*Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!

Београд и већи градови у Србији посути су необележеним масовним гробницама, пуних костију невиних жртава комунистичког терора с краја Другог светског рата. Запањујућа је сличност са злочином у Сребреници, почињеним 50 година касније.

Недавна пресуда првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу поново је отворила питање злочина у Сребреници, који су починиле снаге под командом генерала Ратка Младића, официра некадашње Југословенске народне армије, а последње три године каријере и Војске Републике Српске.

Дрљави, амерички, пристрасни и какав год Хашки трибунал ипак је осудио већину налогодаваца и неке непосредне извршиоце тог стравичног злочина, гробови убијених су обележени и подигнут им је споменик.

Догађаји из јула 1995. године углавном су истражени, злочин је кажњен, а кривци су у затвору.

Подсетило ме то на сличан, али по броју жртава, много тежи злочин, који се широм Србије догодио пола века раније, а за који нико до данас није одговарао и сва је прилика да се то неће ни догодити, него ће, да лудило буде потпуно, налогодавцима највероватније бити подигнути споменици.

Реч је масовном убиству, такође без суђења, више десетина хиљада људи крајем Другог светског рата, које је починила нова комунистичка власт од септембра 1944. године до половине фебруара 1945. године, у периоду познатом као „црвени терор“. Жртве су покопане на необележеним местима, познатим и као „пасје гробнице“.

Комунисти су, по неком перверзном обрасцу, на местима масовних гробница градили спортска игралишта, а зграде затвора претварали у школе и факултете.

Често се може чути да би то „требало оставити историји“. У Србији нема позванијег историчара за ову тему од сарадника Института за савремену историју др Срђана Цветковића, који је каријеру посветио истраживању репресије и кршењу људских права током периода социјализма.

Цветковић је резултате својих истраживања приказао на изложби „У име народа“ и у тротомном делу „Између српа и чекића – репресија у србији

Пошто од њега нема позванијег, одлучио сам да га позовем и замолим да ми у тури по необележеним београдским стратиштима открије више детаља о „црвеном терору“.

Налазимо се испред зграде данашње Атхитектонско-техничке школе (АТШ) у Улици Војислава Илића, у којој су нове власти по ослобођењу Београда установиле затвор.

Најтежи злочин у целој Источној Европи

Цветковић ми открива да је кошаркашко игралиште те школе једно од стратишта на којем је злогласна Озна (Одељење за заштиту народа) стрељала и закопала „народне непријатеље, издајнике и сараднике окупатора“.

Злочини Озне широм Србије ушли су у народна предања, али се о томе није гласно говорило. Око АТШ-а су живели људи који су по ослобођењу сваке ноћи слушали јауке и штектање митраљеза, а Цветковић каже да му се јавила жена која свом унуку није дозвољавала да се игра на кошаркашком игралишту, јер је гледала како су људи стрељани.

„Реч је великом злочину после ослобођења, који је упрљао руке победника. Одмах по ослобођењу Београда и Србије, већ почетком септембра 1944. године, сличан сценарио се догађао по целој Србији, од Врања, Пирота и Лесковца до Суботице и Новог Сада. По том сценарију, прво је Озна запоседала велике административне зграде и бивше затворе и приводила људе на основу већ сачињених спискова и дојава“, каже Цветковић.

На списковима за одстрел били сувиђенији људи, интелектуалци, трговци, политички и класни противници комуниста.

„У тој маси је, наравно, било и људи који су несумњиво били и сарадници окупатора и можда скривили и нечију смрт. У огромној маси, међутим, уз прљаву воду избачена је и чиста“, наставља Цветковић.

На памет ми долази да је и међу убијеним сребреничким муслиманима свакако било убица недужних Срба. Пошто је утврђено да су у Сребреници убијена 8.372 човека, питам Цветковића о броју жртава „црвеног терора“.

Испоставља се да су комунисти убили седам пута више људи него што је убијено у Сребреници.

„У свим земљама источне Европе у којима је завладало социјалистичко уређење извршена су масовна убиства, али је у Србији тај број убедљиво највећи, у поређењу са бројем становника. Евидентирана су имена готово 60.000 стрељаних, од којих је око 35.000 стрељано без суђења, а само 3.800 је погубљено по судским пресудама, док су остали погубљени у логорима углавном по Војводини. Зато је злочин и тежи, јер само суд утврђује кривицу. Утврђена су и имена 128 стрељаних свештеника Српске православне цркве. У бази пописаних жртава су имена више од 3.000 трговацаи исто толико занатлија, између 800 и 900 индустријалаца“, каже Цветковић.

Цветковић истиче да је реч о доњој граници броја убијених, до којег је дошао на основу данас доступних архива Озне, књига и спискова стрељаних.

„Процењујем да недостаје око 30 одсто таквог материјала“, каже Цветковић.

Наставља да је Озна ухапшене приводила у истражне затворе, попут оног у згради АТШ-а, где је следио кратки истражни поступак, најчешће до осам дана, током којег су саслушавани и под тортуром терани да признају измишљена кривична дела или да оптуже некога, али суђења није било.

„Коришћена је техника Стаљинове тајне полиције НКВД, јер је Озна устројена по том систему и од НКВД-а је научила методологију терора, као што је и цео систем пресликан по угледу на Совјетски савез из времена Јосифа Висарионовича Стаљина. Током истраге се догађало да људи подлегну мукама, остану инвалиди од тортуре, скоче кроз прозор, што није био редак случај… После истражног поступка, Озна је само за једну ноћ у неком месту одводила на стрељање групе од 30 до 50 људи, а, према једној књизи стрељаних, чак и 80 људи“, каже Цветковић.

Наводи и да су људи на стрељање вођени голи или у доњем вешу и везивани жицом, најчешће телефонском. То ме неодољиво подсетило на методологију злочина у усташком логору Јасеновац и нацистичким логорима у Немачкој, Аустрији и Пољској.

„Стрељани су у јаругама, шумама, на обалама река, у градским парковима. Крај око АТШ-а тада је био предграђе Београда, локација позната као Чубурски поток. Ту је стрељано неколико стотина људи. Озна је на том месту су у октобру и новембру 1944. године стрељала људе из деветог београдског кварта, пошто је Београд био подељен на 16 квартова“, наставља Цветковић.

Попришта и Калемегдан, Мањеж, Пионирски парк…

Стрељања су, каже, прво обављана у парковима у близини седишта квартова, попут парка Мањеж или Пионирског парка, а на Калемегдану су стрељани речни полицајци.

Озна је потом одлучила да, према књизи притвореника коју је Цветковић открио, ухапшене из свих 16 квартова шаље у дотадашњи нацистички логор на Бањици, а затим ноћу на стрељање у оближњи Лисичји поток, највеће стратиште у Србији из времена „црвеног терора“.

Комунисти су, дакле, бањички логор пустили у погон свега неколико дана по ослобођењу од нацистичких окупатора и Јевреје заменили „народним непријатељима, колаборационистима и ратним злочинцима“, од којих је велика већина лажно оптужеа и погубљена.

Док ми Цветковић открива овај запањујући детаљ, присећам се умировљеног владике Атанасија, који је у умировљеном „Утиску недеље“ још далеке 1993. године у једну реченицу сажео да су „комунисти окупатори сопственог народа, а Слободан Милошевић највећи издајник српског народа“.

У непосредној близини АТШ-а је још једна тајна гробница, изнад које је такође изграђено нешто веће спортско игралиште – стадион Обилића.

Цветковић каже да су ту, уз народне непријатеље, стрељани и заробљени Немци после великог окршаја партизана и нациста код данашње Цветкове пијаце.

Док идемо ка највећем стратишту у Србији, локацији Лисичји поток код елитног београдског насеља Дедиње, питам Цветковића о мотивима за кампању масовног убиства, сећајући се команданта Војске Републике Српске Ратка Младића, који је 1995. године по уласку у Сребреницу рекао да је „дошло време да се Турцима осветимо за 500 година терора“.

Освета је, наравно, била један од главних мотива и Стаљинових следбеника 50 година раније.

„Веома чест мотив била је освета – многи су у Београд дошли из ратом захваћених крајева у којима су изгубили све, попут Шесте личке дивизије, крајишке и личке кордунашке бригаде. Они су дошли из усташке НДХ, где је над Србима спроведен геноцид“, каже Цветковић.

За шесту личку сви издајници

Он цитира злогласног мајора Озне Милана Трешњића, начелника 12. кварта на Дедињу, који је рекао да је Београд био центар колаборације и да су људи који су током рата живели у Београду и гледали да некако преживе за Шесту личку сви редом били сарадници окупатора које је требало побити.

„Једва сам чекао да дођем у Београд и преспавам на Дедињу са све личким блатом на чизмама“, сведочио је Трешњић. То сведочење можда најречитије одсликава дух тог времена.

Отимање имовине је такође био значајан мотив за потказивање и стрељање.

„Власници фабрика, куће на Сењаку, Дедињу и у центру Београда били су први на мети“, каже Цветковић.

Стижемо до Лисичјег потока, елитне локације на којој данас огњишта свијају добитници транзиције, од којих су многи до богатства стигли гажењем лешева, па је и нормално да им куће стоје на костима невиних.

На месту на којем су стрељане хиљаде затичемо багер који сређује терен за неку будућу вилу, док у дворишту новоизграђене куће власник опуштено пимпује лопту поред фонтане са купидонима.

После рата преко костију је непрекидно насипана земља, тако да посмртни остаци убијених сада почивају неколико метара дубље него када су затрпани.

„Претпоставља се да је у Лисичјем потоку стрељано неколико хиљада људи. Комисија за тајне гробнице утврдила је 3.550 имена стрељаних, али је проблем јер су пронађене само три од укупно 16 књига стрељаних. Укупан број стрељаних у Београду је, стога, сигурно много већи и свакако није мањи од 7.000. Сви о којима говоримо су стрељани без суда“, каже Цветковић, који је био председник те комисије.

Док чекамо да ли ће багер можда захватити и неку кост, Цветковић прича да то уопште није редак случај на градилиштима, али да грађевински предузимачи ретко пријављују надлежнима, јер процедура која потом следи битно успорава градњу.

Поред некадашњег стратишта је и потпуно запуштена чесма, готово затрпана, а Цветковић ми открива да ће предложити да ту буде постављена спомен табла за жртве „црвеног терора“, као би бар нешто на том месту подсећало на страшне догађаје с краја рата.

Забранили и одласке на гроб, прогонили потомке!

Цветковић каже да се током истраживања и сам изненадио када је увидео колико је уредно и педантно вођена документација о злочину.

„Очигледно је да се нису плашили да ће икада пасти с власти и одговарати за масовне злочине, а и хтели су да имају податке о стрељанима како би њихове потомке могли да уцењују ако постану успешни људи тако што би им из досијеа извадили да су потомци народних непријатеља, четника, колаборациониста, кулака. Кривац у том систему није само онај ко је стрељан, него и његови потомци, родитељи, пријатељи“, наводи Цветковић.

Цветковић истиче да стрељани нису достојно сахрањивани, него су буквално потрпани у земљу. Пола века касније догодило се исто зверство у околини Сребренице.

О размерама комунистичког зла најречитије сведочи документ о забрани породици да се окупља на месту на којем је убијени закопан.

„Пошто се Милан Милић својим гестом показао као непријатељ, то не можемо дозволити да се на гробу или ван гроба одржавају ма какви помени (опела) и скупови. Исто тако забрањено је откопавање леша. Ако ли се пак поступи супротно овом налогу биће узети на одговорност“, дословце стоји у наредби Озне породици убијеног Милића.

Са Лисичјег потока преко Дедиња идемо до манастира Ваведење на Топчидерском брду, у чијој је непосредној близини стадион фудбалски стадион клуба Графичар, још једно стратиште претворено у игралиште.

Пролазимо поред старих вила у којима су се после рата разбашкариле комунистичке главешине, које се нису либиле да одмах ускоче у одела и пиџаме нетом убијених „издајника“, пошто су им отели куће и сву имовину.

„Када је рађен стадион Графичара и копан темељ оближњу за печењару, на помоћном терену поред манастира Ваведење 1996. године пронађене су људске кости. Ти људи су после ослобођења Београда довођени из затвора за 12. кварт, који је био у згради Арт телевизије, и стрељани и закопани у одбрамбеним рововима који су остали после рата“, каже Цветковић.

О томе је обавештена Милица Веселиновић, која је деценијама тражила свог оца, индустријалца Михајла Веселиновића, који је живео на Дедињу. Он је стрељан у рову са новинарима и виђенијим људима са Дедиња, које је ослобођено већ 17. октобра.

Милица Веселиновић је 2001. године, после пада Слободана Милошевића с власти, организовала приватну ексхумацију уз подршку тадашњег премијера Зорана Ђинђића, пошто је током Милошевићеве владавине два пута одбијена.

Нађене су кости, ципеле, телефонска жица за везивање, а посмртни остаци су сахрањени у порти манастира Ваведење.

У порти је сахрањен и црногорско-приморски епископ Арсеније Брадваревић, који је осуђен на вишегодишњу робију као издајник.

Озна је сејала страх у народу и тако што је после стрељања на бандере и јавна места качила спискове имена стрељаних као саопштења војних судова, али се показало да је то била гнусна лаж. Наиме, 27. новембра 1944. године окачен је списак од 105 имена стрељаних којима је наводно суђено, а у стварности је стрељано 104 људи, док је извесни Лазар Јовановић грешком пуштен. Он је прочитао своје име на бандери, а касније је сведочио да никаквог суђења није било. Ипак, имена велике већине стрељаних нису тада нигде ни објављена.

Цветковић прича да је највећи затвор Озне у Београду после ослобођења била злогасна Главњача, на месту данашњег Природно-математичког факултета, која је, супротно наводима нових власти и после рата радила пуном паром, све до 1955. године, када је срушена и ту никао ПМФ.

Други велики истражни затвор такође је на месту данашњег факултета, Рударско-геолошког у Ђушиној улици. У подрум те зграде су привођени људи и испитивани, а затим камионима одвођени у Лисичји поток на стрељање.

Ланац командовања: Тито-Ранковић-Крцун

Стрељања су, каже Цветковић, била део ширег оперативног плана Озне. На врху пирамиде злочина био је Јосип Броз Тито, а његови саучесници бии су, између осталих, и шеф Озне за Југославију Александар Ранковић и шеф Озне за Србију Слободан Пенезић Крцун. Постојала је прецизна субординација, као када се ради нека кампања.

„Директна субординација је ишла безбедносном линијом Озна за Србију Крцун – Озна за Југославију Ранковић – министар одбране и маршал Тито. Они су у првом реду одговорности, али је и цео политички и војни врх имао своју улогу и сви су знали“, наводи Цветковић.

„Документација показује да је реч о организованом подухвату, а никако о случајности нити анархији. Стотине спискова стрељаних, укључен је цео партијски апарат да води евиденцију, месни одбори Озне су слали вишим органима власти о томе колико је људи стрељано, колико је побегло, колико осуђено“, наводи Цветковић.

Прави спискови са готово свим именима прављени су касније и у неким крајевима Србије сачувани су до данас. Сачувана је готово целокупна документација за Лесковац, Смедерево, Зајечар и околину, док већи део документације недостаје за Београд, Шабац, Крагујевац и друге градове, па база није потпуна. Списак занимања ликвидираних показује да су на удару комунистичког терора био слој имућнијих људи и средњи слој.

Спискови стрељаних налазе се у архиву наследнице Озне, Безбедносно-информативне агенције, у виду „књига антинародних елемената“ и „књига непријатеља данашњице“.

Однос према злочинима

Ваља, на крају, упоредити и запањујуће сличан однос према злочинима две наизглед супротстављене стране, националистичка и антифашистичка. Антифашисти кажу да би комунистичке злочине почињене после Другог светског рата требало оставити историји, а исто за злочин у Сребреници тврде и људи који себе доживљавају као националисте.

И једни и други масовна убиства невиних називају грешкама, па тако антифашисти кажу да је „после рата било грешака“, док националисти Сребреницу такође називају тек „грешком“.

И једни и други са истом страшћу негирају злочине „својих“ и траже кажњавање друге стране, а на помен злочина по правилу следи питање „а, што сада то“.

Ако кажете да су комунисти починили непојмљиве злочине после рата, антифашисти ће вас одмах пљунути и залепити вам етикету клерофашисте или повампиреног фашисте, јер негирате антифашизам и тековине величанствене и херојске борбе против окупатора, те се залажете за ревизију историје и проглашавање поражених окупаторских слугу за обеднике, уз неизбежно питање „а, колико су људи четници побили“.

Потпуно исто се догађа са друге, наводно супротне стране, када се помене Сребреница – одмах сте издајник, усташа, страни плаћеник и „Наташа Кандић, Бисерко, Чеда и Борка“ истовремено, јер негирате величанствену борбу српског народа у стварању Републике Српске, односно српске државе преко Дрине, уз такође неизбежно питање „а, колико су муслимани људи побили“.

Запањујуће је ударање у груди и ридање представника цивилног друштва над злочином у Сребреници и залагање за катарзу и суочавање са злочинима из прошлости док истовремено ћуте и игноришу злочине Титове Озне под командом Срба Ранковића и Крцуна, или промрсе да је свако помињање догађаја с краја 1944. године оспоравање антифашизма.

Они су одредили да су прошлост и историја почели 1991. године, а њихов Велики прасак догодио се 24. септембра 1987. године, када је одржана Осма седница Централног комитета Савеза комуниста Србије на којој је Милошевић приграбио власт, а пре тога живело у југословенском комунистичком рају.

Какве су то „либералне душе“ које жале само људе убијене српском руком док вишеструко бројније убиство почињено продуженом Стаљиновом шапом сматрају тек грешком? Није ваљда да им донације одређују и за ким ће плакати, попут баба које на сахранама плачу за паре?

Док се „нож, жица Сребреница“ може чути углавном на трибинама стадиона или прочитати у коментарима опскурних сајтова, дотле је у Србији никла читава класа људи који се у јавности представљају као бранитељи људских права, а обожавају Титову диктатуру и све његове акције од 1944. године и истовремено се залажу за демократију и либералне вредности.

Како год било, ваљало је на време осудити комунистички злочин с краја Другог светског рата да се такве страхоте више не би понављале, а ваља и подсетити да су одговорни официри Војске Републике Српске без изузетка били у служби Југословенске народне армије, која је баштинила традиције Шесте личке и мајора Трешњића, а сви редом су били чланови комунистичке партије пре него што су се 1992. године пробудили као Срби.

Командант те војске Ратко Младић је, према сведочењима с почетка рата у бившој Југославији, био посебно бесан на оне с кокардама на капама. Три године касније почињен је масакр над хиљадама недужних муслимана.

„Правда укључује освету“

Цветковић каже да је о плану за масовне ликвидације свакако знао и Милован Ђилас, касније најпознатији дисидент. „Сам Ђилас у својој књизи ‘Револуционарна власт’ признао је да су у Београду и у Србији ликвидиране хиљаде невиних људи. Ђилас је после непосредно после ослобођења писао оштре колумне у партијским гласилима и нападао буржоазију и тражио главе“, каже Цветковић. Марко Ристић је написао чувени чланак у којем је навео да „правда укључује освету“. Било је вербалног насиља, стварала се атмосфера страха и подстицала се освета, и у таквој атмосфери су се догађали злочини, осликава Цветковић послератну атмосферу.

У Србији 211 пасјих гробница

Попут Београда, и свака варош у Србији има неколико локација на којима је Озна стрељала невине после рата и те локације су јавна тајна. Краљевица у Зајечару, Славник и Лапотинце у Лесковцу, Бубањ у Нишу, Багдала у Крушевцу, Пети пук у Ваљеву, мост преко Саве код Шапца, Метино брдо код Крагујевца… У Фијатовој фабрици у Крагујевцу 2011. године је обављена ексхумација јер су пронађене кости испод једног паркинга. Постоје стотине таквих локација широм Србије, а државна комисија је утврдила 211 локација „пасјих гробница“, односно необележених места на којима су затрпане кости жртава црвеног терора.

Увек пуна канцеларија потказивача

Трешњић је касније говорио да му је канцеларија увека била пуна потказивача и да је лично ишамарао и отерао једног човека који му је долазио сваки дан да неког потказује. Људи су потказивали једни друге због различитих разлога – једни да би се додворили новим властима, а таквих је било и током немачке окупације, па су се Немци жалили да појединци долазе свакодневно да потказују, док су други под страховитом тортуром у страху признавали „све и свашта“…

Централе и затвори Озне у Београду

Централа Озне за Србију била је у згради данашњег Завода за заштиту интелектуалне својине код Природно-математичког факултета. У тој згради је саслушаван Драгољуб Дража Михаиловић и са трећег спрата те зграде је, по наводима Озне, скочио Милан Недић. Зграда данашњег Тањуга на Обилићевом венцу била је седиште Озне за читаву Југославију, а преко пута је било седиште Озне за Београд.


Аутор: Милош Ђорелијевски

Изворник: Mondo.rs

Изјава

Одговорни уредник и власник електронско-информативног магазина ГЛАСНИК ОВСИШТА као и аутори текстова објављених на порталу www.ovsishte.com не сносе никакву моралну, материјалну или судско-правну одговорност за садржаје који се налазе на порталу.

Одговорни уредник и власник портала није правно-судски одговоран за садржаје који се налазе на екстерним порталима.

Рад портала се финансира од Ваших донација.

Срдачно Ваш,

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

sotirovic@global-politics.eu

 

Save

Save

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована. Највећи  стуб  који  је  имао  за циљ  да  помути  разум  СРБА  су  партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. За филм ”Валтер брани Сарајево” узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ”Валтеру”, команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ”Валтер”, али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ”Валтер”, у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ”Валтер” био ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стравични злочини комуниста у Србији
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине, јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак... Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим... против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића... ипак... ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично... или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ниједна српска ратна застава није заробљена
Немачки цар Вилхелм II je, током Првог светског рата, затражио од свог генерала Аугуста фон Мекензена, да му донесе барем једну заплењену српску ратну заставу, али је добио одговор који га је запрепастио. Генерал му је одговорио да не поседује ниједну. Од 51. пуковске заставе, колико је поседовала српска војска током балканских и Првог светског рата, ниједна није пала у непријатељске руке, што је био преседан у историји модерног ратовања. Војне заставе 51. пуку српске војске на Бањици је 26. јуна и 30. новембра 1911. године свечано је уручио краљ Петар Први Карађорђевић. Под њима су се српски пукови борили у два балканска и Првом светском рату. Ниједну заставу непријатељи нису заробили. Војничка и народна част је сачувана. Од педесет једне заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака. Три су нестала у биткама када су их, вероватно у жељи да не падну ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ко је ко међу Србима?
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида. У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
После писања Телеграфа, који је уз помоћ аутора бројних књига о четничком покрету Милослава Самарџића разбио многе митове из историје коју су генерације у СФРЈ училе о комунистичком Валтеру, који је бранио Сарајево, да је он био четник и под командом Драгољуба Драже Михаиловића, наш портал иде корак даље и доноси право име јунака из Сарајева, а то је потпуковник Жарко Тодоровић! Велико занимање за прошлу тему – о офанзиви четника на осовинске формације у области Сарајева и у самом Сарајеву – аутоматски нам је поставило нови задатак: Валтер. Наиме, сви знају за филм ”Валтер брани Сарајево”, али испоставило се да је ретко коме познато на основу којих догађаја је тај филм снимљен. У Другом светском рату заиста су постојала два Валтера: – Владимир Перић Валтер, комуниста, и – Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, четник. Први Валтер је после проглашен народним херојем, а други се и данас налази на списку народних непријатеља и ратних злочинаца, који је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Само месец дана након званичне рехабилитације врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) и министра војног у влади проф. Београдског универзитета Слободана Јовановића – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, од стране државно-судских органа Републике Србије, у јуну месецу 2015. г. се појавила новопечена књига у форми монографије dr Dušana Stupara, Draža: Istina o četnicima: Ravnogorsko četništvo 1941−1945., Beograd: Vukotić medija−НИП Зрењанин (384 стр.) на латиничном алфабету. Књига се, бар у Београду у Кнез Михаиловој, налазила на ударном месту у излозима књижара које су је продавале како би одмах пролазницима запала за око. Књига на први поглед привлачи радозналост пролазника како својим насловом, обзиром да један просечни грађанин Србије (поготово Србин), очекује да прочита праву истину о „четницима“ Драже Михаиловића након вишедеценијског комунистичког мрака над овом круцијалном темом савремене повести југословенских народа и народности, тако и фотографијом самога Драже Михаиловића на насловној страни књиге. Цена књиге је приступачна (500 рсд), а квалитет ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стварање нове прошлости Косова и Метохије
Не ишчуђавајмо се и не потцењујмо безумље. Истина је „само једна од опција које се боре на тржишту”. Задатак арбанашке окупационе структуре и њених западних ментора само личи на немогућу мисију: избрисати једино што постоји (српска културна и сакрална баштина) и исконструисати уназад оно што никад није постојало (албанско културно наслеђе на Косову и Метохији). Кад се све претвори у карикатуру, нормалност више није нормална. Ево како је то покушано у публикацији ArchaeologicalGuide of Kosovo. Затирање свега српског на Косову и Метохији постало је редовна пракса, обична вест. Из штампе су познати примери уништавања савремених гробаља, паљења цркава, покушаја бруталног прекрајања историјских чињеница. Међутим, Албанци на Косову целој тој ствари приступају много темељније. Судећи по публикацији Archaeological Guide of Kosovo из 2012. године, на делу је и потпуно брисање постојања српске средњовековне државе и српске баштине на Косову и Метохији. У тој публикацији приметно недостају ствари уобичајене у било којем стручном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Настанак европске супердржаве
Европска унија је креација групе илумината под називом Билдерберг група, која тајно координише заједничку политику међу владама, банкама, корпорацијама, медијима, обавештајним агенцијама... У ПОЧЕТКУ, људи су живели у малим заједницама и племенима која су доносила одлуке у њихово име. Касније, та племена су се ујединила у оно што сад називамо нацијама и државама, па се полако открива следећа фаза плана, спајање нација у супердржаве, као што је Европска унија. То је само један корак од њиховог крајњег циља о светској доминацији - света под диктатуром. У свакој фази плана процес доношења одлука се све више удаљавао од појединаца којих се те одлуке тичу. После племенских вођа, ту моћ су добили краљеви, краљице, председници и премијери, а данас имамо бирократе супердржава које чак и не пролазе кроз процес обмањивања народа који данас називамо "изборима". Данас су глобални политички и банкарски систем, мултинационалне корпорације и медији под контролом "једног центра", а они настављају да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Лаж заштићена “Забраном”!
Истина “Стрељања историје” је безкомпромисна: Пре свега зато што Истина “Стрељања историје” безкомпромисно анулира лажу и паралажу! Зато је “Стрељања историје” забрањено да се зна! Tек данашњим униформисаним катихизисом покушавања покорних слугу да одбијaњем Раденковићевог “Стрељања историје” одбаце Истину “Стрељања историје”, настављајући тако лажну “неприкосновеност прописаности” “Забране Истине”, и покушавајући да “Забраном” и даље држе Истину ћушнуту у бездану лажних “кажњивих деликата” – слуге уствари својим бенавим одбијањем подстичу управо супротан ефекат од оног који покушавају да досегну: уместо да Истину “Стрељања историје” балванизују у непримећене екстремитете заборава – њиховим немуштим покушајима одбијања они напротив, несвјесно подстичу громадне историјске закључке на које до сада није обраћана осебујна пажња, а који димензијама Истине “Стрељања историје” додају још превасходнији и судбоносно још погубнији значај по опстанак и пренемажуће служинчади, и по опстанак цмиздраве “Забране”: Прво: Јесте огроман али и злочиначки распон америчке “Забране” објављивања не само извештаја генерал Доновановог обавештајног пуковника Роберта Мекдауела (Robert Mcdowell) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
На билатералном састанку председника Русије и званичних представника Европског јеврејског конгреса 19. јануара 2016. године, Јевреји замолише Владимира Путина да предузме потребне кораке зарад побољшања генерално лошег положаја јеврејске заједнице на Старом континенту. И гле, председник Путин, не баш у шали, позва све европске и Јевреје из целог света а што су отишли из СССР-а  да напросто емигрирају у Русију. На први поглед, веома племенит па чак и демократичан потез руског председника. Али... Хајде да мало проанализирамо целу ствар. По представницима Јевреја, постоје бар две "несношљивости" положаја Јевреја у Европи, због: 1) антисемитизма, и; 2) прилива муслиманских имиграната са Блиског истока у Европу. Стога су ова и оваква два разлога, по Јеврејима, сасвим довољна за исељавање из Европе, а по председнику Путину, да их позове да емигрирају у Русију. Овде нећемо разматрати зашто европски Јевреји не желе да се иселе у своју националну државу - Израел (нити у САД), већ нас интересује ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
*Стравични злочини комуниста у Србији
Окупација у триста слика
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
*Ниједна српска ратна застава није заробљена
*Ко је ко међу Србима?
*Истина о Вражјој дивизији
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
*Интервју Владислава Б. Сотировића: Косовски сценарио за Македонију
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
*Стварање нове прошлости Косова и Метохије
*Настанак европске супердржаве
Лаж заштићена “Забраном”!
*Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
*Победа која је задивила свет

Share