*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед

(Стратфор, 16. 12. 2014)

Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници.

Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у САД и нијансе америчког начина живота су му биле далеко више познате него мени руске. У том погледу он је био савршен домаћин, преводећи ми његову земљу увек са присуством руског патриоте што је он сигурно био. Разговарали смо док смо се возили по Москви, успевши да допремо дубоко у тему.

За њега и из конверзације са руским експертима о већини регија света, студентима Института за међународне односе и са групом оних које сам сматрао обичним грађанима (не са запосленима од стране владиних агенција које су укључене у управљање руским међународним и економским пословима), стекао сам утисак о руским бригама. Бриге су оне које сте могли да очекујете. Значај и редослед тих брига нису онакви какве сте могли да очекујете.

Руска економска очекивања

Мислио сам да ће углавном економски проблеми Русије бити људима на памети. Слабљење рубље, пад цена нафте, општа стагнација у економији и ефекат санкција Запада све то Западу изгледа да руши руску економију. Ипак, нисам водио разговоре о томе. Пад рубље је утицао на путовања у иностранство, али народ је тек недавно почео да осећа прави утицај ових фактора, нарочито кроз инфлацију.

Али постоји један други разлог за релативни мир у вези са финансијском ситуацијом, и он долази не само од владиних званичника већ такође и од приватних лица и он се мора озбиљно размотрити. Руси су нагласили да су економске невоље норма за Русију, а да је просперитет изузетак. Увек је присутно очекивање да ће се просперитет завршити и да ће се нормалне забране руског сиромаштва вратити.

Руси су страшно патили под Борисом Јељцином током 90-их, али такође и под претходним владама које се протежу све до цара. Упркос овоме, неколицина је нагласила да су добили ратове у којима је требало да победе и да су успели да живе животе вредне живљења. Златно доба оличено у претходних 10 година ближило се крају. То је било за очекивати и кроз то треба проћи с тешкоћама и с муком. Владини званичници мисле да је то упозорење, а ја не мислим да је то блеф. Главна тема у разговору била је у вези са санкцијама, а намера је била да оне неће присилити Русију да промени политику према Украјини.

Руска снага је у томе да они могу издржати патње које би сломиле друге нације. Такође је стављено до знања да они имају тенденцију да подрже владу без обзира на компетенцију када се Русија осећа угрожено. Стога Руси кажу да нико не треба да очекује да ће санкције, без обзира на то колико су оштре, довести до капитулације Москве. Уместо тога, Руси ће одговорити сопственим санкцијама које нису специфичне, али ја сматрам да ће оне значити одузимање имовине западних компанија у Русији и смањити пољопривредни увоз из Европе. Није било говора о престанку снабдевања природним гасом европских потрошача.

Уколико је ово тако, онда Американци и Европљани заваравају сами себе у вези са ефектомсанкција. Уопштено ја имам мало поверења у ефекат санкција. Након што је то речено Руси су ми пружили другачију призму кроз коју ћу гледати.  Санкције рефлектују европски и амерички праг толеранције на бол. Оне су дизајниране да узрокују штету коју Запад не би поднео. Када се примене на друге, ефекти могу варирати.

Мој осећај је да су Руси били озбиљни. То објашњава зашто појачане санкције плус смањене цене нафте, економско превирање и остало једноставно нису довели до ерозије поверења које би се очекивало. Поуздани анкетни бројеви показују да је председник Владимир Путин још увек енормно популаран. Да ли ће он остати популаран док се пад наставља и да ли је елита која је финансијски оштећена једнако популарна, јесте друго питање. Али за мене најважнија лекција коју сам могао научити у Русији –„могао“ је оперативни појам – јесте да Руси не одговарају на економски притисак као западњаци и да се идеја која је постала славна у председничкој кампањи и која је претворена у слоган „то је економија, будало“, не може на исти начин применити у Русији.

Украјинско питање

Много је теже у вези са Украјином. Постоји слагање да су догађаји у Украјини назадни за Русију и да је администрација Обаме организовала оно што Русија сматра за пропаганду у покушају да се Русија покаже као агресор. Два суштинска питања се постављају. Прво је да је Крим историјски био део Русије и да је њим већ доминирала руска војска под споразумом. Није било инвазије већ једноставно прихватања реалности. Као друго постоји ужарено инсистирање да је источна Украјина насељена Русима и да као у другим земљама тим Русима се мора дати висок степен аутономије. Један научник указао је на канадски модел и Квебек да би показао да Запад нормално нема проблема са регионалном аутономијом за етнички другачије регионе, али је шокиран тиме што Руси можда желе да примене форму регионализма, која је уобичајена на Западу.

Случај Косова је екстремно важан Русима из два разлога: зато што они осећају да су њихове жеље одбачене тамо и зато што представља преседан. Годинама након пада српске владе која је претила Албанцима на Косову Запад је одобрио независност Косова. Русија је аргументовала да су границе поново исцртане иако није постојала опасност по егзистенцију Косова. Русија није желела да се то догоди, али Запад је то учинио јер је могао. Из руске тачке гледишта пошто је поново исцртао мапе Србије Запад нема права да се буни због исцртавања мапе Украјине.

Покушаћу да не улазим у то ко је у праву, а ко не, не зато што не верујем да постоји разлика већ зато што се историја ретко пише по моралним принципима. Разумео сам руско гледиште да је Украјина неопходан стратегијски штит и идеју да би се без ње суочили са значајном претњом, уколико не сада онда једнога дана. Они истичу примере Наполеона и Хитлера као непријатеља који су побеђени захваљујући великој дубини територије.

Ја ћу покушати да осликам америчку стратешку перспективу. САД су прошли век утрошиле на јединствени циљ: избегавање појаве било ког јединственог хегемона који би могао да експлоатише западноевропску технологију и капитал и руске изворе и људску снагу. Сједињене Државе су интервенисале у Првом светском рату 1917. да би блокирале немачку хегемонију, и опет у Другом светском рату. У хладном рату циљ је био спречити руску хегемонију. Политика САД је била конзистентна читав век.

САД су биле спремне да буду опрезне на уздизање хегемона. У овом случају страх од опорављене Русије заостао је од хладног рата, али није безразложан. Као што ми је наглашено, економска слабост ретко када значи војну слабост или политичко нејединство. Ја се слажем са њима и истичем да управо због овога САД имају легитиман страх од Русије у Украјини. Уколико Русија успе да поново успостави своју моћ у Украјини, шта ће бити следеће? Русија поседује војну и политичку моћ коју може да наметне Европи. Стога није ирационално за САД и макар за неке европске земље да желе да успоставе своју моћ у Украјини.

Када сам поставио овај аргумент вишем званичнику из руског министарства иностраних послова, он је у основи рекао да нема идеју шта ја то покушавам да кажем. Док ја сматрам да он у потпуности разуме геополитичке императиве који воде Русију у Украјини, за њега императиви који читав век воде САД су превише велики да би се применили на украјинско питање. Није у питању то да он види само његову страну проблема, већ да је за Русију Украјина садашње питање и слика коју ја осликавам о америчкој стратегији толико апстрактна да се чини како није повезана са актуелном стварношћу. Постоји аутоматски амерички одговор на оно што види као руску агресивност. Међутим, Руси се осећају да су далеко од тога да су у офанзиви већ да се бране. За званичнике амерички страхови од руске хегемоније јесу једноставно предалеки да би се о њима размишљало.

На другим окупљањима са старијим званичницима Института за међународне односе покушао сам другачији приступ покушавајући да објасним да су Руси понизили председника САД Барака Обаму у Сирији. Обама није желео да нападне када је отровни гас коришћен у Сирији зато што је то било тешко извести с војне стране и због тога ако он свргне сиријског председника Башара ел Асада оставиће сунитске џихадисте да управљају земљом. САД и Русија су имале идентичне интересе, ја сам нагласио и руски покушај да се председник осрамоти тако што ће се чинити да га је Путин приморао да одступи. Искрено, мислио сам да је моје геополитичко објашњење било много кохерентније него овај аргумент, али сам покушао. Дискусија се водила током ручка, али моје време је протекло у објашњавању и у расправљању, а не у јелу. Открио сам да могу да одбраним сопствену геополитику, али да су они овладали комплексном Обамином администрацијом на начине на које ја никада нећу.

Будућност за Русију и Запад

Важније питање је шта ће бити следеће? Очигледно питање је да ли ће украјинска криза да се прошири на Балтик, Молдавију и Кавказ. Поставио сам ово питање званичнику Министарства иностраних послова. Он је био саосећајан, неколико пута наглашавајући да се криза неће проширити. Прихватио сам да то има значење да неће бити немира Руса на Балтику, да неће бити немира у Молдавији и да неће бити војних операција на Кавказу. Мислим да је био искрен. Руси су развучени. Они морају да се носе са Украјином и морају да се ухвате укоштац са постојећим санкцијама без обзира на то што могу да преброде економске проблеме. Запад има ресурсе да се носи са вишеструким кризама. Русија мора да ограничи ову кризу у Украјини.

Руси ће се задовољити одређеним степеном аутономије унутар делова источне Украјине. Али колику аутономију, то не знам. Њима је потребан значајан гест тако би заштитили своје интересе и афирмисали њихов значај. Њихова поента да регионална аутономија постоји у многим земљама је убедљива. Али историја се своди на моћ и Запад користи своју моћ да тешко притисне Русију. Али очигледно ништа није опасније него ранити медведа. Убити га је боље, али показало се да није лако убити Русију.

Вратио сам се са два осећаја. Један је да је Путин сигурнији него што сам мислио. У схеми ствари то не значи много. Председници дођу и прођу. Али то је подсетник да ствари које би срушиле западне лидере не морају ни да дотакну руског лидера. Друго, Руси не планирају кампању агресије. Овде сам много забринутији, не зато што хоће да изврше инвазију на некога већ због тога што често нације нису свесне тога шта ће се догодити и оне могу реаговати на начине који би их изненадили. То је најопаснија ствар у вези са овом ситуацијом. То није оно што је намеравано, што се чини суштински бенигним. Оно што је опасно јесте неочекивана акција како других, тако и Русије.

У исто време моја општа анализа остаје нетакнута. Шта год Русија може да учини другде, Украјина је од фундаменталне стратешке важности за Русију. Чак и уколико исток поприми степен аутономије, Русија ће остати дубоко забринута због односа остатка Украјине са Западом. Ма колико ово било тешко западњацима да поимају, руска историја јесте прича о штитовима. Државе штитници су спасле Русију од западних освајача. Русија жели поредак у коме би Украјина остала макар неутрална.

За САД свака растућа моћ у Евроазији окида аутоматски одговор који је рођен у једном веку историје. За Русе је тешко да схвате зашто је готово пола века хладног рата оставило САД хиперосетљивим за могући повратак Русије. Сједињене Државе су провеле прошли век блокирајући уједињење Европе под једном непријатељском силом. Шта Русија намерава, а чега се Америка плаши су веома различите ствари.

Сједињене Државе и Европа су имале тешкоћа да разумеју руске страхове. Русија има тешкоћа да схвати нарочито америчке страхове. Страхови обе стране су стварни и легитимни. То није ствар неразумевања између држава већ су у питању инкомпатибилни императиви. Сва добра воља у свету, а постоји драгоцено мало тога, не може да реши проблем две велике земље које се такмиче да заштите своје интересе и чинећи то морају да учине да се друга страна осећа угрожено. Много сам научио из моје посете. Нисам научио како да решим овај проблем, али у најмању руку свака сила мора разумети страхове других, чак и уколико не може да их смири.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић

27. 12. 2014. г.

Извор: http://www.nspm.rs/savremeni-svet/pogled-na-rusiju-iznutra-najopasniji-je-ranjeni-medved.html

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Руско ордење Брозовим колаборационистима са фашизмом
Руковање усташа и партизана у Босни 1942. г. У амбасади Руске Федерације у Београду је 19. фебруара 2015. г. одржан свечани пријем поводом празника „Дана Браниоца Отаџбине“ а којом приликом је амбасада Русије доделила одликовања „српским ветеранима Другог светског рата“ за њихов допринос заједничкој совјетско-југословенској (српској) борби против фашизма (како то стоји на званичном сајту амбасаде Русије у Србији). Међутим, овде се под плаштом „српских ветерана“ из Другог светског рата крију Брозови партизани који су у току самог рата пре свега тесно сарађивали са хрватским нацистичким усташама па чак и са Немцима, а најмање се борили управо против фашизма. Овом приликом нећемо улазити у разлоге горње одлуке руских дипломатских представника у Србији али бисмо скренули пажњу на чињеницу да се и након 70 година од завршетка Другог светског рата његова истинска суштина на југословенским просторима и даље фалсификује и прекраја по квази-историографским аршинима Брозове пре свега антисрпске титологије. Југословенска послератна историографија у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
15. децембар 2014. Петар Искендеров Од свих земаља погођених одлуком Русије да одустане од изградње „Јужног тока“ у Србији постоји вероватно најшира лепеза мишљења о таквом расплету догађаја. Жестина расправе о „руској превари“ и неосновано довођење „Јужног тока“ у везу са продајом НИС-а нису у складу са пасивношћу Београда око „Јужног тока“ коју он показује још од 2008. Било би боље ако би се Србија концентрисала на извлачење највеће могуће користи из новонастале ситуације - која може бити велика - јер друге земље неће пропустити ту прилику. Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News. Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Настанак европске супердржаве
Европска унија је креација групе илумината под називом Билдерберг група, која тајно координише заједничку политику међу владама, банкама, корпорацијама, медијима, обавештајним агенцијама... У ПОЧЕТКУ, људи су живели у малим заједницама и племенима која су доносила одлуке у њихово име. Касније, та племена су се ујединила у оно што сад називамо нацијама и државама, па се полако открива следећа фаза плана, спајање нација у супердржаве, као што је Европска унија. То је само један корак од њиховог крајњег циља о светској доминацији - света под диктатуром. У свакој фази плана процес доношења одлука се све више удаљавао од појединаца којих се те одлуке тичу. После племенских вођа, ту моћ су добили краљеви, краљице, председници и премијери, а данас имамо бирократе супердржава које чак и не пролазе кроз процес обмањивања народа који данас називамо "изборима". Данас су глобални политички и банкарски систем, мултинационалне корпорације и медији под контролом "једног центра", а они настављају да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
Од самог почетка “демократских промена“ 1990. године, невоља је била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст… Велику и лепу кућу Сотировића у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи, у њој данас живи мајка Зорана Ђинђића. Драгољуба Мићуновића су као комунисту пребацили у разред више у гимназији. ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Демократска странка је некада, по природи ствари, била антикомунистичка. Њен председник др Милан Грол био је у истој влади са генералом Дражом Михаиловићем, секретар др Брана Ивковић био је на Равној Гори, председник Демократске омладине Милија Јанићијевић био је истакнути Дражин сарадник, члан председништва и народни посланик др Драгић Јоксимовић бранио је Дражу на суду, итд. Међутим, када је последњих дана 1989. године обнављана Демократска странка, на скупу су доминирали комунисти попут Милована Ђиласа, Добрице Ћосића и Драгољуба Мићуновића, као и потомци истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Писац Борислав Пекић, који је као демократски омладинац робијао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Одмазда и терор у Београду
Dr Srđan Cvetković | 12. новембар 2015. 17:52 Успостављање народне власти пратио је бруталан обрачун са носиоцима културног и политичког живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора. Ликвидације су обављане у највећој тајности Недићевог официра и квислинге спроводе на стрељање у Београду Наставци Суочавање са заблудама Друга фаза револуције Одмазда и терор у Београду Грех мањине платила већина Шпијуни Озне на сваком кораку И знање немачког било је грех Озна је успевала да све дозна Озна тужи, суди и стреља Грађански сталеж на удару Ликвидације глумаца и новинара СРБИЈА и њени градови, као центар колаборације, легло "буржоазије и народних непријатеља", као носилац "великосрпског хегемонизма", били су посебно на мети револуционарних снага. У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду међу становништвом, мешала су се двојака осећања - страх и еуфорија. Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Василије Крестић: Званична српска политика својим ћутањем о НДХ наноси штету и подстиче усташлук који сваким даном јача
Академик Василије Крестић оцијенио је поводом 76 година од оснивања Независне Државе Хрватске /НДХ/ да је за српски народ изузетно важно да извуче поуке из прошлости да би знао с ким има посла и како да се понаша, али не да би заоштравао односе са Хрватском већ да му се не понове прогон и етничко чишћење из деведесетих година. Крестић је изјавио Срни да, уколико Срби буду заборављали, то ће бити доказ њихове неозбиљности, неодговорности и у крајњем случају примитивизма. „Ако заборавимо, `тешко нама`. Не могу наше жртве бити јефтиније од туђих. Нажалост, испада да их ми не поштујемо, а тражимо од других да их поштују више него ми“, нагласио је Крестић. Крестић је истакао да се чињенице о жртвама НДХ у Јасеновцу и безбројним јамама и стратиштима налазе у документима њемачких официра, као и да је експертска комисија састављена од Хрвата још 1945. године изнијела податак да је у Јасеновцу страдало 500.000 ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тајне операције Запада против Србије и Русије
Везе српског и руског народа су бројне и дубоке. Њих карактеришу заједничко словенско порекло и православље, али и заједничка борба и слична судбина. Блискост Срба и Руса је потврђена и у стратегији њихових највећих непријатеља. Западне елите су веома предано радиле на разбијању СССР-а и Југославије, држава чији су заштитници били руски и српски народ. У тим процесима Запад није бирао средства. Користио је најподлије методе и најгоре злочинце да би дошао до свог циља. Међутим нестанак Совјетског савеза и Југославије био је само почетак. Западна плутократија је желела коначни обрачун са српским и руским народом, а повампирени нацизам је постао њихова ударна песница. Још 1991. године Европска заједница и САД су Југославију и СССР „изузели“ из међународног права и поставили су правила која ће се примењивати само на ове две државе.Те норме за Запад важе и данас. Декларација о смерницама за признање нових држава у Источној Европи и СССР-у и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кочини Кочићи
Пре једно добрих десет година, један мој познаник, у необавезном разговору саопшти крајње уверљиво, да је једини чист и поштен комуниста човек или човек комуниста друг Коча Поповић, наш Србин човек, из богате буржујске београдске фамилије. “Замисли он је народу поклонио сву своју имовину“. Нисам посебно улазила у расправу. А све из жеље да не заподевам кавгу, тако својствену нама. А и да избегнем да другима у друштву буде непријатно. Овај разговор сам послала у мождану фиоку и оног, последњег пута када се славило ослобађање (читај окупирање српске нам престонице. Бомбардоване око педесет пута у историји) 1944 године. Тог дана, јунак нашег доба са почетка текста, добио је и своју улицу у родном му Београду. Улица Загребачка преименована је. Сада се сетих, како је том приликом, млади јуловски стрелац који је некада фурао имиџ Ернеста Геваре, познатијег као Че, изјавио да Коча јесте грешио али нико није безгрешан (чак и ако је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Насиље на сваком кораку
Убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије је изазвало насилне антисрпске демонстрације гневних Хрвата и муслимана тог истог дана, 28. јуна 1914, и већим делом сутрашњег дана. Ово је довело до дубоке међуетничке подељености каква није забележена у дотадашњој историји. Руља је усмерила свој бес ка пословном простору у власништву знаменитих Срба, Српској православној цркви, школама, Српском културном друштву “Просвјета”, које је имало своје просторије у готово свим већим градовима, банкама и редакцијама српских новина. Током насиља у многим местима било је и мртвих. Предвече, 28. јуна 1914. године у Загребу је била несносна спарина. Али то не спречава неколико стотина Загрепчана, после вести да је у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, да крену у рушилачки поход. Главни хушкачи су праваши који позивају на обрачун са велеиздајницима Србима. Скандира се “Доле са Србијом! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле убице! Напоље из Загреба!” Новинар и члан уредништва пројугославенског листа “Обзор” Јосип Хорват овај ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*”Ватиканска мржња” или о коренима русофобије у Европи и Србији
Ово није цитат из публикације о хрватском геноциду над Србима 1941−1945. године. То је синтагма коју је употребио троструки добитник Пулицерове награде Торнтон Вајлдер (Thornton Wilder), у роману Мост Св. краља Луја (1927; овде, стр. 31), како би описао мржњу која је јака, дубока, упорна и – свирепа. Наравно да нису сви у Ватикану мрзитељи, нити су то сви католици. Но, народи који припадају културном кругу источног хришћанства каткада су искрено зачуђени дубином и интензитетом мржње утицајних западних идеолога, појединих моћних установа и бројних „добровољних извршитеља“пројеката истребљења народа који су, такође, европски и хришћански, али који припадају нешто другачијој традицији и култури. Срби су у 20. веку неколико пута то осетили на својој кожи. И данас се с тим суочавају – пример је случај Херте Милер (овде) за коју кажу (овде и овде) да је само јавно изрекла оно што већина Немаца и иначе мисли о Србима. А Немачка је, барем док је садашњи председник био премијер, проглашавана нашим главним западним пријатељем. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прекодринска „шешељијада“ и коначно докусуривање Србије
Процес коначног уништавања Србије као суверене државе и њеног територијалног интегритета од Хоргоша до Драгаша започео је коначним преласком Др. Војислава Шешеља из Босне у суседну Србију 1990. г. и оснивањем његовог квази „Српског четничког покрета“ у јуну месецу исте године. Остало је неоспорно фактографско стање ствари да Срба више нема тамо где их је „бранио“ „црвени војвода“ који је врло вероватно у Србију био послат од стране службе државне безбедности Хрватске да ради оно што и ради већ четврт столећа. Познато је да је основни циљ свих непријатеља Србије у протеклих сто година управо тај да се њена државна територија врати у границе „Бизмаркове Србије“ из 1878. г. – дакле без матичне територије Србије – Косова и Метохије, као и без Рашке и Војводине. И тако скраћена Србија би морала да буде класични вазал Запада како у политичком тако и у економско-финансијском смислу речи. Ове незахвалне улоге коначног докусуривања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Брижит Бардо за Спутњик: Ви сте срећни да имате Путина
Моје срце и биће теже Русији, чији језик, музику, плес, осмехе и сузе обожавам, а посебно словенски дух! Осим тога, ви сте срећни да имате таквог председника — Владимира Путина, каже у интервјуу за Спутњик некадашња дива француске кинематографије. Чувена глумица, која се пре више од четири деценије повукла из гламурозног света филма, данас руководи фондом за заштиту животиња, за који мисли да привлачи велики број људи зато што на његовом челу стоји она, као човек који коначно говори истину, што је данас ретко, а људи ипак умеју то да цене. Друштво умањује ужасе експлоатације животиња, користећи различите трикове: негирање причињене штете, непреузимање одговорности, обезвређивање симпатије коју човек може да осети према животињама. Да ли мислите да сте и сами жртва оваквих ставова током своје борбе за права животиња? — Владе разматрају права животиња само као некакву ствар око које може да се преговара или тргује. Ту нема никаквих осећања, уважавања, никакве човечности. Онима који, као ја, говоре отворено о ужасима којима су животиње подвргнуте на разне ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а промјенљивих политичких и ратних околности, а захваљујући пракси: да их по правилу тумаче само побједници. Тим прије ако је виновнике тих злочина посљератна партијска митологија овјенчала ореолима народних хероја, као што је и био случај са љубомирским. У одмазди за раније ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руско ордење Брозовим колаборационистима са фашизмом
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
*Настанак европске супердржаве
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
*Одмазда и терор у Београду
*Василије Крестић: Званична српска политика својим ћутањем о НДХ наноси штету и подстиче усташлук који сваким даном јача
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
*Победа која је задивила свет
Други део Истина “Стрељања Историје”
*Тајне операције Запада против Србије и Русије
*Кочини Кочићи
*Beograd – Pasja groblja žrtava komunizma (mapa)
*Насиље на сваком кораку
*Равногорци Горске краљеве гарде из Овсишта
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
*”Ватиканска мржња” или о коренима русофобије у Европи и Србији
Прекодринска „шешељијада“ и коначно докусуривање Србије
*Брижит Бардо за Спутњик: Ви сте срећни да имате Путина
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”

Share
  • ШУМАДИЈА

    ГЛАСНИК ОВСИШТА: “Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед”

  • ШУМАДИЈА

    Will Washington Kill Us All? — Paul Craig Roberts

  • ШУМАДИЈА

    America, Britain, Genocide, Heroine, Indians, Karađorđe, Kosovo, Linkoln, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Ossethia, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Thanksgiving, Ukraine. Abkhazia, USA, Washington, zakonik