjih muslimana u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, KiM, pitanje njihovih korena, ukazujući i na suštinu i prirodu viševekovne nesloge Srba i muslimana, jednog istog naroda različitih vera, na početku razgovora, on kaže: „Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi ‚hteli‘, reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Са 14 година сам доведена у Јасеновац
Милица Секулић (87) прича о масовном страдању Срба у Доњој Градини код Козарске Дубице, од усташа. ДЕВЕТ гробних поља на подручју Доње Градине код Козарске Дубице седам деценија опомињу и крију страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на најмонструознији начин убијено је 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила је бројне чланове породице. – То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са мајком и сестром. Покушала сам чак да побегнем, али сам одустала, јер нисам хтела мајку да оставим. Људе су трпали у вагоне, било је све заглавило од муке и јада. И мог оца су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
Титологијом за ренесансу Титославије У намери да повампире титолошке фалсификате о КПЈ/СКЈ као и улози ове гангстерске политичке организације у повести „народа и народности Југославије“, носталгични југоброзомбии окупљени око памфлетско-пропагандног новокомунистичког портала „Novi plamen“ (www.noviplamen.org) и предвођени псеудоповесничарем Стефаном (Стипетом?) Гужвицом изигравајући знанствене академске раднике константно покушавају да протуре старе фалсификат-тезе југословенске антинаучне историографије познате као „титологије“ из доба Титославије – обећане земље једног аустроугарског каплара из хрватског Загорја. Носталгија као психолошка појава или стање духа сама по себи није опасна али јесте уколико је заснована на нереалној и лажној идеологизацији онога за чим се тугује, а то су у овом случају новопламеног Гужвице и његових југоброзомби другова са истог памфлетског портала она „добра стара Брозова времена“ која су нам омогућили његова КПЈ/СКЈ, а чија је званична титоистичка титологија препуна повесних фалсификата и исполитизованих интерпретација којих се новопламени југоброзомбии још увек „држе као пијан плота“. Овде се конкретно ради о памфлетској пљувачини Стефана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године? Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рекордна бекства партизана
Комунисти су се хвалили – а и данас се хвале – својим безбројним успесима (измишљеним), док у ствари међу свим герилама у Другом светском рату они држе рекорд у – бекствима. Наиме, Савезници су авионима и бродовима преко Јадрана пребацили, и тако у задњи час спасили, најмање 27.000 партизана, укључујући и њиховог команданта Тита. Поред Тита, јуна 1944. евакуисани су и чланови савезничких мисија и његовог штаба као и преко стотину партизана, укупно око 200 људи. На тај начин је партизански врховни командант спашен од сигурног заробљавања. ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ Вољом трију великих сила на конференцији у Техерану, донета је тајна одлука да „се пружи сва могућа помоћ партизанима“. У новембру 1943, пре него што је одлука била и донешена, партизанима је бродовима испору­чено преко 3000 тона залиха. То је истовремено значило да се сва морална, материјална и политичка подршка укида Михаиловићу. Снабдевање је закомпликовано већ у децембру 1943. пошто су Немци покренули офанзиву да би поново ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања Тито и Милован Ђилас: Хрват и Црногорчина на заједничком задатку уништавања Српства ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи: - Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра: а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса. б) НОВЈ сматра четнике ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да ли су комунисти помагали усташама?
Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu. Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Jугославија је била лажни рај
Мит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма. Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о „златним седамдесетим“ у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион „гастарбајтера“. И управо је за толико и пао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
Милан Трешњић Милан Трешњић мајор ОЗНЕ у пензији, Београд Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић Ослобађање Дедиња “Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.” … Октобар је 1944. године Ушао сам у Београд на коњу, није био бео, али је био прелеп. У Младеновцу ме је опколила јединица Руса и са упереним пушкама тражила да им предам коња. Њихови коњићи су били комични, кржљави, ниски. – Дај ми коња, нареди Рус. – Шта ће теби коњ, мени треба коњ! Пошто сам знао руски, јер сам био у VI дивизији, једином батаљону оформљеном у част војне совјетске мисије, и ја подвикнем: – Ја сам официр! – Какав официр? – НКВД-а! Кад ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Немци о Зорану Ђинђићу
Чланак који је пред Вама објављен је 29. Juli 1999 у немачком сајту  https://www.wsws.org/de/articles/1999/07/djin-j29.html. Зоран Ђинђић је постао миљеник немачких медија и политичара. Једва да пролази и један дан у коме неки новински лист или радио станица не објави неки интервју са њим. Канцелар Шредер га је већ два пута примио у Бону. Он се третира као државник, и у суштини радије би био виђен да већ данас замени Милошевића на врху власти него сутра. Југословенски народ о томе до сада није ништа питан. Због чега уопште? Коначно, ко је демократа а ко не и ко припада светској заједници а ко је изван ње одређују Вашингтон Лондон, Париз и Берлин. Зоран Ђинђић је то схватио. Већ у децембру 1996. рекао је у интервјуу Шпиглу: „Коњ на кога запад треба да игра(да се клади) сам ја..“ Прочитајте још: Ево изјаве Зорана Ђинђића којом тражи наставак бомбардовања Србије! ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: Зоран Ђинђић је због „Олује“ тражио да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Недовршена и необавезна размишљања српских академика, украдена из фиока САНУ, постала су позната као „Меморандум САНУ“ и послужила су Западу да на Србију и српски народ свали сву кривицу рата изазваног распадом Југославије. Мало је познато да су и Словенци имали свој меморандум. Меморандум САНУ је уџбенички пример спиновања медијске и друштвене појаве, каже историчар Предраг Марковић. „Један недовршени документ, необавезно сакупљена размишљања групе академика почео је да се тумачи као злослутни нацрт за разбијање Југославије, малтене као Хитлеров ’Мајн кампф‘. Да бисмо проверили има ли истине у таквој осуди Меморандума морамо да се сетимо какав је тренутак била јесен 1986. године“, каже Марковић. Већина тема које Меморандум обрађује у том тренутку нису тајна, додаје он. Новине већ увелико пишу о прогону Срба са Косова, о економским проблемима у развоју Србије. Оно што је ново је притужба на положај Срба у Хрватској, али најважнија ствар где се види колико су оптужбе ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
Од самог почетка “демократских промена“ 1990. године, невоља је била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст… Велику и лепу кућу Сотировића у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи, у њој данас живи мајка Зорана Ђинђића. Драгољуба Мићуновића су као комунисту пребацили у разред више у гимназији. ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Демократска странка је некада, по природи ствари, била антикомунистичка. Њен председник др Милан Грол био је у истој влади са генералом Дражом Михаиловићем, секретар др Брана Ивковић био је на Равној Гори, председник Демократске омладине Милија Јанићијевић био је истакнути Дражин сарадник, члан председништва и народни посланик др Драгић Јоксимовић бранио је Дражу на суду, итд. Међутим, када је последњих дана 1989. године обнављана Демократска странка, на скупу су доминирали комунисти попут Милована Ђиласа, Добрице Ћосића и Драгољуба Мићуновића, као и потомци истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Писац Борислав Пекић, који је као демократски омладинац робијао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
*Ponovo se oglasio istoričar Selimović
*Са 14 година сам доведена у Јасеновац
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
*Беч не признаје злочине у Србији
Рекордна бекства партизана
Титова сарадња са Немцима
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Да ли су комунисти помагали усташама?
Jугославија је била лажни рај
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
Немци о Зорану Ђинђићу
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
И Словенци су имали свој „меморандум“
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи

Share