Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!

Brat brata

Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија…

О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године.

Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред.

Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су табу тема у Србији. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста.

А, такав случај постоји још само у Русији, где милиони невино побијених људи после рушења друштвеног поретка још нису избројани, иако су недвосмислено показали две ствари: прво, једном покренути талас масовних злочина не зауставља се чином освајања власти, и друго, пре или касније комунисти почињу да се убијају и међусобно.

Тако је Стаљин поубијао готово целу гарнитуру Лењинових револуционара, да би се потом окренуо и против својих сарадника. У злогласним стаљинистичким чисткама убијено је и више од 100 југословенских комуниста – много више него што их је у Краљевини Југославији убила Жандармерија. Нестајали су Срби да би на њихово место били постављани Хрвати и Словенци.

Од 20 чланова последњег предратног Централног комитета Комунистичке партије Југославије у Москви је 1937. године ликвидирано њих 19. Саучесник у овим убиствима био је последњи, двадесети члан Централног комитета – Јосип Броз Тито. Он је тада постављен на чело КПЈ, где је наставио да примењује опробани стаљинистички метод: ликвидирати све стварне и потенцијалне непријатеље, почев од оних у својој близини.

У израз „класни непријатељ“, по директиви Коминтерне, од 9. маја 1941. потпале су две групе људи: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, као и сви чланови владајуће династије и свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције…

Директива је, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што је ускоро почело да се спроводи у дело. Најпре у Србији. И најпре по српским варошима и селима. И опет је употребљен познати рецепт са слањем Лењина да диже револуцију и разбија систем „изнутра“.

krcun vikipedija Први пут у српској јавности: ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА У СРБИЈИ!

Очекујући отпор Срба, 1941. године у Србију стиже 400 професионалних револуционара, пронађених у окупираним европским земљама, где су се склонили после пораза у Шпанском грађанском рату. На челу је Јосип Броз Тито. Пошто се показало да 400 револуционара није довољна бројка, они су потражили савезнике у робијашима одбеглим из затвора током априлском слома. Тако се у партизанима нашао и најпознатији криминалац у земљи Дража Глигоријевић, који је априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја, звани Цоја првоборац, из Крагујевца и многи други.

Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће“. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља“. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа.

„Неке сам убио и маљевима“, рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Немачки извештаји јављали су о клању жртава, а недићевски о убијању секирама. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероја, али су одустали јер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коју су Чачани првом приликом склонили. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића, док је други рођени брат, Душан, током рата био коректор у једном листу у Београду. То је био разлог да га после рата стрељају. Када су му други ухапшеници у ћелији рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он је одговорио: “Напротив, ја ћу први бити стрељан!“

Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили власт, комунисти су називали „другом фазом револуције“, у којој, према теорији, „треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним непријатељем“. Под „првом фазом револуције“ они подразумевају освајање власти свим средствима, а под „другом фазом“ учвршћивање власти, пре свега ликвидацијом стварних и потенцијалних непријатеља њихове странке. Ту „другу фазу“ почели су да спроводе у новим областима које су освојили: у источној Херцеговини и Црној Гори.

тито Први пут у српској јавности: ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА У СРБИЈИ!

На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био кријумчар дувана.

По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље“. Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља“, пише:

„Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…“

Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942″, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. Он пише да су Ј. Б. Тита и његов Централни комитет на нови талас злочина нарочито инспирисали успеси Црвене армије под Москвом и Стаљинов говор на прослави годишњице Октобарске револуције. У првој половини децембра 1941. године они су проценили да је дошло време за успостављање “диктатуре пролетаријата“, као “законом неограничене и на насиљу основане владавине пролетаријата над буржоазијом“.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Злочини се умножавају после 4. јануара 1942, када је у Херцеговину упућен Саво Ковачевић са делом Никшићког партизанског одреда. Било је притужби да су херцеговачки комунисти „меки“ у обрачуну са класним непријатељем, па је врх партије сматрао да ће им користити особа која је управо осудила на смрт петоро својих рођака. Ковачевићева десна рука био је још један „народни херој“ Петар Драпшин.

У злочинима је предњачио 1. ударни батаљон, специјално основан за ову намену. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Саво Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, секретар Окружног комитета КПЈ за северну Херцеговину, Миро Попара, доноси закључке са саветовања Врховног штаба и Централног комитета у Иванчићима, о “бескомпромисној борби против ‘петоколонаша’ српске националности“.

Већ 30/31. јануара Преки војни суд 1. батаљона осуђује на смрт 16 „најистакнутијих разбијача народноослободилачке борбе“ у Дабарској вили. Четворица су стрељана, а осталима је казна изречена условно на годину дана. Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, партизани су 27. фебруара под уобичајеним лажним оптужбама на Радачком бријегу стрељали 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Скоко, око убијених заиграли коло.

Један од најмонструознијих злочина одиграо се током 3. и 4. марта у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекој Груди, када партизани стрељају 41 особу. У Ластви су стрељали браћу Петра и Ивана Саичића, којима су као отежавајућу околност узели што су били добровољци на Солунском фронту. У селу Брајићевићи стрељали су 12 старијих људи. После обилног ручка, пред масом света, Драпшин је уперио пиштољ у Милана Зиројевића, рекавши: „Овога гађам у око“. Ипак је промашио, па је несрећника, који је говорио да ништа није крив, дотукао партизан Славко Коцка. Утом је родбина осуђених, до тада у неверици, стала да лелече, док су партизани започели песму и шенлучење, терајући родбину да им се придружи. „Та стравична мешавина песме и лелека остављала је поражавајући утисак на све присутне, изузимајући организаторе и извршиоце тог грозног чина“, пише у својим сећањима Саво Скоко.

Партизанско коло, над још топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку. Драпшин је ту изјавио: „Морамо убијати и невине заједно са квислинзима да не би нас они убијали“. На игранкама око убијених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље партизани су певали своју нову песму: “Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо“. У Добрељима су стрељали два старца и једног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.

Драпшина, потоњег команданта једне од комунистичких армија, Саво Скоко описује као „психички нестабилну личност“, уз напомену да се ова нестабилност „граничила са лудилом“. Непосредно после рата, у тренуцима психичког растројства, Драпшин је извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, деценијама скривали.

За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да је био још гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“.

Само у зборнику докумената Недићеве управе, која су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (цивила) у „Недићевој Србији“, пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртава комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија. Недићеве власти наставиле су да бележе убиства и наредних година. Августа 1942. године недићевци су евидентирали 18 случајева убистава цивила. На пример: „Трећег августа у селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима“. Или: „Тридесетог августа од стране комуниста убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит“.

Нови велики талас злочина покреће се крајем 1943, када су партизани отпочели са покушајима повратка у Србију. Међу најзверскијим била је ликвидација породице Радић у селу Мали Пожаревац, коју су извршили партизани из Космајског одреда, под командом Марка Никезића. Страдали су глава породице Никола, његова жена Новка, синови Живорад и Милорад и снаја Милева (Живорадова жена). У овом селу убили су укупно 34 особе, у оближњем Малом Поповићу 22, итд. Лакоћу с којом су убијали видимо и у дневнику 1. чете Космајског одреда: „Рад у чети: Читање ‘Пролетера’ са дискусијом. Бријање. Увече је чета извршила ликвидацију једне издајнице из Кусатка“, записано је за 20. јул 1943. А ово је запис за 21. јул: „…Индивидуално читање. Увече чета је извршила ликвидацију једног народног издајника у Кусатку“.

А, онда је стигло ослобођење… Права прилика за извођење „друге фазе револуције“ указала се, иза тенкова Црвене армије, октобра 1944. године. У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног“ Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге „На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“.

Овакав наступ комуниста у Србији потврђују и хрватски извори. Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали“. (Биланџић је забележио и Титову изјаву из 1974, поводом оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. „Па то и хоћу“, рекао је.)

Стојан Прибићевеић известио је један амерички лист 27. јануара 1945. године да се „после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу“. Била је то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи“.

Много година касније, мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила. А Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.

Припадник КНОЈ-а, Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 9-10 часова увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. „Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи“, сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. „За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније“, каже Мија Петровић.

Друга масовна гробница налази се у негдашњим Белимарковићевим воћњацима на Бањици. Овде је током рата било највеће немачко подземно складиште бензина на Балкану. Комунисти су цело складиште напунили лешевима, па су поред копали нове масовне гробнице, као и у Лисичјем потоку, у Железничкој колонији и на многим другим местима. Истовремено, концентрациони логор на Бањици није престао да ради, само је променио чуваре.

Судбину престонице, у одговарајућој сразмери, доживели су и сви други градови у Србији. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио је да ради. Нишлије и мештани околних села и варошица убијани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од највећих стратишта било је у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касније, приликом орања откопавали људске кости. Према минималној процени историчара Александра Динчића, у Алексинцу и околини комунисти су убили преко 600 особа.

Засад најдетаљнији попис жртава комуниста сачинили су историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић за чачански крај. Сакупили су имена 1.341 жртве, с тим што за 735 особа није било могуће утврдити од кога су страдале, али поуздано се зна да је реч о противницима комунизма. Овде треба додати још преко 1.000 младића које су комунисти насилно мобилисали и смишљено одводили пред немачке цеви на Сремском и другим фронтовима тога доба. Иницијатива да се откопа једна од масовних гробница, на помоћном игралишту ФК “Борац“, увек је пропадала.

У Крагујевцу, комунисти су највише убијали у Капислани, у кругу војне фабрике, а имали су и логор на Метином брду, такође преузет од нациста. У Крушевцу постоји чак и топоним Маџино гробље, према имену једног комунисте. У Ужицу, крајем 1944. и почетком 1945, убијали су у Скојевском парку на брду Пора, у Крчагову, где је данас градска болница, у Старом граду (данас: Теразије), као и у траншејама изнад Царине. У Ваљеву су убијали на брду Крушик, испод касарне Петог пука. Жртве лесковачког краја убијане су у околним селима, највише у Славнику, где је постојао и логор. У Горњем Милановцу, многи „народни непријатељи“ издахнули су под мукама у згради старог суда, где је била главна тамница. У самом граду егзекуције су биле на месту званом Гробље. У Ресави сваке ноћи су била стрељања крај друма Свилајнац – Црквенац, а масовна гробница постоји и у Расаднику. Масовне гробнице у Јагодини налазе се у багремару крај пута за Ракитово, у багремару Мике Младеновића и на Коњском гробљу, које се и данас зове Стрелиште, а у Зајечару на брду Краљевица, крај пута за село Вражогрнац, у потоку Змијанац, у јаругама према Бољевцу, на обалама Тимока, у шуми поред Тупижнице…

Као стрелиште у Шапцу послужила је стара тврђава, док је у Пожаревцу највише невиних грађана пало крај старог петровачког пута.

Једна од данашњих општина са највећим бројем жртава комунизма је Аранђеловац. Истраживач Раде Главаш сакупио је више од 500 имена убијених, која ће ускоро бити објављена у његовој књизи. Комплетан попис постоји и за општину Сопот, који садржи 202 имена убијених од комуниста.

У Новом Саду комунисти су убијали „народне непријатеље“ у Рајиној шуми, а у Банату највише у Делиблатској пешчари. На Космету, највише у Косовској Митровици, а постојао је и логор крај манастира Високи Дечани, у коме су кости остављали „кулаци“ из целе Србије.

Српска народна одбрана

Извор: http://www.srbijadanas.net/prvi-put-u-srpskoj-javnosti-zlocini-komunista-u-srbiji/#comment-105409

Kuca Cveca

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Права истина о Европској унији
Желите ли да живите у земљи у којој парламент не доноси законе, а председника не бира народ? Желите ли да Република Србија приступи федералној диктаторској супердржави и финансира Енглеску? Погледајте кратак преглед невероватних чињеница о Европској унији од којих многе сигурно нећете никада чути на главним српским телевизијама ни прочитати у српским новинама. Готово су сви тзв. Очеви Европе, од краја Првог светског рата на овамо, заступали идеју о Европи као о савезној држави (насупрот Де Головој идеји о Европи као заједници суверених држава), али се план федерализације спроводио полако, корак по корак: од јединственог тржишта за угаљ и челик, економске заједнице и уније па до потпуне федерализације Европе (успостављене Лисабонским уговором како се назива Устав Европе). Данас је ЕУ у пуном смислу савезна држава. Закони ЕУ су изнад закона држава чланица. И врло су опсежни: устав ЕУ има 170. 000 страница. Сви досад издани Службени листови ЕУ, у којима Унија штампа своје ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Од рехабилитације ка деидеологизацији
Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године? Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Ако се Запад и надао да је сан о „великој Албанији“ само сан, онда изгледа долази време да се суочи с кошмарном јавом. Амбасадор Велике Британије у Приштини Рори О′Конел, искрено се, како рече, забринуо да „уједињење Косова и Албаније — звучи као претња“. Па немогуће да Запад заиста годинама мисли да је прича о „великој Албанији“ само мит који се преноси са колена на колено. © Sputnik/ Бранкица Ристић Aлбанац у Приштини са заставом Дарданије (Илирске државе која се простирала на територији данашњег Косова, јужне Србије, Македоније и Албаније) Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Комунистичка уравниловка
Један професор економије на једном локалном колеџу у Америци је из свог испита дао слабе оцене већини ученика из разреда. Урадио је то приликом оцењивања њиховог рада који се односио на слободно изабрану тему. Био је изненађен зато што је велика већина  ученика инсистирали на тврдњи "да је социјализам до краја успостављен у целом свету нико неби био сиромашан и нико неби био богат и да је то систем где влада велика једнакост за све". Али професор се није само задржао на томе. Хтео је да им помогне како да те слабе оцене поправе и показао им је конкретне примере како је њихов закључак о једном систему и животу унутар тог система погрешан. Професор је рекао: У реду! Сада ћемо урадити један експеримент у оквиру ваше класе. У експерименту ћемо заменити оцене  доларима... то ће бити ваша егзистенцијална примања која стичете радом приликом запослења а од чега издржавате себе и вашу породицу. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Са 14 година сам доведена у Јасеновац
Милица Секулић (87) прича о масовном страдању Срба у Доњој Градини код Козарске Дубице, од усташа. ДЕВЕТ гробних поља на подручју Доње Градине код Козарске Дубице седам деценија опомињу и крију страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на најмонструознији начин убијено је 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила је бројне чланове породице. – То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са мајком и сестром. Покушала сам чак да побегнем, али сам одустала, јер нисам хтела мајку да оставим. Људе су трпали у вагоне, било је све заглавило од муке и јада. И мог оца су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Континуитет геноцидног ума у Хрвата
Реаговања и коментари на недавни текст „Корени геноцида: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао“ били су разноврсни и занимљиви. Начин како је овај читалац доживео тему је типичан: „Прочитао сам на ФСК текст о Анти Старчевићу. Невјероватно је колико мало се Срби баве овим хрватским идеологом и расистом. Посебно је невјероватно да се нико није запитао, прије формирања заједничке државе, са ким ми то намјеравамо да правимо државу? Ако ми дозвољавате неколико интересантних детаља. Мајка Анте Страчевића се звала Милица!? По мајци Србин, по оцу Хрват. Није ово јединствен случај у Хрвата. Други такав случај је ‘блаженик’ из Бање Луке Иван Мерц. Његова мајка је мађарска Јеврејка, а отац Аустријанац. Други ‘знаменити’ бањалучанин је Феликс Ниеџиелски. Његова мајка је била Георгина Славнић, Српкиња из Вараждина која се удала за Пољака Антона Никодема. Феликс је био једно вријеме на челу Хрватских крижара чији је идеолог био Мерц!? Георгина Славнић је сахрањена на бањалучком ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
ЕУ врши огроман притисак на Србију, приморавајући је да уводи санкције против Русије, и доводи у реалну опасност ступање у ЕУ, чему су Срби тежили последњих 15 година, одлучивши се на озбиљне уступке за земљу, сматра руководилац Центра за проучавање савремене Балканске кризе Института за славистику РАН, академик Српске Академије наука и уметности Јелена Гускова. Европски комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу Јоханес Хан уочи посете Београду изјавио је у интервјуу за београдски лист Вечерње новости да је Србија дужна да увде санкције против Русије ако жели да ступи у ЕУ. Притисак на Србију се стално врши, и мада је она све време вршила озбиљне уступке како би ступила у ЕУ, притисак ће се наставити. Данас се исти покушај притиска врши на Русију, систем санкција је из исте приче, али са нама је теже разговарати, ми смо јачи, а са Србијом је лако, зато је у тој ситауцији подршка ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
Истраживачи у Меморијалном музеју холокауста су документовали све нацистичке концентрационе логоре, гета, места на којима се одвијао робовски рад, као и фабрике смрти које су постојале широм Европе. Документовано је чак 42.500 локација. Бројка укључује 30.000 кампова с робовском радном снагом, као и 980 концентрационих логора. Ранији подаци су показивали да је логора широм Европе било око 7.000. Истраживачи сматрају да је око 20 милиона људи умрло или су били затворени у логорима. Међу местима насиља су били и центри у којима су трудне жене биле присиљаване на абортусе или су њихова деца убијана недуго након рођења. Варшавски гето је био највећи, у једном тренутку тамо је било смештено око пола милиона људи. Комплетирање ове грађе очекује се до 2025. године. После краткотрајног априлског рата 1941. године, низови железничких вагона пуних олова, који су транспортовали производ до Енглеске, били су облепљени немачким натписима. И правац јс био други: ,,Nach Deutschland”. Немци су одмах по заузимању Косовске Митровице упутили ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Недовршена и необавезна размишљања српских академика, украдена из фиока САНУ, постала су позната као „Меморандум САНУ“ и послужила су Западу да на Србију и српски народ свали сву кривицу рата изазваног распадом Југославије. Мало је познато да су и Словенци имали свој меморандум. Меморандум САНУ је уџбенички пример спиновања медијске и друштвене појаве, каже историчар Предраг Марковић. „Један недовршени документ, необавезно сакупљена размишљања групе академика почео је да се тумачи као злослутни нацрт за разбијање Југославије, малтене као Хитлеров ’Мајн кампф‘. Да бисмо проверили има ли истине у таквој осуди Меморандума морамо да се сетимо какав је тренутак била јесен 1986. године“, каже Марковић. Већина тема које Меморандум обрађује у том тренутку нису тајна, додаје он. Новине већ увелико пишу о прогону Срба са Косова, о економским проблемима у развоју Србије. Оно што је ново је притужба на положај Срба у Хрватској, али најважнија ствар где се види колико су оптужбе ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Серија од које се много очекивало, а која је већину гледалаца разочарала. Још од прве епизоде видело се да нешто не шти­ма: Југословенска војска приказана је кроз лик једног пијаног официра који не хаје за немачки напад, 6. априла 1941, док су комунисти приказани нападно афирмативно, и то чак по стереотипима из доба соцреализма 1950-тих година, које су и они сами превазишли. Меки повез, формат А-5, 160 страна, илустровано. Због прескупе поштарине за једну књигу, препоручујемо пакете са попустима. ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона. За поруџбине из иностранства молимо кликните ОВДЕ. САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ПРВИ ДЕО: КАКО ЈЕ НАСТАЛА СЕРИЈА? Далибор на Равној Гори . . . . . . . ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Frankfurter algemajne cajtung piše da Hrvatska i Slovenija više ne veličaju Josipa Broza Tita koga taj list naziva “jednim od najvećih masovnih ubica 20. veka”. Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung piše kako “Hrvatska i Slovenija više ne žele da slave herojskog vođu”. Novinar Karl-Peter Švarc piše da je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović, kada je stupila na dužnost, odstranila iz službene vile na Pantovčaku Titovu bistu, zato što, kao što je rekla “odbija da identifikuje komunističkog diktatora sa hrvatskim antifašizmom”. – Na reakciju hrvatske levice nije trebalo dugo čekati. Bivši predsednik Josipović je kritikovao taj potez kao loš politički signal, a socijaldemokratski premijer Zoran Milanović je optužio predsednicu da odstranjivanjem Titove biste manipuliše istoriju – piše novinar. – Sporna je i agenda Kolinde Grabar-Kitarović na godišnjicu završetka rata – 26. aprila je učestvovala na komemorativnoj svečanosti u Jasenovcu; tamo su ubijene hiljade Jevreja i Srba. Zvanična proslava Dana pobede se održava pod njenim pokroviteljstvom 9. maja ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Колаборација Брозових партизана са усташама: Једна аутентична фотографија
Источна Босна 1942. г.: Руковање Брозовог партизана са усташом Анта Павелића. Типичан доказ о круцијалној, систематској, свеобухватној и планској колаборацији два Хрвата и њихових војски на просторима усташке Неовисне Државе Хрватске у току читавог Другог светског рата. Сарадња се односила искључиво против Југословенске Војске у Отаџбини под командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића Расправљајте на нашој Твитер страници! Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
Од самог почетка “демократских промена“ 1990. године, невоља је била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст… Велику и лепу кућу Сотировића у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи, у њој данас живи мајка Зорана Ђинђића. Драгољуба Мићуновића су као комунисту пребацили у разред више у гимназији. ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Демократска странка је некада, по природи ствари, била антикомунистичка. Њен председник др Милан Грол био је у истој влади са генералом Дражом Михаиловићем, секретар др Брана Ивковић био је на Равној Гори, председник Демократске омладине Милија Јанићијевић био је истакнути Дражин сарадник, члан председништва и народни посланик др Драгић Јоксимовић бранио је Дражу на суду, итд. Међутим, када је последњих дана 1989. године обнављана Демократска странка, на скупу су доминирали комунисти попут Милована Ђиласа, Добрице Ћосића и Драгољуба Мићуновића, као и потомци истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Писац Борислав Пекић, који је као демократски омладинац робијао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тајна династије која је владала Србијом више од два века
Немањићи су најпознатија средњовековна српска династија која је владала овим простором више од два века. Име је добила по свом оснивачу Стефану Немањи који је био велики жупан Рашке владар који је ударио темеље стварања моћне српске државе у средњем веку. Велики жупан Стефан (Симеон) Немања (у средини, изнад врата) - оснивач Српске државе и родоначелник династије Немањића, Црква Богородице Љевишке (Фото: slavjan.org.rs)   Династија је дала једанаест владара од којих је последњи био цар Стефан Урош V познат и као Нејаки. Међутим, иако су се сви владари ове династије звали Стефан, ниједноме од њих то заправо није било право име. "Онај који је крунисан" Први који је, свесно или несвесно, започео ову традицију заправо је био Стефан Немања. Владика Николај Велимировић наводи да име Немања, иако библијско, никада пре није било употребљено међу хришћанским Србима, свакако не међу оним угледнијим, принчевима, жупанима и војводама све до доба Стефана Немање. Његово лично име било је Немања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Процес тзв. „рехабилитације“ врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића поново је (наравно намерно) ушао у субноровски ћорсокак титоистичког судства у Републици Остатака Србије што је потпуно разумљиво и схватљиво уколико се зна где се води и од кога судски поступак. Наравно, субноровским владајућим структурама у титоистичкој Србији у којој аустроугарски каплар из 42. Хрватске домобранске „Вражје дивизије“ и даље влада из гроба („И после Тита, Тито!“) је од кључног значаја да се рехабилитациони процес развлачи што дуже и по могућности у недоглед. Међутим, овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење: Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога? С једне стране, за сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
Leto tek što je počinjalo. Ondašnje novine su objavile da je bilo prijatnih 25 stepeni. Bio je pijačni dan, pa je stanovništvo iz okolnih sela požurilo da u gradu proda šta može. I đaci su baš tada dolazili da preuzmu knjižice. Raspust tek što je počeo. Nemačka okupacija se tog 5. juna 1941. godine u Smederevu nije naročito osećala. Naravno, tu i tamo, videli su se nemački vojnici, ali se narod slobodno kretao, trgovalo se i radilo, pa je i život nekako išao dalje. Samo dan pre, u gradu je gostovala pozorišna trupa iz Novog Sada. A onda se začula eksplozija iz pravca tvrđave, jednog od simbola Smedereva koji se nalazi u centru grada. Dan kada se dogodilo nezamislivo Smederevska tvrđava pre katastrofe sa naslaganom municijom i vojnom opremom, Foto: Wikipedia Posle kapitulacije Jugoslavije, Nemci su odredili Smederevo kao mesto na kome će se skladištiti sva zarobljena oprema, oružje, municija i benzin. U gradu je ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Права истина о Европској унији
*Од рехабилитације ка деидеологизацији
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
*Комунистичка уравниловка
*Са 14 година сам доведена у Јасеновац
*Континуитет геноцидног ума у Хрвата
*ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
*Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
И Словенци су имали свој „меморандум“
*Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
*Рехабилитација истине
*Колаборација Брозових партизана са усташама: Једна аутентична фотографија
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
*Тајна династије која је владала Србијом више од два века
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
Share