*Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!

Београд и већи градови у Србији посути су необележеним масовним гробницама, пуних костију невиних жртава комунистичког терора с краја Другог светског рата. Запањујућа је сличност са злочином у Сребреници, почињеним 50 година касније.

Недавна пресуда првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу поново је отворила питање злочина у Сребреници, који су починиле снаге под командом генерала Ратка Младића, официра некадашње Југословенске народне армије, а последње три године каријере и Војске Републике Српске.

Дрљави, амерички, пристрасни и какав год Хашки трибунал ипак је осудио већину налогодаваца и неке непосредне извршиоце тог стравичног злочина, гробови убијених су обележени и подигнут им је споменик.

Догађаји из јула 1995. године углавном су истражени, злочин је кажњен, а кривци су у затвору.

Подсетило ме то на сличан, али по броју жртава, много тежи злочин, који се широм Србије догодио пола века раније, а за који нико до данас није одговарао и сва је прилика да се то неће ни догодити, него ће, да лудило буде потпуно, налогодавцима највероватније бити подигнути споменици.

Реч је масовном убиству, такође без суђења, више десетина хиљада људи крајем Другог светског рата, које је починила нова комунистичка власт од септембра 1944. године до половине фебруара 1945. године, у периоду познатом као „црвени терор“. Жртве су покопане на необележеним местима, познатим и као „пасје гробнице“.

Комунисти су, по неком перверзном обрасцу, на местима масовних гробница градили спортска игралишта, а зграде затвора претварали у школе и факултете.

Често се може чути да би то „требало оставити историји“. У Србији нема позванијег историчара за ову тему од сарадника Института за савремену историју др Срђана Цветковића, који је каријеру посветио истраживању репресије и кршењу људских права током периода социјализма.

Цветковић је резултате својих истраживања приказао на изложби „У име народа“ и у тротомном делу „Између српа и чекића – репресија у србији

Пошто од њега нема позванијег, одлучио сам да га позовем и замолим да ми у тури по необележеним београдским стратиштима открије више детаља о „црвеном терору“.

Налазимо се испред зграде данашње Атхитектонско-техничке школе (АТШ) у Улици Војислава Илића, у којој су нове власти по ослобођењу Београда установиле затвор.

Најтежи злочин у целој Источној Европи

Цветковић ми открива да је кошаркашко игралиште те школе једно од стратишта на којем је злогласна Озна (Одељење за заштиту народа) стрељала и закопала „народне непријатеље, издајнике и сараднике окупатора“.

Злочини Озне широм Србије ушли су у народна предања, али се о томе није гласно говорило. Око АТШ-а су живели људи који су по ослобођењу сваке ноћи слушали јауке и штектање митраљеза, а Цветковић каже да му се јавила жена која свом унуку није дозвољавала да се игра на кошаркашком игралишту, јер је гледала како су људи стрељани.

„Реч је великом злочину после ослобођења, који је упрљао руке победника. Одмах по ослобођењу Београда и Србије, већ почетком септембра 1944. године, сличан сценарио се догађао по целој Србији, од Врања, Пирота и Лесковца до Суботице и Новог Сада. По том сценарију, прво је Озна запоседала велике административне зграде и бивше затворе и приводила људе на основу већ сачињених спискова и дојава“, каже Цветковић.

На списковима за одстрел били сувиђенији људи, интелектуалци, трговци, политички и класни противници комуниста.

„У тој маси је, наравно, било и људи који су несумњиво били и сарадници окупатора и можда скривили и нечију смрт. У огромној маси, међутим, уз прљаву воду избачена је и чиста“, наставља Цветковић.

На памет ми долази да је и међу убијеним сребреничким муслиманима свакако било убица недужних Срба. Пошто је утврђено да су у Сребреници убијена 8.372 човека, питам Цветковића о броју жртава „црвеног терора“.

Испоставља се да су комунисти убили седам пута више људи него што је убијено у Сребреници.

„У свим земљама источне Европе у којима је завладало социјалистичко уређење извршена су масовна убиства, али је у Србији тај број убедљиво највећи, у поређењу са бројем становника. Евидентирана су имена готово 60.000 стрељаних, од којих је око 35.000 стрељано без суђења, а само 3.800 је погубљено по судским пресудама, док су остали погубљени у логорима углавном по Војводини. Зато је злочин и тежи, јер само суд утврђује кривицу. Утврђена су и имена 128 стрељаних свештеника Српске православне цркве. У бази пописаних жртава су имена више од 3.000 трговацаи исто толико занатлија, између 800 и 900 индустријалаца“, каже Цветковић.

Цветковић истиче да је реч о доњој граници броја убијених, до којег је дошао на основу данас доступних архива Озне, књига и спискова стрељаних.

„Процењујем да недостаје око 30 одсто таквог материјала“, каже Цветковић.

Наставља да је Озна ухапшене приводила у истражне затворе, попут оног у згради АТШ-а, где је следио кратки истражни поступак, најчешће до осам дана, током којег су саслушавани и под тортуром терани да признају измишљена кривична дела или да оптуже некога, али суђења није било.

„Коришћена је техника Стаљинове тајне полиције НКВД, јер је Озна устројена по том систему и од НКВД-а је научила методологију терора, као што је и цео систем пресликан по угледу на Совјетски савез из времена Јосифа Висарионовича Стаљина. Током истраге се догађало да људи подлегну мукама, остану инвалиди од тортуре, скоче кроз прозор, што није био редак случај… После истражног поступка, Озна је само за једну ноћ у неком месту одводила на стрељање групе од 30 до 50 људи, а, према једној књизи стрељаних, чак и 80 људи“, каже Цветковић.

Наводи и да су људи на стрељање вођени голи или у доњем вешу и везивани жицом, најчешће телефонском. То ме неодољиво подсетило на методологију злочина у усташком логору Јасеновац и нацистичким логорима у Немачкој, Аустрији и Пољској.

„Стрељани су у јаругама, шумама, на обалама река, у градским парковима. Крај око АТШ-а тада је био предграђе Београда, локација позната као Чубурски поток. Ту је стрељано неколико стотина људи. Озна је на том месту су у октобру и новембру 1944. године стрељала људе из деветог београдског кварта, пошто је Београд био подељен на 16 квартова“, наставља Цветковић.

Попришта и Калемегдан, Мањеж, Пионирски парк…

Стрељања су, каже, прво обављана у парковима у близини седишта квартова, попут парка Мањеж или Пионирског парка, а на Калемегдану су стрељани речни полицајци.

Озна је потом одлучила да, према књизи притвореника коју је Цветковић открио, ухапшене из свих 16 квартова шаље у дотадашњи нацистички логор на Бањици, а затим ноћу на стрељање у оближњи Лисичји поток, највеће стратиште у Србији из времена „црвеног терора“.

Комунисти су, дакле, бањички логор пустили у погон свега неколико дана по ослобођењу од нацистичких окупатора и Јевреје заменили „народним непријатељима, колаборационистима и ратним злочинцима“, од којих је велика већина лажно оптужеа и погубљена.

Док ми Цветковић открива овај запањујући детаљ, присећам се умировљеног владике Атанасија, који је у умировљеном „Утиску недеље“ још далеке 1993. године у једну реченицу сажео да су „комунисти окупатори сопственог народа, а Слободан Милошевић највећи издајник српског народа“.

У непосредној близини АТШ-а је још једна тајна гробница, изнад које је такође изграђено нешто веће спортско игралиште – стадион Обилића.

Цветковић каже да су ту, уз народне непријатеље, стрељани и заробљени Немци после великог окршаја партизана и нациста код данашње Цветкове пијаце.

Док идемо ка највећем стратишту у Србији, локацији Лисичји поток код елитног београдског насеља Дедиње, питам Цветковића о мотивима за кампању масовног убиства, сећајући се команданта Војске Републике Српске Ратка Младића, који је 1995. године по уласку у Сребреницу рекао да је „дошло време да се Турцима осветимо за 500 година терора“.

Освета је, наравно, била један од главних мотива и Стаљинових следбеника 50 година раније.

„Веома чест мотив била је освета – многи су у Београд дошли из ратом захваћених крајева у којима су изгубили све, попут Шесте личке дивизије, крајишке и личке кордунашке бригаде. Они су дошли из усташке НДХ, где је над Србима спроведен геноцид“, каже Цветковић.

За шесту личку сви издајници

Он цитира злогласног мајора Озне Милана Трешњића, начелника 12. кварта на Дедињу, који је рекао да је Београд био центар колаборације и да су људи који су током рата живели у Београду и гледали да некако преживе за Шесту личку сви редом били сарадници окупатора које је требало побити.

„Једва сам чекао да дођем у Београд и преспавам на Дедињу са све личким блатом на чизмама“, сведочио је Трешњић. То сведочење можда најречитије одсликава дух тог времена.

Отимање имовине је такође био значајан мотив за потказивање и стрељање.

„Власници фабрика, куће на Сењаку, Дедињу и у центру Београда били су први на мети“, каже Цветковић.

Стижемо до Лисичјег потока, елитне локације на којој данас огњишта свијају добитници транзиције, од којих су многи до богатства стигли гажењем лешева, па је и нормално да им куће стоје на костима невиних.

На месту на којем су стрељане хиљаде затичемо багер који сређује терен за неку будућу вилу, док у дворишту новоизграђене куће власник опуштено пимпује лопту поред фонтане са купидонима.

После рата преко костију је непрекидно насипана земља, тако да посмртни остаци убијених сада почивају неколико метара дубље него када су затрпани.

„Претпоставља се да је у Лисичјем потоку стрељано неколико хиљада људи. Комисија за тајне гробнице утврдила је 3.550 имена стрељаних, али је проблем јер су пронађене само три од укупно 16 књига стрељаних. Укупан број стрељаних у Београду је, стога, сигурно много већи и свакако није мањи од 7.000. Сви о којима говоримо су стрељани без суда“, каже Цветковић, који је био председник те комисије.

Док чекамо да ли ће багер можда захватити и неку кост, Цветковић прича да то уопште није редак случај на градилиштима, али да грађевински предузимачи ретко пријављују надлежнима, јер процедура која потом следи битно успорава градњу.

Поред некадашњег стратишта је и потпуно запуштена чесма, готово затрпана, а Цветковић ми открива да ће предложити да ту буде постављена спомен табла за жртве „црвеног терора“, као би бар нешто на том месту подсећало на страшне догађаје с краја рата.

Забранили и одласке на гроб, прогонили потомке!

Цветковић каже да се током истраживања и сам изненадио када је увидео колико је уредно и педантно вођена документација о злочину.

„Очигледно је да се нису плашили да ће икада пасти с власти и одговарати за масовне злочине, а и хтели су да имају податке о стрељанима како би њихове потомке могли да уцењују ако постану успешни људи тако што би им из досијеа извадили да су потомци народних непријатеља, четника, колаборациониста, кулака. Кривац у том систему није само онај ко је стрељан, него и његови потомци, родитељи, пријатељи“, наводи Цветковић.

Цветковић истиче да стрељани нису достојно сахрањивани, него су буквално потрпани у земљу. Пола века касније догодило се исто зверство у околини Сребренице.

О размерама комунистичког зла најречитије сведочи документ о забрани породици да се окупља на месту на којем је убијени закопан.

„Пошто се Милан Милић својим гестом показао као непријатељ, то не можемо дозволити да се на гробу или ван гроба одржавају ма какви помени (опела) и скупови. Исто тако забрањено је откопавање леша. Ако ли се пак поступи супротно овом налогу биће узети на одговорност“, дословце стоји у наредби Озне породици убијеног Милића.

Са Лисичјег потока преко Дедиња идемо до манастира Ваведење на Топчидерском брду, у чијој је непосредној близини стадион фудбалски стадион клуба Графичар, још једно стратиште претворено у игралиште.

Пролазимо поред старих вила у којима су се после рата разбашкариле комунистичке главешине, које се нису либиле да одмах ускоче у одела и пиџаме нетом убијених „издајника“, пошто су им отели куће и сву имовину.

„Када је рађен стадион Графичара и копан темељ оближњу за печењару, на помоћном терену поред манастира Ваведење 1996. године пронађене су људске кости. Ти људи су после ослобођења Београда довођени из затвора за 12. кварт, који је био у згради Арт телевизије, и стрељани и закопани у одбрамбеним рововима који су остали после рата“, каже Цветковић.

О томе је обавештена Милица Веселиновић, која је деценијама тражила свог оца, индустријалца Михајла Веселиновића, који је живео на Дедињу. Он је стрељан у рову са новинарима и виђенијим људима са Дедиња, које је ослобођено већ 17. октобра.

Милица Веселиновић је 2001. године, после пада Слободана Милошевића с власти, организовала приватну ексхумацију уз подршку тадашњег премијера Зорана Ђинђића, пошто је током Милошевићеве владавине два пута одбијена.

Нађене су кости, ципеле, телефонска жица за везивање, а посмртни остаци су сахрањени у порти манастира Ваведење.

У порти је сахрањен и црногорско-приморски епископ Арсеније Брадваревић, који је осуђен на вишегодишњу робију као издајник.

Озна је сејала страх у народу и тако што је после стрељања на бандере и јавна места качила спискове имена стрељаних као саопштења војних судова, али се показало да је то била гнусна лаж. Наиме, 27. новембра 1944. године окачен је списак од 105 имена стрељаних којима је наводно суђено, а у стварности је стрељано 104 људи, док је извесни Лазар Јовановић грешком пуштен. Он је прочитао своје име на бандери, а касније је сведочио да никаквог суђења није било. Ипак, имена велике већине стрељаних нису тада нигде ни објављена.

Цветковић прича да је највећи затвор Озне у Београду после ослобођења била злогасна Главњача, на месту данашњег Природно-математичког факултета, која је, супротно наводима нових власти и после рата радила пуном паром, све до 1955. године, када је срушена и ту никао ПМФ.

Други велики истражни затвор такође је на месту данашњег факултета, Рударско-геолошког у Ђушиној улици. У подрум те зграде су привођени људи и испитивани, а затим камионима одвођени у Лисичји поток на стрељање.

Ланац командовања: Тито-Ранковић-Крцун

Стрељања су, каже Цветковић, била део ширег оперативног плана Озне. На врху пирамиде злочина био је Јосип Броз Тито, а његови саучесници бии су, између осталих, и шеф Озне за Југославију Александар Ранковић и шеф Озне за Србију Слободан Пенезић Крцун. Постојала је прецизна субординација, као када се ради нека кампања.

„Директна субординација је ишла безбедносном линијом Озна за Србију Крцун – Озна за Југославију Ранковић – министар одбране и маршал Тито. Они су у првом реду одговорности, али је и цео политички и војни врх имао своју улогу и сви су знали“, наводи Цветковић.

„Документација показује да је реч о организованом подухвату, а никако о случајности нити анархији. Стотине спискова стрељаних, укључен је цео партијски апарат да води евиденцију, месни одбори Озне су слали вишим органима власти о томе колико је људи стрељано, колико је побегло, колико осуђено“, наводи Цветковић.

Прави спискови са готово свим именима прављени су касније и у неким крајевима Србије сачувани су до данас. Сачувана је готово целокупна документација за Лесковац, Смедерево, Зајечар и околину, док већи део документације недостаје за Београд, Шабац, Крагујевац и друге градове, па база није потпуна. Списак занимања ликвидираних показује да су на удару комунистичког терора био слој имућнијих људи и средњи слој.

Спискови стрељаних налазе се у архиву наследнице Озне, Безбедносно-информативне агенције, у виду „књига антинародних елемената“ и „књига непријатеља данашњице“.

Однос према злочинима

Ваља, на крају, упоредити и запањујуће сличан однос према злочинима две наизглед супротстављене стране, националистичка и антифашистичка. Антифашисти кажу да би комунистичке злочине почињене после Другог светског рата требало оставити историји, а исто за злочин у Сребреници тврде и људи који себе доживљавају као националисте.

И једни и други масовна убиства невиних називају грешкама, па тако антифашисти кажу да је „после рата било грешака“, док националисти Сребреницу такође називају тек „грешком“.

И једни и други са истом страшћу негирају злочине „својих“ и траже кажњавање друге стране, а на помен злочина по правилу следи питање „а, што сада то“.

Ако кажете да су комунисти починили непојмљиве злочине после рата, антифашисти ће вас одмах пљунути и залепити вам етикету клерофашисте или повампиреног фашисте, јер негирате антифашизам и тековине величанствене и херојске борбе против окупатора, те се залажете за ревизију историје и проглашавање поражених окупаторских слугу за обеднике, уз неизбежно питање „а, колико су људи четници побили“.

Потпуно исто се догађа са друге, наводно супротне стране, када се помене Сребреница – одмах сте издајник, усташа, страни плаћеник и „Наташа Кандић, Бисерко, Чеда и Борка“ истовремено, јер негирате величанствену борбу српског народа у стварању Републике Српске, односно српске државе преко Дрине, уз такође неизбежно питање „а, колико су муслимани људи побили“.

Запањујуће је ударање у груди и ридање представника цивилног друштва над злочином у Сребреници и залагање за катарзу и суочавање са злочинима из прошлости док истовремено ћуте и игноришу злочине Титове Озне под командом Срба Ранковића и Крцуна, или промрсе да је свако помињање догађаја с краја 1944. године оспоравање антифашизма.

Они су одредили да су прошлост и историја почели 1991. године, а њихов Велики прасак догодио се 24. септембра 1987. године, када је одржана Осма седница Централног комитета Савеза комуниста Србије на којој је Милошевић приграбио власт, а пре тога живело у југословенском комунистичком рају.

Какве су то „либералне душе“ које жале само људе убијене српском руком док вишеструко бројније убиство почињено продуженом Стаљиновом шапом сматрају тек грешком? Није ваљда да им донације одређују и за ким ће плакати, попут баба које на сахранама плачу за паре?

Док се „нож, жица Сребреница“ може чути углавном на трибинама стадиона или прочитати у коментарима опскурних сајтова, дотле је у Србији никла читава класа људи који се у јавности представљају као бранитељи људских права, а обожавају Титову диктатуру и све његове акције од 1944. године и истовремено се залажу за демократију и либералне вредности.

Како год било, ваљало је на време осудити комунистички злочин с краја Другог светског рата да се такве страхоте више не би понављале, а ваља и подсетити да су одговорни официри Војске Републике Српске без изузетка били у служби Југословенске народне армије, која је баштинила традиције Шесте личке и мајора Трешњића, а сви редом су били чланови комунистичке партије пре него што су се 1992. године пробудили као Срби.

Командант те војске Ратко Младић је, према сведочењима с почетка рата у бившој Југославији, био посебно бесан на оне с кокардама на капама. Три године касније почињен је масакр над хиљадама недужних муслимана.

„Правда укључује освету“

Цветковић каже да је о плану за масовне ликвидације свакако знао и Милован Ђилас, касније најпознатији дисидент. „Сам Ђилас у својој књизи ‘Револуционарна власт’ признао је да су у Београду и у Србији ликвидиране хиљаде невиних људи. Ђилас је после непосредно после ослобођења писао оштре колумне у партијским гласилима и нападао буржоазију и тражио главе“, каже Цветковић. Марко Ристић је написао чувени чланак у којем је навео да „правда укључује освету“. Било је вербалног насиља, стварала се атмосфера страха и подстицала се освета, и у таквој атмосфери су се догађали злочини, осликава Цветковић послератну атмосферу.

У Србији 211 пасјих гробница

Попут Београда, и свака варош у Србији има неколико локација на којима је Озна стрељала невине после рата и те локације су јавна тајна. Краљевица у Зајечару, Славник и Лапотинце у Лесковцу, Бубањ у Нишу, Багдала у Крушевцу, Пети пук у Ваљеву, мост преко Саве код Шапца, Метино брдо код Крагујевца… У Фијатовој фабрици у Крагујевцу 2011. године је обављена ексхумација јер су пронађене кости испод једног паркинга. Постоје стотине таквих локација широм Србије, а државна комисија је утврдила 211 локација „пасјих гробница“, односно необележених места на којима су затрпане кости жртава црвеног терора.

Увек пуна канцеларија потказивача

Трешњић је касније говорио да му је канцеларија увека била пуна потказивача и да је лично ишамарао и отерао једног човека који му је долазио сваки дан да неког потказује. Људи су потказивали једни друге због различитих разлога – једни да би се додворили новим властима, а таквих је било и током немачке окупације, па су се Немци жалили да појединци долазе свакодневно да потказују, док су други под страховитом тортуром у страху признавали „све и свашта“…

Централе и затвори Озне у Београду

Централа Озне за Србију била је у згради данашњег Завода за заштиту интелектуалне својине код Природно-математичког факултета. У тој згради је саслушаван Драгољуб Дража Михаиловић и са трећег спрата те зграде је, по наводима Озне, скочио Милан Недић. Зграда данашњег Тањуга на Обилићевом венцу била је седиште Озне за читаву Југославију, а преко пута је било седиште Озне за Београд.


Аутор: Милош Ђорелијевски

Изворник: Mondo.rs

Изјава

Одговорни уредник и власник електронско-информативног магазина ГЛАСНИК ОВСИШТА као и аутори текстова објављених на порталу www.ovsishte.com не сносе никакву моралну, материјалну или судско-правну одговорност за садржаје који се налазе на порталу.

Одговорни уредник и власник портала није правно-судски одговоран за садржаје који се налазе на екстерним порталима.

Рад портала се финансира од Ваших донација.

Срдачно Ваш,

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

sotirovic@global-politics.eu

 

Save

Save

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!
Mauro del Vekio, bivši general italijanske vojske, koji je predvodio jedinicu od 7.000 vojnika koji su ušli na Kosovo u junu 1999. godine nakon završetka NATO bombardovanja Srbije, rekao je da su tokom prve tri sedmice njegovog mandata izveštaji o telima ubijenih Srba i Roma stizala na njegov sto svakog jutra. On je za italijanski list „Panorama“ izjavio da je to bila „tabu tema“ i da mu nije bilo dozvoljeno da o tome govori sa novinarima. – Ubistva su nastavljena i kasnije, ali ne tako često. Oni koji nisu pobegli sa Kosova bili su pod stalnim rizikom da budu ubijeni ili silovani. Napuštene srpske kuće su sravnjene sa zemljom ili zapaljene. Albanci su napadali i crkve i manastire. Njihov cilj je bio da izbrišu svaki trag srpskog prisustva na Kosovu – rekao je Del Vekio. On je dodao da niko nije sklanjao srpske leševe koji su nalaženi na svim mogućim mestima. – Majke i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
Домаћи медији у потпуности су игнорисали Вучићев интервју за амерички “Wall Street Journal” у којем је најавио брисање Косова из Устава Србије. Вучићева скандалозна изјава да ће покренути иницијативу за брисање Косова из Устава Србије зарад европских интеграције изгледа да није посебно интересантна домаћим медијима – намерно или случајно, просудите сами. У тексту се наводи да премијер Србије, Александар Вучић, “показује знаке” да ће предложити измене Устава којима ће се избацити одредба о Косову као српској покрајини зарад стицања чланства у Европској унији. “Wall Street Journal” (WСЈ) напомиње да се Вучићева влада противи признавању независности Косова, али додаје да би овај потез олакшао процес признавања Косова некој будућој српској администрацији. Вучић је у интервјуу за WСЈ још додао да не искључује могућност измене преамбуле Устава у којој пише да је “Косово саставни део територије Србије”. WСЈ подсећа да су српски медији прошлог месеца известили да је Вучић говорио о променама Устава у наредне две, три ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стварање нове прошлости Косова и Метохије
Не ишчуђавајмо се и не потцењујмо безумље. Истина је „само једна од опција које се боре на тржишту”. Задатак арбанашке окупационе структуре и њених западних ментора само личи на немогућу мисију: избрисати једино што постоји (српска културна и сакрална баштина) и исконструисати уназад оно што никад није постојало (албанско културно наслеђе на Косову и Метохији). Кад се све претвори у карикатуру, нормалност више није нормална. Ево како је то покушано у публикацији ArchaeologicalGuide of Kosovo. Затирање свега српског на Косову и Метохији постало је редовна пракса, обична вест. Из штампе су познати примери уништавања савремених гробаља, паљења цркава, покушаја бруталног прекрајања историјских чињеница. Међутим, Албанци на Косову целој тој ствари приступају много темељније. Судећи по публикацији Archaeological Guide of Kosovo из 2012. године, на делу је и потпуно брисање постојања српске средњовековне државе и српске баштине на Косову и Метохији. У тој публикацији приметно недостају ствари уобичајене у било којем стручном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Када је стварно рођен Тито?
Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако: Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,... била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
После писања Телеграфа, који је уз помоћ аутора бројних књига о четничком покрету Милослава Самарџића разбио многе митове из историје коју су генерације у СФРЈ училе о комунистичком Валтеру, који је бранио Сарајево, да је он био четник и под командом Драгољуба Драже Михаиловића, наш портал иде корак даље и доноси право име јунака из Сарајева, а то је потпуковник Жарко Тодоровић! Велико занимање за прошлу тему – о офанзиви четника на осовинске формације у области Сарајева и у самом Сарајеву – аутоматски нам је поставило нови задатак: Валтер. Наиме, сви знају за филм ”Валтер брани Сарајево”, али испоставило се да је ретко коме познато на основу којих догађаја је тај филм снимљен. У Другом светском рату заиста су постојала два Валтера: – Владимир Перић Валтер, комуниста, и – Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, четник. Први Валтер је после проглашен народним херојем, а други се и данас налази на списку народних непријатеља и ратних злочинаца, који је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Да се Власи не досете
Ова изрека стара је у српској писаној речи више од 200 година Потиче још од почетка Првог српског устанка када је, негде почетком 1805 године, српска делегација упућена у Цариград на преговоре са Турцима. Циљ је био постизање признања Србији извесног степена самоуправе од стране турског султана. Срби свесни да велике силе (посебно Аустрија) не подржавају неки озбиљнији развој српске аутономије те да могу ове српске намере лако осујетити, како би те силе заварали формулисали су поред правих, и лажне циљеве. „Лажне циљеве“ су наводно требали  да изнесу преко посредника, влашког кнеза Александра за кога се знало да је подмитљив и непоуздан. Али да се „Власи не досете“ послата је и лажна делегација у Букурешт док је права делегација уз дискретну сагласност и подршку Русије отпутовала за Цариград. Тако су врло успешни зачеци српске дипломатије остали упамћени само по изреци „Да се Власи не досете“ али која, како се може ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стравични злочини комуниста у Србији
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине, јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да ли су комунисти помагали усташама?
Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu. Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозомбијада
Брозомбиленд Народна власт Ко је финансирао аустроугарског каплара? Загорски Џек Трбосек Друже Тито ми ти се кунемо! Голи оток - омиљено летовалиште Јосипа Броза Тита Највећи син свих наших народа и народности: Од Србије је одвојио Војводину и КосМет а својој Хрватској прикључио Дубровник, Истру и отоке И после Тита - Кита! Јосип Броз Тито (1892.-1980. г.) као војник крваве 42. Вражје дивизије аустроугарске војске на положају у Западној Србији 1914. г. (лежи са упереном пушком) Партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита из Прве пролетерске бригаде заједно са усташама поглавника Анте Павелића из Црне легије у Босни априла 1942. г. Члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије Милован Ђилас (из Црне Горе) и партизански командант Коча Поповић (Цинцарин) заједно са немачким официрима и војницима за време “Мартовских преговора” 1943. г. (Босни и Херцеговина) када су се обе преговарачке стране договориле о билатералној колаборацији против Југословенске војске у Отаџбини Немачки војник Аугуст Хелер са партизанима Љубићког партизанског одреда у околини Чачка 1941. г. Демократски ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
15. децембар 2014. Петар Искендеров Од свих земаља погођених одлуком Русије да одустане од изградње „Јужног тока“ у Србији постоји вероватно најшира лепеза мишљења о таквом расплету догађаја. Жестина расправе о „руској превари“ и неосновано довођење „Јужног тока“ у везу са продајом НИС-а нису у складу са пасивношћу Београда око „Јужног тока“ коју он показује још од 2008. Било би боље ако би се Србија концентрисала на извлачење највеће могуће користи из новонастале ситуације - која може бити велика - јер друге земље неће пропустити ту прилику. Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News. Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Од рехабилитације ка деидеологизацији
Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године? Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Обелодањене књиге стрељаних
Највеће откриће Државне комисије за тајне гробнице јесу књиге стрељаних. То, за «Новости», открива историчар Срђан Цветковић, бивши секретар ове комисије, која је формално престала с радом крајем прошле године и чију је скенирану документацију Министарство правде уступило Институту за савремену историју. Књиге стрељаних постојале су за сваки округ, укоричене су, и у њима су вођене прецизне евиденције о онима који су стрељани без судске пресуде, само по налогу ОЗНА-е. Из њих се види да су стрељања била организован и масован, нимало случајан посао, и слична документација не постоји нигде у Европи. — Ликвидације на десетине хиљада људи после рата нису рађене «на реч» или из анархичне освете, како то често покушава да се прикаже, већ по детаљном плану који је подразумевао квоте и стриктну методологију с прецизном евиденцијом — каже Цветковић. — Ово доказују књиге стрељаних по окрузима и спискови за свако село у Србији, које су радили органи ОЗНА-е. На основу ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања Тито и Милован Ђилас: Хрват и Црногорчина на заједничком задатку уништавања Српства ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи: - Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра: а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса. б) НОВЈ сматра четнике ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!
*Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
*Стварање нове прошлости Косова и Метохије
*Када је стварно рођен Тито?
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
*Да се Власи не досете
*Стравични злочини комуниста у Србији
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Да ли су комунисти помагали усташама?
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
Брозомбијада
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
*Водич за будуће средњошколце у европској Србији: Занимање и опис радног места
*Од рехабилитације ка деидеологизацији
Обелодањене књиге стрељаних
Титова сарадња са Немцима
*Службеници неће ћирилицу

Share