*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед

(Стратфор, 16. 12. 2014)

Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници.

Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у САД и нијансе америчког начина живота су му биле далеко више познате него мени руске. У том погледу он је био савршен домаћин, преводећи ми његову земљу увек са присуством руског патриоте што је он сигурно био. Разговарали смо док смо се возили по Москви, успевши да допремо дубоко у тему.

За њега и из конверзације са руским експертима о већини регија света, студентима Института за међународне односе и са групом оних које сам сматрао обичним грађанима (не са запосленима од стране владиних агенција које су укључене у управљање руским међународним и економским пословима), стекао сам утисак о руским бригама. Бриге су оне које сте могли да очекујете. Значај и редослед тих брига нису онакви какве сте могли да очекујете.

Руска економска очекивања

Мислио сам да ће углавном економски проблеми Русије бити људима на памети. Слабљење рубље, пад цена нафте, општа стагнација у економији и ефекат санкција Запада све то Западу изгледа да руши руску економију. Ипак, нисам водио разговоре о томе. Пад рубље је утицао на путовања у иностранство, али народ је тек недавно почео да осећа прави утицај ових фактора, нарочито кроз инфлацију.

Али постоји један други разлог за релативни мир у вези са финансијском ситуацијом, и он долази не само од владиних званичника већ такође и од приватних лица и он се мора озбиљно размотрити. Руси су нагласили да су економске невоље норма за Русију, а да је просперитет изузетак. Увек је присутно очекивање да ће се просперитет завршити и да ће се нормалне забране руског сиромаштва вратити.

Руси су страшно патили под Борисом Јељцином током 90-их, али такође и под претходним владама које се протежу све до цара. Упркос овоме, неколицина је нагласила да су добили ратове у којима је требало да победе и да су успели да живе животе вредне живљења. Златно доба оличено у претходних 10 година ближило се крају. То је било за очекивати и кроз то треба проћи с тешкоћама и с муком. Владини званичници мисле да је то упозорење, а ја не мислим да је то блеф. Главна тема у разговору била је у вези са санкцијама, а намера је била да оне неће присилити Русију да промени политику према Украјини.

Руска снага је у томе да они могу издржати патње које би сломиле друге нације. Такође је стављено до знања да они имају тенденцију да подрже владу без обзира на компетенцију када се Русија осећа угрожено. Стога Руси кажу да нико не треба да очекује да ће санкције, без обзира на то колико су оштре, довести до капитулације Москве. Уместо тога, Руси ће одговорити сопственим санкцијама које нису специфичне, али ја сматрам да ће оне значити одузимање имовине западних компанија у Русији и смањити пољопривредни увоз из Европе. Није било говора о престанку снабдевања природним гасом европских потрошача.

Уколико је ово тако, онда Американци и Европљани заваравају сами себе у вези са ефектомсанкција. Уопштено ја имам мало поверења у ефекат санкција. Након што је то речено Руси су ми пружили другачију призму кроз коју ћу гледати.  Санкције рефлектују европски и амерички праг толеранције на бол. Оне су дизајниране да узрокују штету коју Запад не би поднео. Када се примене на друге, ефекти могу варирати.

Мој осећај је да су Руси били озбиљни. То објашњава зашто појачане санкције плус смањене цене нафте, економско превирање и остало једноставно нису довели до ерозије поверења које би се очекивало. Поуздани анкетни бројеви показују да је председник Владимир Путин још увек енормно популаран. Да ли ће он остати популаран док се пад наставља и да ли је елита која је финансијски оштећена једнако популарна, јесте друго питање. Али за мене најважнија лекција коју сам могао научити у Русији –„могао“ је оперативни појам – јесте да Руси не одговарају на економски притисак као западњаци и да се идеја која је постала славна у председничкој кампањи и која је претворена у слоган „то је економија, будало“, не може на исти начин применити у Русији.

Украјинско питање

Много је теже у вези са Украјином. Постоји слагање да су догађаји у Украјини назадни за Русију и да је администрација Обаме организовала оно што Русија сматра за пропаганду у покушају да се Русија покаже као агресор. Два суштинска питања се постављају. Прво је да је Крим историјски био део Русије и да је њим већ доминирала руска војска под споразумом. Није било инвазије већ једноставно прихватања реалности. Као друго постоји ужарено инсистирање да је источна Украјина насељена Русима и да као у другим земљама тим Русима се мора дати висок степен аутономије. Један научник указао је на канадски модел и Квебек да би показао да Запад нормално нема проблема са регионалном аутономијом за етнички другачије регионе, али је шокиран тиме што Руси можда желе да примене форму регионализма, која је уобичајена на Западу.

Случај Косова је екстремно важан Русима из два разлога: зато што они осећају да су њихове жеље одбачене тамо и зато што представља преседан. Годинама након пада српске владе која је претила Албанцима на Косову Запад је одобрио независност Косова. Русија је аргументовала да су границе поново исцртане иако није постојала опасност по егзистенцију Косова. Русија није желела да се то догоди, али Запад је то учинио јер је могао. Из руске тачке гледишта пошто је поново исцртао мапе Србије Запад нема права да се буни због исцртавања мапе Украјине.

Покушаћу да не улазим у то ко је у праву, а ко не, не зато што не верујем да постоји разлика већ зато што се историја ретко пише по моралним принципима. Разумео сам руско гледиште да је Украјина неопходан стратегијски штит и идеју да би се без ње суочили са значајном претњом, уколико не сада онда једнога дана. Они истичу примере Наполеона и Хитлера као непријатеља који су побеђени захваљујући великој дубини територије.

Ја ћу покушати да осликам америчку стратешку перспективу. САД су прошли век утрошиле на јединствени циљ: избегавање појаве било ког јединственог хегемона који би могао да експлоатише западноевропску технологију и капитал и руске изворе и људску снагу. Сједињене Државе су интервенисале у Првом светском рату 1917. да би блокирале немачку хегемонију, и опет у Другом светском рату. У хладном рату циљ је био спречити руску хегемонију. Политика САД је била конзистентна читав век.

САД су биле спремне да буду опрезне на уздизање хегемона. У овом случају страх од опорављене Русије заостао је од хладног рата, али није безразложан. Као што ми је наглашено, економска слабост ретко када значи војну слабост или политичко нејединство. Ја се слажем са њима и истичем да управо због овога САД имају легитиман страх од Русије у Украјини. Уколико Русија успе да поново успостави своју моћ у Украјини, шта ће бити следеће? Русија поседује војну и политичку моћ коју може да наметне Европи. Стога није ирационално за САД и макар за неке европске земље да желе да успоставе своју моћ у Украјини.

Када сам поставио овај аргумент вишем званичнику из руског министарства иностраних послова, он је у основи рекао да нема идеју шта ја то покушавам да кажем. Док ја сматрам да он у потпуности разуме геополитичке императиве који воде Русију у Украјини, за њега императиви који читав век воде САД су превише велики да би се применили на украјинско питање. Није у питању то да он види само његову страну проблема, већ да је за Русију Украјина садашње питање и слика коју ја осликавам о америчкој стратегији толико апстрактна да се чини како није повезана са актуелном стварношћу. Постоји аутоматски амерички одговор на оно што види као руску агресивност. Међутим, Руси се осећају да су далеко од тога да су у офанзиви већ да се бране. За званичнике амерички страхови од руске хегемоније јесу једноставно предалеки да би се о њима размишљало.

На другим окупљањима са старијим званичницима Института за међународне односе покушао сам другачији приступ покушавајући да објасним да су Руси понизили председника САД Барака Обаму у Сирији. Обама није желео да нападне када је отровни гас коришћен у Сирији зато што је то било тешко извести с војне стране и због тога ако он свргне сиријског председника Башара ел Асада оставиће сунитске џихадисте да управљају земљом. САД и Русија су имале идентичне интересе, ја сам нагласио и руски покушај да се председник осрамоти тако што ће се чинити да га је Путин приморао да одступи. Искрено, мислио сам да је моје геополитичко објашњење било много кохерентније него овај аргумент, али сам покушао. Дискусија се водила током ручка, али моје време је протекло у објашњавању и у расправљању, а не у јелу. Открио сам да могу да одбраним сопствену геополитику, али да су они овладали комплексном Обамином администрацијом на начине на које ја никада нећу.

Будућност за Русију и Запад

Важније питање је шта ће бити следеће? Очигледно питање је да ли ће украјинска криза да се прошири на Балтик, Молдавију и Кавказ. Поставио сам ово питање званичнику Министарства иностраних послова. Он је био саосећајан, неколико пута наглашавајући да се криза неће проширити. Прихватио сам да то има значење да неће бити немира Руса на Балтику, да неће бити немира у Молдавији и да неће бити војних операција на Кавказу. Мислим да је био искрен. Руси су развучени. Они морају да се носе са Украјином и морају да се ухвате укоштац са постојећим санкцијама без обзира на то што могу да преброде економске проблеме. Запад има ресурсе да се носи са вишеструким кризама. Русија мора да ограничи ову кризу у Украјини.

Руси ће се задовољити одређеним степеном аутономије унутар делова источне Украјине. Али колику аутономију, то не знам. Њима је потребан значајан гест тако би заштитили своје интересе и афирмисали њихов значај. Њихова поента да регионална аутономија постоји у многим земљама је убедљива. Али историја се своди на моћ и Запад користи своју моћ да тешко притисне Русију. Али очигледно ништа није опасније него ранити медведа. Убити га је боље, али показало се да није лако убити Русију.

Вратио сам се са два осећаја. Један је да је Путин сигурнији него што сам мислио. У схеми ствари то не значи много. Председници дођу и прођу. Али то је подсетник да ствари које би срушиле западне лидере не морају ни да дотакну руског лидера. Друго, Руси не планирају кампању агресије. Овде сам много забринутији, не зато што хоће да изврше инвазију на некога већ због тога што често нације нису свесне тога шта ће се догодити и оне могу реаговати на начине који би их изненадили. То је најопаснија ствар у вези са овом ситуацијом. То није оно што је намеравано, што се чини суштински бенигним. Оно што је опасно јесте неочекивана акција како других, тако и Русије.

У исто време моја општа анализа остаје нетакнута. Шта год Русија може да учини другде, Украјина је од фундаменталне стратешке важности за Русију. Чак и уколико исток поприми степен аутономије, Русија ће остати дубоко забринута због односа остатка Украјине са Западом. Ма колико ово било тешко западњацима да поимају, руска историја јесте прича о штитовима. Државе штитници су спасле Русију од западних освајача. Русија жели поредак у коме би Украјина остала макар неутрална.

За САД свака растућа моћ у Евроазији окида аутоматски одговор који је рођен у једном веку историје. За Русе је тешко да схвате зашто је готово пола века хладног рата оставило САД хиперосетљивим за могући повратак Русије. Сједињене Државе су провеле прошли век блокирајући уједињење Европе под једном непријатељском силом. Шта Русија намерава, а чега се Америка плаши су веома различите ствари.

Сједињене Државе и Европа су имале тешкоћа да разумеју руске страхове. Русија има тешкоћа да схвати нарочито америчке страхове. Страхови обе стране су стварни и легитимни. То није ствар неразумевања између држава већ су у питању инкомпатибилни императиви. Сва добра воља у свету, а постоји драгоцено мало тога, не може да реши проблем две велике земље које се такмиче да заштите своје интересе и чинећи то морају да учине да се друга страна осећа угрожено. Много сам научио из моје посете. Нисам научио како да решим овај проблем, али у најмању руку свака сила мора разумети страхове других, чак и уколико не може да их смири.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић

27. 12. 2014. г.

Извор: http://www.nspm.rs/savremeni-svet/pogled-na-rusiju-iznutra-najopasniji-je-ranjeni-medved.html

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
ДРУГОСРБИЈАНЦИ ПОНОВО ЈАШУ Ове јесени се у Београду, окуженим духом самопорицања и неотитоизма, појавио Антифашистички манифест, који су обнародовали Савез антифашиста Србије, Жене у црном и Хелсиншки одбор за људска права. Предвођени Сташом Зајовић и Соњом Бисерко, домаћи „антифашисти“ подсетили су да је Србија, после распада СФРЈ, уместо „антифашизма, демократије и мира“, изабрала „пут национализма, рехебилитације четничког покрета, оживљања пројекта о Великој Србији, нетолеранције и ратне авантуре“. У стилу песме из „наводно ослободилачке борбе“, Млада партизанка бомбе бацала, потписници манифеста су за сва зла нашег друштва, од незапослености, преко корупције, до „масовне апатије“, оптужили „неспособну политичку класу и њену злочиначку равногорску идеологију“ (Борис Тадић равногорац? Ивица Дачић и Дража? Вучићев саветник није Гузенбауер, него Калабић?) Антифашисти/киње тако усташе против закона о изједначавању четника и партизана као и против рехабилитације четника, чиме се, веле, „оправдавају четнички злочини, рехабилитује фашизам, а сарадници фашиста проглашавају антифашистима и најзад релативизују фашизам и антифашизам“. То све доприноси ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
На данашњи дан, пре седамдесет година, англоамеричка авијација је, на захтев Титовог измећара и партизанског команданта, битанге маскиране у „надреалисту“ и „интелектуалца“, Коче Поповића, са земљом сравнила Лесковац, до тада познат као „србски Манчестер“, јер је био средиште наше самосвојне текстилне индустрије. Изабран је 6. септембар, јер је то био рођендан краља Петра; англоамеричка сатанистичка врхушка решила је да покаже Србима да су осуђени даизгубе свог владара и живе под влашћу србоубице Броза. О историјском контексту овог злочина можемо читати у књизи Милослава Самарџића,„Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова, УНА Прес, Београд 2011.) ЦЕНА СРБСКИХ ИЛУЗИЈА То да је србски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Паре или живот: Откуд бољшевицима новац за револуцију?
Бољшевици су се борили против царске власти скоро 20 година и најзад победили. Новац им је често био крајње потребан и они су често прибегавали насиљу и нестандардним начинима прикупљања средстава за своју ствар. Замислите да сте револуционар и бољшевик крајем 19. и почетком 20. века у Царској Русији. Ваш циљ је да срушите тај „затвор многих народа“, да срушите капитализам и да земљу дате у руке сељацима, а фабрике радницима. Међутим, ваша партија је забрањена, а ваши лидери су у иностранству. Царска полиција тражи и вас и ваше другове, и ви можете бити ухапшени у сваком тренутку. Поврх свега тога, треба вам новац. Треба вам много новца. Новац вам треба за све: за штампање новина, за фалсификовање докумената, за прављење бомби и куповину оружја за борбу против полиције, и за евентуални оружани бунт. Вероватно није најбоља варијанта да уђете у банку и затражите кредит за „рушење тираније“, поготово ако ваш манифест ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Шездесет чињеница о последњем руском цару Николају II
Над Светим Руским Царем Николајем II Романовим, који, као и остали чланови његове најуже породице, није желео да напусти Отаџбину (иако су лако могли да оду из земље) извршено је ритуално убиство. Заговорници лажи о одрицања од престола саставили су о томе и лажни манифест. У архивима Руске Федерације не постоји ниједан докуменат који потврђује истинитост тог мита. Постоји само „Царева изјава о одрицању“, потписана оловком. Никада раније, Николај II Романов није било који лични или службени документ потписао оловком. Услед низа нелогичности, обављено је и детаљно научно испитивање са графолошком анализом потписа. На основу непобитно утврђених и изнетих научних доказа и чињеница, закључено је да су и потпис и документ, за који су бољшевици тврдили да припадају Цару Николају II Романову – лажни. У наставку текста прочитајте 60 чињеница о последњем Руском Цару и његовој владавини: Император сверуски, краљ Пољске и велики књаз Финске, Николај II Александрович Романов (син ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Партизани и усташе убијали четнике и цивиле!
Масовна гробница на узвишењу Шибови код Бањалуке у којој су кости око хиљаду зверски убијених војника, припадника црногорских четника којима је командовао Павле Ђуришић, али и жена, стараца и деце, само је једна од многих неоткривених – уверава историчар др Александар Стаматовић. Он, у разговору за „Новости“, наводи и да су црногорске и босанско-херцеговачке четнике током мучног егзодуса, на путу ка Словенији сустизали и убијали и усташе и партизани. – Крајем новембра 1944. године Павле Ђуришић је на основу консултација са Дражом Михаиловићем донео одлуку о покрету четничких трупа из Црне Горе ка Босни. Тако је 2. децембра извршено њихово окупљање из јужне и централне Црне Горе у околини Подгорице које су бројале око 7.000 бораца. Њима се прикључило и око 3.000 жена, деце и стараца из четничких породица, каже Стаматовић. – Придружио се и митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац са 56 свештеника и монаха. То није био коначан број, јер су поред ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Њујорк тајмс: Како је Косово постало плодно тле за ДАЕШ
Више од 10 година, користећи мрежу добротворних организација преко радикалних имама, Саудијска Арабија и друге земље Арапског залива шире вехабизам на Косову кроз градњу нових џамија, утеривање страха и регрутовање младих за борбу у Сирији на страни џихадиста, пише „Њујорк тајмс“. Џамије, које су на Косову саграђене од новца који је донирала Саудијска Арабија, окупљају људе који шире вехабизам — „конзервативну идеологију која доминира у Саудијској Арабији“, наводи се у тексту Карлоте Гал у њујоршком дневнику, преноси данас РТС. Од када је 1999. Београд после интервенције НАТО изгубио контролу на Косову, под присмотром америчких званичника, новац и утицај Саудијске Арабије је умногоме променио ову некад толерантну муслиманску заједницу, примећује се у тексту. „Њујорк тајмс“ наводи да се Косово сада, као и остатак Европе, брани од претњи исламиста и да је у протекле две године полиција идентификовала 314 грађана Косова — укључујући два бомбаша-самоубице, 44 жене и 28 деце која су нестала, а сумња се да су их џихадисти отели и прикључили њиховим групама. Децу су регрутовали, како наводе косовски истражитељи, екстремистички свештеници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тајне операције Запада против Србије и Русије
Везе српског и руског народа су бројне и дубоке. Њих карактеришу заједничко словенско порекло и православље, али и заједничка борба и слична судбина. Блискост Срба и Руса је потврђена и у стратегији њихових највећих непријатеља. Западне елите су веома предано радиле на разбијању СССР-а и Југославије, држава чији су заштитници били руски и српски народ. У тим процесима Запад није бирао средства. Користио је најподлије методе и најгоре злочинце да би дошао до свог циља. Међутим нестанак Совјетског савеза и Југославије био је само почетак. Западна плутократија је желела коначни обрачун са српским и руским народом, а повампирени нацизам је постао њихова ударна песница. Још 1991. године Европска заједница и САД су Југославију и СССР „изузели“ из међународног права и поставили су правила која ће се примењивати само на ове две државе.Те норме за Запад важе и данас. Декларација о смерницама за признање нових држава у Источној Европи и СССР-у и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
Истраживачи у Меморијалном музеју холокауста су документовали све нацистичке концентрационе логоре, гета, места на којима се одвијао робовски рад, као и фабрике смрти које су постојале широм Европе. Документовано је чак 42.500 локација. Бројка укључује 30.000 кампова с робовском радном снагом, као и 980 концентрационих логора. Ранији подаци су показивали да је логора широм Европе било око 7.000. Истраживачи сматрају да је око 20 милиона људи умрло или су били затворени у логорима. Међу местима насиља су били и центри у којима су трудне жене биле присиљаване на абортусе или су њихова деца убијана недуго након рођења. Варшавски гето је био највећи, у једном тренутку тамо је било смештено око пола милиона људи. Комплетирање ове грађе очекује се до 2025. године. После краткотрајног априлског рата 1941. године, низови железничких вагона пуних олова, који су транспортовали производ до Енглеске, били су облепљени немачким натписима. И правац јс био други: ,,Nach Deutschland”. Немци су одмах по заузимању Косовске Митровице упутили ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Видовдан – дан хрватске освете
По завршетку великог војног маневра код Тарчина, југозападно од Сарајева, 26. и 27. јуна 1914. године, у коме су учествовали 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус, под заповедништвом војног гувернера у Босни и Херцеговини Франза Потиорека, аустроугарски престолонаследник надвојвода Фрањо Фердинанд је сутрадан, на православни празник - Видовдан, стигао у службену посету у Сарајево. Вече пре тога, високи гост из Беча, са супругом Софијом, провео је готово сат, на Илиџи у шетњи, успркос кишном времену. На ивици шуме, која се простирала дуж стазе којом су шетали, играло се неколико младунчади медведа, који су посебна доведена за ову прилику. Сутрадан, специјални дворски воз, у коме су надвојвода и његова супруга Софија вон Хохенберг, са 17 минута закашњења напушта Илиџу и стиже у 10.07 у Филиповића касарну, где их је чекала колона аутомобила за планирану вожњу градом. Дан је био сунчан, потпуно супротно од временских услова који су их дочекали на Илиџи. Поред ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине
„Јавна таjна“ коjу зна цео Нови Сад jе стрељање у Раjиноj шуми, у коjоj су 1944. године ослободиоци ликвидирали на стотине наjугледниjих грађана, оптужених да су били симпатизери четничког покрета ђенерала Драже Михаиловића. Делимична истина изронила jе марта 1991. из песка на бачкоj страни Дунава, у време копања канала за градски водовод. На делове људских скелета набасали су багери, али и оближња крда крава, напасана у близини изворишта. Укупно 250 пронађених људских костиjу, већ скоро две децениjе, на „реверс“ се чуваjу у депоима Градског музеjа у картонским кутиjама, без назнаке о њиховоj даљоj судбини. Али, то jе само мањи део истине о Раjиноj шуми, jер пронађене кости нађене су у две масовне гробнице коjе обухватаjу jедва 40 квадрата. Остало jе нетакнуто и неистражено jош око три хектара земљишта коjе покрива броjне НН гробнице. Неспорно, на основу неких докумената и сведочења родбине и познаника стрељаних Новосађана, показало се да су после ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Некажњено убијање српског народа
Душан Марић: НИКО КАО СРБИ ДАНАС НЕ РАЗУМЕ ФРАНЦУЗЕ By РЕПОРТЕР on 14. новембар 2015. ИСЛАМСКИ, АЛИ И ФРАНЦУСКИ, АМЕРИЧКИ, НЕМАЧКИ, ЕНГЛЕСКИ…. ТЕРОРИСТИ ВЕЋ 25 ГОДИНА НЕКАЖЊЕНО УБИЈАЈУ СРПСКИ НАРОД Пише: Душан Марић Нико Французе овог 14. новембра 2015. године не разуме боље од Срба. Јер оно што су Французи од терориста доживели 13. новембра Срби од терориста доживљавају већ 25 година. Французи су с времена на време жртве исламских терориста. Срби су дуже од две деценије жртва исламских и француских терориста. Удружених са терористима из САД, Немачке, Енглеске, Холандије, Италије, Канаде, Белгије, Канаде, Аустралије…. Исламски терористи који данас, 2015. године, по Блиском истоку одсецају главе невиним људима су још 1994. године на Црном врху између Теслића и Тешња ритуално одсецали главе заробљеним српским војницима. У јесен 1995. и пролеће 1996. године Републици Српској испоручено је неколико десетина обезглављених тела припадника ВРС из Србца, Прњавора и других делова БиХ који су у јесен 1995. године ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Genocid bez kazne
Đenovljanin Marko Aurelio Rivelli je, iz neobjašnjivih razloga, slabo poznat ovdašnjoj javnosti. Doktorirao je na političkim naukama sa tezom „Rasna i vjerska politika Nezavisne države Hrvatske 1941-1945". U Milanu 1999. godine objavljuje knjigu „L'arcivescovo del genocidio" (Nadbiskup genocida), posvećenu Alojzu Stepincu koga je papa Jovan Pavle II 1998. godine u Hrvatskoj beatifikovao (stepenica na putu ka proglašenju za svetitelja). Knjigu je kod nas iste godine kad je izdata u Italiji, objavila izdavačka kuća „Jasen" iz Nikšića, u prevodu Lazara Macure. Marko Aurelio Riveli 2002. godine u Milanu objavljuje i drugu knjigu, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo", u kojoj se bavi vezama Vatikana za vreme Drugog svetskog rata sa nacistima i fašistima. Za knjigu „Nadbiskup genocida" (koja je izazvala i veliku pažnju javnosti u Grčkoj), Riveli konsultuje službene hrvatske, vatikanske, nemačke, britanske, američke i jugoslovenske izvore, među kojima su posebno zanimljivi „Dnevnik" zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
Objavljeno: Nedjelja, 07 Veljača 2016 20:09 Pogledajte popis 1423 suradnika zloglasne UDBA-e na kojima se nalaze imena i iz našeg grada. Možda se na njemu nalaze Vaši susjedi, ”prijatelji”, rodbina, ili pak poznanici. Popis je preuzet iz knjige Čuvari Jugoslavije: Suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini, Ivan Bešlić objavljen na portalu Domoljub.org. - ABAZOVIĆ (FAHRIJE) AMIR, 1955. – BISTRICA/GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »MAŠINAC« - ABAZOVSKI (ŠEMSUDINA) DŽEMAIL, 1944. – KIČEVO/MAKEDONIJA – »SMIR« - ABDULAHI (FERIDA) FETI, 1933. – GOSTIVAR/MAKEDONIJA – »BALON« - ABRAMOVIĆ (ALEKSE) NIKOLA, 1946. – BERKOVIĆI/STOLAC – »STON« - ADILOVIĆ (IBRE) ŠEFKO, 1959. – KLJACI/TRAVNIK – »ARGUS« - AGIĆ (HAZIMA) OSMAN, 1957. – VRANOVIĆI/ZENICA – »MUSAFIR« - AHMETBEGOVIĆ (FEHIMA) MUSTAFA, 1934. – PRAČA/FOČA – »INFORMATOR« - AHMETOVIĆ (SADRIJE) ŠABAN, 1923. – GUSINJE/CRNA GORA – »BORAC« - AHMETOVIĆ (ŠABANA) SKENDER, 1950. – SKOPLJE/MAKEDONIJA – »BESA« - AJANOVIĆ (JUSE) IBRAHIM, 1947. – VOLJICE/ GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »LAUFER« - AJDIN (MEHMEDA) HAMDO, 1922. – SARAJEVO – »LIRA« - AJKUNIĆ (IZETA) ABID, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
*Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
*Паре или живот: Откуд бољшевицима новац за револуцију?
*Шездесет чињеница о последњем руском цару Николају II
Партизани и усташе убијали четнике и цивиле!
Њујорк тајмс: Како је Косово постало плодно тле за ДАЕШ
*Тајне операције Запада против Србије и Русије
*Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
*Видовдан – дан хрватске освете
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
*Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине
*Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
*Некажњено убијање српског народа
*Beograd – Pasja groblja žrtava komunizma (mapa)
*Интервју Владислава Б. Сотировића: Косовски сценарио за Македонију
*Genocid bez kazne
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953

Share
  • ШУМАДИЈА

    ГЛАСНИК ОВСИШТА: “Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед”

  • ШУМАДИЈА

    Will Washington Kill Us All? — Paul Craig Roberts

  • ШУМАДИЈА

    America, Britain, Genocide, Heroine, Indians, Karađorđe, Kosovo, Linkoln, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Ossethia, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Thanksgiving, Ukraine. Abkhazia, USA, Washington, zakonik