Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati

Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g.

Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i njeni „Hrvati“ bolje razumeli.

Konstantno se i jako dugo potura leksički netačna formulacija da prisvojni pridev od imenice „Hrvatska“ glasi „hrvatski“ što će automatski reći da su u ovom našem spornom slučaju svi građani Hrvatske stvarno nekakvi Hrvati. Međutim, još je Vuk Stefanović Karadžić koristio ispravnu leksemu „hrvaćanski“ za sve što dolazi iz Hrvatske, tako da je ispravnije reći da su Hrvati i Srbi (i svi ostali iz Hrvatske) Hrvaćani, a ne Hrvati. Tako i dotična novoizabrana predsednica Hrvatske u etnoleksičkom smislu reči može da bude samo „hrvaćanska“ predsednica, a ne hrvatska jer između ostalog ona nije predsednica svih Hrvata već samo građana Republike Hrvatske – „Hrvaćana“. To se isto odnosi i na predsednika Republike Srbije koji nije nikakav srpski predsednik već „srbijanski“ (zloupotreba ovog termina u ideološko-političke svrhe od strane srbomrzaca ovom prilikom ćemo ostaviti po strani).

Na žalost, zloupotreba i namerna upotreba termina „hrvatski“ za sve što je u Hrvatskoj ili dolazi iz Hrvatske je uveliko uzela maha i u sinhronijskom i u dijahronijskom preseku tako da se posledice mogu jasno uočiti i to naročito na primeru baš Srba koji su primenom ovakve asimilatorske politike na prostorima Hrvatske uveliko kroatizirani a taj proces traje i danas. Odlično je poznat primer žumberačkih pravoslavnih Srba koji su prvo pounijaćeni, zatim pokatoličeni i konačno kroatizirani. To je hipotetički vrlo verovatno slučaj i sa dotičnom predsednicom Grabar jer npr. u Centralnoj Šumadiji kod Topole u selu Ovsištu iznad reke Jasenice postoji toponim Grabar a na ovim prostorima Hrvata nikada nije bilo.

Međutim, ovde se postavlja i jedno drugo pitanje – a šta je to Hrvatska? Poznato je da u regionalno-povesnom smislu samo jedan deo današnje Republike Hrvatske može da bude tako i nazivan ali ne i čitava njena državna teritorija. Drugim rečima, povesni istočnici jasno odvajaju npr. Dalmaciju, Slavoniju, Sr(ij)em, Baranju, Istru ili Dubrovnik od Hrvatske koja se svodi na širu okolinu Zagreba i Karlovca. Poznato je takođe i da npr. Istra i Dubrovnik nikada do “maršala” Josipa Broza (ako ne računamo poglavnika Antu Pavelića) nisu bili ni u kakvom sastavu ikakve Hrvatske a u slučaju Dubrovnika, tj. Dubrovačke Republike je takođe dobro poznato da se njeno stanovništvo u etnolingvističkom smislu ogromnom većinom oduvek izjašnjavalo kao Srbi sve do Drugog svetskog rata. Međutim, uporedo sa kroatizacijom pravoslavnih i katoličkih Srba zapadno od Drine tekao je i proces širenja imena “Hrvatska” na sve one južnoslovenske oblasti koje su na ovaj ili onaj način nekako dospele pod administrativnu upravu Zagreba.

Ipak, na ovom mestu je krucijalno pitanje koje je pokrenula predsednica Grabar da li su hrvaćanski Srbi Hrvati ili ne, tj. šire gledano tko su uopće Hrvati a tko Srbi? Danas je u naučnoj oblasti zvanoj slavistika (opšta nauka o Slovenima) prisutno nekoliko oprečnih hipoteza o poreklu kako Srba tako i Hrvata.

Ovde bismo se zadržali samo na nekoliko autoritativnih mišljenja o podrijetlu Hrvata/Hrbata a koja se sistematski iz političkih razloga marginalizuju od strane pravaško-tuđmanološke kroatistike (opće znanstvo o Hrvatima) ali i od strane postpetooktobarske europoltronske srbistike (opšta nauka o Srbima).

Čuveni filolog Pavel Jozef Šafarik je tvrdio da reč Hrvat znači brđanina, goranina, odnosno planinca, a u etnografskom smislu znači jedno od srpskih plemena. I u češkoj hronici viteza Dalimila, pisanoj pre više od 700 godina se doslovno kaže da u srpskom jeziku i narodu postoji jedna zemlja koja se zove Hrvati. Da su Hrvati u stvari etnolingvistički Srbi potvrđuje i hrvatski povijesničar V. Kljajić u svom delu Seoba Hrvata pišući da se jedan deo Srba nazivao Goranima ili Hrvatima. Nemac Difenbah u svom delu Völkerkunde Europas je izričit tvrdeći da po jeziku i poreklu pripadaju srpskom narodu plemena Hrvata i Slovenaca, koji su se podvojili narečjem i političkom geografijom.

Isto mišljenje su sa Difenbahom delili i Nemci Laufer, Manes, Majkener, Biderman, Dimler i Engel. Francuski pisac Kamilo Drajfus doslovno veli da Austrija ima pod sobom Hrvate, koji su jezikom i poreklom Srbi. Isto tako veliki ruski istoričar Nikola Durnovo kaže da milioni Srba primivši katoličanstvo pretvoriše se u Hrvate. U Ruskom straniku opisujući grad Zagreb nazvao ga je prestonicom pokatoličenog Srpstva. U varšavskom dnevniku ruskog generala Gurka iz 1880. g. piše da Rusija nikada neće pristati na istorijsko nasilje, da se stvori, odvojeno od srpskog naroda hrvatska katolička kraljevina, gde živi srpski pokatoličeni narod. Sve u svemu, što se tiče porekla Hrvata, gore navedeni autori su smatrali, manje više, da se ime Horvat, Hrvat ili Harvat pojavljuje po prvi put u VI.-om stoleću naše ere i prvobitno se to ime izgovaralo Hrbat/Hrbati i nije označavalo poseban narod, već su se Hrbatima nazivali oni Srbi koji su stanovali po planinskim hrbatima ili grebenima. Po tim planinskim Srbima – Hrbatima su i Karpati dobili ime, gde su oni živeli i gde im je bila prvobitna postojbina.
Najveći hrvatski povijesničar 19. stoljeća je bio dr. Franjo Rački. Rođen je u Fužinama 25. XII 1828. g. a umro u Zagrebu 13. II 1894. g. Evo šta on piše o poreklu Hrvata u svom čuvenom delu Povijest Slavena, na stanicama 6 i 7:

“U početku nazivahu se Slaveni domaćim imenom SRBI, to jest rođaci, a stranci, specijalno Nemci zvali ih Vendima ili Vindima. Pod tim imenom zovu Slovene i Grci i Rimljani još od 7 stoljeća pre Hrista. Širenjem Rimskog Carstva, Rimljani dobivahu tačnije podatke o Vendima to jest Srbima, a kad je uništena stara Rimska država, nestade starog domaćeg imena SRB, kao obćenita svemu rodu, te se ono zadrža kod Polabskih i Južnih Srba”.

Sve ovo [kao i mnogi drugi autentični povesni istočnici] dokazuje i pokazuje da su Srbi najstariji narod od svih Slovena i da je ime Srbin hiljade godina starije od imena Sloven. Ime Srbin citiraju povijesničari na hiljade godina pre Hrista, a ime Sloven je postalo tek u V veku posle Hrista.

Ovo tvrđenje Hrvata F. Račkog potvrđuju i drugi znanstvenici. Čuveni čehoslovački povijesničar, Jan Dobrovski takođe tvrdi da su se svi Sloveni pre seoba nazivali grupnim imenom SRBI. Ruski naučnik Veltman je decidan da je u drevnim vremenima ime SRBIN bilo zajedničko svim Slovenima. Nemački etnograf Zering kaže da je prvo opšte ime svih Slovena bilo SERBLI, što znači ujedinjeni.

Za nas je ovde veoma bitna već spomenuta Dalimilova hronika (verovatno XIII vek), koja je najstarija češka hronika, a iz koje se može videti sledeće:

1.Da su Evropljani (Česi) jezik drevne Hrvatske nazivali SRPSKIM; i
2. Da su Česi dobili ime po nekom Čehu koji je živeo u toj Hrvatskoj.

U hronici doslovno stoji:

“O počátcě jazyka českého
V srbském jazyku jest země,
jiež Charvátci jest jmě.”

(“U srpskom jeziku postoji zemlja kojoj je ime Hrvatska”)

“V tej zemi bieše Lech,
jemuž jmě bieše Čech.”

karta-hrvati

Krucijalno pitanje na ovom mestu jglasi: zašto u Hrvatskoj i od Hrvata niko ne pominje ovu najstariju češku hroniku u kojoj se i oni sami pominju? Tj. šta nedostaje ovoj hronici da nebude korišćena kao jedan od najautentičnijih povesnih istočnika od strane slavista? Međutim, u suštini hronici nedostaje ništa jer je kao i svaka druga autentična hronika svoga doba povesni istočnih prvog reda. Problem je dakle u nečemu drugom, a to drugo nema nikakve veze sa znanstvom već sa politikom.

Za Hrvate bi ova hronika bila korisna u etnopolitičkom smislu jer po njoj bi Česi bili ustvari stari Hrvati, međutim ni to nije dovoljno iz jednog jedinog ali krucijalnog razloga zbog koga se i mnogi drugi slični autentični povesni istočnici jednostavno rečeno ignorišu. A razlog, tj. problem, je taj što SU SVI SLOVENI NEKADA SVOJ JEZIK ZVALI SRPSKIM I ŠTO SE U DALIMILOVOJ HRONICI POMINJE DA SU TI NARODI (SRBI) STANOVALI POD SRPSKIM IMENOM U VAVILONU!

Od izutetne je važnosti napomenuti notornu činjenicu sa su vodeći slavisti s kraja XVIII i prve polovine i sredine XIX veka, Pawel Josef Šafařik, Josef Dobrovský (“Oci slavistike”), Jernej Kopitar i Franc Miklošič (nijedan nije Srbin u današnjem smislu etnonacionalne identifikacije) tvrdili da je izvorni govorni jezik Slovenaca bio kajkavski dijalekt, Hrvata čakavski (i kasnije delom kajkavski kao posledica kroatizacije kajkavskih Slovenaca) a Srba (i samo Srba) štokavski.

Ovakvo mišljenje je izneo, na primer, P. J. Šafařik (1795. g.-1861. g.) u svom delu Slowansky nàrodopis, Praha, 1955. (prvo izdanje 1842. g.), stranice 146−159. U ovom delu je Šafařik nazvao jezik kojim se govorilo u Dalmaciji “srpski jezik”. Ovakav Šafařikov stav je bio žestoko kritikovan od strane Vjekoslava Babukića (1842. g.), jednog od najeminentnijih vođa hrvatskog Ilirskog pokreta (koji se zalagao za stvaranje Velike Hrvatske), koji je nazivao jezik stanovnika Hrvatske i Dalmacije “horvatski”. Na taj način su pioniri slovenske filologije kajkavski dijalekt (pravilnije rečeno narečje) pripisali etničkim Slovencima dok je etničkim Hrvatima ostao čakavski dijalekt kao izvorni i delom kajkavski kao posledica kroatizacije Slovenaca.

Nemački filolog A. Leskien je decidno tvrdio 1914. g. da je jedino čakavski dijalekt izvorni hrvatski jezik, dok srpski lingvista Pavle Ivić (1990. g.) tvrdi da se hrvatsko ime među kajkavcima raširilo tek od druge polovine XVII veka. Tako je etnička teritorija hrvatskog naroda svedena od strane prvih specijalista za slovensku filologiju na prostor govornog čakavskog dijalekta što će reći na teritoriju Istre, severozapadni deo istočne obale Jadranskog mora i ostrva u severnom Jadranu.

P. J. Šafařik je shodno ovakvom stavu tvrdio da je pravih Hrvata bilo samo 801,000, pravih Slovenaca 1,151,000 a pravih Srba 5,294,000. Ovi poslednji su se delili na 2,880,000 pravoslavaca, 1,864,000 rimo-katolika i 550,000 muslimana. Prema njegovoj statistici iznetoj u knizi Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (Pešta, 1826. g.), Srba, tj. štokavaca, “grko-pravoslavaca” je bilo: “a) Bugara 575.000, b) Srbijanskih Srba i Srba u Ugarskoj 1,150,000, c) Bosanaca 250,000, d) Crnogoraca 60,000, e) Slavonaca 247,000, i Hrvata (Srba u Hrvatskoj) 174,000″. Rimo-katoličkih i pounijaćenih Srba je bilo prema istoj statistici: “Lužičkih Srba 50,000″, dok je “protestantskih” Srba bilo: “Lužičkih Srba” 150,000. Šafařik je na istom mestu izveo zaključak na osnovu govornog jezika mesnog stanovništva da u “srpsko stablo” spadaju: Bugari, Srbi (tj. Srbijanci), Bosanci, Crnogorci, Slavonci i Dalmatinci. Tako je prema njemu (1826. g.) bilo nešto više od 3,000,000 onih koji su govorili štokavskim dijalektom, tj. etničkih Srba. Srpsko jezičko narečje se delilo prema njemu na dve podvrste: a) bugarsku, i b) srpsku, dalmatinsku, bosansku itd; hrvatsko narečje je bilo jedinstveno dok se slovenačko ili vindsko narečje delilo na a) gornjokranjsku, i b) donjokranjsku podvrstu.

Treba istaći i to da je Šafařik u svojoj knjizi Geschichte… sve Slovene podelio na “jugoistočne” i “severozapadne”. U prvu grupu su spadali Rusi, Srbi i Hrvati, a u drugu Slovenci (Wends), Česi, Slovaci, Poljaci i Sorabi (Lužički Srbi). Tako je on kao što smo videli u toj knjizi pod Srbima podrazumevao Bugare, mađarske Srbe, otomanske Srbe, Bosance, Crnogorce, Slavonce i konačno Dalmatince. Međutim, u svom delu Slowansky nàrodopis iz 1842. g. on više ne uključuje Bugare u Srbe smatrajući ih posebnom granom Južnih Slovena polazeći od toga da Bugari ne govore štokavskim dijalektom. Šafařik je ovom prilikom čakavske pesme naveo kao primer pesama na hrvatskom jeziku ali ne i one pesme pisane i pevane na štokavskom ili kajkavskom.

Na kraju se može konstatovati da su možda Srbi iz Hrvatske Hrvati kako to tvrdi ne samo novoizabrana predsednica Lipe njine (autor državne himne današnje Hrvatske je Srbin) već i čitava starčevićansko-tuđmanovska etnopatologija ali samo u politikantskom smislu reči dok u znanstvenom Hrvati mogu da budu samo etnolingvistički Srbi, ako ne svi onda sigurno štokavski a njih je najmanje čitave četiri petine od svih “Hrvata” koji se kao takvi danas deklarišu. Ako ništa drugo, a ono po etnografskoj karti iz 1862. g. štampanoj u Parizu (ne u Beogradu) na kojoj su “jasno i glasno” svi Južni Sloveni označeni kao etnolingvistički Srbi “na pravdi Boga” i znanstva.

2. Sotirovic 2013

Prof. Dr. Vladislav B. Sotirović
www.sotirovic.eu
vladislav@sotirovic.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015

 
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*”Песма о Хрватима” Јована Дучића
"Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде" Јован Дучић Чувени српски песник, прозни писац и дипломата, херцеговачки Требињанин, Јован Дучић, поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их. Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа. Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована. Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Са 14 година сам доведена у Јасеновац
Милица Секулић (87) прича о масовном страдању Срба у Доњој Градини код Козарске Дубице, од усташа. ДЕВЕТ гробних поља на подручју Доње Градине код Козарске Дубице седам деценија опомињу и крију страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на најмонструознији начин убијено је 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила је бројне чланове породице. – То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са мајком и сестром. Покушала сам чак да побегнем, али сам одустала, јер нисам хтела мајку да оставим. Људе су трпали у вагоне, било је све заглавило од муке и јада. И мог оца су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Da je Dubrovnik do 20. veka bio srpski, a ne hrvatski grad govore i činjenice. Prema podacima koje je skupila Austrougarska država, kada je 31. decembra 1890. godine popisala stanovništvo grada Dubrovnika, srpskim jezikom govori apsolutna većina od 5.823 ljudi, italijanskim 677,  češkim 48,  poljskim 6, nemačkim 263 i mađarskim 384. Foto: Dubrovnik – kalendar za prostu 1898 godinu Tu su i podaci za druga mesta u opštini Dubrovnik, a podaci su tu još frapantniji, jer Srbi u većini mesta čine 100 odsto stanovništa. Dakle, iz priloženog možemo videti da hrvatski jezik nije ni postojao kao jezik kojim se pričalo u Dubrovniku i okolini. Ako to nije dovoljno, treba reći da je tadašnji papa, Lav XIII (1810-1903), javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi. Utemeljivač hrvatske istorije: U Dubrovniku se oduvek govorilo srpski Foto: Wikimedia Commons "U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini". To je tvrdio Natko Nodilo, koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Када је 1914. Године Аустроугарска Влада послала Краљевини Србији ултиматум у коме се, између осталог, захтевало да Краљевина Србија одобри аустроугарским властима да пошаље на територију Србије своје инвестигаторе, укључујући и полицију, Влада Краљевине Србије је прихватила све услове изузев тај један, дозволу Аустроугаским органима власти да делују на територији Краљевине Србије а да - не подлежу јурисдикцији Србије. Последица је врло добро позната: Први Светски Рат! Разлог за ово одбијење Аустроугаског захтева био је заснован на правним и конститутивним принципима. Наиме, да би једна држава могла до постоји као правни идентитет и функционише као независна - та држава мора да располаже својим суверенитетом! Људи који су одбили ултиматум Аустроугарске 1914. године итекако су били свесни чему да тај захтев води губљењу суверенитета и независности, и зато су морали да га одбију и сачувају Независну, Суверену Србију. Разлике између ултиматума Аустроугарске од 1914. године и скорашњег споразума између Владе Србије о ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat! Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac. U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno. „Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Титова сахрана 8. маја 1980. године: Највећи скуп убица и диктатора
  Многе од 124 државне делегације, у којима се налазило и 38 шефова држава или влада, чиниле су такве личности чије ступање на тло Србије, у најмању руку, не би требало да служи на понос На подсећање да је 4. маја пре 36 година “умро друг Тито“, један члан форума на сајту “Погледи“ одговорио је: “Тај још није умро“. И заиста, догађаји током сваког 4. маја подсећају нас на комунистичку паролу из 1980-тих година, која је гласила: “И после Тита – Тито“. Много воде је протекло Савом и Дунавом од тада, а судећи према водећим медијима, и даље се негује култ диктатора, који је у ствари био један од највећих непријатеља Србије у историји. Ове године, један од ретких изузетака је фељтон Пере Симића у “Новостима“ о мрачној Титовој улози у вези концентрационог логора Јасеновац. Иначе доминира афирмативно приказивање овог масовног убице и диктатора, уз несмањени темпо репризирања партизанских филмова, у којима је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!
Београд и већи градови у Србији посути су необележеним масовним гробницама, пуних костију невиних жртава комунистичког терора с краја Другог светског рата. Запањујућа је сличност са злочином у Сребреници, почињеним 50 година касније. Недавна пресуда првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу поново је отворила питање злочина у Сребреници, који су починиле снаге под командом генерала Ратка Младића, официра некадашње Југословенске народне армије, а последње три године каријере и Војске Републике Српске. Дрљави, амерички, пристрасни и какав год Хашки трибунал ипак је осудио већину налогодаваца и неке непосредне извршиоце тог стравичног злочина, гробови убијених су обележени и подигнут им је споменик. Догађаји из јула 1995. године углавном су истражени, злочин је кажњен, а кривци су у затвору. Подсетило ме то на сличан, али по броју жртава, много тежи злочин, који се широм Србије догодио пола века раније, а за који нико до данас није одговарао и сва је прилика да се то неће ни догодити, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
Сажетак: Циљ овог текста је да изврши критичку анализу „Случаја Рачак“ из јануара 1999. г. на основу досада познатог фактографског стања. Важност и актуелност ове тематике је велика обзиром да је овај случај послужио америчкој администрацији и НАТО званичницима да дају ултиматум властима у Београду да са Косова и Метохије (КосМет) повуку све војне и полицијске снаге државе Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ), а ову јужну провинцију Србије препусте на управу снагама НАТО пакта што је практично значило да се од Србије захтевало одрицање од дела своје државне територије па чак и своје независности. Обзиром да је овај ултимативни захтев Вашингтона и Брисела одбијен за време „преговора“ (у ултимативној форми) у замку Рамбује (Француска) западна војна алијанса је директном војном агресијом на Србију и Црну Гору од 24. марта до 9. јуна 1999. г. коначно успела да натера државне органе Србије и СРЈ на потписивање фактичке капитулације у виду ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*”Песма о Хрватима” Јована Дучића
*Равногорци Горске краљеве гарде из Овсишта
*На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
*Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
*На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
*Са 14 година сам доведена у Јасеновац
*КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
*Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
*Титова сахрана 8. маја 1980. године: Највећи скуп убица и диктатора
*Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!
*Интервју Владислава Б. Сотировића: Косовски сценарио за Македонију
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
*Истина о Вражјој дивизији
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?

Share

Comments are closed.