Pasja groblja žrtava komunizma

Кућа цвећа

Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije.

MRAČNA TAJNA SRBIJE:Pasja groblja žrtava komunizma

Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske.

Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik.

Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima

U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta na Savi, postoji crkvica koju su podigli potomci streljanih, ali država kao Republika Srbija i Grad Beograd kao prestoni grad nemaju nijedan spomenik kojim bi se negovala kultura sećanja na nevino stradale posle oslobođenja.

Događaji iz jula 1995. godine uglavnom su istraženi, zločin je kažnjen, a krivci su u zatvoru.

Podsetilo me to na sličan, ali po broju žrtava, mnogo teži zločin, koji se širom Srbije dogodio pola veka ranije, a za koji niko do danas nije odgovarao i sva je prilika da se to neće ni dogoditi, nego će, da ludilo bude potpuno, nalogodavcima najverovatnije biti podignuti spomenici.

Reč je masovnom ubistvu, takođe bez suđenja, više desetina hiljada ljudi krajem Drugog svetskog rata, koje je počinila nova komunistička vlast od septembra 1944. godine do polovine februara 1945. godine, u periodu poznatom kao “crveni teror”. Žrtve su pokopane na neobeleženim mestima, poznatim i kao “pasje grobnice”.

Komunisti su, po nekom perverznom obrascu, na mestima masovnih grobnica gradili sportska igrališta, a zgrade zatvora pretvarali u škole i fakultete.

Često se može čuti da bi to “trebalo ostaviti istoriji”. U Srbiji nema pozvanijeg istoričara za ovu temu od saradnika Instituta za savremenu istoriju dr Srđana Cvetkovića, koji je karijeru posvetio istraživanju represije i kršenju ljudskih prava tokom perioda socijalizma.

Cvetković je rezultate svojih istraživanja prikazao na izložbi “U ime naroda” i u trotomnom delu “Između srpa i čekića – represija u srbiji

Pošto od njega nema pozvanijeg, odlučio sam da ga pozovem i zamolim da mi u turi po neobeleženim beogradskim stratištima otkrije više detalja o “crvenom teroru”.

Nalazimo se ispred zgrade današnje Athitektonsko-tehničke škole (ATŠ) u Ulici Vojislava Ilića, u kojoj su nove vlasti po oslobođenju Beograda ustanovile zatvor.

NAJTEŽI ZLOČIN U CELOJ ISTOČNOJ EVROPI

Cvetković mi otkriva da je košarkaško igralište te škole jedno od stratišta na kojem je zloglasna Ozna (Odeljenje za zaštitu naroda) streljala i zakopala “narodne neprijatelje, izdajnike i saradnike okupatora”.

Zločini Ozne širom Srbije ušli su u narodna predanja, ali se o tome nije glasno govorilo. Oko ATŠ-a su živeli ljudi koji su po oslobođenju svake noći slušali jauke i štektanje mitraljeza, a Cvetković kaže da mu se javila žena koja svom unuku nije dozvoljavala da se igra na košarkaškom igralištu, jer je gledala kako su ljudi streljani.

“Pravda uključuje osvetu”

Cvetković kaže da je o planu za masovne likvidacije svakako znao i Milovan Đilas, kasnije najpoznatiji disident. “Sam Đilas u svojoj knjizi ‘Revolucionarna vlast’ priznao je da su u Beogradu i u Srbiji likvidirane hiljade nevinih ljudi. Đilas je posle neposredno posle oslobođenja pisao oštre kolumne u partijskim glasilima i napadao buržoaziju i tražio glave”, kaže Cvetković. Marko Ristić je napisao čuveni članak u kojem je naveo da „pravda uključuje osvetu“. Bilo je verbalnog nasilja, stvarala se atmosfera straha i podsticala se osveta, i u takvoj atmosferi su se događali zločini, oslikava Cvetković posleratnu atmosferu.

“Reč je velikom zločinu posle oslobođenja, koji je uprljao ruke pobednika. Odmah po oslobođenju Beograda i Srbije, već početkom septembra 1944. godine, sličan scenario se događao po celoj Srbiji, od Vranja, Pirota i Leskovca do Subotice i Novog Sada. Po tom scenariju, prvo je Ozna zaposedala velike administrativne zgrade i bivše zatvore i privodila ljude na osnovu već sačinjenih spiskova i dojava”, kaže Cvetković.

Na spiskovima za odstrel bili suviđeniji ljudi, intelektualci, trgovci, politički i klasni protivnici komunista.

“U toj masi je, naravno, bilo i ljudi koji su nesumnjivo bili i saradnici okupatora i možda skrivili i nečiju smrt. U ogromnoj masi, međutim, uz prljavu vodu izbačena je i čista”, nastavlja Cvetković.

Na pamet mi dolazi da je i među ubijenim srebreničkim muslimanima svakako bilo ubica nedužnih Srba. Pošto je utvrđeno da su u Srebrenici ubijena 8.372 čoveka, pitam Cvetkovića o broju žrtava “crvenog terora”.

Ispostavlja se da su komunisti ubili sedam puta više ljudi nego što je ubijeno u Srebrenici.

“U svim zemljama istočne Evrope u kojima je zavladalo socijalističko uređenje izvršena su masovna ubistva, ali je u Srbiji taj broj ubedljivo najveći, u poređenju sa brojem stanovnika. Evidentirana su imena gotovo 60.000 streljanih, od kojih je oko 35.000 streljano bez suđenja, a samo 3.800 je pogubljeno po sudskim presudama, dok su ostali pogubljeni u logorima uglavnom po Vojvodini. Zato je zločin i teži, jer samo sud utvrđuje krivicu. Utvrđena su i imena 128 streljanih sveštenika Srpske pravoslavne crkve. U bazi popisanih žrtava su imena više od 3.000 trgovacai isto toliko zanatlija, između 800 i 900 industrijalaca, kaže Cvetković.

OZNA crveni teror

Cvetković ističe da je reč o donjoj granici broja ubijenih, do kojeg je došao na osnovu danas dostupnih arhiva Ozne, knjiga i spiskova streljanih.

“Procenjujem da nedostaje oko 30 odsto takvog materijala”, kaže Cvetković.

U Srbiji 211 pasjih grobnica

Poput Beograda, i svaka varoš u Srbiji ima nekoliko lokacija na kojima je Ozna streljala nevine posle rata i te lokacije su javna tajna. Kraljevica u Zaječaru, Slavnik i Lapotince u Leskovcu, Bubanj u Nišu, Bagdala u Kruševcu, Peti puk u Valjevu, most preko Save kod Šapca, Metino brdo kod Kragujevca… U Fijatovoj fabrici u Kragujevcu 2011. godine je obavljena ekshumacija jer su pronađene kosti ispod jednog parkinga. Postoje stotine takvih lokacija širom Srbije, a državna komisija je utvrdila 211 lokacija “pasjih grobnica”, odnosno neobeleženih mesta na kojima su zatrpane kosti žrtava crvenog terora.

Nastavlja da je Ozna uhapšene privodila u istražne zatvore, poput onog u zgradi ATŠ-a, gde je sledio kratki istražni postupak, najčešće do osam dana, tokom kojeg su saslušavani i pod torturom terani da priznaju izmišljena krivična dela ili da optuže nekoga, ali suđenja nije bilo.

Korišćena je tehnika Staljinove tajne policije NKVD, jer je Ozna ustrojena po tom sistemu i od NKVD-a je naučila metodologiju terora, kao što je i ceo sistem preslikan po ugledu na Sovjetski savez iz vremena Josifa Visarionoviča Staljina. Tokom istrage se događalo da ljudi podlegnu mukama, ostanu invalidi od torture, skoče kroz prozor, što nije bio redak slučaj… Posle istražnog postupka, Ozna je samo za jednu noć u nekom mestu odvodila na streljanje grupe od 30 do 50 ljudi, a, prema jednoj knjizi streljanih, čak i 80 ljudi“, kaže Cvetković.

Navodi i da su ljudi na streljanje vođeni goli ili u donjem vešu i vezivani žicom, najčešće telefonskom. To me neodoljivo podsetilo na metodologiju zločina u ustaškom logoru Jasenovac i nacističkim logorima u Nemačkoj, Austriji i Poljskoj.

“Streljani su u jarugama, šumama, na obalama reka, u gradskim parkovima. Kraj oko ATŠ-a tada je bio predgrađe Beograda, lokacija poznata kao Čuburski potok. Tu je streljano nekoliko stotina ljudi. Ozna je na tom mestu su u oktobru i novembru 1944. godine streljala ljude iz devetog beogradskog kvarta, pošto je Beograd bio podeljen na 16 kvartova”, nastavlja Cvetković.

POPRIŠTA I KALEMEGDAN, MANJEŽ, PIONIRSKI PARK…

Streljanja su, kaže, prvo obavljana u parkovima u blizini sedišta kvartova, poput parka Manjež ili Pionirskog parka, a na Kalemegdanu su streljani rečni policajci.

Ozna je potom odlučila da, prema knjizi pritvorenika koju je Cvetković otkrio, uhapšene iz svih 16 kvartova šalje u dotadašnji nacistički logor na Banjici, a zatim noću na streljanje u obližnji Lisičji potok, najveće stratište u Srbiji iz vremena “crvenog terora”.

Komunisti su, dakle, banjički logor pustili u pogon svega nekoliko dana po oslobođenju od nacističkih okupatora i Jevreje zamenili “narodnim neprijateljima, kolaboracionistima i ratnim zločincima”, od kojih je velika većina lažno optužea i pogubljena.

Dok mi Cvetković otkriva ovaj zapanjujući detalj, prisećam se umirovljenog vladike Atanasija, koji je u umirovljenom “Utisku nedelje” još daleke 1993. godine u jednu rečenicu sažeo da su “komunisti okupatori sopstvenog naroda, a Slobodan Milošević najveći izdajnik srpskog naroda”.

U neposrednoj blizini ATŠ-a je još jedna tajna grobnica, iznad koje je takođe izgrađeno nešto veće sportsko igralište – stadion Obilića.

Cvetković kaže da su tu, uz narodne neprijatelje, streljani i zarobljeni Nemci posle velikog okršaja partizana i nacista kod današnje Cvetkove pijace.

Dok idemo ka najvećem stratištu u Srbiji, lokaciji Lisičji potok kod elitnog beogradskog naselja Dedinje, pitam Cvetkovića o motivima za kampanju masovnog ubistva, sećajući se komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, koji je 1995. godine po ulasku u Srebrenicu rekao da je “došlo vreme da se Turcima osvetimo za 500 godina terora”.

Osveta je, naravno, bila jedan od glavnih motiva i Staljinovih sledbenika 50 godina ranije.

“Veoma čest motiv bila je osveta – mnogi su u Beograd došli iz ratom zahvaćenih krajeva u kojima su izgubili sve, poput Šeste ličke divizije, krajiške i ličke kordunaške brigade. Oni su došli iz ustaške NDH, gde je nad Srbima sproveden genocid, kaže Cvetković.

ZA ŠESTU LIČKU SVI IZDAJNICI

On citira zloglasnog majora Ozne Milana Trešnjića, načelnika 12. kvarta na Dedinju, koji je rekao da je Beograd bio centar kolaboracije i da su ljudi koji su tokom rata živeli u Beogradu i gledali da nekako prežive za Šestu ličku svi redom bili saradnici okupatora koje je trebalo pobiti.

“Jedva sam čekao da dođem u Beograd i prespavam na Dedinju sa sve ličkim blatom na čizmama”, svedočio je Trešnjić. To svedočenje možda najrečitije odslikava duh tog vremena.

Otimanje imovine je takođe bio značajan motiv za potkazivanje i streljanje.

Uvek puna kancelarija potkazivača

Trešnjić je kasnije govorio da mu je kancelarija uveka bila puna potkazivača i da je lično išamarao i oterao jednog čoveka koji mu je dolazio svaki dan da nekog potkazuje. Ljudi su potkazivali jedni druge zbog različitih razloga – jedni da bi se dodvorili novim vlastima, a takvih je bilo i tokom nemačke okupacije, pa su se Nemci žalili da pojedinci dolaze svakodnevno da potkazuju, dok su drugi pod strahovitom torturom u strahu priznavali “sve i svašta”…

Vlasnici fabrika, kuće na Senjaku, Dedinju i u centru Beograda bili su prvi na meti”, kaže Cvetković.

Stižemo do Lisičjeg potoka, elitne lokacije na kojoj danas ognjišta svijaju dobitnici tranzicije, od kojih su mnogi do bogatstva stigli gaženjem leševa, pa je i normalno da im kuće stoje na kostima nevinih.

Na mestu na kojem su streljane hiljade zatičemo bager koji sređuje teren za neku buduću vilu, dok u dvorištu novoizgrađene kuće vlasnik opušteno pimpuje loptu pored fontane sa kupidonima.

Posle rata preko kostiju je neprekidno nasipana zemlja, tako da posmrtni ostaci ubijenih sada počivaju nekoliko metara dublje nego kada su zatrpani.

Pretpostavlja se da je u Lisičjem potoku streljano nekoliko hiljada ljudi. Komisija za tajne grobnice utvrdila je 3.550 imena streljanih, ali je problem jer su pronađene samo tri od ukupno 16 knjiga streljanih. Ukupan broj streljanih u Beogradu je, stoga, sigurno mnogo veći i svakako nije manji od 7.000. Svi o kojima govorimo su streljani bez suda“, kaže Cvetković, koji je bio predsednik te komisije.

Dok čekamo da li će bager možda zahvatiti i neku kost, Cvetković priča da to uopšte nije redak slučaj na gradilištima, ali da građevinski preduzimači retko prijavljuju nadležnima, jer procedura koja potom sledi bitno usporava gradnju.

Pored nekadašnjeg stratišta je i potpuno zapuštena česma, gotovo zatrpana, a Cvetković mi otkriva da će predložiti da tu bude postavljena spomen tabla za žrtve “crvenog terora”, kao bi bar nešto na tom mestu podsećalo na strašne događaje s kraja rata.

ZABRANILI I ODLASKE NA GROB, PROGONILI POTOMKE!

Cvetković kaže da se tokom istraživanja i sam iznenadio kada je uvideo koliko je uredno i pedantno vođena dokumentacija o zločinu.

Očigledno je da se nisu plašili da će ikada pasti s vlasti i odgovarati za masovne zločine, a i hteli su da imaju podatke o streljanima kako bi njihove potomke mogli da ucenjuju ako postanu uspešni ljudi tako što bi im iz dosijea izvadili da su potomci narodnih neprijatelja, četnika, kolaboracionista, kulaka. Krivac u tom sistemu nije samo onaj ko je streljan, nego i njegovi potomci, roditelji, prijatelji“, navodi Cvetković.

Cvetković ističe da streljani nisu dostojno sahranjivani, nego su bukvalno potrpani u zemlju. Pola veka kasnije dogodilo se isto zverstvo u okolini Srebrenice.

O razmerama komunističkog zla najrečitije svedoči dokument o zabrani porodici da se okuplja na mestu na kojem je ubijeni zakopan.

Pošto se Milan Milić svojim gestom pokazao kao neprijatelj, to ne možemo dozvoliti da se na grobu ili van groba održavaju ma kakvi pomeni (opela) i skupovi. Isto tako zabranjeno je otkopavanje leša. Ako li se pak postupi suprotno ovom nalogu biće uzeti na odgovornost“, doslovce stoji u naredbi Ozne porodici ubijenog Milića.

Sa Lisičjeg potoka preko Dedinja idemo do manastira Vavedenje na Topčiderskom brdu, u čijoj je neposrednoj blizini stadion fudbalski stadion kluba Grafičar, još jedno stratište pretvoreno u igralište.

Prolazimo pored starih vila u kojima su se posle rata razbaškarile komunističke glavešine, koje se nisu libile da odmah uskoče u odela i pidžame netom ubijenih “izdajnika”, pošto su im oteli kuće i svu imovinu.

Kada je rađen stadion Grafičara i kopan temelj obližnju za pečenjaru, na pomoćnom terenu pored manastira Vavedenje 1996. godine pronađene su ljudske kosti. Ti ljudi su posle oslobođenja Beograda dovođeni iz zatvora za 12. kvart, koji je bio u zgradi Art televizije, i streljani i zakopani u odbrambenim rovovima koji su ostali posle rata“, kaže Cvetković.

O tome je obaveštena Milica Veselinović, koja je decenijama tražila svog oca, industrijalca Mihajla Veselinovića, koji je živeo na Dedinju. On je streljan u rovu sa novinarima i viđenijim ljudima sa Dedinja, koje je oslobođeno već 17. oktobra.

Milica Veselinović je 2001. godine, posle pada Slobodana Miloševića s vlasti, organizovala privatnu ekshumaciju uz podršku tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, pošto je tokom Miloševićeve vladavine dva puta odbijena.

Nađene su kosti, cipele, telefonska žica za vezivanje, a posmrtni ostaci su sahranjeni u porti manastira Vavedenje.

U porti je sahranjen i crnogorsko-primorski episkop Arsenije Bradvarević, koji je osuđen na višegodišnju robiju kao izdajnik.

Centrale i zatvori Ozne u Beogradu

Centrala Ozne za Srbiju bila je u zgradi današnjeg Zavoda za zaštitu intelektualne svojine kod Prirodno-matematičkog fakulteta. U toj zgradi je saslušavan Dragoljub Draža Mihailović i sa trećeg sprata te zgrade je, po navodima Ozne, skočio Milan Nedić. Zgrada današnjeg Tanjuga na Obilićevom vencu bila je sedište Ozne za čitavu Jugoslaviju, a preko puta je bilo sedište Ozne za Beograd.

Ozna je sejala strah u narodu i tako što je posle streljanja na bandere i javna mesta kačila spiskove imena streljanih kao saopštenja vojnih sudova, ali se pokazalo da je to bila gnusna laž. Naime, 27. novembra 1944. godine okačen je spisak od 105 imena streljanih kojima je navodno suđeno, a u stvarnosti je streljano 104 ljudi, dok je izvesni Lazar Jovanović greškom pušten. On je pročitao svoje ime na banderi, a kasnije je svedočio da nikakvog suđenja nije bilo. Ipak, imena velike većine streljanih nisu tada nigde ni objavljena.

Cvetković priča da je najveći zatvor Ozne u Beogradu posle oslobođenja bila zlogasna Glavnjača, na mestu današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta, koja je, suprotno navodima novih vlasti i posle rata radila punom parom, sve do 1955. godine, kada je srušena i tu nikao PMF.

Drugi veliki istražni zatvor takođe je na mestu današnjeg fakulteta, Rudarsko-geološkog u Đušinoj ulici. U podrum te zgrade su privođeni ljudi i ispitivani, a zatim kamionima odvođeni u Lisičji potok na streljanje.

LANAC KOMANDOVANJA: TITO-RANKOVIĆ-KRCUN

Streljanja su, kaže Cvetković, bila deo šireg operativnog plana Ozne. Na vrhu piramide zločina bio je Josip Broz Tito, a njegovi saučesnici bii su, između ostalih, i šef Ozne za Jugoslaviju Aleksandar Ranković i šef Ozne za Srbiju Slobodan Penezić Krcun. Postojala je precizna subordinacija, kao kada se radi neka kampanja.

“Direktna subordinacija je išla bezbednosnom linijom Ozna za Srbiju Krcun – Ozna za Jugoslaviju Ranković – ministar odbrane i maršal Tito. Oni su u prvom redu odgovornosti, ali je i ceo politički i vojni vrh imao svoju ulogu i svi su znali”, navodi Cvetković.

“Dokumentacija pokazuje da je reč o organizovanom poduhvatu, a nikako o slučajnosti niti anarhiji. Stotine spiskova streljanih, uključen je ceo partijski aparat da vodi evidenciju, mesni odbori Ozne su slali višim organima vlasti o tome koliko je ljudi streljano, koliko je pobeglo, koliko osuđeno”, navodi Cvetković.

Pravi spiskovi sa gotovo svim imenima pravljeni su kasnije i u nekim krajevima Srbije sačuvani su do danas. Sačuvana je gotovo celokupna dokumentacija za Leskovac, Smederevo, Zaječar i okolinu, dok veći deo dokumentacije nedostaje za Beograd, Šabac, Kragujevac i druge gradove, pa baza nije potpuna. Spisak zanimanja likvidiranih pokazuje da su na udaru komunističkog terora bio sloj imućnijih ljudi i srednji sloj.

Spiskovi streljanih nalaze se u arhivu naslednice Ozne, Bezbednosno-informativne agencije, u vidu “knjiga antinarodnih elemenata” i “knjiga neprijatelja današnjice”.

ODNOS PREMA ZLOČINIMA

Valja, na kraju, uporediti i zapanjujuće sličan odnos prema zločinima dve naizgled suprotstavljene strane, nacionalistička i antifašistička. Antifašisti kažu da bi komunističke zločine počinjene posle Drugog svetskog rata trebalo ostaviti istoriji, a isto za zločin u Srebrenici tvrde i ljudi koji sebe doživljavaju kao nacionaliste.

I jedni i drugi masovna ubistva nevinih nazivaju greškama, pa tako antifašisti kažu da je “posle rata bilo grešaka”, dok nacionalisti Srebrenicu takođe nazivaju tek “greškom”.

I jedni i drugi sa istom strašću negiraju zločine “svojih” i traže kažnjavanje druge strane, a na pomen zločina po pravilu sledi pitanje “a, što sada to”.

Ako kažete da su komunisti počinili nepojmljive zločine posle rata, antifašisti će vas odmah pljunuti i zalepiti vam etiketu klerofašiste ili povampirenog fašiste, jer negirate antifašizam i tekovine veličanstvene i herojske borbe protiv okupatora, te se zalažete za reviziju istorije i proglašavanje poraženih okupatorskih slugu za obednike, uz neizbežno pitanje “a, koliko su ljudi četnici pobili”.

Potpuno isto se događa sa druge, navodno suprotne strane, kada se pomene Srebrenica – odmah ste izdajnik, ustaša, strani plaćenik i “Nataša Kandić, Biserko, Čeda i Borka” istovremeno, jer negirate veličanstvenu borbu srpskog naroda u stvaranju Republike Srpske, odnosno srpske države preko Drine, uz takođe neizbežno pitanje “a, koliko su muslimani ljudi pobili”.

Zapanjujuće je udaranje u grudi i ridanje predstavnika civilnog društva nad zločinom u Srebrenici i zalaganje za katarzu i suočavanje sa zločinima iz prošlosti dok istovremeno ćute i ignorišu zločine Titove Ozne pod komandom Srba Rankovića i Krcuna, ili promrse da je svako pominjanje događaja s kraja 1944. godine osporavanje antifašizma.

Oni su odredili da su prošlost i istorija počeli 1991. godine, a njihov Veliki prasak dogodio se 24. septembra 1987. godine, kada je održana Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije na kojoj je Milošević prigrabio vlast, a pre toga živelo u jugoslovenskom komunističkom raju.

Kakve su to “liberalne duše” koje žale samo ljude ubijene srpskom rukom dok višestruko brojnije ubistvo počinjeno produženom Staljinovom šapom smatraju tek greškom? Nije valjda da im donacije određuju i za kim će plakati, poput baba koje na sahranama plaču za pare?

Dok se “nož, žica Srebrenica” može čuti uglavnom na tribinama stadiona ili pročitati u komentarima opskurnih sajtova, dotle je u Srbiji nikla čitava klasa ljudi koji se u javnosti predstavljaju kao branitelji ljudskih prava, a obožavaju Titovu diktaturu i sve njegove akcije od 1944. godine i istovremeno se zalažu za demokratiju i liberalne vrednosti.

Kako god bilo, valjalo je na vreme osuditi komunistički zločin s kraja Drugog svetskog rata da se takve strahote više ne bi ponavljale, a valja i podsetiti da su odgovorni oficiri Vojske Republike Srpske bez izuzetka bili u službi Jugoslovenske narodne armije, koja je baštinila tekovine Šeste ličke i majora Trešnjića, a svi redom su bili članovi komunističke partije pre nego što su se 1992. godine probudili kao Srbi. 

Komandant te vojske Ratko Mladić je, prema svedočenjima s početka rata u bivšoj Jugoslaviji, bio posebno besan na one s kokardama na kapama. Tri godine kasnije počinjen je masakr nad hiljadama nedužnih muslimana.


Изворник: MONDO

Расправљајте на нашој Твитер страници!

11887544_10205164568501476_1633718364829389528_o

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
ДРУГОСРБИЈАНЦИ ПОНОВО ЈАШУ Ове јесени се у Београду, окуженим духом самопорицања и неотитоизма, појавио Антифашистички манифест, који су обнародовали Савез антифашиста Србије, Жене у црном и Хелсиншки одбор за људска права. Предвођени Сташом Зајовић и Соњом Бисерко, домаћи „антифашисти“ подсетили су да је Србија, после распада СФРЈ, уместо „антифашизма, демократије и мира“, изабрала „пут национализма, рехебилитације четничког покрета, оживљања пројекта о Великој Србији, нетолеранције и ратне авантуре“. У стилу песме из „наводно ослободилачке борбе“, Млада партизанка бомбе бацала, потписници манифеста су за сва зла нашег друштва, од незапослености, преко корупције, до „масовне апатије“, оптужили „неспособну политичку класу и њену злочиначку равногорску идеологију“ (Борис Тадић равногорац? Ивица Дачић и Дража? Вучићев саветник није Гузенбауер, него Калабић?) Антифашисти/киње тако усташе против закона о изједначавању четника и партизана као и против рехабилитације четника, чиме се, веле, „оправдавају четнички злочини, рехабилитује фашизам, а сарадници фашиста проглашавају антифашистима и најзад релативизују фашизам и антифашизам“. То све доприноси ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte! Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog puta pre ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
Титологијом за ренесансу Титославије У намери да повампире титолошке фалсификате о КПЈ/СКЈ као и улози ове гангстерске политичке организације у повести „народа и народности Југославије“, носталгични југоброзомбии окупљени око памфлетско-пропагандног новокомунистичког портала „Novi plamen“ (www.noviplamen.org) и предвођени псеудоповесничарем Стефаном (Стипетом?) Гужвицом изигравајући знанствене академске раднике константно покушавају да протуре старе фалсификат-тезе југословенске антинаучне историографије познате као „титологије“ из доба Титославије – обећане земље једног аустроугарског каплара из хрватског Загорја. Носталгија као психолошка појава или стање духа сама по себи није опасна али јесте уколико је заснована на нереалној и лажној идеологизацији онога за чим се тугује, а то су у овом случају новопламеног Гужвице и његових југоброзомби другова са истог памфлетског портала она „добра стара Брозова времена“ која су нам омогућили његова КПЈ/СКЈ, а чија је званична титоистичка титологија препуна повесних фалсификата и исполитизованих интерпретација којих се новопламени југоброзомбии још увек „држе као пијан плота“. Овде се конкретно ради о памфлетској пљувачини Стефана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
Leto tek što je počinjalo. Ondašnje novine su objavile da je bilo prijatnih 25 stepeni. Bio je pijačni dan, pa je stanovništvo iz okolnih sela požurilo da u gradu proda šta može. I đaci su baš tada dolazili da preuzmu knjižice. Raspust tek što je počeo. Nemačka okupacija se tog 5. juna 1941. godine u Smederevu nije naročito osećala. Naravno, tu i tamo, videli su se nemački vojnici, ali se narod slobodno kretao, trgovalo se i radilo, pa je i život nekako išao dalje. Samo dan pre, u gradu je gostovala pozorišna trupa iz Novog Sada. A onda se začula eksplozija iz pravca tvrđave, jednog od simbola Smedereva koji se nalazi u centru grada. Dan kada se dogodilo nezamislivo Smederevska tvrđava pre katastrofe sa naslaganom municijom i vojnom opremom, Foto: Wikipedia Posle kapitulacije Jugoslavije, Nemci su odredili Smederevo kao mesto na kome će se skladištiti sva zarobljena oprema, oružje, municija i benzin. U gradu je ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стварање нове прошлости Косова и Метохије
Не ишчуђавајмо се и не потцењујмо безумље. Истина је „само једна од опција које се боре на тржишту”. Задатак арбанашке окупационе структуре и њених западних ментора само личи на немогућу мисију: избрисати једино што постоји (српска културна и сакрална баштина) и исконструисати уназад оно што никад није постојало (албанско културно наслеђе на Косову и Метохији). Кад се све претвори у карикатуру, нормалност више није нормална. Ево како је то покушано у публикацији ArchaeologicalGuide of Kosovo. Затирање свега српског на Косову и Метохији постало је редовна пракса, обична вест. Из штампе су познати примери уништавања савремених гробаља, паљења цркава, покушаја бруталног прекрајања историјских чињеница. Међутим, Албанци на Косову целој тој ствари приступају много темељније. Судећи по публикацији Archaeological Guide of Kosovo из 2012. године, на делу је и потпуно брисање постојања српске средњовековне државе и српске баштине на Косову и Метохији. У тој публикацији приметно недостају ствари уобичајене у било којем стручном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Брозова ЈА након рата са немачким шлемовима Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. Јасеновац је најважнији и најстрашнији логор истребљења који је формирала усташка диктатура. Његов „архитекта“, министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, признаће да је ту убијено 700.000 интернираних (1). Логор Јасеновац, 28км од Старе Градишке, припремљен је у мају 1941 (пре тога српски цивили убијани су клањем и бацањем у велебитске јаме, на острву Пагу, итд.). У почетку се логор састоји од барака које су подигли сами заробљеници; касније је проширен другим комплексом који се звао „Јасеновац 2″. У новембру 1941. изливањем река Саве и Струга потопљена су оба комплекса тако да су заробљеници присиљени да направе трећи; током ових радова око 650 људи, који нису били вични тешком раду, убили су усташки тамничари маљем и сјекиром. Јасеновац се дијели на четири дијела, који су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србоцидом у ЕуроТитославију
Недавном одлуком тзв. Међународног суда правде у Хагу о дизнилендском карактеру крвавог растурања Титославије 1990-тих требало би вероватно да се стави тачка на хрватски србоцид у 20-том столећу на просторима Павелић-Брозове Велике Хрватске зарад даљег мирног проширења Европске Уније (ЕУ) и на остатку брдовитог Балкана. Да се потсетимо да је дотични суд пресудио да Србија није починила агресију над Хрватском нити је Хрватска спровела етничко чишћење над (правно гледано) својим сопственим грађанима српске националности. Дакле, и једни и други су се деведесетих играли Дизниленда, а сада је дошло време да се закопају све ратне секире, изврши опште помирење и настави са Drang nach Оsten-ом ЕУ (и наравно НАТО) на остатак Балкана ради његове демократизације и либерализације. Остало је још само да се Београд и Загреб успут договоре о корекцији међудржавне границе на Дунаву (ако питате Банске дворе најбоље је по принципу ХДЗ: „Хрватска до Земуна“ ).  У сваком случају, проширење ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Насиље на сваком кораку
Убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије је изазвало насилне антисрпске демонстрације гневних Хрвата и муслимана тог истог дана, 28. јуна 1914, и већим делом сутрашњег дана. Ово је довело до дубоке међуетничке подељености каква није забележена у дотадашњој историји. Руља је усмерила свој бес ка пословном простору у власништву знаменитих Срба, Српској православној цркви, школама, Српском културном друштву “Просвјета”, које је имало своје просторије у готово свим већим градовима, банкама и редакцијама српских новина. Током насиља у многим местима било је и мртвих. Предвече, 28. јуна 1914. године у Загребу је била несносна спарина. Али то не спречава неколико стотина Загрепчана, после вести да је у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, да крену у рушилачки поход. Главни хушкачи су праваши који позивају на обрачун са велеиздајницима Србима. Скандира се “Доле са Србијом! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле убице! Напоље из Загреба!” Новинар и члан уредништва пројугославенског листа “Обзор” Јосип Хорват овај ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица. Одломак из књиге „Голгота Раковичке парохије“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“. Ова и друге књиге ове издавачке куће могу да се купе у „Ризници Земун“, књижари задужбине манастира Хиландар, црквеним продавницама, књижарама Делфи, Лагуна, Вулкан. Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања Тито и Милован Ђилас: Хрват и Црногорчина на заједничком задатку уништавања Српства ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи: - Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра: а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса. б) НОВЈ сматра четнике ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Брозова Југословенска армија (касније Југословенска народна армија) са својим врховним командантом након завршетка рата у лето 1945. г. са немачко-нацистичким шлемовима: наставак колаборације са нацизмом и након завршетка рата
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Видовдан – дан хрватске освете
По завршетку великог војног маневра код Тарчина, југозападно од Сарајева, 26. и 27. јуна 1914. године, у коме су учествовали 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус, под заповедништвом војног гувернера у Босни и Херцеговини Франза Потиорека, аустроугарски престолонаследник надвојвода Фрањо Фердинанд је сутрадан, на православни празник - Видовдан, стигао у службену посету у Сарајево. Вече пре тога, високи гост из Беча, са супругом Софијом, провео је готово сат, на Илиџи у шетњи, успркос кишном времену. На ивици шуме, која се простирала дуж стазе којом су шетали, играло се неколико младунчади медведа, који су посебна доведена за ову прилику. Сутрадан, специјални дворски воз, у коме су надвојвода и његова супруга Софија вон Хохенберг, са 17 минута закашњења напушта Илиџу и стиже у 10.07 у Филиповића касарну, где их је чекала колона аутомобила за планирану вожњу градом. Дан је био сунчан, потпуно супротно од временских услова који су их дочекали на Илиџи. Поред ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
*Фрањин дух у Колиндином телу
*Стварање нове прошлости Косова и Метохије
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
*Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
*Србоцидом у ЕуроТитославију
*Насиље на сваком кораку
*Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Титова сарадња са Немцима
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
*Beograd – Pasja groblja žrtava komunizma (mapa)
*Видовдан – дан хрватске освете
*На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
Share

Comments are closed.