Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!

Brat brata

Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија…

О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године.

Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред.

Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су табу тема у Србији. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста.

А, такав случај постоји још само у Русији, где милиони невино побијених људи после рушења друштвеног поретка још нису избројани, иако су недвосмислено показали две ствари: прво, једном покренути талас масовних злочина не зауставља се чином освајања власти, и друго, пре или касније комунисти почињу да се убијају и међусобно.

Тако је Стаљин поубијао готово целу гарнитуру Лењинових револуционара, да би се потом окренуо и против својих сарадника. У злогласним стаљинистичким чисткама убијено је и више од 100 југословенских комуниста – много више него што их је у Краљевини Југославији убила Жандармерија. Нестајали су Срби да би на њихово место били постављани Хрвати и Словенци.

Од 20 чланова последњег предратног Централног комитета Комунистичке партије Југославије у Москви је 1937. године ликвидирано њих 19. Саучесник у овим убиствима био је последњи, двадесети члан Централног комитета – Јосип Броз Тито. Он је тада постављен на чело КПЈ, где је наставио да примењује опробани стаљинистички метод: ликвидирати све стварне и потенцијалне непријатеље, почев од оних у својој близини.

У израз „класни непријатељ“, по директиви Коминтерне, од 9. маја 1941. потпале су две групе људи: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, као и сви чланови владајуће династије и свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције…

Директива је, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што је ускоро почело да се спроводи у дело. Најпре у Србији. И најпре по српским варошима и селима. И опет је употребљен познати рецепт са слањем Лењина да диже револуцију и разбија систем „изнутра“.

krcun vikipedija Први пут у српској јавности: ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА У СРБИЈИ!

Очекујући отпор Срба, 1941. године у Србију стиже 400 професионалних револуционара, пронађених у окупираним европским земљама, где су се склонили после пораза у Шпанском грађанском рату. На челу је Јосип Броз Тито. Пошто се показало да 400 револуционара није довољна бројка, они су потражили савезнике у робијашима одбеглим из затвора током априлском слома. Тако се у партизанима нашао и најпознатији криминалац у земљи Дража Глигоријевић, који је априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја, звани Цоја првоборац, из Крагујевца и многи други.

Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће“. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља“. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа.

„Неке сам убио и маљевима“, рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Немачки извештаји јављали су о клању жртава, а недићевски о убијању секирама. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероја, али су одустали јер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коју су Чачани првом приликом склонили. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића, док је други рођени брат, Душан, током рата био коректор у једном листу у Београду. То је био разлог да га после рата стрељају. Када су му други ухапшеници у ћелији рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он је одговорио: “Напротив, ја ћу први бити стрељан!“

Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили власт, комунисти су називали „другом фазом револуције“, у којој, према теорији, „треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним непријатељем“. Под „првом фазом револуције“ они подразумевају освајање власти свим средствима, а под „другом фазом“ учвршћивање власти, пре свега ликвидацијом стварних и потенцијалних непријатеља њихове странке. Ту „другу фазу“ почели су да спроводе у новим областима које су освојили: у источној Херцеговини и Црној Гори.

тито Први пут у српској јавности: ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА У СРБИЈИ!

На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био кријумчар дувана.

По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље“. Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља“, пише:

„Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…“

Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942″, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. Он пише да су Ј. Б. Тита и његов Централни комитет на нови талас злочина нарочито инспирисали успеси Црвене армије под Москвом и Стаљинов говор на прослави годишњице Октобарске револуције. У првој половини децембра 1941. године они су проценили да је дошло време за успостављање “диктатуре пролетаријата“, као “законом неограничене и на насиљу основане владавине пролетаријата над буржоазијом“.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Злочини се умножавају после 4. јануара 1942, када је у Херцеговину упућен Саво Ковачевић са делом Никшићког партизанског одреда. Било је притужби да су херцеговачки комунисти „меки“ у обрачуну са класним непријатељем, па је врх партије сматрао да ће им користити особа која је управо осудила на смрт петоро својих рођака. Ковачевићева десна рука био је још један „народни херој“ Петар Драпшин.

У злочинима је предњачио 1. ударни батаљон, специјално основан за ову намену. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Саво Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, секретар Окружног комитета КПЈ за северну Херцеговину, Миро Попара, доноси закључке са саветовања Врховног штаба и Централног комитета у Иванчићима, о “бескомпромисној борби против ‘петоколонаша’ српске националности“.

Већ 30/31. јануара Преки војни суд 1. батаљона осуђује на смрт 16 „најистакнутијих разбијача народноослободилачке борбе“ у Дабарској вили. Четворица су стрељана, а осталима је казна изречена условно на годину дана. Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, партизани су 27. фебруара под уобичајеним лажним оптужбама на Радачком бријегу стрељали 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Скоко, око убијених заиграли коло.

Један од најмонструознијих злочина одиграо се током 3. и 4. марта у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекој Груди, када партизани стрељају 41 особу. У Ластви су стрељали браћу Петра и Ивана Саичића, којима су као отежавајућу околност узели што су били добровољци на Солунском фронту. У селу Брајићевићи стрељали су 12 старијих људи. После обилног ручка, пред масом света, Драпшин је уперио пиштољ у Милана Зиројевића, рекавши: „Овога гађам у око“. Ипак је промашио, па је несрећника, који је говорио да ништа није крив, дотукао партизан Славко Коцка. Утом је родбина осуђених, до тада у неверици, стала да лелече, док су партизани започели песму и шенлучење, терајући родбину да им се придружи. „Та стравична мешавина песме и лелека остављала је поражавајући утисак на све присутне, изузимајући организаторе и извршиоце тог грозног чина“, пише у својим сећањима Саво Скоко.

Партизанско коло, над још топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку. Драпшин је ту изјавио: „Морамо убијати и невине заједно са квислинзима да не би нас они убијали“. На игранкама око убијених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље партизани су певали своју нову песму: “Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо“. У Добрељима су стрељали два старца и једног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.

Драпшина, потоњег команданта једне од комунистичких армија, Саво Скоко описује као „психички нестабилну личност“, уз напомену да се ова нестабилност „граничила са лудилом“. Непосредно после рата, у тренуцима психичког растројства, Драпшин је извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, деценијама скривали.

За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да је био још гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“.

Само у зборнику докумената Недићеве управе, која су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (цивила) у „Недићевој Србији“, пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртава комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија. Недићеве власти наставиле су да бележе убиства и наредних година. Августа 1942. године недићевци су евидентирали 18 случајева убистава цивила. На пример: „Трећег августа у селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима“. Или: „Тридесетог августа од стране комуниста убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит“.

Нови велики талас злочина покреће се крајем 1943, када су партизани отпочели са покушајима повратка у Србију. Међу најзверскијим била је ликвидација породице Радић у селу Мали Пожаревац, коју су извршили партизани из Космајског одреда, под командом Марка Никезића. Страдали су глава породице Никола, његова жена Новка, синови Живорад и Милорад и снаја Милева (Живорадова жена). У овом селу убили су укупно 34 особе, у оближњем Малом Поповићу 22, итд. Лакоћу с којом су убијали видимо и у дневнику 1. чете Космајског одреда: „Рад у чети: Читање ‘Пролетера’ са дискусијом. Бријање. Увече је чета извршила ликвидацију једне издајнице из Кусатка“, записано је за 20. јул 1943. А ово је запис за 21. јул: „…Индивидуално читање. Увече чета је извршила ликвидацију једног народног издајника у Кусатку“.

А, онда је стигло ослобођење… Права прилика за извођење „друге фазе револуције“ указала се, иза тенкова Црвене армије, октобра 1944. године. У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног“ Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге „На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“.

Овакав наступ комуниста у Србији потврђују и хрватски извори. Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали“. (Биланџић је забележио и Титову изјаву из 1974, поводом оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. „Па то и хоћу“, рекао је.)

Стојан Прибићевеић известио је један амерички лист 27. јануара 1945. године да се „после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу“. Била је то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи“.

Много година касније, мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила. А Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.

Припадник КНОЈ-а, Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 9-10 часова увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. „Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи“, сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. „За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније“, каже Мија Петровић.

Друга масовна гробница налази се у негдашњим Белимарковићевим воћњацима на Бањици. Овде је током рата било највеће немачко подземно складиште бензина на Балкану. Комунисти су цело складиште напунили лешевима, па су поред копали нове масовне гробнице, као и у Лисичјем потоку, у Железничкој колонији и на многим другим местима. Истовремено, концентрациони логор на Бањици није престао да ради, само је променио чуваре.

Судбину престонице, у одговарајућој сразмери, доживели су и сви други градови у Србији. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио је да ради. Нишлије и мештани околних села и варошица убијани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од највећих стратишта било је у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касније, приликом орања откопавали људске кости. Према минималној процени историчара Александра Динчића, у Алексинцу и околини комунисти су убили преко 600 особа.

Засад најдетаљнији попис жртава комуниста сачинили су историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић за чачански крај. Сакупили су имена 1.341 жртве, с тим што за 735 особа није било могуће утврдити од кога су страдале, али поуздано се зна да је реч о противницима комунизма. Овде треба додати још преко 1.000 младића које су комунисти насилно мобилисали и смишљено одводили пред немачке цеви на Сремском и другим фронтовима тога доба. Иницијатива да се откопа једна од масовних гробница, на помоћном игралишту ФК “Борац“, увек је пропадала.

У Крагујевцу, комунисти су највише убијали у Капислани, у кругу војне фабрике, а имали су и логор на Метином брду, такође преузет од нациста. У Крушевцу постоји чак и топоним Маџино гробље, према имену једног комунисте. У Ужицу, крајем 1944. и почетком 1945, убијали су у Скојевском парку на брду Пора, у Крчагову, где је данас градска болница, у Старом граду (данас: Теразије), као и у траншејама изнад Царине. У Ваљеву су убијали на брду Крушик, испод касарне Петог пука. Жртве лесковачког краја убијане су у околним селима, највише у Славнику, где је постојао и логор. У Горњем Милановцу, многи „народни непријатељи“ издахнули су под мукама у згради старог суда, где је била главна тамница. У самом граду егзекуције су биле на месту званом Гробље. У Ресави сваке ноћи су била стрељања крај друма Свилајнац – Црквенац, а масовна гробница постоји и у Расаднику. Масовне гробнице у Јагодини налазе се у багремару крај пута за Ракитово, у багремару Мике Младеновића и на Коњском гробљу, које се и данас зове Стрелиште, а у Зајечару на брду Краљевица, крај пута за село Вражогрнац, у потоку Змијанац, у јаругама према Бољевцу, на обалама Тимока, у шуми поред Тупижнице…

Као стрелиште у Шапцу послужила је стара тврђава, док је у Пожаревцу највише невиних грађана пало крај старог петровачког пута.

Једна од данашњих општина са највећим бројем жртава комунизма је Аранђеловац. Истраживач Раде Главаш сакупио је више од 500 имена убијених, која ће ускоро бити објављена у његовој књизи. Комплетан попис постоји и за општину Сопот, који садржи 202 имена убијених од комуниста.

У Новом Саду комунисти су убијали „народне непријатеље“ у Рајиној шуми, а у Банату највише у Делиблатској пешчари. На Космету, највише у Косовској Митровици, а постојао је и логор крај манастира Високи Дечани, у коме су кости остављали „кулаци“ из целе Србије.

Српска народна одбрана

Извор: http://www.srbijadanas.net/prvi-put-u-srpskoj-javnosti-zlocini-komunista-u-srbiji/#comment-105409

Kuca Cveca

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата…
Када се помене кољачки нагон Хрвата, сви ће одмах да помисле на усташе и НДХ, али мало ће њих да зна како је тај злочиначки менталитет много старији од усташа. Ова дивљаштва о којима ће сада бити реч се тотално поклапају са усташким кољачким менталитетом (и на жалост данас су већ скоро пали у заборав), једина разлика јесте што су се десила 300 година пре усташког покрета. У тридесетогодишњем рату (1618-1648) између католика и протестаната, на католичкој страни под водством Хабсбуршког цара су се борили многи (Мађари, Пољаци, Италијани, итд), али Немци су тада од свих њих једне посебно упамтили Хрвате. Европа је још у првој половини 17.-ог столећа сковала крилатицу-проклетницу која гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Овај срамни белег за читаву једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег рата 1618.-1648. г. који се водио између европских католика и протестаната (фактички европски Југ против европског Севера). Овај верски рат се ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Насиље на сваком кораку
Убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије је изазвало насилне антисрпске демонстрације гневних Хрвата и муслимана тог истог дана, 28. јуна 1914, и већим делом сутрашњег дана. Ово је довело до дубоке међуетничке подељености каква није забележена у дотадашњој историји. Руља је усмерила свој бес ка пословном простору у власништву знаменитих Срба, Српској православној цркви, школама, Српском културном друштву “Просвјета”, које је имало своје просторије у готово свим већим градовима, банкама и редакцијама српских новина. Током насиља у многим местима било је и мртвих. Предвече, 28. јуна 1914. године у Загребу је била несносна спарина. Али то не спречава неколико стотина Загрепчана, после вести да је у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, да крену у рушилачки поход. Главни хушкачи су праваши који позивају на обрачун са велеиздајницима Србима. Скандира се “Доле са Србијом! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле убице! Напоље из Загреба!” Новинар и члан уредништва пројугославенског листа “Обзор” Јосип Хорват овај ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
У част Стаљиновог рођендана, у варошици Рудо 21. децембра 1941. комунисти оснивају Прву пролетерску бригаду. После сукоба са Стаљином, 1948. године, они ће једноставно рећи да је 1. пролетерска бригада основана 22. децембра и од тада ће се тај датум славити као „Дан Југословенске народне армије“. Своју 2. пролетерску бригаду формирају 1. марта 1942. године у Чајничу. Том приликом Тито је, поред осталог, изговорио касније много пута поновљену реченицу: „Ми ћемо пуцати и на рођеног оца ако иде против народа!“[1]   Од свог наредбодавца из Москве међутим, Тито одмах добија критику поводом тих потеза; у депеши од 5. марта 1942. Коминтерна замера Брозу што је дао повода „присталицама енглеске и југословенске владе“ да сумњају како „партизански покрет добија комунистички карактер и да се усмерава ка совјетизацији Југославије“. Била је то тајна која се морала чувати све док се енглеске и југословенске трупе (четници) боре против сила Осовине. Зато „Дјед“ у истој депеши, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак… Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим… против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића… ипак… ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично… или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Руси одлучни да открију сва зверства усташа и нациста у Јасеновцу
Руски академик и историчар Јелена Гускова оцењује да усташки логор Јасеновац, по мучењима и убиствима, није имао премца међу концентрационим логорима у Другом светском рату. Логорашима су резали кожу, а онда су те ране посипали сољу, мучили их глађу и жеђу, излагали ниској температури и тешким физичким радовима – наводи руски академик и историчар Јелена Гускова. „Људи су убијани ножевима, камама, секирама, чекићима, дрвеним маљевима, металним шипкама, мотикама, кочевима, каишевима, вешањем, спаљивањем мртвих у специјалним пећима, а живих у гасним коморама“ – напомиње Гускова у интервјуу агенцији Срна. Оне који су изгубили свест и који су били израњавани – газили су ногама, гушили и давили у Уни и Сави. Гускова верује да ће Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, чији је и сама члан, открити нове архивске материјале, документа и фотографије, које говоре о страшним злочинима нациста и усташа. Она сматра да је број жртава Јасеновца постао политичко питање те да власти Хрватске, у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Јосип Броз Тито као робијаш
О пореклу Јосипа Броза Тита воде се многе теорије завере, а по многима није био Југословен, ни Хрват, већ неки страни агент. Тако се у све ове приче умешала и ЦИА која тврди да је био Пољак, али те детаље смо колико-толико чули. Ипак у биографији Броза може се пронаћи податак да је био осуђен на 5 година робије, али о томе како је Тито проводио време “иза браве” се мало зна. Телеграф.рс осим фотографија доживотног председника СФРЈ из затвора вам доноси и причу о овом периоду живота МАРШАЛА. Тито се, према историјским подацима до којих је дошао наш портал у јесен 1920. године вратио у Загреб где ступа у редове Комунистичке партије Југославије. Исте године партија је одлуком краља забрањена. Када 1921. остаје без посла запошљава се у млину у месту Великом Тројству где је са својом тадашњом супругом живео до касног пролећа 1925. године. Ту му се родило троје деце. Прво дете ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица. Одломак из књиге „Голгота Раковичке парохије“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“. Ова и друге књиге ове издавачке куће могу да се купе у „Ризници Земун“, књижари задужбине манастира Хиландар, црквеним продавницама, књижарама Делфи, Лагуна, Вулкан. Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Da je Dubrovnik do 20. veka bio srpski, a ne hrvatski grad govore i činjenice. Prema podacima koje je skupila Austrougarska država, kada je 31. decembra 1890. godine popisala stanovništvo grada Dubrovnika, srpskim jezikom govori apsolutna većina od 5.823 ljudi, italijanskim 677,  češkim 48,  poljskim 6, nemačkim 263 i mađarskim 384. Foto: Dubrovnik – kalendar za prostu 1898 godinu Tu su i podaci za druga mesta u opštini Dubrovnik, a podaci su tu još frapantniji, jer Srbi u većini mesta čine 100 odsto stanovništa. Dakle, iz priloženog možemo videti da hrvatski jezik nije ni postojao kao jezik kojim se pričalo u Dubrovniku i okolini. Ako to nije dovoljno, treba reći da je tadašnji papa, Lav XIII (1810-1903), javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi. Utemeljivač hrvatske istorije: U Dubrovniku se oduvek govorilo srpski Foto: Wikimedia Commons "U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini". To je tvrdio Natko Nodilo, koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем...) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави). Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања Тито и Милован Ђилас: Хрват и Црногорчина на заједничком задатку уништавања Српства ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи: - Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра: а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса. б) НОВЈ сматра четнике ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Титоизам и патриотизам:  За кога су се борили Брозови партизани?
Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Сажетак: Тема овог рада спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био и књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
Leto tek što je počinjalo. Ondašnje novine su objavile da je bilo prijatnih 25 stepeni. Bio je pijačni dan, pa je stanovništvo iz okolnih sela požurilo da u gradu proda šta može. I đaci su baš tada dolazili da preuzmu knjižice. Raspust tek što je počeo. Nemačka okupacija se tog 5. juna 1941. godine u Smederevu nije naročito osećala. Naravno, tu i tamo, videli su se nemački vojnici, ali se narod slobodno kretao, trgovalo se i radilo, pa je i život nekako išao dalje. Samo dan pre, u gradu je gostovala pozorišna trupa iz Novog Sada. A onda se začula eksplozija iz pravca tvrđave, jednog od simbola Smedereva koji se nalazi u centru grada. Dan kada se dogodilo nezamislivo Smederevska tvrđava pre katastrofe sa naslaganom municijom i vojnom opremom, Foto: Wikipedia Posle kapitulacije Jugoslavije, Nemci su odredili Smederevo kao mesto na kome će se skladištiti sva zarobljena oprema, oružje, municija i benzin. U gradu je ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито у 42. Вражјој дивизији
Први светски рат започео је силовито. Аустроугарска армада кренула је на Србију са три армије, које су бројале 220.000 војника, које су биле добро опремљене најсавременијим ратним средствима. Против себе имали су српску војску, измрцварену балканским ратовима, бремениту многим проблемима. Није било муниције, није било довољно униформи, није било довољно хране као ни остале ратне опреме. Био је то класичан пример судара Давида и Голијата. Држава која је имала 53 милиона становника напала је земљу са нешто више од четири милиона житеља. Бројне формације аустроугарске војске, дивизије и пукови били су састављени искључиво од јужнословенског живља из Двојне монархије. Хрвати, Словенци, па и Срби, чинили су окосницу удара преко Дрине .Допринос тих јединица, које су у 28. јула 1914. године кренуле да поробе Србију, да је униште као државу, да је избришу са политичке и географске мапе Европе, најбoље могу да сведоче подаци о броју одликованих војника и официра, Хрвата, муслимана, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
ДРУГОСРБИЈАНЦИ ПОНОВО ЈАШУ Ове јесени се у Београду, окуженим духом самопорицања и неотитоизма, појавио Антифашистички манифест, који су обнародовали Савез антифашиста Србије, Жене у црном и Хелсиншки одбор за људска права. Предвођени Сташом Зајовић и Соњом Бисерко, домаћи „антифашисти“ подсетили су да је Србија, после распада СФРЈ, уместо „антифашизма, демократије и мира“, изабрала „пут национализма, рехебилитације четничког покрета, оживљања пројекта о Великој Србији, нетолеранције и ратне авантуре“. У стилу песме из „наводно ослободилачке борбе“, Млада партизанка бомбе бацала, потписници манифеста су за сва зла нашег друштва, од незапослености, преко корупције, до „масовне апатије“, оптужили „неспособну политичку класу и њену злочиначку равногорску идеологију“ (Борис Тадић равногорац? Ивица Дачић и Дража? Вучићев саветник није Гузенбауер, него Калабић?) Антифашисти/киње тако усташе против закона о изједначавању четника и партизана као и против рехабилитације четника, чиме се, веле, „оправдавају четнички злочини, рехабилитује фашизам, а сарадници фашиста проглашавају антифашистима и најзад релативизују фашизам и антифашизам“. То све доприноси ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
На билатералном састанку председника Русије и званичних представника Европског јеврејског конгреса 19. јануара 2016. године, Јевреји замолише Владимира Путина да предузме потребне кораке зарад побољшања генерално лошег положаја јеврејске заједнице на Старом континенту. И гле, председник Путин, не баш у шали, позва све европске и Јевреје из целог света а што су отишли из СССР-а  да напросто емигрирају у Русију. На први поглед, веома племенит па чак и демократичан потез руског председника. Али... Хајде да мало проанализирамо целу ствар. По представницима Јевреја, постоје бар две "несношљивости" положаја Јевреја у Европи, због: 1) антисемитизма, и; 2) прилива муслиманских имиграната са Блиског истока у Европу. Стога су ова и оваква два разлога, по Јеврејима, сасвим довољна за исељавање из Европе, а по председнику Путину, да их позове да емигрирају у Русију. Овде нећемо разматрати зашто европски Јевреји не желе да се иселе у своју националну државу - Израел (нити у САД), већ нас интересује ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
*Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата…
*Насиље на сваком кораку
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
*Руси одлучни да открију сва зверства усташа и нациста у Јасеновцу
*Интервју Владислава Б. Сотировића: Косовски сценарио за Македонију
*Јосип Броз Тито као робијаш
*Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
*Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Титова сарадња са Немцима
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
*Тито у 42. Вражјој дивизији
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
*Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
Share