Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године

У част Стаљиновог рођендана, у варошици Рудо 21. децембра 1941. комунисти оснивају Прву пролетерску бригаду. После сукоба са Стаљином, 1948. године, они ће једноставно рећи да је 1. пролетерска бригада основана 22. децембра и од тада ће се тај датум славити као „Дан Југословенске народне армије“.

Своју 2. пролетерску бригаду формирају 1. марта 1942. године у Чајничу. Том приликом Тито је, поред осталог, изговорио касније много пута поновљену реченицу: „Ми ћемо пуцати и на рођеног оца ако иде против народа!“[1]  

Од свог наредбодавца из Москве међутим, Тито одмах добија критику поводом тих потеза; у депеши од 5. марта 1942. Коминтерна замера Брозу што је дао повода „присталицама енглеске и југословенске владе“ да сумњају како „партизански покрет добија комунистички карактер и да се усмерава ка совјетизацији Југославије“. Била је то тајна која се морала чувати све док се енглеске и југословенске трупе (четници) боре против сила Осовине. Зато „Дјед“ у истој депеши, наставља са прекорима: „Зашто вам је на пример било потребно да образујете специјалну пролетерску бригаду? Па сада се основни и непосредни задатак састоји у томе да се уједине сви антихитлеровски елементи, да се разбију окупатори и извојује национално ослобођење.“[2]

У још једној депеши с почетка марта 1942. Коминтерна наводи: „Пораз фашистичких бандита и ослобођење од окупатора, то је сада основни задатак, задатак који стоји изнад свих осталих задатака. Узимајте у обзир да се Совјетски Савез налази у уговорним односима са југословенским краљем и владом и да би отворено иступање против ових створило нове тешкоће у заједничким ратним напорима и односима између Совјетског Савеза, с једне стране, и Енглеске и Америке, с друге. Питање ваше борбе не посматрајте само са своје, националне тачке гледишта, него и са интернационалне тачке гледишта енглеско-совјетско-америчке коалиције. Учвршћујући свестрано своје позиције у народноослободилачкој борби, покажите у исто време више политичке еластичности и способности за маневрисање.“[3]

Родо, на Стаљинов рођендан 21. децембра 1941.

Своје прво ангажовање у борби, наведене јединице имале су против Срба, тј. четника. А да морални амбис у који су упале буде што дубљи, побринула се чињеница, да су те борбе водиле у садејству са усташама „Црне легије“. Броз их је са југа послао у Источну Босну, са задатком да окупе локалне партизанске одреде и да је „очисте од четника“,[4] истовремено када је и Францетић са својим усташама покренуо офанзиву из Сарајева, у циљу избијања на „хрватску државну границу“ на Дрини.

Генерал Бадер је о сарадњи партизана и усташа против четника први пут јавио 20. марта 1942: „Између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде, изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других.“ У извештају од 31. марта он је имао више информација: „Усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом.“[4а]

О исходу тих борби Бадер је јавио 10. априла: „Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.“[5]

Четници су имали три линије фронта, како би заштитили повлачење збегова преко Дрине. Све три линије су сломљене и дошло је до масакра српских цивила од стране усташа. Убрзо после садејства са усташама, Врховни штаб повлачи 1. и 2. пролетерску бригаду у Црну Гору. Преостале партизанске јединице у Источној Босни биле су симболичне у односу на бројно стање четника.

Партизанске бригаде у Херцеговини 1942.

Као и све остале, и „совјетска република“ у Источној Херцеговини срушила се као кула од карата. Када су 24. априла 1942. Немци и Италијани почели операције ради потискивања партизана из Источне Босне и Херцеговине даље на запад, дошло је до распада комунистичке паравојске и преласка њихових комплетних јединица у четнике. Одлучујућа, а уједно и једина велика битка између комуниста и четника у Херцеговини 1942. године, одиграла се на стратешком вису званом Гат. Против делова Невесињског и Гатачког одреда, односно бригаде, овде су се борили делови обе пролетерске бригаде. Али сада, без помоћи са стране, њихова борбена вредност била је битно другачија.

Коту Гат, са старим аустроугарским утврђењима, невесињски четници преотели су од локалних партизана 9. јуна. Већ сутрадан, командант 1. пролетерске бригаде Коча Поповић пише Ј. Б. Титу: „Пуштамо непријатеља да се увуче што дубље према истоку. Он очевидно не зна ништа о нашем присуству. У току ноћи заузећемо Гат, затворићемо му одступницу из котлине ка западу – Автовац. Сваког часа треба да стигну још наша два батаљона, 2. и 3. Сутра пред зору извршићемо напад да их уништимо.“[6] Броз се сложио са Поповићевим планом, тим пре јер је његово извршење онемогућавало Херцеговце „да се споје са црногорским четницима“.[7]

Према Алекси Тепавчевићу, тада припаднику Гатачке бригаде, четници заиста нису знали да се пред њима више не налазе локалне партизанске јединице, већ главнина у повлачењу из Црне Горе. Другим речима, Тепавчевић потврђује претпоставку Коче Поповића из писма Брозу. За наилазак јачих партизанских снага четници су сазнали непосредно уочи напада: „Чобани су дотрчали те ноћи у логор Првог батаљона (Гатачке бригаде – прим. аут) на Камењечама, у с. Казанцима, и извештавали да се „масе“ партизана налазе на брдима у околини села. Једна жена је дотрчала пред сам напад и рекла да их је „пљева и мрав“ и да су „све нека непозната милет“, да наступају долинама и „само што нису ударили`,“ сећа се Тепавчевић.[8]

Вече уочи партизанског напада четници су посели положај од Гата до Казанаца, у дужини од око пет километара. У току ноћи, партизани заобилазе њихове бочне положаје и нападају утврђење, у коме се тада налазио само један вод Невесињаца са два-три пушкомитраљеза. Остали водови из састава ове чете отишли су на вечеру и одмор у оближње село Галешину, али су истрчали на положај чим је запуцало. Током три-четири сата ноћне борбе „партизани су сулудо насртали да пошто-пото заузму Гат“, пише Тепавчевић, али се невесињска чета одржала до свитања. „Раздањавањем, партизани су малаксавали и слабили у појачавању своје претходнице у правцу Гата“, наставља Тепавчевић. А ова претходница, која је под окриљем мрака продрла до на врх шанчева на Гату, сада је добила и бочну ватру од 2. батаљона Гатачке бригаде. Тепавчевићев 1. батаљон био је, током ноћи, најистуренији, на четири-пет километара од Гата, тако да су га партизани опколили са три стране. Повлачећи се под борбом, попео се на Гат управо када је одјутрило и када је пуцњава, наједном, престала. Са узвишења виделе су се колоне партизана у повлачењу према Манитој Гори, Равном и, даље, према Волујку.[9]

Према Сави Скоку, у напад на Гат, ноћу између 10. и 11. јуна 1942, уместо са планираних седам партизани су кренули свега са три батаљона (два ужичка, под командом Миодрага Миловановића и Николе Љубичића, и једним краљевачким, под командом Павла Јакшића). И ова три батаљона наступала су „дозлабога траљаво и стихијски“, изгубивши, чак, непосредну везу. Пред Гатом се нашао само један батаљон, а и он се одао „несмотрено пуцајући на четничког стражара“. Тако, када је овај, 4. батаљон 2. пролетерске бригаде, потрчао уз Гат, са друге стране, из села у коме су се одмарали, потрчали су четници Невесињске бригаде. Партизани су пре стигли, али како је каснио напад њиховог краљевачког батаљона, ушли су „у неравну борбу са вишеструко надмоћнијим четничким снагама и запали у крајње тешку кризу“. Како је касније писао командант 4. батаљона 2. пролетерске бригаде, Миодраг Миловановић, његова јединица је принуђена на повлачење „са борбом прса у прса“.

Према Скоку, овај батаљон тек сада покушава да освоји утврђење на Гату, да би ту, „на неупоредиво повољнијем положају“, сачекао остале батаљоне. У јуришу на Гат гине „велики број бораца и руководилаца 4. ужичког батаљона“, пише Скоко. (Међу погинулима је била и Анђа Ранковић, за коју Тепавчевић тврди да је била супруга једног од највиших партијских руководилаца, Александра Ранковића.) Потом следи четнички контрајуриш. „Дошло је до гушања, кундачења и очајничке борбе прса у прса“, наводи Скоко. Потпуно уништење 4. ужичког батаљона избегнуто је појавом 4. краљевачког батаљона, баш када је свитало. Овај батаљон улази у село Доњи Казанци, али га делови Невесињске четничке бригаде брзо потискују. Пети ужички батаљон стигао је тек да прихвати припаднике 4. ужичког батаљона у повлачењу. Скоко цитира и сведочење партизана Миодрага Златића, учесника битке: „Када је пала команда за повлачење, ситуација је била више него тешка. Гледао сам око себе изгинуле другове, а четници нас и даље засипају све жешћом паљбом. На несрећу, свуда је голи камен и скоро нигде заклона. Гурамо преко сивог херцеговачког крша само да се некако одвојимо од четника који кидишу за нама.“[10]

Алекса Тепавчевић и Саво Скоко дају различите податке и о броју жртава у Бици на Гату. Према Скоку, погинула су 44, а рањена 33 партизана, док четнички губици „нису утврђени“, али су свакако доста мањи.[11]

Према Тепавчевићу, тога дана „нађена су 72 мртва партизана“, а њихови лешеви проналажени су и наредних неколико седмица у околним шкриповима. Тепавчевић је видео и 7-8 заробљених партизанки, за које каже да су изгледале као „праве другарице“. Губици Гатачке бригаде износили су два погинула и неколико рањених, док се губитака Невесињске бригаде Тепавчевић не сећа. „Свакако да број није био велик, јер би ми остао у сећању“, закључује он. Партизани су, ипак, успели да отму сву стоку из села Казанци. [12]

По паду њихових „република“ у Црној Гори и Херцеговини, остаци партизанске главнине бивају потиснути дубље у „Независну државу Хрватску“. Иако је италијанска политика на Балкану донела низ користи Србима, Италијани су у ово време, и за комунисте учинили једну спасоносну ствар: повукли су своје јединице у правцу њиховог повлачења на запад, од Херцеговине до Крајине (укључујући и Бихаћ), тј. из Треће окупационе зоне.

Пролетерске бригаде у Крајини 1942.

На „маршу пролетерских бригада на запад“, како се то обично назива у комунистичкој историографији, поменуте јединице су се сукобљавале и са Хрватима и са четницима, али се ипак знало ко је непријатељ број 1.

Тако, 13. септембра 1942. заменик начелника ВШ Арсо Јовановић обавештава 4. хрватску оперативну зону да се припреми за акције око Босанског Грахова, првог већег српског места на италијанској окупационој зони, окруженог великим бројем српских села организованих у четничке јединице. Грахово је требало напасти са три бригаде – међу којима је била и 1. пролетерска – и два одреда.[16] Истог дана Врховни штаб наређује штабу 4. крајишке бригаде: „Одлучили смо да ликвидирамо Босанско Грахово. Важност тога мјеста у војно-политичком погледу је велика… Грахово се може заузети само у том случају, ако се претходно ликвидирају сви непријатељски отпори од Грахова до Книна (Цигељ, Дерало, Стрмица, као и околна четничка села).“[17]

Слично наређење добија и партизански Главни штаб за Хрватску, с том разликом што је сада уместо Врховног штаба потписан Ј. Б. Тито.[18]

Сутрадан, Арсо Јовановић пише и о нападу на Јајце које држе Хрвати, али два дана потом, Ј. Б. Тито саопштава свом Оперативном штабу за Босанску Крајину да се од акције одустало, јер би „напад на Јајце у таквим условима, када непријатељ надире с леђа, био у сваком погледу бесмислен“. Броз затим пише да су већ отпочеле борбе са четницима у селима око Босанског Грахова, као и да се одустало од напада на још једно место са усташко-домобранском посадом, Дувно. Као разлог усмеравања јединица испред Дувна у новом правцу наводи се „спречавање намераване офанзиве на ослобођену територију“, за коју се претпостављало да ће бити покренута од стране четника и Италијана.[19] Нешто касније, крајем октобра, за одустајање од напада на још једну усташко-домобранску посаду, у Купресу, као разлог наводи се да су јединице „са закашњењем“ добиле наређење.[20] У међувремену, пролетери су једва заузели Ливно од Хрвата.

Из једног извештаја Арсе Јовановића види се да је сва, или готово сва, артиљерија са којом су комунисти располагали сакупљена за напад на Босанско Грахово: две хаубице, два брдска топа и више минобацача.[21]

Заповест за напад на ово место Јовановић издаје 25. октобра. У ноћи између 26. и 27. октобра требало је „ликвидирати сва четничка села и непријатељска упоришта око Грахова“, а сам напад на град имао се извести „ноћу 27/28“. Под тачком шест Јовановић наређује: „Поред тога формираће (Команда подручја Дрвар – прим. аут) три екипе за евакуацију конфискованих ствари из четничких села, и то: једна екипа за села: Кесићи, Обраљ, Сарићи, друга за села: Лука и Угарци и трећа за села: Печенци, Видовићи и Кнежевићи.“[22]

У зборницима докумената нема оваквих наредби за хрватска и муслиманска села.

Под ставком „обавештења о непријатељу“ Јовановић пише да се у Босанском Грахову налазе само Италијани, и то 1.200 њихових војника, не помињући четнике. Нешто касније, 5. новембра, у писму Ј. Б. Тита штабу 2. пролетерске дивизије стоји да „у Грахову има око 1.000 Талијана са око 200 четника“. Међутим, редакција зборника докумената овде даје објашњење да се у граду заправо налазио само 2. батаљон 152. пешадијског пука „Сасари“, тј. највише 500 италијанских војника.[23]

Главну одбрану града давао је корпус „Гаврило Принцип“ снаге 800 људи, ојачан четницима из Петровца, Дрвара и Гламоча које су комунисти потисли претходних седмица. У граду је дакле било око 1.500 четника. Комунистима је то било познато, али су давали лажне податке зазирући од Срба у својим редовима. Нису знали како ће они доживети напад на своје сународнике – који међу осталима чувају и њихове породице – а не на усташе који њихове породице убијају.

Командант корпуса „Гаврило Принцип“, мајор Милан Цвјетићанин, у својим записима не помиње улогу Италијана у одбрани Грахова. Он каже како су у шест сати увече, 26. октобра 1942. године, истурене четничке патроле опазиле примицање збијених комунистичких колона. А затим описује ток битке: „Четници су, према раније утврђеном плану, примили борбу и под борбом, бранећи сваку стопу, одступали према Грахову, око кога су били ископани ровови за последњу одбрану. Један део четника остао је у шумама да акцијом с леђа помаже, кад до опсаде дође. Комуниста је било око осам пута више него четника, али је одступање извршено у савршеном реду, и поред великог броја жена и деце који су напуштали села и кретали за Грахово…

Мало по мало сва села око Босанског Грахова плануше и ватрени језици лизнуше у небо осветљавајући читав крај као да је дан. Сви мушкарци изнад 14 година, које су комунисти у селима нашли, побијени су на најгрознији начин. Читаву ту ноћ гранате су падале као ватрена киша с неба и засипале храбре браниоце малог Принциповог места у којем се и Принципова стара мајка нашла са осталим избеглицама, молећи се Богу за победу српског оружја над вражјом комунистичком војском. Бука граната мешала се са циктањем пушака и митраљеза, праском бомби и ужасном дреком партизанки које су бодриле своје `другове` за време неколико јуриша, које су на разним местима фронта у току ноћи неколико пута покушавали. Сви ти јуриши били су одбијени и скупо су их стали.“[24]

Сутрадан, 27. октобра, Арсо Јовановић и Коча Поповић подносе први извештај о нападу: „Ноћас смо ликвидирали сва четничка и окупаторска упоришта око Грахова, па до Стрмице. Отпор је био жесток. Упад у сам град није нам успео, мада су наши делови долазили до саме жице… Бандита смо убили око 20 ван града, док су непријатељски губици у граду велики… Плен у намирницама и осталом богат је.“[25] Тог дана борба је изгубила на жестини, али су напади ипак настављени. Ноћ између 27. и 28. октобра била је одлучујућа. „Ако пакла има, ту је тада био“, каже Цвјетићанин и наставља: „Јутро нас је нашло на истим местима, само мање и нас и њих“.[26]

Према наређењу Арсе Јовановића напад на Грахово је обустављен 29. октобра. Један део јединица са тог сектора остављен је „око Грахова“, док је други део упућен у напад на „четничка упоришта на отсеку Книн-Стрмица“.[27] Ратна срећа у борби против четника, пролетерима и даље није била наклоњена.

Извори:

[1] Др Саво Скоко, „Крваво коло херцеговачко 1941-1942″, књига 2, СКД „Просвета“ Пале, „Планета“ Београд, 2000. година.

[2] и [3] М. Пијаде: Прича о совјетској помоћи за дизање устанка у Југославији, Исто, 11-14.

[4] И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 44. Према: Зборник докумената, том 4, књига 3, 169.

[4а] И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 44. У Зборнику докумената немачког рајха, том 12, књига 2, који су комунисти објавили 1976. у Београду, из Бадеровог извештаја од 20. марта избачена је реченица о сарадњи партизана и усташа (стр. 231-234). Међутим, у Бадеровом извештају од 31. марта таква реченица није избачена (стр. 267).

[5] И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 45. У Зборнику докумената немачког рајха, том 12, књига 2, остављен је део Бадеровог извештаја од 10. априла о сарадњи усташа и партизана. Али, реч „сарадња“ замењена је речју „садејство“.

[6] и [7] С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 414-415.

[8] А. Тепавчевић, Борба за слободу, 96-98.

[9] Исто, 98.

[10] и [11] С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 415-417.

[12] А. Тепавчевић, Борба за слободу, 98.

[13] Зборник докумената, том 12, књига 2, 876.

[14] Зборник докумената, том 12, књига 2, 891.

[15] Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 182-183.

[16] и [17] Зборник докумената, том 2, књига 6, 91, 99, 108, 109-110.

[18], [19], [20], [21], [22] и [23] Исто, 111-112, 121-122, 289, 277, 286, 342.

[24] Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, прва књига, 237.

[25] Зборник докумената, том 2, књига 6, 294.

[26] Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, прва књига, 237.

[27] Зборник докумената, том 2, књига 6, 316.

Приредио: Никола Станојевић
Опширније код: М. Самарџић, Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, том 1-4

Оригинални извор чланка: http://www.pogledi.rs/proleterske-brigade-1941-i-1942-godine/

partizani-i-ustase-zajedno-april-42-crna-legija-1-proleterskaПартизани Прве пролетерске бригаде заједно са усташама из Црне легије у Босни 1942. г.

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Сажетак: Тема овог рада спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био и књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Руси одлучни да открију сва зверства усташа и нациста у Јасеновцу
Руски академик и историчар Јелена Гускова оцењује да усташки логор Јасеновац, по мучењима и убиствима, није имао премца међу концентрационим логорима у Другом светском рату. Логорашима су резали кожу, а онда су те ране посипали сољу, мучили их глађу и жеђу, излагали ниској температури и тешким физичким радовима – наводи руски академик и историчар Јелена Гускова. „Људи су убијани ножевима, камама, секирама, чекићима, дрвеним маљевима, металним шипкама, мотикама, кочевима, каишевима, вешањем, спаљивањем мртвих у специјалним пећима, а живих у гасним коморама“ – напомиње Гускова у интервјуу агенцији Срна. Оне који су изгубили свест и који су били израњавани – газили су ногама, гушили и давили у Уни и Сави. Гускова верује да ће Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, чији је и сама члан, открити нове архивске материјале, документа и фотографије, које говоре о страшним злочинима нациста и усташа. Она сматра да је број жртава Јасеновца постао политичко питање те да власти Хрватске, у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кочини Кочићи
Пре једно добрих десет година, један мој познаник, у необавезном разговору саопшти крајње уверљиво, да је једини чист и поштен комуниста човек или човек комуниста друг Коча Поповић, наш Србин човек, из богате буржујске београдске фамилије. “Замисли он је народу поклонио сву своју имовину“. Нисам посебно улазила у расправу. А све из жеље да не заподевам кавгу, тако својствену нама. А и да избегнем да другима у друштву буде непријатно. Овај разговор сам послала у мождану фиоку и оног, последњег пута када се славило ослобађање (читај окупирање српске нам престонице. Бомбардоване око педесет пута у историји) 1944 године. Тог дана, јунак нашег доба са почетка текста, добио је и своју улицу у родном му Београду. Улица Загребачка преименована је. Сада се сетих, како је том приликом, млади јуловски стрелац који је некада фурао имиџ Ернеста Геваре, познатијег као Че, изјавио да Коча јесте грешио али нико није безгрешан (чак и ако је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ко је ко међу Србима?
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида. У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
Титологијом за ренесансу Титославије У намери да повампире титолошке фалсификате о КПЈ/СКЈ као и улози ове гангстерске политичке организације у повести „народа и народности Југославије“, носталгични југоброзомбии окупљени око памфлетско-пропагандног новокомунистичког портала „Novi plamen“ (www.noviplamen.org) и предвођени псеудоповесничарем Стефаном (Стипетом?) Гужвицом изигравајући знанствене академске раднике константно покушавају да протуре старе фалсификат-тезе југословенске антинаучне историографије познате као „титологије“ из доба Титославије – обећане земље једног аустроугарског каплара из хрватског Загорја. Носталгија као психолошка појава или стање духа сама по себи није опасна али јесте уколико је заснована на нереалној и лажној идеологизацији онога за чим се тугује, а то су у овом случају новопламеног Гужвице и његових југоброзомби другова са истог памфлетског портала она „добра стара Брозова времена“ која су нам омогућили његова КПЈ/СКЈ, а чија је званична титоистичка титологија препуна повесних фалсификата и исполитизованих интерпретација којих се новопламени југоброзомбии још увек „држе као пијан плота“. Овде се конкретно ради о памфлетској пљувачини Стефана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine. Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici. Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta. Dokument za arhiv SANU Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku. - Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Када је стварно рођен Тито?
Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако: Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,... била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито – највећа превара Другог светског рата!
Обавештајни помоћник генерала Донована, (Bill Donovan), директора OSS (U.S. Office of Strategic Services), пуковник Макдауел (Robert H. McDowell), непобитно доказује да су Западни савезници – рекламирајући Титову “ратну славу” – свесно рекламирали Титове измишљотине: “Чињеница да су Титови доприноси били огромно преувеличани безпоговорно је – доказана”!(1) То је непобитан доказ да је од стране Савезника свесно починињена: Издаја Пред њујоршком Комисијом Комитета за поштено суђење Дражи Михаиловићу (Commission of Inquiry of the Committee for a Fair Trial for Draja Mihailovich), Мaкдауел је такође документовао да Западни савезници – de facto рекламирају Титову повезаност са Нацистима и Усташтвом: “Данашње комунистичко вођство у Југославији (Титово, у доба правног линча Михаиловића у Београду) прећуткује своју сопствену сарадњу са Осовином, и намеће Михаиловићу оптужбе које – немају никакве везе са њим”!(2) Лажне “оптужбе немају никакве везе” са Дражом, Равном Гором и Србијом” – зато што су Макдауелови закључци утемељени на “свеукупној документацији” са “целокупног ратишта” за “читаво ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а промјенљивих политичких и ратних околности, а захваљујући пракси: да их по правилу тумаче само побједници. Тим прије ако је виновнике тих злочина посљератна партијска митологија овјенчала ореолима народних хероја, као што је и био случај са љубомирским. У одмазди за раније ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
После писања Телеграфа, који је уз помоћ аутора бројних књига о четничком покрету Милослава Самарџића разбио многе митове из историје коју су генерације у СФРЈ училе о комунистичком Валтеру, који је бранио Сарајево, да је он био четник и под командом Драгољуба Драже Михаиловића, наш портал иде корак даље и доноси право име јунака из Сарајева, а то је потпуковник Жарко Тодоровић! Велико занимање за прошлу тему – о офанзиви четника на осовинске формације у области Сарајева и у самом Сарајеву – аутоматски нам је поставило нови задатак: Валтер. Наиме, сви знају за филм ”Валтер брани Сарајево”, али испоставило се да је ретко коме познато на основу којих догађаја је тај филм снимљен. У Другом светском рату заиста су постојала два Валтера: – Владимир Перић Валтер, комуниста, и – Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, четник. Први Валтер је после проглашен народним херојем, а други се и данас налази на списку народних непријатеља и ратних злочинаца, који је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Партизани и усташе убијали четнике и цивиле!
Масовна гробница на узвишењу Шибови код Бањалуке у којој су кости око хиљаду зверски убијених војника, припадника црногорских четника којима је командовао Павле Ђуришић, али и жена, стараца и деце, само је једна од многих неоткривених – уверава историчар др Александар Стаматовић. Он, у разговору за „Новости“, наводи и да су црногорске и босанско-херцеговачке четнике током мучног егзодуса, на путу ка Словенији сустизали и убијали и усташе и партизани. – Крајем новембра 1944. године Павле Ђуришић је на основу консултација са Дражом Михаиловићем донео одлуку о покрету четничких трупа из Црне Горе ка Босни. Тако је 2. децембра извршено њихово окупљање из јужне и централне Црне Горе у околини Подгорице које су бројале око 7.000 бораца. Њима се прикључило и око 3.000 жена, деце и стараца из четничких породица, каже Стаматовић. – Придружио се и митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац са 56 свештеника и монаха. То није био коначан број, јер су поред ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
*Службеници неће ћирилицу
*Руси одлучни да открију сва зверства усташа и нациста у Јасеновцу
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
*Кочини Кочићи
*Ко је ко међу Србима?
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
*Када је стварно рођен Тито?
*Тито – највећа превара Другог светског рата!
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
Партизани и усташе убијали четнике и цивиле!
Share