*Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!

Београд и већи градови у Србији посути су необележеним масовним гробницама, пуних костију невиних жртава комунистичког терора с краја Другог светског рата. Запањујућа је сличност са злочином у Сребреници, почињеним 50 година касније.

Недавна пресуда првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу поново је отворила питање злочина у Сребреници, који су починиле снаге под командом генерала Ратка Младића, официра некадашње Југословенске народне армије, а последње три године каријере и Војске Републике Српске.

Дрљави, амерички, пристрасни и какав год Хашки трибунал ипак је осудио већину налогодаваца и неке непосредне извршиоце тог стравичног злочина, гробови убијених су обележени и подигнут им је споменик.

Догађаји из јула 1995. године углавном су истражени, злочин је кажњен, а кривци су у затвору.

Подсетило ме то на сличан, али по броју жртава, много тежи злочин, који се широм Србије догодио пола века раније, а за који нико до данас није одговарао и сва је прилика да се то неће ни догодити, него ће, да лудило буде потпуно, налогодавцима највероватније бити подигнути споменици.

Реч је масовном убиству, такође без суђења, више десетина хиљада људи крајем Другог светског рата, које је починила нова комунистичка власт од септембра 1944. године до половине фебруара 1945. године, у периоду познатом као „црвени терор“. Жртве су покопане на необележеним местима, познатим и као „пасје гробнице“.

Комунисти су, по неком перверзном обрасцу, на местима масовних гробница градили спортска игралишта, а зграде затвора претварали у школе и факултете.

Често се може чути да би то „требало оставити историји“. У Србији нема позванијег историчара за ову тему од сарадника Института за савремену историју др Срђана Цветковића, који је каријеру посветио истраживању репресије и кршењу људских права током периода социјализма.

Цветковић је резултате својих истраживања приказао на изложби „У име народа“ и у тротомном делу „Између српа и чекића – репресија у србији

Пошто од њега нема позванијег, одлучио сам да га позовем и замолим да ми у тури по необележеним београдским стратиштима открије више детаља о „црвеном терору“.

Налазимо се испред зграде данашње Атхитектонско-техничке школе (АТШ) у Улици Војислава Илића, у којој су нове власти по ослобођењу Београда установиле затвор.

Најтежи злочин у целој Источној Европи

Цветковић ми открива да је кошаркашко игралиште те школе једно од стратишта на којем је злогласна Озна (Одељење за заштиту народа) стрељала и закопала „народне непријатеље, издајнике и сараднике окупатора“.

Злочини Озне широм Србије ушли су у народна предања, али се о томе није гласно говорило. Око АТШ-а су живели људи који су по ослобођењу сваке ноћи слушали јауке и штектање митраљеза, а Цветковић каже да му се јавила жена која свом унуку није дозвољавала да се игра на кошаркашком игралишту, јер је гледала како су људи стрељани.

„Реч је великом злочину после ослобођења, који је упрљао руке победника. Одмах по ослобођењу Београда и Србије, већ почетком септембра 1944. године, сличан сценарио се догађао по целој Србији, од Врања, Пирота и Лесковца до Суботице и Новог Сада. По том сценарију, прво је Озна запоседала велике административне зграде и бивше затворе и приводила људе на основу већ сачињених спискова и дојава“, каже Цветковић.

На списковима за одстрел били сувиђенији људи, интелектуалци, трговци, политички и класни противници комуниста.

„У тој маси је, наравно, било и људи који су несумњиво били и сарадници окупатора и можда скривили и нечију смрт. У огромној маси, међутим, уз прљаву воду избачена је и чиста“, наставља Цветковић.

На памет ми долази да је и међу убијеним сребреничким муслиманима свакако било убица недужних Срба. Пошто је утврђено да су у Сребреници убијена 8.372 човека, питам Цветковића о броју жртава „црвеног терора“.

Испоставља се да су комунисти убили седам пута више људи него што је убијено у Сребреници.

„У свим земљама источне Европе у којима је завладало социјалистичко уређење извршена су масовна убиства, али је у Србији тај број убедљиво највећи, у поређењу са бројем становника. Евидентирана су имена готово 60.000 стрељаних, од којих је око 35.000 стрељано без суђења, а само 3.800 је погубљено по судским пресудама, док су остали погубљени у логорима углавном по Војводини. Зато је злочин и тежи, јер само суд утврђује кривицу. Утврђена су и имена 128 стрељаних свештеника Српске православне цркве. У бази пописаних жртава су имена више од 3.000 трговацаи исто толико занатлија, између 800 и 900 индустријалаца“, каже Цветковић.

Цветковић истиче да је реч о доњој граници броја убијених, до којег је дошао на основу данас доступних архива Озне, књига и спискова стрељаних.

„Процењујем да недостаје око 30 одсто таквог материјала“, каже Цветковић.

Наставља да је Озна ухапшене приводила у истражне затворе, попут оног у згради АТШ-а, где је следио кратки истражни поступак, најчешће до осам дана, током којег су саслушавани и под тортуром терани да признају измишљена кривична дела или да оптуже некога, али суђења није било.

„Коришћена је техника Стаљинове тајне полиције НКВД, јер је Озна устројена по том систему и од НКВД-а је научила методологију терора, као што је и цео систем пресликан по угледу на Совјетски савез из времена Јосифа Висарионовича Стаљина. Током истраге се догађало да људи подлегну мукама, остану инвалиди од тортуре, скоче кроз прозор, што није био редак случај… После истражног поступка, Озна је само за једну ноћ у неком месту одводила на стрељање групе од 30 до 50 људи, а, према једној књизи стрељаних, чак и 80 људи“, каже Цветковић.

Наводи и да су људи на стрељање вођени голи или у доњем вешу и везивани жицом, најчешће телефонском. То ме неодољиво подсетило на методологију злочина у усташком логору Јасеновац и нацистичким логорима у Немачкој, Аустрији и Пољској.

„Стрељани су у јаругама, шумама, на обалама река, у градским парковима. Крај око АТШ-а тада је био предграђе Београда, локација позната као Чубурски поток. Ту је стрељано неколико стотина људи. Озна је на том месту су у октобру и новембру 1944. године стрељала људе из деветог београдског кварта, пошто је Београд био подељен на 16 квартова“, наставља Цветковић.

Попришта и Калемегдан, Мањеж, Пионирски парк…

Стрељања су, каже, прво обављана у парковима у близини седишта квартова, попут парка Мањеж или Пионирског парка, а на Калемегдану су стрељани речни полицајци.

Озна је потом одлучила да, према књизи притвореника коју је Цветковић открио, ухапшене из свих 16 квартова шаље у дотадашњи нацистички логор на Бањици, а затим ноћу на стрељање у оближњи Лисичји поток, највеће стратиште у Србији из времена „црвеног терора“.

Комунисти су, дакле, бањички логор пустили у погон свега неколико дана по ослобођењу од нацистичких окупатора и Јевреје заменили „народним непријатељима, колаборационистима и ратним злочинцима“, од којих је велика већина лажно оптужеа и погубљена.

Док ми Цветковић открива овај запањујући детаљ, присећам се умировљеног владике Атанасија, који је у умировљеном „Утиску недеље“ још далеке 1993. године у једну реченицу сажео да су „комунисти окупатори сопственог народа, а Слободан Милошевић највећи издајник српског народа“.

У непосредној близини АТШ-а је још једна тајна гробница, изнад које је такође изграђено нешто веће спортско игралиште – стадион Обилића.

Цветковић каже да су ту, уз народне непријатеље, стрељани и заробљени Немци после великог окршаја партизана и нациста код данашње Цветкове пијаце.

Док идемо ка највећем стратишту у Србији, локацији Лисичји поток код елитног београдског насеља Дедиње, питам Цветковића о мотивима за кампању масовног убиства, сећајући се команданта Војске Републике Српске Ратка Младића, који је 1995. године по уласку у Сребреницу рекао да је „дошло време да се Турцима осветимо за 500 година терора“.

Освета је, наравно, била један од главних мотива и Стаљинових следбеника 50 година раније.

„Веома чест мотив била је освета – многи су у Београд дошли из ратом захваћених крајева у којима су изгубили све, попут Шесте личке дивизије, крајишке и личке кордунашке бригаде. Они су дошли из усташке НДХ, где је над Србима спроведен геноцид“, каже Цветковић.

За шесту личку сви издајници

Он цитира злогласног мајора Озне Милана Трешњића, начелника 12. кварта на Дедињу, који је рекао да је Београд био центар колаборације и да су људи који су током рата живели у Београду и гледали да некако преживе за Шесту личку сви редом били сарадници окупатора које је требало побити.

„Једва сам чекао да дођем у Београд и преспавам на Дедињу са све личким блатом на чизмама“, сведочио је Трешњић. То сведочење можда најречитије одсликава дух тог времена.

Отимање имовине је такође био значајан мотив за потказивање и стрељање.

„Власници фабрика, куће на Сењаку, Дедињу и у центру Београда били су први на мети“, каже Цветковић.

Стижемо до Лисичјег потока, елитне локације на којој данас огњишта свијају добитници транзиције, од којих су многи до богатства стигли гажењем лешева, па је и нормално да им куће стоје на костима невиних.

На месту на којем су стрељане хиљаде затичемо багер који сређује терен за неку будућу вилу, док у дворишту новоизграђене куће власник опуштено пимпује лопту поред фонтане са купидонима.

После рата преко костију је непрекидно насипана земља, тако да посмртни остаци убијених сада почивају неколико метара дубље него када су затрпани.

„Претпоставља се да је у Лисичјем потоку стрељано неколико хиљада људи. Комисија за тајне гробнице утврдила је 3.550 имена стрељаних, али је проблем јер су пронађене само три од укупно 16 књига стрељаних. Укупан број стрељаних у Београду је, стога, сигурно много већи и свакако није мањи од 7.000. Сви о којима говоримо су стрељани без суда“, каже Цветковић, који је био председник те комисије.

Док чекамо да ли ће багер можда захватити и неку кост, Цветковић прича да то уопште није редак случај на градилиштима, али да грађевински предузимачи ретко пријављују надлежнима, јер процедура која потом следи битно успорава градњу.

Поред некадашњег стратишта је и потпуно запуштена чесма, готово затрпана, а Цветковић ми открива да ће предложити да ту буде постављена спомен табла за жртве „црвеног терора“, као би бар нешто на том месту подсећало на страшне догађаје с краја рата.

Забранили и одласке на гроб, прогонили потомке!

Цветковић каже да се током истраживања и сам изненадио када је увидео колико је уредно и педантно вођена документација о злочину.

„Очигледно је да се нису плашили да ће икада пасти с власти и одговарати за масовне злочине, а и хтели су да имају податке о стрељанима како би њихове потомке могли да уцењују ако постану успешни људи тако што би им из досијеа извадили да су потомци народних непријатеља, четника, колаборациониста, кулака. Кривац у том систему није само онај ко је стрељан, него и његови потомци, родитељи, пријатељи“, наводи Цветковић.

Цветковић истиче да стрељани нису достојно сахрањивани, него су буквално потрпани у земљу. Пола века касније догодило се исто зверство у околини Сребренице.

О размерама комунистичког зла најречитије сведочи документ о забрани породици да се окупља на месту на којем је убијени закопан.

„Пошто се Милан Милић својим гестом показао као непријатељ, то не можемо дозволити да се на гробу или ван гроба одржавају ма какви помени (опела) и скупови. Исто тако забрањено је откопавање леша. Ако ли се пак поступи супротно овом налогу биће узети на одговорност“, дословце стоји у наредби Озне породици убијеног Милића.

Са Лисичјег потока преко Дедиња идемо до манастира Ваведење на Топчидерском брду, у чијој је непосредној близини стадион фудбалски стадион клуба Графичар, још једно стратиште претворено у игралиште.

Пролазимо поред старих вила у којима су се после рата разбашкариле комунистичке главешине, које се нису либиле да одмах ускоче у одела и пиџаме нетом убијених „издајника“, пошто су им отели куће и сву имовину.

„Када је рађен стадион Графичара и копан темељ оближњу за печењару, на помоћном терену поред манастира Ваведење 1996. године пронађене су људске кости. Ти људи су после ослобођења Београда довођени из затвора за 12. кварт, који је био у згради Арт телевизије, и стрељани и закопани у одбрамбеним рововима који су остали после рата“, каже Цветковић.

О томе је обавештена Милица Веселиновић, која је деценијама тражила свог оца, индустријалца Михајла Веселиновића, који је живео на Дедињу. Он је стрељан у рову са новинарима и виђенијим људима са Дедиња, које је ослобођено већ 17. октобра.

Милица Веселиновић је 2001. године, после пада Слободана Милошевића с власти, организовала приватну ексхумацију уз подршку тадашњег премијера Зорана Ђинђића, пошто је током Милошевићеве владавине два пута одбијена.

Нађене су кости, ципеле, телефонска жица за везивање, а посмртни остаци су сахрањени у порти манастира Ваведење.

У порти је сахрањен и црногорско-приморски епископ Арсеније Брадваревић, који је осуђен на вишегодишњу робију као издајник.

Озна је сејала страх у народу и тако што је после стрељања на бандере и јавна места качила спискове имена стрељаних као саопштења војних судова, али се показало да је то била гнусна лаж. Наиме, 27. новембра 1944. године окачен је списак од 105 имена стрељаних којима је наводно суђено, а у стварности је стрељано 104 људи, док је извесни Лазар Јовановић грешком пуштен. Он је прочитао своје име на бандери, а касније је сведочио да никаквог суђења није било. Ипак, имена велике већине стрељаних нису тада нигде ни објављена.

Цветковић прича да је највећи затвор Озне у Београду после ослобођења била злогасна Главњача, на месту данашњег Природно-математичког факултета, која је, супротно наводима нових власти и после рата радила пуном паром, све до 1955. године, када је срушена и ту никао ПМФ.

Други велики истражни затвор такође је на месту данашњег факултета, Рударско-геолошког у Ђушиној улици. У подрум те зграде су привођени људи и испитивани, а затим камионима одвођени у Лисичји поток на стрељање.

Ланац командовања: Тито-Ранковић-Крцун

Стрељања су, каже Цветковић, била део ширег оперативног плана Озне. На врху пирамиде злочина био је Јосип Броз Тито, а његови саучесници бии су, између осталих, и шеф Озне за Југославију Александар Ранковић и шеф Озне за Србију Слободан Пенезић Крцун. Постојала је прецизна субординација, као када се ради нека кампања.

„Директна субординација је ишла безбедносном линијом Озна за Србију Крцун – Озна за Југославију Ранковић – министар одбране и маршал Тито. Они су у првом реду одговорности, али је и цео политички и војни врх имао своју улогу и сви су знали“, наводи Цветковић.

„Документација показује да је реч о организованом подухвату, а никако о случајности нити анархији. Стотине спискова стрељаних, укључен је цео партијски апарат да води евиденцију, месни одбори Озне су слали вишим органима власти о томе колико је људи стрељано, колико је побегло, колико осуђено“, наводи Цветковић.

Прави спискови са готово свим именима прављени су касније и у неким крајевима Србије сачувани су до данас. Сачувана је готово целокупна документација за Лесковац, Смедерево, Зајечар и околину, док већи део документације недостаје за Београд, Шабац, Крагујевац и друге градове, па база није потпуна. Списак занимања ликвидираних показује да су на удару комунистичког терора био слој имућнијих људи и средњи слој.

Спискови стрељаних налазе се у архиву наследнице Озне, Безбедносно-информативне агенције, у виду „књига антинародних елемената“ и „књига непријатеља данашњице“.

Однос према злочинима

Ваља, на крају, упоредити и запањујуће сличан однос према злочинима две наизглед супротстављене стране, националистичка и антифашистичка. Антифашисти кажу да би комунистичке злочине почињене после Другог светског рата требало оставити историји, а исто за злочин у Сребреници тврде и људи који себе доживљавају као националисте.

И једни и други масовна убиства невиних називају грешкама, па тако антифашисти кажу да је „после рата било грешака“, док националисти Сребреницу такође називају тек „грешком“.

И једни и други са истом страшћу негирају злочине „својих“ и траже кажњавање друге стране, а на помен злочина по правилу следи питање „а, што сада то“.

Ако кажете да су комунисти починили непојмљиве злочине после рата, антифашисти ће вас одмах пљунути и залепити вам етикету клерофашисте или повампиреног фашисте, јер негирате антифашизам и тековине величанствене и херојске борбе против окупатора, те се залажете за ревизију историје и проглашавање поражених окупаторских слугу за обеднике, уз неизбежно питање „а, колико су људи четници побили“.

Потпуно исто се догађа са друге, наводно супротне стране, када се помене Сребреница – одмах сте издајник, усташа, страни плаћеник и „Наташа Кандић, Бисерко, Чеда и Борка“ истовремено, јер негирате величанствену борбу српског народа у стварању Републике Српске, односно српске државе преко Дрине, уз такође неизбежно питање „а, колико су муслимани људи побили“.

Запањујуће је ударање у груди и ридање представника цивилног друштва над злочином у Сребреници и залагање за катарзу и суочавање са злочинима из прошлости док истовремено ћуте и игноришу злочине Титове Озне под командом Срба Ранковића и Крцуна, или промрсе да је свако помињање догађаја с краја 1944. године оспоравање антифашизма.

Они су одредили да су прошлост и историја почели 1991. године, а њихов Велики прасак догодио се 24. септембра 1987. године, када је одржана Осма седница Централног комитета Савеза комуниста Србије на којој је Милошевић приграбио власт, а пре тога живело у југословенском комунистичком рају.

Какве су то „либералне душе“ које жале само људе убијене српском руком док вишеструко бројније убиство почињено продуженом Стаљиновом шапом сматрају тек грешком? Није ваљда да им донације одређују и за ким ће плакати, попут баба које на сахранама плачу за паре?

Док се „нож, жица Сребреница“ може чути углавном на трибинама стадиона или прочитати у коментарима опскурних сајтова, дотле је у Србији никла читава класа људи који се у јавности представљају као бранитељи људских права, а обожавају Титову диктатуру и све његове акције од 1944. године и истовремено се залажу за демократију и либералне вредности.

Како год било, ваљало је на време осудити комунистички злочин с краја Другог светског рата да се такве страхоте више не би понављале, а ваља и подсетити да су одговорни официри Војске Републике Српске без изузетка били у служби Југословенске народне армије, која је баштинила традиције Шесте личке и мајора Трешњића, а сви редом су били чланови комунистичке партије пре него што су се 1992. године пробудили као Срби.

Командант те војске Ратко Младић је, према сведочењима с почетка рата у бившој Југославији, био посебно бесан на оне с кокардама на капама. Три године касније почињен је масакр над хиљадама недужних муслимана.

„Правда укључује освету“

Цветковић каже да је о плану за масовне ликвидације свакако знао и Милован Ђилас, касније најпознатији дисидент. „Сам Ђилас у својој књизи ‘Револуционарна власт’ признао је да су у Београду и у Србији ликвидиране хиљаде невиних људи. Ђилас је после непосредно после ослобођења писао оштре колумне у партијским гласилима и нападао буржоазију и тражио главе“, каже Цветковић. Марко Ристић је написао чувени чланак у којем је навео да „правда укључује освету“. Било је вербалног насиља, стварала се атмосфера страха и подстицала се освета, и у таквој атмосфери су се догађали злочини, осликава Цветковић послератну атмосферу.

У Србији 211 пасјих гробница

Попут Београда, и свака варош у Србији има неколико локација на којима је Озна стрељала невине после рата и те локације су јавна тајна. Краљевица у Зајечару, Славник и Лапотинце у Лесковцу, Бубањ у Нишу, Багдала у Крушевцу, Пети пук у Ваљеву, мост преко Саве код Шапца, Метино брдо код Крагујевца… У Фијатовој фабрици у Крагујевцу 2011. године је обављена ексхумација јер су пронађене кости испод једног паркинга. Постоје стотине таквих локација широм Србије, а државна комисија је утврдила 211 локација „пасјих гробница“, односно необележених места на којима су затрпане кости жртава црвеног терора.

Увек пуна канцеларија потказивача

Трешњић је касније говорио да му је канцеларија увека била пуна потказивача и да је лично ишамарао и отерао једног човека који му је долазио сваки дан да неког потказује. Људи су потказивали једни друге због различитих разлога – једни да би се додворили новим властима, а таквих је било и током немачке окупације, па су се Немци жалили да појединци долазе свакодневно да потказују, док су други под страховитом тортуром у страху признавали „све и свашта“…

Централе и затвори Озне у Београду

Централа Озне за Србију била је у згради данашњег Завода за заштиту интелектуалне својине код Природно-математичког факултета. У тој згради је саслушаван Драгољуб Дража Михаиловић и са трећег спрата те зграде је, по наводима Озне, скочио Милан Недић. Зграда данашњег Тањуга на Обилићевом венцу била је седиште Озне за читаву Југославију, а преко пута је било седиште Озне за Београд.


Аутор: Милош Ђорелијевски

Изворник: Mondo.rs

Изјава

Одговорни уредник и власник електронско-информативног магазина ГЛАСНИК ОВСИШТА као и аутори текстова објављених на порталу www.ovsishte.com не сносе никакву моралну, материјалну или судско-правну одговорност за садржаје који се налазе на порталу.

Одговорни уредник и власник портала није правно-судски одговоран за садржаје који се налазе на екстерним порталима.

Рад портала се финансира од Ваших донација.

Срдачно Ваш,

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

sotirovic@global-politics.eu

 

Save

Save

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тајне операције Запада против Србије и Русије
Везе српског и руског народа су бројне и дубоке. Њих карактеришу заједничко словенско порекло и православље, али и заједничка борба и слична судбина. Блискост Срба и Руса је потврђена и у стратегији њихових највећих непријатеља. Западне елите су веома предано радиле на разбијању СССР-а и Југославије, држава чији су заштитници били руски и српски народ. У тим процесима Запад није бирао средства. Користио је најподлије методе и најгоре злочинце да би дошао до свог циља. Међутим нестанак Совјетског савеза и Југославије био је само почетак. Западна плутократија је желела коначни обрачун са српским и руским народом, а повампирени нацизам је постао њихова ударна песница. Још 1991. године Европска заједница и САД су Југославију и СССР „изузели“ из међународног права и поставили су правила која ће се примењивати само на ове две државе.Те норме за Запад важе и данас. Декларација о смерницама за признање нових држава у Источној Европи и СССР-у и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
1. Југославија је многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који чини само 39 одсто целокупног становништва Југославије. Остали народи, који заједно представљају велику већину становништва више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације. 2. Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија о јединственом троименом народу Срба, Хрвата и Словенаца, јесте само маска за великосрпски империјализам. 3. Задатак је КПЈ да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима и за самоопредељење народа, да подстиче народноослободилачке покрете стално тежећи да те покрете извуче испод утицаја буржоазије и да их повеже с општом борбом радних маса против буржоазије и капитализма. 4. Пошто у Југославији постоји масовни покрет против националног угњетавања у свим његовим облицима, масовни покрет за право на самоопредељење, национално питање има актуелно и оштро обележје и непосредно дотиче интересе радних маса. 5. Због тога се општа парола у вези ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
Титологијом за ренесансу Титославије У намери да повампире титолошке фалсификате о КПЈ/СКЈ као и улози ове гангстерске политичке организације у повести „народа и народности Југославије“, носталгични југоброзомбии окупљени око памфлетско-пропагандног новокомунистичког портала „Novi plamen“ (www.noviplamen.org) и предвођени псеудоповесничарем Стефаном (Стипетом?) Гужвицом изигравајући знанствене академске раднике константно покушавају да протуре старе фалсификат-тезе југословенске антинаучне историографије познате као „титологије“ из доба Титославије – обећане земље једног аустроугарског каплара из хрватског Загорја. Носталгија као психолошка појава или стање духа сама по себи није опасна али јесте уколико је заснована на нереалној и лажној идеологизацији онога за чим се тугује, а то су у овом случају новопламеног Гужвице и његових југоброзомби другова са истог памфлетског портала она „добра стара Брозова времена“ која су нам омогућили његова КПЈ/СКЈ, а чија је званична титоистичка титологија препуна повесних фалсификата и исполитизованих интерпретација којих се новопламени југоброзомбии још увек „држе као пијан плота“. Овде се конкретно ради о памфлетској пљувачини Стефана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca, kafedžija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!!!. Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država. Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je značilo, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?
На још једну годишњицу увлачења Краљевине Југославије у вртлоге Другог светског рата поставља се питање да ли се могло избећи оно што је задесило Србе за време Другог светског рата (и након тога). Стога бисмо у наредном тексту изнели нека наша запажања у циљу разбијања предрасуда и стереотипа који су створени углавном комбинацијом српске емигрантске и антисрпске југословенске титографске повести. Ови погрешни стереотипи се могу класификовати у три групе дезинформација: 1. Приступ Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. г. је самосталан чин саме владе а пре свега главног намесника кнеза Павла Карађорђевића који је Југославију увео у савез са Немачком, Италијом и Јапаном услед свог германофилства. 2. Пуч од 27. марта 1941. г. у Београду, тј. државни удар војске под руководством генерала Боривоја Мирковића и Душана Симовића је патриотско-слободарски чин часног дела југословенских официра који је спонтано изведен и политички је био независтан од било ког спољног фактора. 3. Масовне народне демонстрације ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Трагична судбина Дражиног адвоката
Судбина Драгића Јоксимовића, који је на суђењу бранио Дражу Михаиловића. Морао је да плати због неколико реченица које су ишле у прилог ђенералу. Др Јоксимовић је осуђен због слушања емисија страних радио-станица. У СТАРОМ Риму су записали и оставили као наук васцелом потомству – „Историја је учитељица живота“. Неку хиљаду година доцније, на београдском асфалту, ову латинску максиму, наш писац, овдашњи Милован Витезовић, „превешће“ на српски: „Историја нам је била учитељица живота, онда су стигли људи из шуме и силовали нам учитељицу“! И мудри Енглези су пре неколико векова упозорити: „Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља“. Људи из шуме после силовања учитељицу су послали на ново радно место чистачице у Централном комитету. И док се она знојила и прилагођавала новом задатку, чистећи и бришући све што се није допадало новом послодавцу, живот је текао даље. У новом југословенском гротлу поново ће бити уписана јединица у дневник. Понављачи ће остати доследни у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
*Тајне операције Запада против Србије и Русије
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
*Службеници неће ћирилицу
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
*Величање зла и последице
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
*Победа која је задивила свет
*Победа која је задивила свет
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
*На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?
*Трагична судбина Дражиног адвоката

Share