*Победа која је задивила свет

Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника.

„Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка.

Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра до 15. децембра 1914. и данас се изучава на многим војним академијама, јер представља јединствен пример у историји ратовања да једна војска, која је већ била „виђена” за капитулацију извршни прегруписавање и напад, противника потуче „до ногу” и потом га, за само десет дана протера са своје територије.

Како је до тога дошло? Аустроугарске трупе су, после двомесечне битке на Дрини у којој је српска војска била натерана на повлачење, 16. новембра у западној Србији започеле велику офанзиву. На фронту, чија је дужина износила око 200 километара у офанзиву је кренуло око 400.000 одморних и добро наоружаних аустроугарских војника, распоређених у Пету и Шесту армију, као и групе „Шњарић” и „Хаусер”. Циљ офанзиве, којом је командовао генерал Оскар Поћорек био је једноставан – да се Србија војно порази, окупира и потом, као држава заувек уклони са карте Европе.

Насупрот њима налазила се, већ уморна и претходним биткама прилично проређена српска војска – око 270.000 војника, распоређених у Прву, Другу и Трећу армију, Ужичку војску, Обреновачки одред и трупе одбране Београда. Главни удар примила је Прва армија на чије је чело, уочи битке уместо рањеног Петра Бојовића дошао, немирни духом, често оспоравани и из политичких разлога већ неколико пута пензионисани генерал Живојин Мишић.

Битка је имала три фазе. У првој, која је трајала од 16. до 28. новембра српска војска била је у дефанзиви и константном повлачењу, прво на леву обалу Колубаре и Љига, а потом, после напуштања Ваљева на позиције око Горњег Милановца. Са тих позиција је 29. новембра извршено ново повлачење чиме је започела друга фаза битке. Прва армија, одлуком генерала Мишића повучена је на линију Липе – Трипавац – Мрамор – Главица – лева обала Дичице, односно знатно западније него што је то од њега Врховна команда, у првом тренутку тражила.

То је војсци омогућило да се два дана одмори и припреми за напад, а фронт је скраћен за око 40 километара. Осим тога, коначно је стигла и дуго очекивана артиљеријска муниција, која је претходно морала да се, на брзину скраћује, јер је набављена била за 2,5 милиметара дужа од оне коју су српски топови до тада користили. Као посебна подршка на фронт је пристигла и последња резерва – 1300 каплара, коју је чинио цвет српске младости и интелигенције.

Трећа фаза – свеопшта контраофанзива започела је у зору 3. децембра. Генерал Мишић је дан раније војсци дао следећу заповест: „Чим непријатељ окрене леђа треба га немилосрдно гонити. Колико год брже буде бежао, утолико га треба енергичније јурити, обасипајући му редове ватром. Решио сам да сутра рано предузмем напад целом армијом. У овом смислу обавестите сву господу официре и војнике. Стрпљењу, ваљда треба да једном буде крај.”

Огромни су били и губици са обе стране – аустроугарска војска изгубила је 27.000, а српска 22.000 војника

И војници су послушали свог команданта. Док су аустроугарске трупе 2. децембра победоносно ушле у без борбе предати Београд и док су новине по Европи јављале да је Србије пред капитулацијом почела је офанзива наше војске. Прва армија је, до 5. децембра овладала свим значајнијим висовима Сувобора и Маљена, што јој је омогућило даље напредовање. Нису заостајале ни остале армије, тако да су све јединице аустроугарске војске биле принуђене на потпуно повлачење. За само 10 дана они су напустили положаје у западној Србији, па се већ 12. децембра највећи део аустроугарских војника код Обреновца, преко Саве „евакуисао” из Србије. У престолни Београд српска војска ушла је 15. децембра. На њеном челу налазио се стари краљ Петар, о чему је „Политика” од 21. децембра известила: „После очајне борбе на Железнику и Жаркову и после смрти Јелачићеве регименте на Торлаку краљ Петар ушао је у Београду у уторак 2. децембра у 9.40 часова пре подне. По варошким улицама још је трајала борба, мала прва коњичка патрола још је разгонила буљуке аустријских војника, када се одједном појавио краљ на аутомобилу носећи слободу своме Београду.”

Тако је ослобођењем Београда, победом српске војске завршена Колубарска битка, као и целокупно војевање на балканском ратишту 1914. године. Српска врховна команда, са поносом је могла поручити: „На територији краљевине Србије не налази се више ниједан слободан непријатељски војник.”

Током Колубарске битке српска војска заробила је 323 официра, 42.215 подофицира и војника, 43 заставе, 142 артиљеријска оруђа, два авиона, као и више од 60.000 пушака.

Огромни су били и губици на обе стране – аустроугарска војска изгубила је 27.000, а српска 22.000 војника.

Због извојеване победе у Србији се осећао понос. Свуда се величала војска, њена упорност и издржљивост нашег народа који је победио много јачег непријатеља. Све више се почело говорити и о уједињењу српског и осталих јужнословенских народа, а веровало се да Аустроугарска више неће имати снаге да нас, у скорије време нападне и угрози. Тако је „Политикин” уводник од 21. децембра завршен следећим речима: „Без ичије помоћи, снагом својих мишица и чистотом своје праведне ствари Србија је извршила једно велико, натчовечанско дело. Она је спасла себе саму, спасла је свој народ и поставила је чврст темељ за народно ослобођење и уједињење коме више не може бити никакве бране.”

Крај Колубарске битке није био и крај великих искушења и жртава. Још битка није била ни честито завршена, а појавила се нова опасност – епидемија тифуса која је, у зиму и пролеће 1915. однела више жртава него Церска и Колубарска битка заједно, а јесен те године донела је нова искушења и страдања. Колубарска битка остала је темељ на којем су, после много одрицања и жртава грађени нови успеси и победе.

Унапређење генерала Мишића

Више пута пензионисан и оспораван, генерал Мишић није увек био у милости политичара и државника. Али, војничку вештину и врлине није му нико могао оспорити. Зато је, одмах по завршетку Колубарске битке унапређен у чин војводе и то од, њему не увек наклоњеног регента Александра Карађорђевића. У телеграму регента Александра, који је пренела и „Политика”, између осталог се каже: „Команданту Прве армије, господину војводи Живојину Мишићу! Са свим официрима, подофицирима и војницима, мојим дичним јунацима Прве армије примите моју топлу захвалност за искрене честитке и жеље које сте ми упутили о мом рођендану. У исто време желећи да вам дам највишег доказа колико ценим ваш рад лично и заслуге Прве армије у нашој офанзиви драго ми је саопштити вам да вас на данашњи дан производим у чин војводе.”

Како је страдала „Политика”

Током аустроугарске окупације Београда „Политика” није излазила, а после ослобођења требало је да прође готово недељу дана па да лист, на задовољство његових читалаца жељних вести и информација поново буде покренут. Разлог томе лежи у чињеници да је, током боравка Аустроугара редакција листа била готово уништена. О томе је „Политика” детаљно обавестила читаоце, у тексту у којем се, поред осталог каже: „Пуна четири дана требало је, па да се у просторијама ’Политике’ поправи, почисти и уреди оно што су Аустријанци починили. Слагачко одељење је цело урнисано, тако да смо сва слова морали бацити и уредити нову слагачницу. Све фиоке, сви ормани, сви писаћи столови су обијени и разваљени. Штампарска боја је расута, а флаше мастила разбијене су о беле хартије. Насред администрацијске собе ложена је ватра, али срећом до пожара ипак није дошло…” Тако су, још пре сто година страдали „неподобни” медији, а аустроугарске власти су, приликом повлачења поред већег броја Београђана, у заробљеништво повеле и четири „Политикина” радника – три типографа и једног машинисту.

Јован Гајић

14. децембар 2014. г.

Извор: http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=69856&catnovosti=5&Pobeda-koja-je-zadivila-svet#.VJq5Pv9WB58

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Šiptarska politika krvi i tla
Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.). Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Lista američkih brljotina na Balkanu
Ako iscrpljena EU, što zbog nameta koje joj nameće NATO i američkih ratova po svetu, što zbog izdvajana iz budžeta za održavanje u životu „država iz epruvete“ poput Kosova, kao i sankcija i kontrasankcija sa Rusijom, ne može da reši svoje probleme, kako će onda da razreši balkanski čvor. Terorizam, najezda migranata, ekonomska kriza, separatizam… To su boljke sa kojima se EU suočava u svom dvorištu. Kosovo, Makedonija, Srbija, Bosna… zaostala su nerešena pitanja Amerike na Balkanu za koje SAD očekuje da ih EU reši, i to u skladu sa američkim planovima. Može li EU, uz sve svoje jade, da zadovolji i prekookeanskog partnera i prilike na Balkanu da zaokruži na način kako to SAD žele? I šta će se desiti ako u tome ne uspe? Zvanična spoljna politika Amerike navodno je usmerena daleko van Balkana, ali, ako je suditi po rečima umirovljenog bivšeg ambasadora SAD u Srbiji Vilijama Montgomerija, ostala su tri ključna pitanja za američku administraciju za koja se očekuje da će ih rešiti EU — prvo, da nezavisno Kosovo bude ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем...) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави). Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак... Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим... против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића... ипак... ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично... или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочином против геноцида
Након избора новог председника САД мултимилијардера Доналда Трампа хрватска страна поново захуктава хрватско-српске односе плашећи се просрпске политике новоизабраног председника. Наравно, у оваквим и сличним околностима постоји неписано златно правило борбе против непријатељске стране, а које гласи - напад је најбоља одбрана. Стога одређене националистичке структуре у Липој њиној заговарају покретање нове (ревизионистичке) тужбе проив Србије за наводно изазивање рата против Хрватске 1991. г. као и њену окупацију и почињен геноцид на њеној територији иако је то питање пре неколико година, бар засада, званично решено од стране надлежних међународних органа на штету Хрватске. У доњем тексту би да се потсетимо на тај повесни догађај и дамо неке наше примедбе и оцене истог обзиром да се овде у суштини ради, или би бар тако требало да буде, о пребијању повесних рачуна Хрвата и Срба. Повампирена усташија у Туђмановој обновљеној ендехазији 1990.-их г. Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Партизани и усташе убијали четнике и цивиле!
Масовна гробница на узвишењу Шибови код Бањалуке у којој су кости око хиљаду зверски убијених војника, припадника црногорских четника којима је командовао Павле Ђуришић, али и жена, стараца и деце, само је једна од многих неоткривених – уверава историчар др Александар Стаматовић. Он, у разговору за „Новости“, наводи и да су црногорске и босанско-херцеговачке четнике током мучног егзодуса, на путу ка Словенији сустизали и убијали и усташе и партизани. – Крајем новембра 1944. године Павле Ђуришић је на основу консултација са Дражом Михаиловићем донео одлуку о покрету четничких трупа из Црне Горе ка Босни. Тако је 2. децембра извршено њихово окупљање из јужне и централне Црне Горе у околини Подгорице које су бројале око 7.000 бораца. Њима се прикључило и око 3.000 жена, деце и стараца из четничких породица, каже Стаматовић. – Придружио се и митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац са 56 свештеника и монаха. То није био коначан број, јер су поред ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стара шумадијска кућа и стари вајат из села Овсишта (Јошаница)
Прилажемо фотографиje старе шумадијске куће и вајата из села Овсишта Горње Овсиште, Јошаница Аутор фотографије: Владислав Б. Сотировић Снимци из 2009. г. (прва фотографија) и 2015. г. (све остале фотографије), август месец Сва ауторска права задржана од стране Владислава Б. Сотировића © Vladislav B. Sotirovic 2009 & 2015 Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ниједна српска ратна застава није заробљена
Немачки цар Вилхелм II je, током Првог светског рата, затражио од свог генерала Аугуста фон Мекензена, да му донесе барем једну заплењену српску ратну заставу, али је добио одговор који га је запрепастио. Генерал му је одговорио да не поседује ниједну. Од 51. пуковске заставе, колико је поседовала српска војска током балканских и Првог светског рата, ниједна није пала у непријатељске руке, што је био преседан у историји модерног ратовања. Војне заставе 51. пуку српске војске на Бањици је 26. јуна и 30. новембра 1911. године свечано је уручио краљ Петар Први Карађорђевић. Под њима су се српски пукови борили у два балканска и Првом светском рату. Ниједну заставу непријатељи нису заробили. Војничка и народна част је сачувана. Од педесет једне заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака. Три су нестала у биткама када су их, вероватно у жељи да не падну ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Обама: САД учествовале у пучу у Украјини
Овом веома непопуларном изјавом, амерички председник је признао одговорност за све што се догодило, каже за Спутњик виши научни сарадник у Институту за међународну политику Драган Петровић. Амерички председник Барак Обама изјавио је да су Сједињене Америчке Државе учествовале у пучу и транзицији власти у Украјини од фебруара 2014. године после чега је успостављена прозападно оријентисана влада. "Онда је Путин донео одлуку о Криму и Украјини — не због неке посебне стратегије, већ на првом месту зато што се нашао између протеста на Мајдану и бекства тадашњег председника Виктора Јануковича, пошто смо ми посредовали у споразуму о транзицији власти у Украјини“, објаснио је амерички председник. Обама је рекао да ће САД наставити да делују "на два колосека", вршећи притисак на председника Русије Владимира Путина и помажући Украјини, али је Путину послао поруку да су дипломатска решења и даље на располагању. Сарадник Института за међународну политику Драган Петровић каже за Спутњик да је Обамина изјава признање одговорности за све што се догодило у Украјини. „Потпуно је јасно да су Сједињене Америчке Државе биле те које су стајале иза тог пуча, а да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Терор хрватских дивизија
Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника... Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Српске новине”, бр. 690, фебруар 2016. г.
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
*Победа која је задивила свет
*Водич за будуће средњошколце у европској Србији: Занимање и опис радног места
Šiptarska politika krvi i tla
Lista američkih brljotina na Balkanu
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Злочином против геноцида
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
Партизани и усташе убијали четнике и цивиле!
*Стара шумадијска кућа и стари вајат из села Овсишта (Јошаница)
Други део Истина “Стрељања Историје”
*Ниједна српска ратна застава није заробљена
У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953
*Обама: САД учествовале у пучу у Украјини
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
*Терор хрватских дивизија
*Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
Share