Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati

Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g.

Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i njeni „Hrvati“ bolje razumeli.

Konstantno se i jako dugo potura leksički netačna formulacija da prisvojni pridev od imenice „Hrvatska“ glasi „hrvatski“ što će automatski reći da su u ovom našem spornom slučaju svi građani Hrvatske stvarno nekakvi Hrvati. Međutim, još je Vuk Stefanović Karadžić koristio ispravnu leksemu „hrvaćanski“ za sve što dolazi iz Hrvatske, tako da je ispravnije reći da su Hrvati i Srbi (i svi ostali iz Hrvatske) Hrvaćani, a ne Hrvati. Tako i dotična novoizabrana predsednica Hrvatske u etnoleksičkom smislu reči može da bude samo „hrvaćanska“ predsednica, a ne hrvatska jer između ostalog ona nije predsednica svih Hrvata već samo građana Republike Hrvatske – „Hrvaćana“. To se isto odnosi i na predsednika Republike Srbije koji nije nikakav srpski predsednik već „srbijanski“ (zloupotreba ovog termina u ideološko-političke svrhe od strane srbomrzaca ovom prilikom ćemo ostaviti po strani).

Na žalost, zloupotreba i namerna upotreba termina „hrvatski“ za sve što je u Hrvatskoj ili dolazi iz Hrvatske je uveliko uzela maha i u sinhronijskom i u dijahronijskom preseku tako da se posledice mogu jasno uočiti i to naročito na primeru baš Srba koji su primenom ovakve asimilatorske politike na prostorima Hrvatske uveliko kroatizirani a taj proces traje i danas. Odlično je poznat primer žumberačkih pravoslavnih Srba koji su prvo pounijaćeni, zatim pokatoličeni i konačno kroatizirani. To je hipotetički vrlo verovatno slučaj i sa dotičnom predsednicom Grabar jer npr. u Centralnoj Šumadiji kod Topole u selu Ovsištu iznad reke Jasenice postoji toponim Grabar a na ovim prostorima Hrvata nikada nije bilo.

Međutim, ovde se postavlja i jedno drugo pitanje – a šta je to Hrvatska? Poznato je da u regionalno-povesnom smislu samo jedan deo današnje Republike Hrvatske može da bude tako i nazivan ali ne i čitava njena državna teritorija. Drugim rečima, povesni istočnici jasno odvajaju npr. Dalmaciju, Slavoniju, Sr(ij)em, Baranju, Istru ili Dubrovnik od Hrvatske koja se svodi na širu okolinu Zagreba i Karlovca. Poznato je takođe i da npr. Istra i Dubrovnik nikada do “maršala” Josipa Broza (ako ne računamo poglavnika Antu Pavelića) nisu bili ni u kakvom sastavu ikakve Hrvatske a u slučaju Dubrovnika, tj. Dubrovačke Republike je takođe dobro poznato da se njeno stanovništvo u etnolingvističkom smislu ogromnom većinom oduvek izjašnjavalo kao Srbi sve do Drugog svetskog rata. Međutim, uporedo sa kroatizacijom pravoslavnih i katoličkih Srba zapadno od Drine tekao je i proces širenja imena “Hrvatska” na sve one južnoslovenske oblasti koje su na ovaj ili onaj način nekako dospele pod administrativnu upravu Zagreba.

Ipak, na ovom mestu je krucijalno pitanje koje je pokrenula predsednica Grabar da li su hrvaćanski Srbi Hrvati ili ne, tj. šire gledano tko su uopće Hrvati a tko Srbi? Danas je u naučnoj oblasti zvanoj slavistika (opšta nauka o Slovenima) prisutno nekoliko oprečnih hipoteza o poreklu kako Srba tako i Hrvata.

Ovde bismo se zadržali samo na nekoliko autoritativnih mišljenja o podrijetlu Hrvata/Hrbata a koja se sistematski iz političkih razloga marginalizuju od strane pravaško-tuđmanološke kroatistike (opće znanstvo o Hrvatima) ali i od strane postpetooktobarske europoltronske srbistike (opšta nauka o Srbima).

Čuveni filolog Pavel Jozef Šafarik je tvrdio da reč Hrvat znači brđanina, goranina, odnosno planinca, a u etnografskom smislu znači jedno od srpskih plemena. I u češkoj hronici viteza Dalimila, pisanoj pre više od 700 godina se doslovno kaže da u srpskom jeziku i narodu postoji jedna zemlja koja se zove Hrvati. Da su Hrvati u stvari etnolingvistički Srbi potvrđuje i hrvatski povijesničar V. Kljajić u svom delu Seoba Hrvata pišući da se jedan deo Srba nazivao Goranima ili Hrvatima. Nemac Difenbah u svom delu Völkerkunde Europas je izričit tvrdeći da po jeziku i poreklu pripadaju srpskom narodu plemena Hrvata i Slovenaca, koji su se podvojili narečjem i političkom geografijom.

Isto mišljenje su sa Difenbahom delili i Nemci Laufer, Manes, Majkener, Biderman, Dimler i Engel. Francuski pisac Kamilo Drajfus doslovno veli da Austrija ima pod sobom Hrvate, koji su jezikom i poreklom Srbi. Isto tako veliki ruski istoričar Nikola Durnovo kaže da milioni Srba primivši katoličanstvo pretvoriše se u Hrvate. U Ruskom straniku opisujući grad Zagreb nazvao ga je prestonicom pokatoličenog Srpstva. U varšavskom dnevniku ruskog generala Gurka iz 1880. g. piše da Rusija nikada neće pristati na istorijsko nasilje, da se stvori, odvojeno od srpskog naroda hrvatska katolička kraljevina, gde živi srpski pokatoličeni narod. Sve u svemu, što se tiče porekla Hrvata, gore navedeni autori su smatrali, manje više, da se ime Horvat, Hrvat ili Harvat pojavljuje po prvi put u VI.-om stoleću naše ere i prvobitno se to ime izgovaralo Hrbat/Hrbati i nije označavalo poseban narod, već su se Hrbatima nazivali oni Srbi koji su stanovali po planinskim hrbatima ili grebenima. Po tim planinskim Srbima – Hrbatima su i Karpati dobili ime, gde su oni živeli i gde im je bila prvobitna postojbina.
Najveći hrvatski povijesničar 19. stoljeća je bio dr. Franjo Rački. Rođen je u Fužinama 25. XII 1828. g. a umro u Zagrebu 13. II 1894. g. Evo šta on piše o poreklu Hrvata u svom čuvenom delu Povijest Slavena, na stanicama 6 i 7:

“U početku nazivahu se Slaveni domaćim imenom SRBI, to jest rođaci, a stranci, specijalno Nemci zvali ih Vendima ili Vindima. Pod tim imenom zovu Slovene i Grci i Rimljani još od 7 stoljeća pre Hrista. Širenjem Rimskog Carstva, Rimljani dobivahu tačnije podatke o Vendima to jest Srbima, a kad je uništena stara Rimska država, nestade starog domaćeg imena SRB, kao obćenita svemu rodu, te se ono zadrža kod Polabskih i Južnih Srba”.

Sve ovo [kao i mnogi drugi autentični povesni istočnici] dokazuje i pokazuje da su Srbi najstariji narod od svih Slovena i da je ime Srbin hiljade godina starije od imena Sloven. Ime Srbin citiraju povijesničari na hiljade godina pre Hrista, a ime Sloven je postalo tek u V veku posle Hrista.

Ovo tvrđenje Hrvata F. Račkog potvrđuju i drugi znanstvenici. Čuveni čehoslovački povijesničar, Jan Dobrovski takođe tvrdi da su se svi Sloveni pre seoba nazivali grupnim imenom SRBI. Ruski naučnik Veltman je decidan da je u drevnim vremenima ime SRBIN bilo zajedničko svim Slovenima. Nemački etnograf Zering kaže da je prvo opšte ime svih Slovena bilo SERBLI, što znači ujedinjeni.

Za nas je ovde veoma bitna već spomenuta Dalimilova hronika (verovatno XIII vek), koja je najstarija češka hronika, a iz koje se može videti sledeće:

1.Da su Evropljani (Česi) jezik drevne Hrvatske nazivali SRPSKIM; i
2. Da su Česi dobili ime po nekom Čehu koji je živeo u toj Hrvatskoj.

U hronici doslovno stoji:

“O počátcě jazyka českého
V srbském jazyku jest země,
jiež Charvátci jest jmě.”

(“U srpskom jeziku postoji zemlja kojoj je ime Hrvatska”)

“V tej zemi bieše Lech,
jemuž jmě bieše Čech.”

karta-hrvati

Krucijalno pitanje na ovom mestu jglasi: zašto u Hrvatskoj i od Hrvata niko ne pominje ovu najstariju češku hroniku u kojoj se i oni sami pominju? Tj. šta nedostaje ovoj hronici da nebude korišćena kao jedan od najautentičnijih povesnih istočnika od strane slavista? Međutim, u suštini hronici nedostaje ništa jer je kao i svaka druga autentična hronika svoga doba povesni istočnih prvog reda. Problem je dakle u nečemu drugom, a to drugo nema nikakve veze sa znanstvom već sa politikom.

Za Hrvate bi ova hronika bila korisna u etnopolitičkom smislu jer po njoj bi Česi bili ustvari stari Hrvati, međutim ni to nije dovoljno iz jednog jedinog ali krucijalnog razloga zbog koga se i mnogi drugi slični autentični povesni istočnici jednostavno rečeno ignorišu. A razlog, tj. problem, je taj što SU SVI SLOVENI NEKADA SVOJ JEZIK ZVALI SRPSKIM I ŠTO SE U DALIMILOVOJ HRONICI POMINJE DA SU TI NARODI (SRBI) STANOVALI POD SRPSKIM IMENOM U VAVILONU!

Od izutetne je važnosti napomenuti notornu činjenicu sa su vodeći slavisti s kraja XVIII i prve polovine i sredine XIX veka, Pawel Josef Šafařik, Josef Dobrovský (“Oci slavistike”), Jernej Kopitar i Franc Miklošič (nijedan nije Srbin u današnjem smislu etnonacionalne identifikacije) tvrdili da je izvorni govorni jezik Slovenaca bio kajkavski dijalekt, Hrvata čakavski (i kasnije delom kajkavski kao posledica kroatizacije kajkavskih Slovenaca) a Srba (i samo Srba) štokavski.

Ovakvo mišljenje je izneo, na primer, P. J. Šafařik (1795. g.-1861. g.) u svom delu Slowansky nàrodopis, Praha, 1955. (prvo izdanje 1842. g.), stranice 146−159. U ovom delu je Šafařik nazvao jezik kojim se govorilo u Dalmaciji “srpski jezik”. Ovakav Šafařikov stav je bio žestoko kritikovan od strane Vjekoslava Babukića (1842. g.), jednog od najeminentnijih vođa hrvatskog Ilirskog pokreta (koji se zalagao za stvaranje Velike Hrvatske), koji je nazivao jezik stanovnika Hrvatske i Dalmacije “horvatski”. Na taj način su pioniri slovenske filologije kajkavski dijalekt (pravilnije rečeno narečje) pripisali etničkim Slovencima dok je etničkim Hrvatima ostao čakavski dijalekt kao izvorni i delom kajkavski kao posledica kroatizacije Slovenaca.

Nemački filolog A. Leskien je decidno tvrdio 1914. g. da je jedino čakavski dijalekt izvorni hrvatski jezik, dok srpski lingvista Pavle Ivić (1990. g.) tvrdi da se hrvatsko ime među kajkavcima raširilo tek od druge polovine XVII veka. Tako je etnička teritorija hrvatskog naroda svedena od strane prvih specijalista za slovensku filologiju na prostor govornog čakavskog dijalekta što će reći na teritoriju Istre, severozapadni deo istočne obale Jadranskog mora i ostrva u severnom Jadranu.

P. J. Šafařik je shodno ovakvom stavu tvrdio da je pravih Hrvata bilo samo 801,000, pravih Slovenaca 1,151,000 a pravih Srba 5,294,000. Ovi poslednji su se delili na 2,880,000 pravoslavaca, 1,864,000 rimo-katolika i 550,000 muslimana. Prema njegovoj statistici iznetoj u knizi Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (Pešta, 1826. g.), Srba, tj. štokavaca, “grko-pravoslavaca” je bilo: “a) Bugara 575.000, b) Srbijanskih Srba i Srba u Ugarskoj 1,150,000, c) Bosanaca 250,000, d) Crnogoraca 60,000, e) Slavonaca 247,000, i Hrvata (Srba u Hrvatskoj) 174,000″. Rimo-katoličkih i pounijaćenih Srba je bilo prema istoj statistici: “Lužičkih Srba 50,000″, dok je “protestantskih” Srba bilo: “Lužičkih Srba” 150,000. Šafařik je na istom mestu izveo zaključak na osnovu govornog jezika mesnog stanovništva da u “srpsko stablo” spadaju: Bugari, Srbi (tj. Srbijanci), Bosanci, Crnogorci, Slavonci i Dalmatinci. Tako je prema njemu (1826. g.) bilo nešto više od 3,000,000 onih koji su govorili štokavskim dijalektom, tj. etničkih Srba. Srpsko jezičko narečje se delilo prema njemu na dve podvrste: a) bugarsku, i b) srpsku, dalmatinsku, bosansku itd; hrvatsko narečje je bilo jedinstveno dok se slovenačko ili vindsko narečje delilo na a) gornjokranjsku, i b) donjokranjsku podvrstu.

Treba istaći i to da je Šafařik u svojoj knjizi Geschichte… sve Slovene podelio na “jugoistočne” i “severozapadne”. U prvu grupu su spadali Rusi, Srbi i Hrvati, a u drugu Slovenci (Wends), Česi, Slovaci, Poljaci i Sorabi (Lužički Srbi). Tako je on kao što smo videli u toj knjizi pod Srbima podrazumevao Bugare, mađarske Srbe, otomanske Srbe, Bosance, Crnogorce, Slavonce i konačno Dalmatince. Međutim, u svom delu Slowansky nàrodopis iz 1842. g. on više ne uključuje Bugare u Srbe smatrajući ih posebnom granom Južnih Slovena polazeći od toga da Bugari ne govore štokavskim dijalektom. Šafařik je ovom prilikom čakavske pesme naveo kao primer pesama na hrvatskom jeziku ali ne i one pesme pisane i pevane na štokavskom ili kajkavskom.

Na kraju se može konstatovati da su možda Srbi iz Hrvatske Hrvati kako to tvrdi ne samo novoizabrana predsednica Lipe njine (autor državne himne današnje Hrvatske je Srbin) već i čitava starčevićansko-tuđmanovska etnopatologija ali samo u politikantskom smislu reči dok u znanstvenom Hrvati mogu da budu samo etnolingvistički Srbi, ako ne svi onda sigurno štokavski a njih je najmanje čitave četiri petine od svih “Hrvata” koji se kao takvi danas deklarišu. Ako ništa drugo, a ono po etnografskoj karti iz 1862. g. štampanoj u Parizu (ne u Beogradu) na kojoj su “jasno i glasno” svi Južni Sloveni označeni kao etnolingvistički Srbi “na pravdi Boga” i znanstva.

2. Sotirovic 2013

Prof. Dr. Vladislav B. Sotirović
www.sotirovic.eu
vladislav@sotirovic.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015

 
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Брозова ЈА након рата са немачким шлемовима Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат. Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде? Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Само месец дана након званичне рехабилитације врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) и министра војног у влади проф. Београдског универзитета Слободана Јовановића – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, од стране државно-судских органа Републике Србије, у јуну месецу 2015. г. се појавила новопечена књига у форми монографије dr Dušana Stupara, Draža: Istina o četnicima: Ravnogorsko četništvo 1941−1945., Beograd: Vukotić medija−НИП Зрењанин (384 стр.) на латиничном алфабету. Књига се, бар у Београду у Кнез Михаиловој, налазила на ударном месту у излозима књижара које су је продавале како би одмах пролазницима запала за око. Књига на први поглед привлачи радозналост пролазника како својим насловом, обзиром да један просечни грађанин Србије (поготово Србин), очекује да прочита праву истину о „четницима“ Драже Михаиловића након вишедеценијског комунистичког мрака над овом круцијалном темом савремене повести југословенских народа и народности, тако и фотографијом самога Драже Михаиловића на насловној страни књиге. Цена књиге је приступачна (500 рсд), а квалитет ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
15. децембар 2014. Петар Искендеров Од свих земаља погођених одлуком Русије да одустане од изградње „Јужног тока“ у Србији постоји вероватно најшира лепеза мишљења о таквом расплету догађаја. Жестина расправе о „руској превари“ и неосновано довођење „Јужног тока“ у везу са продајом НИС-а нису у складу са пасивношћу Београда око „Јужног тока“ коју он показује још од 2008. Било би боље ако би се Србија концентрисала на извлачење највеће могуће користи из новонастале ситуације - која може бити велика - јер друге земље неће пропустити ту прилику. Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News. Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Видовдан – дан хрватске освете
По завршетку великог војног маневра код Тарчина, југозападно од Сарајева, 26. и 27. јуна 1914. године, у коме су учествовали 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус, под заповедништвом војног гувернера у Босни и Херцеговини Франза Потиорека, аустроугарски престолонаследник надвојвода Фрањо Фердинанд је сутрадан, на православни празник - Видовдан, стигао у службену посету у Сарајево. Вече пре тога, високи гост из Беча, са супругом Софијом, провео је готово сат, на Илиџи у шетњи, успркос кишном времену. На ивици шуме, која се простирала дуж стазе којом су шетали, играло се неколико младунчади медведа, који су посебна доведена за ову прилику. Сутрадан, специјални дворски воз, у коме су надвојвода и његова супруга Софија вон Хохенберг, са 17 минута закашњења напушта Илиџу и стиже у 10.07 у Филиповића касарну, где их је чекала колона аутомобила за планирану вожњу градом. Дан је био сунчан, потпуно супротно од временских услова који су их дочекали на Илиџи. Поред ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!
Београд и већи градови у Србији посути су необележеним масовним гробницама, пуних костију невиних жртава комунистичког терора с краја Другог светског рата. Запањујућа је сличност са злочином у Сребреници, почињеним 50 година касније. Недавна пресуда првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу поново је отворила питање злочина у Сребреници, који су починиле снаге под командом генерала Ратка Младића, официра некадашње Југословенске народне армије, а последње три године каријере и Војске Републике Српске. Дрљави, амерички, пристрасни и какав год Хашки трибунал ипак је осудио већину налогодаваца и неке непосредне извршиоце тог стравичног злочина, гробови убијених су обележени и подигнут им је споменик. Догађаји из јула 1995. године углавном су истражени, злочин је кажњен, а кривци су у затвору. Подсетило ме то на сличан, али по броју жртава, много тежи злочин, који се широм Србије догодио пола века раније, а за који нико до данас није одговарао и сва је прилика да се то неће ни догодити, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао
Пре неколико дана, у деведесетој години живота, у Загребу је преминуо истакнути хрватски интелектуалац и историчар, Славко Голдштајн. Као што је по презимену лако наслутити, Голдштајн је био јеврејског порекла. То значи да по преовлађујућим мерилима у Хрватској он није могао припадати „хрватској крви и тлу.“ Без обзира на ту околност која је отежавала статус покојника, ипак се мало ко надао бујици најпримитивнијих погрда којом је хрватска јавност пропратила нестанак овог угледног јавног радника из своје средине. Ево неколико карактеристичних епитета: „чифут,“ „смеће,“ „смрад,“ „жидовски и орјунашки расист“ (шта год би ово последње требало да значи), те неизбежно, „говно.“ „Напокон једна лијепа вијест,“ „Богу хвала!“, ширио „антихрватску пропаганду по свијету о томе како су Хрвати били већи злочинци чак и од њемачких нациста,“ били су то само неки од одушевљених проширених коментара Голдштајнових хрватских суграђана. [1] Изгледа да се римска девиза de mortuis nihil nisi bene у Хрватској не практикује. Ипак, општенародно ликовање ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*”Likvidirajte sve nekomuniste i njihove porodice!”
U Sloveniji je pronađen dokument komunističke tajne službe pri Osvobodilnoj fronti Slovenije iz 1943, kojim se naređuje ubijanje svih nekomunista kao i njihovih porodica, čak i onih koji „samo platonski podržavaju” taj pokret. Istoričar Srđan Cvetković kaže da je dokument pronašao jedan slovenački kolega (ime poznato redakciji) koji će uskoro objaviti rad o svom otkriću u nekom od naučnih časopisa, ali da je fotografije dokumenata već dao na uvid. - Ova naredba, ako je dokument autentičan, slična je dostupnim dokumentima koja je pronašla Državna komisija Srbije, ali prednjači po brutalnosti i eksplicitnosti uputstava za likvidacije. Uklapa se u opštu ideološku matricu boljševičke revolucije koja je bila uzor ovdašnjim komunistima gde je sve dozvoljeno u cilju osvajanja vlasti i provođenja revolucionarnih planova - navodi Cvetković, koji je bio sekretar Državne komisije za pronalaženje grobnica žrtava koje su ubili komunisti. SEDAM TAČAKA U dokumentu se prvo daje opšte uputstvo. „Napad na stanove onih koji će biti likvidirani ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
ДРУГОСРБИЈАНЦИ ПОНОВО ЈАШУ Ове јесени се у Београду, окуженим духом самопорицања и неотитоизма, појавио Антифашистички манифест, који су обнародовали Савез антифашиста Србије, Жене у црном и Хелсиншки одбор за људска права. Предвођени Сташом Зајовић и Соњом Бисерко, домаћи „антифашисти“ подсетили су да је Србија, после распада СФРЈ, уместо „антифашизма, демократије и мира“, изабрала „пут национализма, рехебилитације четничког покрета, оживљања пројекта о Великој Србији, нетолеранције и ратне авантуре“. У стилу песме из „наводно ослободилачке борбе“, Млада партизанка бомбе бацала, потписници манифеста су за сва зла нашег друштва, од незапослености, преко корупције, до „масовне апатије“, оптужили „неспособну политичку класу и њену злочиначку равногорску идеологију“ (Борис Тадић равногорац? Ивица Дачић и Дража? Вучићев саветник није Гузенбауер, него Калабић?) Антифашисти/киње тако усташе против закона о изједначавању четника и партизана као и против рехабилитације четника, чиме се, веле, „оправдавају четнички злочини, рехабилитује фашизам, а сарадници фашиста проглашавају антифашистима и најзад релативизују фашизам и антифашизам“. То све доприноси ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Стварање нове прошлости Косова и Метохије
Не ишчуђавајмо се и не потцењујмо безумље. Истина је „само једна од опција које се боре на тржишту”. Задатак арбанашке окупационе структуре и њених западних ментора само личи на немогућу мисију: избрисати једино што постоји (српска културна и сакрална баштина) и исконструисати уназад оно што никад није постојало (албанско културно наслеђе на Косову и Метохији). Кад се све претвори у карикатуру, нормалност више није нормална. Ево како је то покушано у публикацији ArchaeologicalGuide of Kosovo. Затирање свега српског на Косову и Метохији постало је редовна пракса, обична вест. Из штампе су познати примери уништавања савремених гробаља, паљења цркава, покушаја бруталног прекрајања историјских чињеница. Међутим, Албанци на Косову целој тој ствари приступају много темељније. Судећи по публикацији Archaeological Guide of Kosovo из 2012. године, на делу је и потпуно брисање постојања српске средњовековне државе и српске баштине на Косову и Метохији. У тој публикацији приметно недостају ствари уобичајене у било којем стручном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Комунистичка уравниловка
Један професор економије на једном локалном колеџу у Америци је из свог испита дао слабе оцене већини ученика из разреда. Урадио је то приликом оцењивања њиховог рада који се односио на слободно изабрану тему. Био је изненађен зато што је велика већина  ученика инсистирали на тврдњи "да је социјализам до краја успостављен у целом свету нико неби био сиромашан и нико неби био богат и да је то систем где влада велика једнакост за све". Али професор се није само задржао на томе. Хтео је да им помогне како да те слабе оцене поправе и показао им је конкретне примере како је њихов закључак о једном систему и животу унутар тог система погрешан. Професор је рекао: У реду! Сада ћемо урадити један експеримент у оквиру ваше класе. У експерименту ћемо заменити оцене  доларима... то ће бити ваша егзистенцијална примања која стичете радом приликом запослења а од чега издржавате себе и вашу породицу. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
*ОЗНА: “Књига стрељаних” – Нишко подручје
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
*Видовдан – дан хрватске освете
*Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!
*Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао
*”Likvidirajte sve nekomuniste i njihove porodice!”
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
Pasja groblja žrtava komunizma
*Равногорци Горске краљеве гарде из Овсишта
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Стварање нове прошлости Косова и Метохије
*Комунистичка уравниловка

Share

Comments are closed.