Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године

У част Стаљиновог рођендана, у варошици Рудо 21. децембра 1941. комунисти оснивају Прву пролетерску бригаду. После сукоба са Стаљином, 1948. године, они ће једноставно рећи да је 1. пролетерска бригада основана 22. децембра и од тада ће се тај датум славити као „Дан Југословенске народне армије“.

Своју 2. пролетерску бригаду формирају 1. марта 1942. године у Чајничу. Том приликом Тито је, поред осталог, изговорио касније много пута поновљену реченицу: „Ми ћемо пуцати и на рођеног оца ако иде против народа!“[1]  

Од свог наредбодавца из Москве међутим, Тито одмах добија критику поводом тих потеза; у депеши од 5. марта 1942. Коминтерна замера Брозу што је дао повода „присталицама енглеске и југословенске владе“ да сумњају како „партизански покрет добија комунистички карактер и да се усмерава ка совјетизацији Југославије“. Била је то тајна која се морала чувати све док се енглеске и југословенске трупе (четници) боре против сила Осовине. Зато „Дјед“ у истој депеши, наставља са прекорима: „Зашто вам је на пример било потребно да образујете специјалну пролетерску бригаду? Па сада се основни и непосредни задатак састоји у томе да се уједине сви антихитлеровски елементи, да се разбију окупатори и извојује национално ослобођење.“[2]

У још једној депеши с почетка марта 1942. Коминтерна наводи: „Пораз фашистичких бандита и ослобођење од окупатора, то је сада основни задатак, задатак који стоји изнад свих осталих задатака. Узимајте у обзир да се Совјетски Савез налази у уговорним односима са југословенским краљем и владом и да би отворено иступање против ових створило нове тешкоће у заједничким ратним напорима и односима између Совјетског Савеза, с једне стране, и Енглеске и Америке, с друге. Питање ваше борбе не посматрајте само са своје, националне тачке гледишта, него и са интернационалне тачке гледишта енглеско-совјетско-америчке коалиције. Учвршћујући свестрано своје позиције у народноослободилачкој борби, покажите у исто време више политичке еластичности и способности за маневрисање.“[3]

Родо, на Стаљинов рођендан 21. децембра 1941.

Своје прво ангажовање у борби, наведене јединице имале су против Срба, тј. четника. А да морални амбис у који су упале буде што дубљи, побринула се чињеница, да су те борбе водиле у садејству са усташама „Црне легије“. Броз их је са југа послао у Источну Босну, са задатком да окупе локалне партизанске одреде и да је „очисте од четника“,[4] истовремено када је и Францетић са својим усташама покренуо офанзиву из Сарајева, у циљу избијања на „хрватску државну границу“ на Дрини.

Генерал Бадер је о сарадњи партизана и усташа против четника први пут јавио 20. марта 1942: „Између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде, изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других.“ У извештају од 31. марта он је имао више информација: „Усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом.“[4а]

О исходу тих борби Бадер је јавио 10. априла: „Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.“[5]

Четници су имали три линије фронта, како би заштитили повлачење збегова преко Дрине. Све три линије су сломљене и дошло је до масакра српских цивила од стране усташа. Убрзо после садејства са усташама, Врховни штаб повлачи 1. и 2. пролетерску бригаду у Црну Гору. Преостале партизанске јединице у Источној Босни биле су симболичне у односу на бројно стање четника.

Партизанске бригаде у Херцеговини 1942.

Као и све остале, и „совјетска република“ у Источној Херцеговини срушила се као кула од карата. Када су 24. априла 1942. Немци и Италијани почели операције ради потискивања партизана из Источне Босне и Херцеговине даље на запад, дошло је до распада комунистичке паравојске и преласка њихових комплетних јединица у четнике. Одлучујућа, а уједно и једина велика битка између комуниста и четника у Херцеговини 1942. године, одиграла се на стратешком вису званом Гат. Против делова Невесињског и Гатачког одреда, односно бригаде, овде су се борили делови обе пролетерске бригаде. Али сада, без помоћи са стране, њихова борбена вредност била је битно другачија.

Коту Гат, са старим аустроугарским утврђењима, невесињски четници преотели су од локалних партизана 9. јуна. Већ сутрадан, командант 1. пролетерске бригаде Коча Поповић пише Ј. Б. Титу: „Пуштамо непријатеља да се увуче што дубље према истоку. Он очевидно не зна ништа о нашем присуству. У току ноћи заузећемо Гат, затворићемо му одступницу из котлине ка западу – Автовац. Сваког часа треба да стигну још наша два батаљона, 2. и 3. Сутра пред зору извршићемо напад да их уништимо.“[6] Броз се сложио са Поповићевим планом, тим пре јер је његово извршење онемогућавало Херцеговце „да се споје са црногорским четницима“.[7]

Према Алекси Тепавчевићу, тада припаднику Гатачке бригаде, четници заиста нису знали да се пред њима више не налазе локалне партизанске јединице, већ главнина у повлачењу из Црне Горе. Другим речима, Тепавчевић потврђује претпоставку Коче Поповића из писма Брозу. За наилазак јачих партизанских снага четници су сазнали непосредно уочи напада: „Чобани су дотрчали те ноћи у логор Првог батаљона (Гатачке бригаде – прим. аут) на Камењечама, у с. Казанцима, и извештавали да се „масе“ партизана налазе на брдима у околини села. Једна жена је дотрчала пред сам напад и рекла да их је „пљева и мрав“ и да су „све нека непозната милет“, да наступају долинама и „само што нису ударили`,“ сећа се Тепавчевић.[8]

Вече уочи партизанског напада четници су посели положај од Гата до Казанаца, у дужини од око пет километара. У току ноћи, партизани заобилазе њихове бочне положаје и нападају утврђење, у коме се тада налазио само један вод Невесињаца са два-три пушкомитраљеза. Остали водови из састава ове чете отишли су на вечеру и одмор у оближње село Галешину, али су истрчали на положај чим је запуцало. Током три-четири сата ноћне борбе „партизани су сулудо насртали да пошто-пото заузму Гат“, пише Тепавчевић, али се невесињска чета одржала до свитања. „Раздањавањем, партизани су малаксавали и слабили у појачавању своје претходнице у правцу Гата“, наставља Тепавчевић. А ова претходница, која је под окриљем мрака продрла до на врх шанчева на Гату, сада је добила и бочну ватру од 2. батаљона Гатачке бригаде. Тепавчевићев 1. батаљон био је, током ноћи, најистуренији, на четири-пет километара од Гата, тако да су га партизани опколили са три стране. Повлачећи се под борбом, попео се на Гат управо када је одјутрило и када је пуцњава, наједном, престала. Са узвишења виделе су се колоне партизана у повлачењу према Манитој Гори, Равном и, даље, према Волујку.[9]

Према Сави Скоку, у напад на Гат, ноћу између 10. и 11. јуна 1942, уместо са планираних седам партизани су кренули свега са три батаљона (два ужичка, под командом Миодрага Миловановића и Николе Љубичића, и једним краљевачким, под командом Павла Јакшића). И ова три батаљона наступала су „дозлабога траљаво и стихијски“, изгубивши, чак, непосредну везу. Пред Гатом се нашао само један батаљон, а и он се одао „несмотрено пуцајући на четничког стражара“. Тако, када је овај, 4. батаљон 2. пролетерске бригаде, потрчао уз Гат, са друге стране, из села у коме су се одмарали, потрчали су четници Невесињске бригаде. Партизани су пре стигли, али како је каснио напад њиховог краљевачког батаљона, ушли су „у неравну борбу са вишеструко надмоћнијим четничким снагама и запали у крајње тешку кризу“. Како је касније писао командант 4. батаљона 2. пролетерске бригаде, Миодраг Миловановић, његова јединица је принуђена на повлачење „са борбом прса у прса“.

Према Скоку, овај батаљон тек сада покушава да освоји утврђење на Гату, да би ту, „на неупоредиво повољнијем положају“, сачекао остале батаљоне. У јуришу на Гат гине „велики број бораца и руководилаца 4. ужичког батаљона“, пише Скоко. (Међу погинулима је била и Анђа Ранковић, за коју Тепавчевић тврди да је била супруга једног од највиших партијских руководилаца, Александра Ранковића.) Потом следи четнички контрајуриш. „Дошло је до гушања, кундачења и очајничке борбе прса у прса“, наводи Скоко. Потпуно уништење 4. ужичког батаљона избегнуто је појавом 4. краљевачког батаљона, баш када је свитало. Овај батаљон улази у село Доњи Казанци, али га делови Невесињске четничке бригаде брзо потискују. Пети ужички батаљон стигао је тек да прихвати припаднике 4. ужичког батаљона у повлачењу. Скоко цитира и сведочење партизана Миодрага Златића, учесника битке: „Када је пала команда за повлачење, ситуација је била више него тешка. Гледао сам око себе изгинуле другове, а четници нас и даље засипају све жешћом паљбом. На несрећу, свуда је голи камен и скоро нигде заклона. Гурамо преко сивог херцеговачког крша само да се некако одвојимо од четника који кидишу за нама.“[10]

Алекса Тепавчевић и Саво Скоко дају различите податке и о броју жртава у Бици на Гату. Према Скоку, погинула су 44, а рањена 33 партизана, док четнички губици „нису утврђени“, али су свакако доста мањи.[11]

Према Тепавчевићу, тога дана „нађена су 72 мртва партизана“, а њихови лешеви проналажени су и наредних неколико седмица у околним шкриповима. Тепавчевић је видео и 7-8 заробљених партизанки, за које каже да су изгледале као „праве другарице“. Губици Гатачке бригаде износили су два погинула и неколико рањених, док се губитака Невесињске бригаде Тепавчевић не сећа. „Свакако да број није био велик, јер би ми остао у сећању“, закључује он. Партизани су, ипак, успели да отму сву стоку из села Казанци. [12]

По паду њихових „република“ у Црној Гори и Херцеговини, остаци партизанске главнине бивају потиснути дубље у „Независну државу Хрватску“. Иако је италијанска политика на Балкану донела низ користи Србима, Италијани су у ово време, и за комунисте учинили једну спасоносну ствар: повукли су своје јединице у правцу њиховог повлачења на запад, од Херцеговине до Крајине (укључујући и Бихаћ), тј. из Треће окупационе зоне.

Пролетерске бригаде у Крајини 1942.

На „маршу пролетерских бригада на запад“, како се то обично назива у комунистичкој историографији, поменуте јединице су се сукобљавале и са Хрватима и са четницима, али се ипак знало ко је непријатељ број 1.

Тако, 13. септембра 1942. заменик начелника ВШ Арсо Јовановић обавештава 4. хрватску оперативну зону да се припреми за акције око Босанског Грахова, првог већег српског места на италијанској окупационој зони, окруженог великим бројем српских села организованих у четничке јединице. Грахово је требало напасти са три бригаде – међу којима је била и 1. пролетерска – и два одреда.[16] Истог дана Врховни штаб наређује штабу 4. крајишке бригаде: „Одлучили смо да ликвидирамо Босанско Грахово. Важност тога мјеста у војно-политичком погледу је велика… Грахово се може заузети само у том случају, ако се претходно ликвидирају сви непријатељски отпори од Грахова до Книна (Цигељ, Дерало, Стрмица, као и околна четничка села).“[17]

Слично наређење добија и партизански Главни штаб за Хрватску, с том разликом што је сада уместо Врховног штаба потписан Ј. Б. Тито.[18]

Сутрадан, Арсо Јовановић пише и о нападу на Јајце које држе Хрвати, али два дана потом, Ј. Б. Тито саопштава свом Оперативном штабу за Босанску Крајину да се од акције одустало, јер би „напад на Јајце у таквим условима, када непријатељ надире с леђа, био у сваком погледу бесмислен“. Броз затим пише да су већ отпочеле борбе са четницима у селима око Босанског Грахова, као и да се одустало од напада на још једно место са усташко-домобранском посадом, Дувно. Као разлог усмеравања јединица испред Дувна у новом правцу наводи се „спречавање намераване офанзиве на ослобођену територију“, за коју се претпостављало да ће бити покренута од стране четника и Италијана.[19] Нешто касније, крајем октобра, за одустајање од напада на још једну усташко-домобранску посаду, у Купресу, као разлог наводи се да су јединице „са закашњењем“ добиле наређење.[20] У међувремену, пролетери су једва заузели Ливно од Хрвата.

Из једног извештаја Арсе Јовановића види се да је сва, или готово сва, артиљерија са којом су комунисти располагали сакупљена за напад на Босанско Грахово: две хаубице, два брдска топа и више минобацача.[21]

Заповест за напад на ово место Јовановић издаје 25. октобра. У ноћи између 26. и 27. октобра требало је „ликвидирати сва четничка села и непријатељска упоришта око Грахова“, а сам напад на град имао се извести „ноћу 27/28“. Под тачком шест Јовановић наређује: „Поред тога формираће (Команда подручја Дрвар – прим. аут) три екипе за евакуацију конфискованих ствари из четничких села, и то: једна екипа за села: Кесићи, Обраљ, Сарићи, друга за села: Лука и Угарци и трећа за села: Печенци, Видовићи и Кнежевићи.“[22]

У зборницима докумената нема оваквих наредби за хрватска и муслиманска села.

Под ставком „обавештења о непријатељу“ Јовановић пише да се у Босанском Грахову налазе само Италијани, и то 1.200 њихових војника, не помињући четнике. Нешто касније, 5. новембра, у писму Ј. Б. Тита штабу 2. пролетерске дивизије стоји да „у Грахову има око 1.000 Талијана са око 200 четника“. Међутим, редакција зборника докумената овде даје објашњење да се у граду заправо налазио само 2. батаљон 152. пешадијског пука „Сасари“, тј. највише 500 италијанских војника.[23]

Главну одбрану града давао је корпус „Гаврило Принцип“ снаге 800 људи, ојачан четницима из Петровца, Дрвара и Гламоча које су комунисти потисли претходних седмица. У граду је дакле било око 1.500 четника. Комунистима је то било познато, али су давали лажне податке зазирући од Срба у својим редовима. Нису знали како ће они доживети напад на своје сународнике – који међу осталима чувају и њихове породице – а не на усташе који њихове породице убијају.

Командант корпуса „Гаврило Принцип“, мајор Милан Цвјетићанин, у својим записима не помиње улогу Италијана у одбрани Грахова. Он каже како су у шест сати увече, 26. октобра 1942. године, истурене четничке патроле опазиле примицање збијених комунистичких колона. А затим описује ток битке: „Четници су, према раније утврђеном плану, примили борбу и под борбом, бранећи сваку стопу, одступали према Грахову, око кога су били ископани ровови за последњу одбрану. Један део четника остао је у шумама да акцијом с леђа помаже, кад до опсаде дође. Комуниста је било око осам пута више него четника, али је одступање извршено у савршеном реду, и поред великог броја жена и деце који су напуштали села и кретали за Грахово…

Мало по мало сва села око Босанског Грахова плануше и ватрени језици лизнуше у небо осветљавајући читав крај као да је дан. Сви мушкарци изнад 14 година, које су комунисти у селима нашли, побијени су на најгрознији начин. Читаву ту ноћ гранате су падале као ватрена киша с неба и засипале храбре браниоце малог Принциповог места у којем се и Принципова стара мајка нашла са осталим избеглицама, молећи се Богу за победу српског оружја над вражјом комунистичком војском. Бука граната мешала се са циктањем пушака и митраљеза, праском бомби и ужасном дреком партизанки које су бодриле своје `другове` за време неколико јуриша, које су на разним местима фронта у току ноћи неколико пута покушавали. Сви ти јуриши били су одбијени и скупо су их стали.“[24]

Сутрадан, 27. октобра, Арсо Јовановић и Коча Поповић подносе први извештај о нападу: „Ноћас смо ликвидирали сва четничка и окупаторска упоришта око Грахова, па до Стрмице. Отпор је био жесток. Упад у сам град није нам успео, мада су наши делови долазили до саме жице… Бандита смо убили око 20 ван града, док су непријатељски губици у граду велики… Плен у намирницама и осталом богат је.“[25] Тог дана борба је изгубила на жестини, али су напади ипак настављени. Ноћ између 27. и 28. октобра била је одлучујућа. „Ако пакла има, ту је тада био“, каже Цвјетићанин и наставља: „Јутро нас је нашло на истим местима, само мање и нас и њих“.[26]

Према наређењу Арсе Јовановића напад на Грахово је обустављен 29. октобра. Један део јединица са тог сектора остављен је „око Грахова“, док је други део упућен у напад на „четничка упоришта на отсеку Книн-Стрмица“.[27] Ратна срећа у борби против четника, пролетерима и даље није била наклоњена.

Извори:

[1] Др Саво Скоко, „Крваво коло херцеговачко 1941-1942″, књига 2, СКД „Просвета“ Пале, „Планета“ Београд, 2000. година.

[2] и [3] М. Пијаде: Прича о совјетској помоћи за дизање устанка у Југославији, Исто, 11-14.

[4] И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 44. Према: Зборник докумената, том 4, књига 3, 169.

[4а] И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 44. У Зборнику докумената немачког рајха, том 12, књига 2, који су комунисти објавили 1976. у Београду, из Бадеровог извештаја од 20. марта избачена је реченица о сарадњи партизана и усташа (стр. 231-234). Међутим, у Бадеровом извештају од 31. марта таква реченица није избачена (стр. 267).

[5] И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 45. У Зборнику докумената немачког рајха, том 12, књига 2, остављен је део Бадеровог извештаја од 10. априла о сарадњи усташа и партизана. Али, реч „сарадња“ замењена је речју „садејство“.

[6] и [7] С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 414-415.

[8] А. Тепавчевић, Борба за слободу, 96-98.

[9] Исто, 98.

[10] и [11] С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 415-417.

[12] А. Тепавчевић, Борба за слободу, 98.

[13] Зборник докумената, том 12, књига 2, 876.

[14] Зборник докумената, том 12, књига 2, 891.

[15] Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 182-183.

[16] и [17] Зборник докумената, том 2, књига 6, 91, 99, 108, 109-110.

[18], [19], [20], [21], [22] и [23] Исто, 111-112, 121-122, 289, 277, 286, 342.

[24] Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, прва књига, 237.

[25] Зборник докумената, том 2, књига 6, 294.

[26] Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, прва књига, 237.

[27] Зборник докумената, том 2, књига 6, 316.

Приредио: Никола Станојевић
Опширније код: М. Самарџић, Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, том 1-4

Оригинални извор чланка: http://www.pogledi.rs/proleterske-brigade-1941-i-1942-godine/

partizani-i-ustase-zajedno-april-42-crna-legija-1-proleterskaПартизани Прве пролетерске бригаде заједно са усташама из Црне легије у Босни 1942. г.

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Обелодањене књиге стрељаних
Највеће откриће Државне комисије за тајне гробнице јесу књиге стрељаних. То, за «Новости», открива историчар Срђан Цветковић, бивши секретар ове комисије, која је формално престала с радом крајем прошле године и чију је скенирану документацију Министарство правде уступило Институту за савремену историју. Књиге стрељаних постојале су за сваки округ, укоричене су, и у њима су вођене прецизне евиденције о онима који су стрељани без судске пресуде, само по налогу ОЗНА-е. Из њих се види да су стрељања била организован и масован, нимало случајан посао, и слична документација не постоји нигде у Европи. — Ликвидације на десетине хиљада људи после рата нису рађене «на реч» или из анархичне освете, како то често покушава да се прикаже, већ по детаљном плану који је подразумевао квоте и стриктну методологију с прецизном евиденцијом — каже Цветковић. — Ово доказују књиге стрељаних по окрузима и спискови за свако село у Србији, које су радили органи ОЗНА-е. На основу ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руско ордење Брозовим колаборационистима са фашизмом
Руковање усташа и партизана у Босни 1942. г. У амбасади Руске Федерације у Београду је 19. фебруара 2015. г. одржан свечани пријем поводом празника „Дана Браниоца Отаџбине“ а којом приликом је амбасада Русије доделила одликовања „српским ветеранима Другог светског рата“ за њихов допринос заједничкој совјетско-југословенској (српској) борби против фашизма (како то стоји на званичном сајту амбасаде Русије у Србији). Међутим, овде се под плаштом „српских ветерана“ из Другог светског рата крију Брозови партизани који су у току самог рата пре свега тесно сарађивали са хрватским нацистичким усташама па чак и са Немцима, а најмање се борили управо против фашизма. Овом приликом нећемо улазити у разлоге горње одлуке руских дипломатских представника у Србији али бисмо скренули пажњу на чињеницу да се и након 70 година од завршетка Другог светског рата његова истинска суштина на југословенским просторима и даље фалсификује и прекраја по квази-историографским аршинима Брозове пре свега антисрпске титологије. Југословенска послератна историографија у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
Титологијом за ренесансу Титославије У намери да повампире титолошке фалсификате о КПЈ/СКЈ као и улози ове гангстерске политичке организације у повести „народа и народности Југославије“, носталгични југоброзомбии окупљени око памфлетско-пропагандног новокомунистичког портала „Novi plamen“ (www.noviplamen.org) и предвођени псеудоповесничарем Стефаном (Стипетом?) Гужвицом изигравајући знанствене академске раднике константно покушавају да протуре старе фалсификат-тезе југословенске антинаучне историографије познате као „титологије“ из доба Титославије – обећане земље једног аустроугарског каплара из хрватског Загорја. Носталгија као психолошка појава или стање духа сама по себи није опасна али јесте уколико је заснована на нереалној и лажној идеологизацији онога за чим се тугује, а то су у овом случају новопламеног Гужвице и његових југоброзомби другова са истог памфлетског портала она „добра стара Брозова времена“ која су нам омогућили његова КПЈ/СКЈ, а чија је званична титоистичка титологија препуна повесних фалсификата и исполитизованих интерпретација којих се новопламени југоброзомбии још увек „држе као пијан плота“. Овде се конкретно ради о памфлетској пљувачини Стефана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
Шта је хрватски председник Фрањо Туђман поручио припадницима војног и државног врха на састанку на Брионима непосредно пред акцију „Олуја”, где је један од учесника био и генерал Анте Готовина: – Чини се да бисмо могли повољну политичку ситуацију у Хрватској, деморализацију у српским редовима, наклоност и људи у Еуропи, једним дијелом у Еуропи, оно што је склоно рјешењу те кризе и у корист Хрватске гдје имамо значи пријатеља Њемачку која нас суздржано подржава и у политичким разговорима, али и у НАТО гдје такођер имају разумијевања за наше погледе. Имамо и наклоност Сједињених Америчких Држава, али до одређене границе, ако ћете господо извршити на професионалан начин, као што сте извршили у западној Славонији у року од неколико дана, то значи молим три, четири дана, максимум осам дана онда можемо рачунати да ћемо и политички, да нећемо политички не само претрпјети штете, него да ћемо политички у том и таквом свијету добити. – ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
Од самог почетка “демократских промена“ 1990. године, невоља је била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст… Велику и лепу кућу Сотировића у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи, у њој данас живи мајка Зорана Ђинђића. Драгољуба Мићуновића су као комунисту пребацили у разред више у гимназији. ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Демократска странка је некада, по природи ствари, била антикомунистичка. Њен председник др Милан Грол био је у истој влади са генералом Дражом Михаиловићем, секретар др Брана Ивковић био је на Равној Гори, председник Демократске омладине Милија Јанићијевић био је истакнути Дражин сарадник, члан председништва и народни посланик др Драгић Јоксимовић бранио је Дражу на суду, итд. Међутим, када је последњих дана 1989. године обнављана Демократска странка, на скупу су доминирали комунисти попут Милована Ђиласа, Добрице Ћосића и Драгољуба Мићуновића, као и потомци истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Писац Борислав Пекић, који је као демократски омладинац робијао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања Тито и Милован Ђилас: Хрват и Црногорчина на заједничком задатку уништавања Српства ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи: - Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра: а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса. б) НОВЈ сматра четнике ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Englezi: Draža nije zločinac
Iako je od 2. svetskog rata prošlo poprilično godina i dalje postoje velike svađe i sukobi mišljenja na teritoriji Balkana. Tako su Srbi i dalje četnici, Hrvati ustaše a sukobi su i dalje u opticaju. Velika Britanija i njeni istaknuti akademici, istoričari i analitičari već 20 godina pokušavaju da utvrde neutralne činjenice o dešavanjima tokom nacističke okupacije Jugoslavije, a ponekad se rezultati i objave javnosti. Te informacije često i dođu do srpske javnosti. O ovoj temi pričali smo sa nekoliko poštovanijih ljudi u Britaniji kada je reč o istoriji  u periodu od 1939. do 1945. Dejvid Borni istoričar: General Draža Mihajlović je definitivno bio jedna od vodećih firgura u istoriji vezanoj za Jugoslaviju. Nema sumnje da se jako malo zna o njegovom životu u periodu 2. svetskog rata jer su na vlast došli njegovi suparnici komunisti. Oni su na sve načine pokušali da četnike ali i njihovog vođu predstave kao saradnike nemaca i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA. Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka. Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu. Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Обелодањене књиге стрељаних
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Руско ордење Брозовим колаборационистима са фашизмом
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
*Фрањин дух у Колиндином телу
*Беч не признаје злочине у Србији
Развојни пут Вука Шнајдера
Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Титова сарадња са Немцима
*Englezi: Draža nije zločinac
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
*Победа која је задивила свет
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Share