Pasja groblja žrtava komunizma

Кућа цвећа

Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije.

MRAČNA TAJNA SRBIJE:Pasja groblja žrtava komunizma

Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske.

Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik.

Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima

U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta na Savi, postoji crkvica koju su podigli potomci streljanih, ali država kao Republika Srbija i Grad Beograd kao prestoni grad nemaju nijedan spomenik kojim bi se negovala kultura sećanja na nevino stradale posle oslobođenja.

Događaji iz jula 1995. godine uglavnom su istraženi, zločin je kažnjen, a krivci su u zatvoru.

Podsetilo me to na sličan, ali po broju žrtava, mnogo teži zločin, koji se širom Srbije dogodio pola veka ranije, a za koji niko do danas nije odgovarao i sva je prilika da se to neće ni dogoditi, nego će, da ludilo bude potpuno, nalogodavcima najverovatnije biti podignuti spomenici.

Reč je masovnom ubistvu, takođe bez suđenja, više desetina hiljada ljudi krajem Drugog svetskog rata, koje je počinila nova komunistička vlast od septembra 1944. godine do polovine februara 1945. godine, u periodu poznatom kao “crveni teror”. Žrtve su pokopane na neobeleženim mestima, poznatim i kao “pasje grobnice”.

Komunisti su, po nekom perverznom obrascu, na mestima masovnih grobnica gradili sportska igrališta, a zgrade zatvora pretvarali u škole i fakultete.

Često se može čuti da bi to “trebalo ostaviti istoriji”. U Srbiji nema pozvanijeg istoričara za ovu temu od saradnika Instituta za savremenu istoriju dr Srđana Cvetkovića, koji je karijeru posvetio istraživanju represije i kršenju ljudskih prava tokom perioda socijalizma.

Cvetković je rezultate svojih istraživanja prikazao na izložbi “U ime naroda” i u trotomnom delu “Između srpa i čekića – represija u srbiji

Pošto od njega nema pozvanijeg, odlučio sam da ga pozovem i zamolim da mi u turi po neobeleženim beogradskim stratištima otkrije više detalja o “crvenom teroru”.

Nalazimo se ispred zgrade današnje Athitektonsko-tehničke škole (ATŠ) u Ulici Vojislava Ilića, u kojoj su nove vlasti po oslobođenju Beograda ustanovile zatvor.

NAJTEŽI ZLOČIN U CELOJ ISTOČNOJ EVROPI

Cvetković mi otkriva da je košarkaško igralište te škole jedno od stratišta na kojem je zloglasna Ozna (Odeljenje za zaštitu naroda) streljala i zakopala “narodne neprijatelje, izdajnike i saradnike okupatora”.

Zločini Ozne širom Srbije ušli su u narodna predanja, ali se o tome nije glasno govorilo. Oko ATŠ-a su živeli ljudi koji su po oslobođenju svake noći slušali jauke i štektanje mitraljeza, a Cvetković kaže da mu se javila žena koja svom unuku nije dozvoljavala da se igra na košarkaškom igralištu, jer je gledala kako su ljudi streljani.

“Pravda uključuje osvetu”

Cvetković kaže da je o planu za masovne likvidacije svakako znao i Milovan Đilas, kasnije najpoznatiji disident. “Sam Đilas u svojoj knjizi ‘Revolucionarna vlast’ priznao je da su u Beogradu i u Srbiji likvidirane hiljade nevinih ljudi. Đilas je posle neposredno posle oslobođenja pisao oštre kolumne u partijskim glasilima i napadao buržoaziju i tražio glave”, kaže Cvetković. Marko Ristić je napisao čuveni članak u kojem je naveo da „pravda uključuje osvetu“. Bilo je verbalnog nasilja, stvarala se atmosfera straha i podsticala se osveta, i u takvoj atmosferi su se događali zločini, oslikava Cvetković posleratnu atmosferu.

“Reč je velikom zločinu posle oslobođenja, koji je uprljao ruke pobednika. Odmah po oslobođenju Beograda i Srbije, već početkom septembra 1944. godine, sličan scenario se događao po celoj Srbiji, od Vranja, Pirota i Leskovca do Subotice i Novog Sada. Po tom scenariju, prvo je Ozna zaposedala velike administrativne zgrade i bivše zatvore i privodila ljude na osnovu već sačinjenih spiskova i dojava”, kaže Cvetković.

Na spiskovima za odstrel bili suviđeniji ljudi, intelektualci, trgovci, politički i klasni protivnici komunista.

“U toj masi je, naravno, bilo i ljudi koji su nesumnjivo bili i saradnici okupatora i možda skrivili i nečiju smrt. U ogromnoj masi, međutim, uz prljavu vodu izbačena je i čista”, nastavlja Cvetković.

Na pamet mi dolazi da je i među ubijenim srebreničkim muslimanima svakako bilo ubica nedužnih Srba. Pošto je utvrđeno da su u Srebrenici ubijena 8.372 čoveka, pitam Cvetkovića o broju žrtava “crvenog terora”.

Ispostavlja se da su komunisti ubili sedam puta više ljudi nego što je ubijeno u Srebrenici.

“U svim zemljama istočne Evrope u kojima je zavladalo socijalističko uređenje izvršena su masovna ubistva, ali je u Srbiji taj broj ubedljivo najveći, u poređenju sa brojem stanovnika. Evidentirana su imena gotovo 60.000 streljanih, od kojih je oko 35.000 streljano bez suđenja, a samo 3.800 je pogubljeno po sudskim presudama, dok su ostali pogubljeni u logorima uglavnom po Vojvodini. Zato je zločin i teži, jer samo sud utvrđuje krivicu. Utvrđena su i imena 128 streljanih sveštenika Srpske pravoslavne crkve. U bazi popisanih žrtava su imena više od 3.000 trgovacai isto toliko zanatlija, između 800 i 900 industrijalaca, kaže Cvetković.

OZNA crveni teror

Cvetković ističe da je reč o donjoj granici broja ubijenih, do kojeg je došao na osnovu danas dostupnih arhiva Ozne, knjiga i spiskova streljanih.

“Procenjujem da nedostaje oko 30 odsto takvog materijala”, kaže Cvetković.

U Srbiji 211 pasjih grobnica

Poput Beograda, i svaka varoš u Srbiji ima nekoliko lokacija na kojima je Ozna streljala nevine posle rata i te lokacije su javna tajna. Kraljevica u Zaječaru, Slavnik i Lapotince u Leskovcu, Bubanj u Nišu, Bagdala u Kruševcu, Peti puk u Valjevu, most preko Save kod Šapca, Metino brdo kod Kragujevca… U Fijatovoj fabrici u Kragujevcu 2011. godine je obavljena ekshumacija jer su pronađene kosti ispod jednog parkinga. Postoje stotine takvih lokacija širom Srbije, a državna komisija je utvrdila 211 lokacija “pasjih grobnica”, odnosno neobeleženih mesta na kojima su zatrpane kosti žrtava crvenog terora.

Nastavlja da je Ozna uhapšene privodila u istražne zatvore, poput onog u zgradi ATŠ-a, gde je sledio kratki istražni postupak, najčešće do osam dana, tokom kojeg su saslušavani i pod torturom terani da priznaju izmišljena krivična dela ili da optuže nekoga, ali suđenja nije bilo.

Korišćena je tehnika Staljinove tajne policije NKVD, jer je Ozna ustrojena po tom sistemu i od NKVD-a je naučila metodologiju terora, kao što je i ceo sistem preslikan po ugledu na Sovjetski savez iz vremena Josifa Visarionoviča Staljina. Tokom istrage se događalo da ljudi podlegnu mukama, ostanu invalidi od torture, skoče kroz prozor, što nije bio redak slučaj… Posle istražnog postupka, Ozna je samo za jednu noć u nekom mestu odvodila na streljanje grupe od 30 do 50 ljudi, a, prema jednoj knjizi streljanih, čak i 80 ljudi“, kaže Cvetković.

Navodi i da su ljudi na streljanje vođeni goli ili u donjem vešu i vezivani žicom, najčešće telefonskom. To me neodoljivo podsetilo na metodologiju zločina u ustaškom logoru Jasenovac i nacističkim logorima u Nemačkoj, Austriji i Poljskoj.

“Streljani su u jarugama, šumama, na obalama reka, u gradskim parkovima. Kraj oko ATŠ-a tada je bio predgrađe Beograda, lokacija poznata kao Čuburski potok. Tu je streljano nekoliko stotina ljudi. Ozna je na tom mestu su u oktobru i novembru 1944. godine streljala ljude iz devetog beogradskog kvarta, pošto je Beograd bio podeljen na 16 kvartova”, nastavlja Cvetković.

POPRIŠTA I KALEMEGDAN, MANJEŽ, PIONIRSKI PARK…

Streljanja su, kaže, prvo obavljana u parkovima u blizini sedišta kvartova, poput parka Manjež ili Pionirskog parka, a na Kalemegdanu su streljani rečni policajci.

Ozna je potom odlučila da, prema knjizi pritvorenika koju je Cvetković otkrio, uhapšene iz svih 16 kvartova šalje u dotadašnji nacistički logor na Banjici, a zatim noću na streljanje u obližnji Lisičji potok, najveće stratište u Srbiji iz vremena “crvenog terora”.

Komunisti su, dakle, banjički logor pustili u pogon svega nekoliko dana po oslobođenju od nacističkih okupatora i Jevreje zamenili “narodnim neprijateljima, kolaboracionistima i ratnim zločincima”, od kojih je velika većina lažno optužea i pogubljena.

Dok mi Cvetković otkriva ovaj zapanjujući detalj, prisećam se umirovljenog vladike Atanasija, koji je u umirovljenom “Utisku nedelje” još daleke 1993. godine u jednu rečenicu sažeo da su “komunisti okupatori sopstvenog naroda, a Slobodan Milošević najveći izdajnik srpskog naroda”.

U neposrednoj blizini ATŠ-a je još jedna tajna grobnica, iznad koje je takođe izgrađeno nešto veće sportsko igralište – stadion Obilića.

Cvetković kaže da su tu, uz narodne neprijatelje, streljani i zarobljeni Nemci posle velikog okršaja partizana i nacista kod današnje Cvetkove pijace.

Dok idemo ka najvećem stratištu u Srbiji, lokaciji Lisičji potok kod elitnog beogradskog naselja Dedinje, pitam Cvetkovića o motivima za kampanju masovnog ubistva, sećajući se komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, koji je 1995. godine po ulasku u Srebrenicu rekao da je “došlo vreme da se Turcima osvetimo za 500 godina terora”.

Osveta je, naravno, bila jedan od glavnih motiva i Staljinovih sledbenika 50 godina ranije.

“Veoma čest motiv bila je osveta – mnogi su u Beograd došli iz ratom zahvaćenih krajeva u kojima su izgubili sve, poput Šeste ličke divizije, krajiške i ličke kordunaške brigade. Oni su došli iz ustaške NDH, gde je nad Srbima sproveden genocid, kaže Cvetković.

ZA ŠESTU LIČKU SVI IZDAJNICI

On citira zloglasnog majora Ozne Milana Trešnjića, načelnika 12. kvarta na Dedinju, koji je rekao da je Beograd bio centar kolaboracije i da su ljudi koji su tokom rata živeli u Beogradu i gledali da nekako prežive za Šestu ličku svi redom bili saradnici okupatora koje je trebalo pobiti.

“Jedva sam čekao da dođem u Beograd i prespavam na Dedinju sa sve ličkim blatom na čizmama”, svedočio je Trešnjić. To svedočenje možda najrečitije odslikava duh tog vremena.

Otimanje imovine je takođe bio značajan motiv za potkazivanje i streljanje.

Uvek puna kancelarija potkazivača

Trešnjić je kasnije govorio da mu je kancelarija uveka bila puna potkazivača i da je lično išamarao i oterao jednog čoveka koji mu je dolazio svaki dan da nekog potkazuje. Ljudi su potkazivali jedni druge zbog različitih razloga – jedni da bi se dodvorili novim vlastima, a takvih je bilo i tokom nemačke okupacije, pa su se Nemci žalili da pojedinci dolaze svakodnevno da potkazuju, dok su drugi pod strahovitom torturom u strahu priznavali “sve i svašta”…

Vlasnici fabrika, kuće na Senjaku, Dedinju i u centru Beograda bili su prvi na meti”, kaže Cvetković.

Stižemo do Lisičjeg potoka, elitne lokacije na kojoj danas ognjišta svijaju dobitnici tranzicije, od kojih su mnogi do bogatstva stigli gaženjem leševa, pa je i normalno da im kuće stoje na kostima nevinih.

Na mestu na kojem su streljane hiljade zatičemo bager koji sređuje teren za neku buduću vilu, dok u dvorištu novoizgrađene kuće vlasnik opušteno pimpuje loptu pored fontane sa kupidonima.

Posle rata preko kostiju je neprekidno nasipana zemlja, tako da posmrtni ostaci ubijenih sada počivaju nekoliko metara dublje nego kada su zatrpani.

Pretpostavlja se da je u Lisičjem potoku streljano nekoliko hiljada ljudi. Komisija za tajne grobnice utvrdila je 3.550 imena streljanih, ali je problem jer su pronađene samo tri od ukupno 16 knjiga streljanih. Ukupan broj streljanih u Beogradu je, stoga, sigurno mnogo veći i svakako nije manji od 7.000. Svi o kojima govorimo su streljani bez suda“, kaže Cvetković, koji je bio predsednik te komisije.

Dok čekamo da li će bager možda zahvatiti i neku kost, Cvetković priča da to uopšte nije redak slučaj na gradilištima, ali da građevinski preduzimači retko prijavljuju nadležnima, jer procedura koja potom sledi bitno usporava gradnju.

Pored nekadašnjeg stratišta je i potpuno zapuštena česma, gotovo zatrpana, a Cvetković mi otkriva da će predložiti da tu bude postavljena spomen tabla za žrtve “crvenog terora”, kao bi bar nešto na tom mestu podsećalo na strašne događaje s kraja rata.

ZABRANILI I ODLASKE NA GROB, PROGONILI POTOMKE!

Cvetković kaže da se tokom istraživanja i sam iznenadio kada je uvideo koliko je uredno i pedantno vođena dokumentacija o zločinu.

Očigledno je da se nisu plašili da će ikada pasti s vlasti i odgovarati za masovne zločine, a i hteli su da imaju podatke o streljanima kako bi njihove potomke mogli da ucenjuju ako postanu uspešni ljudi tako što bi im iz dosijea izvadili da su potomci narodnih neprijatelja, četnika, kolaboracionista, kulaka. Krivac u tom sistemu nije samo onaj ko je streljan, nego i njegovi potomci, roditelji, prijatelji“, navodi Cvetković.

Cvetković ističe da streljani nisu dostojno sahranjivani, nego su bukvalno potrpani u zemlju. Pola veka kasnije dogodilo se isto zverstvo u okolini Srebrenice.

O razmerama komunističkog zla najrečitije svedoči dokument o zabrani porodici da se okuplja na mestu na kojem je ubijeni zakopan.

Pošto se Milan Milić svojim gestom pokazao kao neprijatelj, to ne možemo dozvoliti da se na grobu ili van groba održavaju ma kakvi pomeni (opela) i skupovi. Isto tako zabranjeno je otkopavanje leša. Ako li se pak postupi suprotno ovom nalogu biće uzeti na odgovornost“, doslovce stoji u naredbi Ozne porodici ubijenog Milića.

Sa Lisičjeg potoka preko Dedinja idemo do manastira Vavedenje na Topčiderskom brdu, u čijoj je neposrednoj blizini stadion fudbalski stadion kluba Grafičar, još jedno stratište pretvoreno u igralište.

Prolazimo pored starih vila u kojima su se posle rata razbaškarile komunističke glavešine, koje se nisu libile da odmah uskoče u odela i pidžame netom ubijenih “izdajnika”, pošto su im oteli kuće i svu imovinu.

Kada je rađen stadion Grafičara i kopan temelj obližnju za pečenjaru, na pomoćnom terenu pored manastira Vavedenje 1996. godine pronađene su ljudske kosti. Ti ljudi su posle oslobođenja Beograda dovođeni iz zatvora za 12. kvart, koji je bio u zgradi Art televizije, i streljani i zakopani u odbrambenim rovovima koji su ostali posle rata“, kaže Cvetković.

O tome je obaveštena Milica Veselinović, koja je decenijama tražila svog oca, industrijalca Mihajla Veselinovića, koji je živeo na Dedinju. On je streljan u rovu sa novinarima i viđenijim ljudima sa Dedinja, koje je oslobođeno već 17. oktobra.

Milica Veselinović je 2001. godine, posle pada Slobodana Miloševića s vlasti, organizovala privatnu ekshumaciju uz podršku tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, pošto je tokom Miloševićeve vladavine dva puta odbijena.

Nađene su kosti, cipele, telefonska žica za vezivanje, a posmrtni ostaci su sahranjeni u porti manastira Vavedenje.

U porti je sahranjen i crnogorsko-primorski episkop Arsenije Bradvarević, koji je osuđen na višegodišnju robiju kao izdajnik.

Centrale i zatvori Ozne u Beogradu

Centrala Ozne za Srbiju bila je u zgradi današnjeg Zavoda za zaštitu intelektualne svojine kod Prirodno-matematičkog fakulteta. U toj zgradi je saslušavan Dragoljub Draža Mihailović i sa trećeg sprata te zgrade je, po navodima Ozne, skočio Milan Nedić. Zgrada današnjeg Tanjuga na Obilićevom vencu bila je sedište Ozne za čitavu Jugoslaviju, a preko puta je bilo sedište Ozne za Beograd.

Ozna je sejala strah u narodu i tako što je posle streljanja na bandere i javna mesta kačila spiskove imena streljanih kao saopštenja vojnih sudova, ali se pokazalo da je to bila gnusna laž. Naime, 27. novembra 1944. godine okačen je spisak od 105 imena streljanih kojima je navodno suđeno, a u stvarnosti je streljano 104 ljudi, dok je izvesni Lazar Jovanović greškom pušten. On je pročitao svoje ime na banderi, a kasnije je svedočio da nikakvog suđenja nije bilo. Ipak, imena velike većine streljanih nisu tada nigde ni objavljena.

Cvetković priča da je najveći zatvor Ozne u Beogradu posle oslobođenja bila zlogasna Glavnjača, na mestu današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta, koja je, suprotno navodima novih vlasti i posle rata radila punom parom, sve do 1955. godine, kada je srušena i tu nikao PMF.

Drugi veliki istražni zatvor takođe je na mestu današnjeg fakulteta, Rudarsko-geološkog u Đušinoj ulici. U podrum te zgrade su privođeni ljudi i ispitivani, a zatim kamionima odvođeni u Lisičji potok na streljanje.

LANAC KOMANDOVANJA: TITO-RANKOVIĆ-KRCUN

Streljanja su, kaže Cvetković, bila deo šireg operativnog plana Ozne. Na vrhu piramide zločina bio je Josip Broz Tito, a njegovi saučesnici bii su, između ostalih, i šef Ozne za Jugoslaviju Aleksandar Ranković i šef Ozne za Srbiju Slobodan Penezić Krcun. Postojala je precizna subordinacija, kao kada se radi neka kampanja.

“Direktna subordinacija je išla bezbednosnom linijom Ozna za Srbiju Krcun – Ozna za Jugoslaviju Ranković – ministar odbrane i maršal Tito. Oni su u prvom redu odgovornosti, ali je i ceo politički i vojni vrh imao svoju ulogu i svi su znali”, navodi Cvetković.

“Dokumentacija pokazuje da je reč o organizovanom poduhvatu, a nikako o slučajnosti niti anarhiji. Stotine spiskova streljanih, uključen je ceo partijski aparat da vodi evidenciju, mesni odbori Ozne su slali višim organima vlasti o tome koliko je ljudi streljano, koliko je pobeglo, koliko osuđeno”, navodi Cvetković.

Pravi spiskovi sa gotovo svim imenima pravljeni su kasnije i u nekim krajevima Srbije sačuvani su do danas. Sačuvana je gotovo celokupna dokumentacija za Leskovac, Smederevo, Zaječar i okolinu, dok veći deo dokumentacije nedostaje za Beograd, Šabac, Kragujevac i druge gradove, pa baza nije potpuna. Spisak zanimanja likvidiranih pokazuje da su na udaru komunističkog terora bio sloj imućnijih ljudi i srednji sloj.

Spiskovi streljanih nalaze se u arhivu naslednice Ozne, Bezbednosno-informativne agencije, u vidu “knjiga antinarodnih elemenata” i “knjiga neprijatelja današnjice”.

ODNOS PREMA ZLOČINIMA

Valja, na kraju, uporediti i zapanjujuće sličan odnos prema zločinima dve naizgled suprotstavljene strane, nacionalistička i antifašistička. Antifašisti kažu da bi komunističke zločine počinjene posle Drugog svetskog rata trebalo ostaviti istoriji, a isto za zločin u Srebrenici tvrde i ljudi koji sebe doživljavaju kao nacionaliste.

I jedni i drugi masovna ubistva nevinih nazivaju greškama, pa tako antifašisti kažu da je “posle rata bilo grešaka”, dok nacionalisti Srebrenicu takođe nazivaju tek “greškom”.

I jedni i drugi sa istom strašću negiraju zločine “svojih” i traže kažnjavanje druge strane, a na pomen zločina po pravilu sledi pitanje “a, što sada to”.

Ako kažete da su komunisti počinili nepojmljive zločine posle rata, antifašisti će vas odmah pljunuti i zalepiti vam etiketu klerofašiste ili povampirenog fašiste, jer negirate antifašizam i tekovine veličanstvene i herojske borbe protiv okupatora, te se zalažete za reviziju istorije i proglašavanje poraženih okupatorskih slugu za obednike, uz neizbežno pitanje “a, koliko su ljudi četnici pobili”.

Potpuno isto se događa sa druge, navodno suprotne strane, kada se pomene Srebrenica – odmah ste izdajnik, ustaša, strani plaćenik i “Nataša Kandić, Biserko, Čeda i Borka” istovremeno, jer negirate veličanstvenu borbu srpskog naroda u stvaranju Republike Srpske, odnosno srpske države preko Drine, uz takođe neizbežno pitanje “a, koliko su muslimani ljudi pobili”.

Zapanjujuće je udaranje u grudi i ridanje predstavnika civilnog društva nad zločinom u Srebrenici i zalaganje za katarzu i suočavanje sa zločinima iz prošlosti dok istovremeno ćute i ignorišu zločine Titove Ozne pod komandom Srba Rankovića i Krcuna, ili promrse da je svako pominjanje događaja s kraja 1944. godine osporavanje antifašizma.

Oni su odredili da su prošlost i istorija počeli 1991. godine, a njihov Veliki prasak dogodio se 24. septembra 1987. godine, kada je održana Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije na kojoj je Milošević prigrabio vlast, a pre toga živelo u jugoslovenskom komunističkom raju.

Kakve su to “liberalne duše” koje žale samo ljude ubijene srpskom rukom dok višestruko brojnije ubistvo počinjeno produženom Staljinovom šapom smatraju tek greškom? Nije valjda da im donacije određuju i za kim će plakati, poput baba koje na sahranama plaču za pare?

Dok se “nož, žica Srebrenica” može čuti uglavnom na tribinama stadiona ili pročitati u komentarima opskurnih sajtova, dotle je u Srbiji nikla čitava klasa ljudi koji se u javnosti predstavljaju kao branitelji ljudskih prava, a obožavaju Titovu diktaturu i sve njegove akcije od 1944. godine i istovremeno se zalažu za demokratiju i liberalne vrednosti.

Kako god bilo, valjalo je na vreme osuditi komunistički zločin s kraja Drugog svetskog rata da se takve strahote više ne bi ponavljale, a valja i podsetiti da su odgovorni oficiri Vojske Republike Srpske bez izuzetka bili u službi Jugoslovenske narodne armije, koja je baštinila tekovine Šeste ličke i majora Trešnjića, a svi redom su bili članovi komunističke partije pre nego što su se 1992. godine probudili kao Srbi. 

Komandant te vojske Ratko Mladić je, prema svedočenjima s početka rata u bivšoj Jugoslaviji, bio posebno besan na one s kokardama na kapama. Tri godine kasnije počinjen je masakr nad hiljadama nedužnih muslimana.


Изворник: MONDO

Расправљајте на нашој Твитер страници!

11887544_10205164568501476_1633718364829389528_o

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Обелодањене књиге стрељаних
Највеће откриће Државне комисије за тајне гробнице јесу књиге стрељаних. То, за «Новости», открива историчар Срђан Цветковић, бивши секретар ове комисије, која је формално престала с радом крајем прошле године и чију је скенирану документацију Министарство правде уступило Институту за савремену историју. Књиге стрељаних постојале су за сваки округ, укоричене су, и у њима су вођене прецизне евиденције о онима који су стрељани без судске пресуде, само по налогу ОЗНА-е. Из њих се види да су стрељања била организован и масован, нимало случајан посао, и слична документација не постоји нигде у Европи. — Ликвидације на десетине хиљада људи после рата нису рађене «на реч» или из анархичне освете, како то често покушава да се прикаже, већ по детаљном плану који је подразумевао квоте и стриктну методологију с прецизном евиденцијом — каже Цветковић. — Ово доказују књиге стрељаних по окрузима и спискови за свако село у Србији, које су радили органи ОЗНА-е. На основу ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунизам у Србији
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао: Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142 У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србоцидом у ЕуроТитославију
Недавном одлуком тзв. Међународног суда правде у Хагу о дизнилендском карактеру крвавог растурања Титославије 1990-тих требало би вероватно да се стави тачка на хрватски србоцид у 20-том столећу на просторима Павелић-Брозове Велике Хрватске зарад даљег мирног проширења Европске Уније (ЕУ) и на остатку брдовитог Балкана. Да се потсетимо да је дотични суд пресудио да Србија није починила агресију над Хрватском нити је Хрватска спровела етничко чишћење над (правно гледано) својим сопственим грађанима српске националности. Дакле, и једни и други су се деведесетих играли Дизниленда, а сада је дошло време да се закопају све ратне секире, изврши опште помирење и настави са Drang nach Оsten-ом ЕУ (и наравно НАТО) на остатак Балкана ради његове демократизације и либерализације. Остало је још само да се Београд и Загреб успут договоре о корекцији међудржавне границе на Дунаву (ако питате Банске дворе најбоље је по принципу ХДЗ: „Хрватска до Земуна“ ).  У сваком случају, проширење ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ko je Vojislav Šešelj?
Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. g. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za "Omladinske novine". Na pitanje "šta je po nacionalnosti?", Šešelj je odgovorio: "Jugosloven". Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član “Hrvatskog sociološkog društva” i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član “Hrvatskog sociološkog društva”. Početkom 1988. g. u porti manastira Ljubostinja, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i još neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu. On to do tada nije znao. U junu 1990. g. Šešelj formira takozvani “Srpski četnički pokret”. Kao "četnički vojvoda", a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujić, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. g., između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj "vojvodski". Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkuzantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte! Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog puta pre ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак... Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим... против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића... ипак... ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично... или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
На данашњи дан, пре седамдесет година, англоамеричка авијација је, на захтев Титовог измећара и партизанског команданта, битанге маскиране у „надреалисту“ и „интелектуалца“, Коче Поповића, са земљом сравнила Лесковац, до тада познат као „србски Манчестер“, јер је био средиште наше самосвојне текстилне индустрије. Изабран је 6. септембар, јер је то био рођендан краља Петра; англоамеричка сатанистичка врхушка решила је да покаже Србима да су осуђени даизгубе свог владара и живе под влашћу србоубице Броза. О историјском контексту овог злочина можемо читати у књизи Милослава Самарџића,„Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова, УНА Прес, Београд 2011.) ЦЕНА СРБСКИХ ИЛУЗИЈА То да је србски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Брозова Југословенска армија (касније Југословенска народна армија) са својим врховним командантом након завршетка рата у лето 1945. г. са немачко-нацистичким шлемовима: наставак колаборације са нацизмом и након завршетка рата
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ponovo se oglasio istoričar Selimović
Istoričar i profesor Salih Selimović vrstan je poznavalac tema vezanih za srpsko-muslimanske odnose i probleme koji su se „provlačili“ kroz našu, ne mnogo srećnu, balkansku prošlost. Muslimani nikada nisu postali Turci jer su sačuvali svoj maternji jezik, staru tradiciju i uvek su znali svoje poreklo, kaže istoričar i profesor Salih Selimović za nedeljnik Pečat, pojašnjavajući uzroke istorijskog razdora Srba muslimanske veroispovesti i Srba pravoslavaca. Objašnjavajući pitanje porekla današnjih muslimana u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, KiM, pitanje njihovih korena, ukazujući i na suštinu i prirodu viševekovne nesloge Srba i muslimana, jednog istog naroda različitih vera, na početku razgovora, on kaže: „Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi ‚hteli‘, reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем...) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави). Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рехабилитација истине
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
*Обелодањене књиге стрељаних
Комунизам у Србији
*Србоцидом у ЕуроТитославију
*Величање зла и последице
*Ko je Vojislav Šešelj?
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
*Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
*Беч не признаје злочине у Србији
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
*Ponovo se oglasio istoričar Selimović
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Share

Comments are closed.