Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!

Brat brata

Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија…

О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године.

Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред.

Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су табу тема у Србији. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста.

А, такав случај постоји још само у Русији, где милиони невино побијених људи после рушења друштвеног поретка још нису избројани, иако су недвосмислено показали две ствари: прво, једном покренути талас масовних злочина не зауставља се чином освајања власти, и друго, пре или касније комунисти почињу да се убијају и међусобно.

Тако је Стаљин поубијао готово целу гарнитуру Лењинових револуционара, да би се потом окренуо и против својих сарадника. У злогласним стаљинистичким чисткама убијено је и више од 100 југословенских комуниста – много више него што их је у Краљевини Југославији убила Жандармерија. Нестајали су Срби да би на њихово место били постављани Хрвати и Словенци.

Од 20 чланова последњег предратног Централног комитета Комунистичке партије Југославије у Москви је 1937. године ликвидирано њих 19. Саучесник у овим убиствима био је последњи, двадесети члан Централног комитета – Јосип Броз Тито. Он је тада постављен на чело КПЈ, где је наставио да примењује опробани стаљинистички метод: ликвидирати све стварне и потенцијалне непријатеље, почев од оних у својој близини.

У израз „класни непријатељ“, по директиви Коминтерне, од 9. маја 1941. потпале су две групе људи: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, као и сви чланови владајуће династије и свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције…

Директива је, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што је ускоро почело да се спроводи у дело. Најпре у Србији. И најпре по српским варошима и селима. И опет је употребљен познати рецепт са слањем Лењина да диже револуцију и разбија систем „изнутра“.

krcun vikipedija Први пут у српској јавности: ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА У СРБИЈИ!

Очекујући отпор Срба, 1941. године у Србију стиже 400 професионалних револуционара, пронађених у окупираним европским земљама, где су се склонили после пораза у Шпанском грађанском рату. На челу је Јосип Броз Тито. Пошто се показало да 400 револуционара није довољна бројка, они су потражили савезнике у робијашима одбеглим из затвора током априлском слома. Тако се у партизанима нашао и најпознатији криминалац у земљи Дража Глигоријевић, који је априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја, звани Цоја првоборац, из Крагујевца и многи други.

Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће“. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља“. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа.

„Неке сам убио и маљевима“, рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Немачки извештаји јављали су о клању жртава, а недићевски о убијању секирама. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероја, али су одустали јер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коју су Чачани првом приликом склонили. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића, док је други рођени брат, Душан, током рата био коректор у једном листу у Београду. То је био разлог да га после рата стрељају. Када су му други ухапшеници у ћелији рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он је одговорио: “Напротив, ја ћу први бити стрељан!“

Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили власт, комунисти су називали „другом фазом револуције“, у којој, према теорији, „треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним непријатељем“. Под „првом фазом револуције“ они подразумевају освајање власти свим средствима, а под „другом фазом“ учвршћивање власти, пре свега ликвидацијом стварних и потенцијалних непријатеља њихове странке. Ту „другу фазу“ почели су да спроводе у новим областима које су освојили: у источној Херцеговини и Црној Гори.

тито Први пут у српској јавности: ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА У СРБИЈИ!

На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био кријумчар дувана.

По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље“. Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља“, пише:

„Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…“

Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942″, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. Он пише да су Ј. Б. Тита и његов Централни комитет на нови талас злочина нарочито инспирисали успеси Црвене армије под Москвом и Стаљинов говор на прослави годишњице Октобарске револуције. У првој половини децембра 1941. године они су проценили да је дошло време за успостављање “диктатуре пролетаријата“, као “законом неограничене и на насиљу основане владавине пролетаријата над буржоазијом“.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Злочини се умножавају после 4. јануара 1942, када је у Херцеговину упућен Саво Ковачевић са делом Никшићког партизанског одреда. Било је притужби да су херцеговачки комунисти „меки“ у обрачуну са класним непријатељем, па је врх партије сматрао да ће им користити особа која је управо осудила на смрт петоро својих рођака. Ковачевићева десна рука био је још један „народни херој“ Петар Драпшин.

У злочинима је предњачио 1. ударни батаљон, специјално основан за ову намену. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Саво Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, секретар Окружног комитета КПЈ за северну Херцеговину, Миро Попара, доноси закључке са саветовања Врховног штаба и Централног комитета у Иванчићима, о “бескомпромисној борби против ‘петоколонаша’ српске националности“.

Већ 30/31. јануара Преки војни суд 1. батаљона осуђује на смрт 16 „најистакнутијих разбијача народноослободилачке борбе“ у Дабарској вили. Четворица су стрељана, а осталима је казна изречена условно на годину дана. Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, партизани су 27. фебруара под уобичајеним лажним оптужбама на Радачком бријегу стрељали 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Скоко, око убијених заиграли коло.

Један од најмонструознијих злочина одиграо се током 3. и 4. марта у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекој Груди, када партизани стрељају 41 особу. У Ластви су стрељали браћу Петра и Ивана Саичића, којима су као отежавајућу околност узели што су били добровољци на Солунском фронту. У селу Брајићевићи стрељали су 12 старијих људи. После обилног ручка, пред масом света, Драпшин је уперио пиштољ у Милана Зиројевића, рекавши: „Овога гађам у око“. Ипак је промашио, па је несрећника, који је говорио да ништа није крив, дотукао партизан Славко Коцка. Утом је родбина осуђених, до тада у неверици, стала да лелече, док су партизани започели песму и шенлучење, терајући родбину да им се придружи. „Та стравична мешавина песме и лелека остављала је поражавајући утисак на све присутне, изузимајући организаторе и извршиоце тог грозног чина“, пише у својим сећањима Саво Скоко.

Партизанско коло, над још топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку. Драпшин је ту изјавио: „Морамо убијати и невине заједно са квислинзима да не би нас они убијали“. На игранкама око убијених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље партизани су певали своју нову песму: “Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо“. У Добрељима су стрељали два старца и једног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.

Драпшина, потоњег команданта једне од комунистичких армија, Саво Скоко описује као „психички нестабилну личност“, уз напомену да се ова нестабилност „граничила са лудилом“. Непосредно после рата, у тренуцима психичког растројства, Драпшин је извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, деценијама скривали.

За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да је био још гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“.

Само у зборнику докумената Недићеве управе, која су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (цивила) у „Недићевој Србији“, пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртава комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија. Недићеве власти наставиле су да бележе убиства и наредних година. Августа 1942. године недићевци су евидентирали 18 случајева убистава цивила. На пример: „Трећег августа у селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима“. Или: „Тридесетог августа од стране комуниста убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит“.

Нови велики талас злочина покреће се крајем 1943, када су партизани отпочели са покушајима повратка у Србију. Међу најзверскијим била је ликвидација породице Радић у селу Мали Пожаревац, коју су извршили партизани из Космајског одреда, под командом Марка Никезића. Страдали су глава породице Никола, његова жена Новка, синови Живорад и Милорад и снаја Милева (Живорадова жена). У овом селу убили су укупно 34 особе, у оближњем Малом Поповићу 22, итд. Лакоћу с којом су убијали видимо и у дневнику 1. чете Космајског одреда: „Рад у чети: Читање ‘Пролетера’ са дискусијом. Бријање. Увече је чета извршила ликвидацију једне издајнице из Кусатка“, записано је за 20. јул 1943. А ово је запис за 21. јул: „…Индивидуално читање. Увече чета је извршила ликвидацију једног народног издајника у Кусатку“.

А, онда је стигло ослобођење… Права прилика за извођење „друге фазе револуције“ указала се, иза тенкова Црвене армије, октобра 1944. године. У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног“ Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге „На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“.

Овакав наступ комуниста у Србији потврђују и хрватски извори. Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали“. (Биланџић је забележио и Титову изјаву из 1974, поводом оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. „Па то и хоћу“, рекао је.)

Стојан Прибићевеић известио је један амерички лист 27. јануара 1945. године да се „после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу“. Била је то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи“.

Много година касније, мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила. А Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.

Припадник КНОЈ-а, Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 9-10 часова увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. „Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи“, сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. „За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније“, каже Мија Петровић.

Друга масовна гробница налази се у негдашњим Белимарковићевим воћњацима на Бањици. Овде је током рата било највеће немачко подземно складиште бензина на Балкану. Комунисти су цело складиште напунили лешевима, па су поред копали нове масовне гробнице, као и у Лисичјем потоку, у Железничкој колонији и на многим другим местима. Истовремено, концентрациони логор на Бањици није престао да ради, само је променио чуваре.

Судбину престонице, у одговарајућој сразмери, доживели су и сви други градови у Србији. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио је да ради. Нишлије и мештани околних села и варошица убијани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од највећих стратишта било је у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касније, приликом орања откопавали људске кости. Према минималној процени историчара Александра Динчића, у Алексинцу и околини комунисти су убили преко 600 особа.

Засад најдетаљнији попис жртава комуниста сачинили су историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић за чачански крај. Сакупили су имена 1.341 жртве, с тим што за 735 особа није било могуће утврдити од кога су страдале, али поуздано се зна да је реч о противницима комунизма. Овде треба додати још преко 1.000 младића које су комунисти насилно мобилисали и смишљено одводили пред немачке цеви на Сремском и другим фронтовима тога доба. Иницијатива да се откопа једна од масовних гробница, на помоћном игралишту ФК “Борац“, увек је пропадала.

У Крагујевцу, комунисти су највише убијали у Капислани, у кругу војне фабрике, а имали су и логор на Метином брду, такође преузет од нациста. У Крушевцу постоји чак и топоним Маџино гробље, према имену једног комунисте. У Ужицу, крајем 1944. и почетком 1945, убијали су у Скојевском парку на брду Пора, у Крчагову, где је данас градска болница, у Старом граду (данас: Теразије), као и у траншејама изнад Царине. У Ваљеву су убијали на брду Крушик, испод касарне Петог пука. Жртве лесковачког краја убијане су у околним селима, највише у Славнику, где је постојао и логор. У Горњем Милановцу, многи „народни непријатељи“ издахнули су под мукама у згради старог суда, где је била главна тамница. У самом граду егзекуције су биле на месту званом Гробље. У Ресави сваке ноћи су била стрељања крај друма Свилајнац – Црквенац, а масовна гробница постоји и у Расаднику. Масовне гробнице у Јагодини налазе се у багремару крај пута за Ракитово, у багремару Мике Младеновића и на Коњском гробљу, које се и данас зове Стрелиште, а у Зајечару на брду Краљевица, крај пута за село Вражогрнац, у потоку Змијанац, у јаругама према Бољевцу, на обалама Тимока, у шуми поред Тупижнице…

Као стрелиште у Шапцу послужила је стара тврђава, док је у Пожаревцу највише невиних грађана пало крај старог петровачког пута.

Једна од данашњих општина са највећим бројем жртава комунизма је Аранђеловац. Истраживач Раде Главаш сакупио је више од 500 имена убијених, која ће ускоро бити објављена у његовој књизи. Комплетан попис постоји и за општину Сопот, који садржи 202 имена убијених од комуниста.

У Новом Саду комунисти су убијали „народне непријатеље“ у Рајиној шуми, а у Банату највише у Делиблатској пешчари. На Космету, највише у Косовској Митровици, а постојао је и логор крај манастира Високи Дечани, у коме су кости остављали „кулаци“ из целе Србије.

Српска народна одбрана

Извор: http://www.srbijadanas.net/prvi-put-u-srpskoj-javnosti-zlocini-komunista-u-srbiji/#comment-105409

Kuca Cveca

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Како функционише новокомпонована титоистичка памфлет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској интернет страници можете да налетите на колумну званичног „историчара“-гласноговорника новопламених брозомбија Стефана Гужвице: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) у којој дотични „експерт“ покушава да побије моје тезе о стратешкој сарадњи југокомуниста са кроатоусташама како пре тако и за време Другог светског рата изнете у научним публикацијама: “Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156; “Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Коме треба нова Титоник Србија?
Тренутно се Република Остатака Србије налази на коначном путу и de jure признавања друге албанске националне државе – Косова. Влада у Београду је већ дала зелено светло за примање Косова у Међународни олимпијски комитет, јер без тог светла Косово и не би могло да буде примљено, а управо ових дана та иста Влада најављује и промену Устава, тј. избацивање члана о Косову као интегралном делу државе Србије. И то све зарад испуњавања свих услова Европске Уније како би се ушло у исту јер „Куд мали Мујо, ту и ми“. Двадесет и првог јануара 2014. г. званично је отпочео процес преговора Србије (тј. њених територијалних остатака) са Бриселом о учлањивању ове прве у Европску Унију. Тим поводом се и српски еурофанови нескидају са домаћих мас-медија како би потврдили „не скретање с правога пута“ ка идеалном друштву (комунизам) у новој Титославији која се у континенталним димензијама одазива на име „Европска Унија“. И није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Континуитет геноцидног ума у Хрвата
Реаговања и коментари на недавни текст „Корени геноцида: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао“ били су разноврсни и занимљиви. Начин како је овај читалац доживео тему је типичан: „Прочитао сам на ФСК текст о Анти Старчевићу. Невјероватно је колико мало се Срби баве овим хрватским идеологом и расистом. Посебно је невјероватно да се нико није запитао, прије формирања заједничке државе, са ким ми то намјеравамо да правимо државу? Ако ми дозвољавате неколико интересантних детаља. Мајка Анте Страчевића се звала Милица!? По мајци Србин, по оцу Хрват. Није ово јединствен случај у Хрвата. Други такав случај је ‘блаженик’ из Бање Луке Иван Мерц. Његова мајка је мађарска Јеврејка, а отац Аустријанац. Други ‘знаменити’ бањалучанин је Феликс Ниеџиелски. Његова мајка је била Георгина Славнић, Српкиња из Вараждина која се удала за Пољака Антона Никодема. Феликс је био једно вријеме на челу Хрватских крижара чији је идеолог био Мерц!? Георгина Славнић је сахрањена на бањалучком ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
Истраживачи у Меморијалном музеју холокауста су документовали све нацистичке концентрационе логоре, гета, места на којима се одвијао робовски рад, као и фабрике смрти које су постојале широм Европе. Документовано је чак 42.500 локација. Бројка укључује 30.000 кампова с робовском радном снагом, као и 980 концентрационих логора. Ранији подаци су показивали да је логора широм Европе било око 7.000. Истраживачи сматрају да је око 20 милиона људи умрло или су били затворени у логорима. Међу местима насиља су били и центри у којима су трудне жене биле присиљаване на абортусе или су њихова деца убијана недуго након рођења. Варшавски гето је био највећи, у једном тренутку тамо је било смештено око пола милиона људи. Комплетирање ове грађе очекује се до 2025. године. После краткотрајног априлског рата 1941. године, низови железничких вагона пуних олова, који су транспортовали производ до Енглеске, били су облепљени немачким натписима. И правац јс био други: ,,Nach Deutschland”. Немци су одмах по заузимању Косовске Митровице упутили ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Василије Крестић: Званична српска политика својим ћутањем о НДХ наноси штету и подстиче усташлук који сваким даном јача
Академик Василије Крестић оцијенио је поводом 76 година од оснивања Независне Државе Хрватске /НДХ/ да је за српски народ изузетно важно да извуче поуке из прошлости да би знао с ким има посла и како да се понаша, али не да би заоштравао односе са Хрватском већ да му се не понове прогон и етничко чишћење из деведесетих година. Крестић је изјавио Срни да, уколико Срби буду заборављали, то ће бити доказ њихове неозбиљности, неодговорности и у крајњем случају примитивизма. „Ако заборавимо, `тешко нама`. Не могу наше жртве бити јефтиније од туђих. Нажалост, испада да их ми не поштујемо, а тражимо од других да их поштују више него ми“, нагласио је Крестић. Крестић је истакао да се чињенице о жртвама НДХ у Јасеновцу и безбројним јамама и стратиштима налазе у документима њемачких официра, као и да је експертска комисија састављена од Хрвата још 1945. године изнијела податак да је у Јасеновцу страдало 500.000 ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Стара шумадијска кућа и стари вајат из села Овсишта (Јошаница)
Прилажемо фотографиje старе шумадијске куће и вајата из села Овсишта Горње Овсиште, Јошаница Аутор фотографије: Владислав Б. Сотировић Снимци из 2009. г. (прва фотографија) и 2015. г. (све остале фотографије), август месец Сва ауторска права задржана од стране Владислава Б. Сотировића © Vladislav B. Sotirovic 2009 & 2015
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије. Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Englezi: Draža nije zločinac
Iako je od 2. svetskog rata prošlo poprilično godina i dalje postoje velike svađe i sukobi mišljenja na teritoriji Balkana. Tako su Srbi i dalje četnici, Hrvati ustaše a sukobi su i dalje u opticaju. Velika Britanija i njeni istaknuti akademici, istoričari i analitičari već 20 godina pokušavaju da utvrde neutralne činjenice o dešavanjima tokom nacističke okupacije Jugoslavije, a ponekad se rezultati i objave javnosti. Te informacije često i dođu do srpske javnosti. O ovoj temi pričali smo sa nekoliko poštovanijih ljudi u Britaniji kada je reč o istoriji  u periodu od 1939. do 1945. Dejvid Borni istoričar: General Draža Mihajlović je definitivno bio jedna od vodećih firgura u istoriji vezanoj za Jugoslaviju. Nema sumnje da se jako malo zna o njegovom životu u periodu 2. svetskog rata jer su na vlast došli njegovi suparnici komunisti. Oni su na sve načine pokušali da četnike ali i njihovog vođu predstave kao saradnike nemaca i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
На билатералном састанку председника Русије и званичних представника Европског јеврејског конгреса 19. јануара 2016. године, Јевреји замолише Владимира Путина да предузме потребне кораке зарад побољшања генерално лошег положаја јеврејске заједнице на Старом континенту. И гле, председник Путин, не баш у шали, позва све европске и Јевреје из целог света а што су отишли из СССР-а  да напросто емигрирају у Русију. На први поглед, веома племенит па чак и демократичан потез руског председника. Али... Хајде да мало проанализирамо целу ствар. По представницима Јевреја, постоје бар две "несношљивости" положаја Јевреја у Европи, због: 1) антисемитизма, и; 2) прилива муслиманских имиграната са Блиског истока у Европу. Стога су ова и оваква два разлога, по Јеврејима, сасвим довољна за исељавање из Европе, а по председнику Путину, да их позове да емигрирају у Русију. Овде нећемо разматрати зашто европски Јевреји не желе да се иселе у своју националну државу - Израел (нити у САД), већ нас интересује ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сахрана 8. маја 1980. године: Највећи скуп убица и диктатора
Многе од 124 државне делегације, у којима се налазило и 38 шефова држава или влада, чиниле су такве личности чије ступање на тло Србије, у најмању руку, не би требало да служи на понос На подсећање да је 4. маја пре 36 година “умро друг Тито“, један члан форума на сајту “Погледи“ одговорио је: “Тај још није умро“. И заиста, догађаји током сваког 4. маја подсећају нас на комунистичку паролу из 1980-тих година, која је гласила: “И после Тита – Тито“. Много воде је протекло Савом и Дунавом од тада, а судећи према водећим медијима, и даље се негује култ диктатора, који је у ствари био један од највећих непријатеља Србије у историји. Ове године, један од ретких изузетака је фељтон Пере Симића у “Новостима“ о мрачној Титовој улози у вези концентрационог логора Јасеновац. Иначе доминира афирмативно приказивање овог масовног убице и диктатора, уз несмањени темпо репризирања партизанских филмова, у којима је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочином против геноцида
Након избора новог председника САД мултимилијардера Доналда Трампа хрватска страна поново захуктава хрватско-српске односе плашећи се просрпске политике новоизабраног председника. Наравно, у оваквим и сличним околностима постоји неписано златно правило борбе против непријатељске стране, а које гласи - напад је најбоља одбрана. Стога одређене националистичке структуре у Липој њиној заговарају покретање нове (ревизионистичке) тужбе проив Србије за наводно изазивање рата против Хрватске 1991. г. као и њену окупацију и почињен геноцид на њеној територији иако је то питање пре неколико година, бар засада, званично решено од стране надлежних међународних органа на штету Хрватске. У доњем тексту би да се потсетимо на тај повесни догађај и дамо неке наше примедбе и оцене истог обзиром да се овде у суштини ради, или би бар тако требало да буде, о пребијању повесних рачуна Хрвата и Срба. Повампирена усташија у Туђмановој обновљеној ендехазији 1990.-их г. Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
“Istorija je niz laži sa kojima smo se složili” – Napoleon Bonaparta Hrvatska nacija stvorena je od Srba katolika pod uticajem Vatikana. Današnji “hrvatski narod” je veštačka kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta, utemeljenog na težnji da se srpski narod uništi unijaćenjem, pokatoličavanjem ili potpunom fizičkom likvidacijom,kako više ne bi predstavljao prepreku daljem vatikanskom prodiranju na istočnoevropske prostore, pa i dalje do Crnog mora.Ovaj projekat nije bio unapred dat kao gotov i zaokružen, već se postepeno razvijao i sazrevao imajući u prvoj fazi ilirsku, a u drugoj fazi jugoslovensku opciju. Međutim, suština rimokatoličkih zločina je stalno ista. Neverovatno je, da najbrojniji narod na Balkanu (srpski narod ), doživi takve gubitke i depresije u zemljama gdje je bio najbrojniji i najdržavotvorniji. Srbi su u 20. veku izgubili: Južnu Srbiju, Dalmaciju, Hercegovinu, Skadar, najsrpskiji grad 19. veka – Dubrovnik, delove Gorskog Kotara, Zapadnu Bosnu, Liku, Kordun, Baniju, Zapadnu i Istočnu ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Šiptarska politika krvi i tla
Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.). Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
Милан Трешњић Милан Трешњић мајор ОЗНЕ у пензији, Београд Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић Ослобађање Дедиња “Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.” … Октобар је 1944. године Ушао сам у Београд на коњу, није био бео, али је био прелеп. У Младеновцу ме је опколила јединица Руса и са упереним пушкама тражила да им предам коња. Њихови коњићи су били комични, кржљави, ниски. – Дај ми коња, нареди Рус. – Шта ће теби коњ, мени треба коњ! Пошто сам знао руски, јер сам био у VI дивизији, једином батаљону оформљеном у част војне совјетске мисије, и ја подвикнем: – Ја сам официр! – Какав официр? – НКВД-а! Кад ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!
Београд и већи градови у Србији посути су необележеним масовним гробницама, пуних костију невиних жртава комунистичког терора с краја Другог светског рата. Запањујућа је сличност са злочином у Сребреници, почињеним 50 година касније. Недавна пресуда првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу поново је отворила питање злочина у Сребреници, који су починиле снаге под командом генерала Ратка Младића, официра некадашње Југословенске народне армије, а последње три године каријере и Војске Републике Српске. Дрљави, амерички, пристрасни и какав год Хашки трибунал ипак је осудио већину налогодаваца и неке непосредне извршиоце тог стравичног злочина, гробови убијених су обележени и подигнут им је споменик. Догађаји из јула 1995. године углавном су истражени, злочин је кажњен, а кривци су у затвору. Подсетило ме то на сличан, али по броју жртава, много тежи злочин, који се широм Србије догодио пола века раније, а за који нико до данас није одговарао и сва је прилика да се то неће ни догодити, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија између српа и чекића
Уочи 20. октобра: Колико је случај Србије и Југославије упоредив са примерима поратне одмазде у Европи?  Уочи годишњицa ослобођења Београда и Србије у Другом светском рату од фашизма  ретко се говори о многим жртвама које су страдале од другог великог зла 20. века – бољшевизма. А када се и пише о овим смутним поратним месецима често се праве компарације и говори  како ни у Западној Европи послератна правда није била уједначена. Наводи се обично пример Француске као земље која је иако демократска ето била подложна ,,етосу одмазде“. На жалост такве компарације су крајње неутемељене и нетачне. Србија и Југославија далеко предњаче у броју побијених у време револуциоанрног терора и освете не само у доносу на  Француску  него и у односу на све земље Источног блока. Како? Улични перформанс у Београду, Теразије 1945. Про­цес де­на­цифи­ка­ци­је на­и­ла­зио је на ма­њи от­пор и мно­го је жу­стри­је во­ђен у зе­мља­ма где на­ци­фа­ши­стич­ка иде­о­ло­ги­ја ни­је би­ла опште при­хва­ће­на. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Само месец дана након званичне рехабилитације врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) и министра војног у влади проф. Београдског универзитета Слободана Јовановића – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, од стране државно-судских органа Републике Србије, у јуну месецу 2015. г. се појавила новопечена књига у форми монографије dr Dušana Stupara, Draža: Istina o četnicima: Ravnogorsko četništvo 1941−1945., Beograd: Vukotić medija−НИП Зрењанин (384 стр.) на латиничном алфабету. Књига се, бар у Београду у Кнез Михаиловој, налазила на ударном месту у излозима књижара које су је продавале како би одмах пролазницима запала за око. Књига на први поглед привлачи радозналост пролазника како својим насловом, обзиром да један просечни грађанин Србије (поготово Србин), очекује да прочита праву истину о „четницима“ Драже Михаиловића након вишедеценијског комунистичког мрака над овом круцијалном темом савремене повести југословенских народа и народности, тако и фотографијом самога Драже Михаиловића на насловној страни књиге. Цена књиге је приступачна (500 рсд), а квалитет ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Коме треба нова Титоник Србија?
*Континуитет геноцидног ума у Хрвата
“Краља Перу на бандеру”
*Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
*Василије Крестић: Званична српска политика својим ћутањем о НДХ наноси штету и подстиче усташлук који сваким даном јача
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
Стара шумадијска кућа и стари вајат из села Овсишта (Јошаница)
*КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Englezi: Draža nije zločinac
Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
Титова сахрана 8. маја 1980. године: Највећи скуп убица и диктатора
Злочином против геноцида
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
Šiptarska politika krvi i tla
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
*Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!
Србија између српа и чекића
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Share