*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац

Како функционише новокомпонована титоистичка памфлет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској интернет страници можете да налетите на колумну званичног „историчара“-гласноговорника новопламених брозомбија Стефана Гужвице: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) у којој дотични „експерт“ покушава да побије моје тезе о стратешкој сарадњи југокомуниста са кроатоусташама како пре тако и за време Другог светског рата изнете у научним публикацијама:

“Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156;

“Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, pp. 119−144; и

“Антисрпски карактер Комунистичке партије Југославије” (“Anti-Serbian Character of the Comunist Party of Yugoslavia”), Serbian Studies Research, Vol. 3, No. 1, ISSN 2217-5210, 2012, Novi Sad, Serbia, pp. 73−88.

Све три публикације су у pdf формату доступне на мојој званичној интернет презентацији онако како су и објављене у стручним часописима: www.global-politics.eu/sotirovic.

У доњем тексту бисмо се критички осврнули на један део Гужвициних контратеза на моје тезе у вези са Јасеновцем. Тако Гужвица дословно пише:

Sve Sotirovićeve teze o Jasenovcu su ili neosnovane ili simplifikovane. Tvrdnja da partizani „nisu ni pomislili“ na pokušaj oslobađanja logora Jasenovac je potpuno neistinita. Tito u pismu Operativnom štabu NOP i DV za Bosansku krajinu od 31. marta 1942. traži da se ispita mogućnost napada na logor u Jasenovcu, a četiri dana kasnije o zverstvima u Jasenovcu izveštava i Kominternu.[23] Logor nije oslobođen ranije jer je bio izuzetno dobro čuvan i jer je njegov geografski položaj praktično onemogućavao uspešan napad.”

Друг Гужвица покушава да докаже да су наводно све моје тезе о Јасеновцу изнете у горе наведеним чланцима неосноване или пак упрошћене, а сам не доноси никакав опипљив и уверљив доказ да поткрепи ову своју памфлет-тезу.

Да пођемо редом.

Титоистички архиви и писање историографије

Гужвица тврди, побијајући моју тезу да Брозови партизани нису чак ни помислили да ослободе јасеновачки логор смрти, да постоји некакво писмо друга Броза Оперативном штабу НОП и ДВ за Босанску крајину од 31. марта 1942. г. па се наводно у том писму тражи да се испита могућност напада титоистичких формација на логор у Јасеновцу ради његовог ослобођења. Броз је био за Гужвицу тако родољубиво- патриотски настројен да је четири дана након овог писма чак известио и Коминтерну о зверствима у Јасеновцу! Дакле, за југоброзомбије ово писмо од 31. марта 1942. г. и порука послата Коминтерни четири дана касније су круцијални докази да су Броз и партизански руководиоци-команданти око њега ипак „помислили“ да ослободе Јасеновац. Као повесни источник за ова два документа Гужвица нам наводи библиографску јединицу: Slavko Komarica, Slavko Odić, Zašto Jasenovac nije oslobođen, (Zagreb: Meditor-prom, 2008), str. 71−72. Дакле, наводи се секундарна литература, а не примарни повесни источници типа архивске грађе, итд. Сама библиографска јединица је дискутабилна обзиром да очито има за циљ политикантско оправдавање партизана за неактивности у вези са ослобођењем Јасеновца. Од друга Гужвице смо очекивали знатно више, нпр., стављање на увид скенираних докумената из архива на које се сам позива или бар у најгорем случају навођење истих из нпр. фабулозних Зборника докумената и података о народно-ослободилачком рату народа и народности Југославије у 14 томова (Београд, 1949−1985). Наравно, за праве историографе је добро познато да је добар део ових „зборничких“ докумената са тачке њихове аутентичности веома проблематичан као и то да је један део овог зборничког фонда који се односи на сам рат настао након рата по разноразним канцеларијама ОЗНЕ што није искључен случај и са ова два документа на која се позива Гужвица, тј. Комарица и Одић.

Знајући југокомунисте, њихову тактику и пре свега њихов бандитско-гангстерски и бескрупулозан начин наступања на политичкој сцени, није нимало невероватно да је тачна још увек формално непотврђена информација да су након рата нове комунистичке власти скупиле једну групу официра југословенске краљевске војске која се вратила из заточеништва углавном из Немачке, а која је имала „патриотски“ задатак да пише ратне дневнике партизанских јединица као и друга потребна документа којима су се доказивали ратни напори Брозових јединица за „револуционарно ослобађање“ земље, а пре свега њихова тобожња борба против окупатора и тзв. домаћих квислинга. Овај преписивачки кружок је био смештен у Београду на месту где је касније подигнута зграда ВМА (Милослав Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, Београд: UNA PRESS, 2010, стр. 12). Проблем за комунисте је био у томе што су њихове јединице у току рата руковођене махом од нестручних и полуписмених кадрова па стога (комплетне) ратне дневнике нису ни водили, а без тих дневника је немогуће формално доказати кретање, тј. борбу, истих. Такви послератни дневници и друга слична преписивачка документа су наравно убачени у оригиналну архивску грађу коју разноразне Гужвице узимају здраво за готово као аутентично-оригиналне повесне источнике као, нпр., она наводна писма Драже Михаиловића Алојзију Степинцу ради четничко-усташке сарадње против партизана (тј. Брозове ЈА) из априла 1945. г. Комунисти су сврху ових писама објашњавали тако што је Степинац требао да буде Михаиловићев посредник код поглавника Анте Павелића како би се ова сарадња углавила. Та писма Степинцу су фалсификати али брозомбијима одлично служе за доказивање својих теза. На жалост, та писма Степинцу као аутентична је користио и нешто озбиљнији играч у југословенској историографији о Другом светском рату – Богдан Кризман. Чак и по чистој логици ствари, ова писма су просто „невероватна“: замислите Дражу Михаиловића на самом крају рата да се компромитује нудећи сарадњу усташама против којих се борио четири године и које је јавно жигосао као кољаче српског народа!

Спирање моралне љаге са биографије КПЈ

Да пођемо од тактичке претпоставке да је партизанско руководство на челу са „врховним командантом“, аустроугарским капларом, стварно и упутило дотично писмо о преиспитивању могућности напада на Јасеновац као и да је послало депешу Коминтерни о стварном стању у Јасеновцу. То је за титоисте довољан доказ да су комунисти-партизани „помислили“ да ослободе Јасеновац, а можда и неки други усташки логор смрти којих је било чак 20 на простору НДХ. Када је писмо послато? 31. марта 1942. г.! А зна се да је НДХ створена 10. априла 1941. г. и да су усташе одмах кренуле у спровођење „коначног решења“ српског питања дуљем липе њине. Само је, према америчким изворима, до августа 1941. г. побијено око 200.000 Срба у НДХ. Ако су комунисти и „помислили“ да ослобађају Јасеновац или неки други усташки концлагер, касно су се сетили. А и када су се сетили нису баш ништа конкретно предузели, а времена и прилика је било на претек. Брозу је далеко важније било да ратује против четника Драже Михаиловића него да ослобађа Јасеновац који, иначе, нико и није ослободио јер је логор уредно напуштен од стране усташа пре него што су га довели у ред за масмедије. Додатно сређивање логора је уследило од стране партизана и локалног пучанства који су логор демолирали и тако је од њега данас остала ливада за пикник.

Иначе смо од стране југокомуниста, као „једине патриотске групације која је повела народ у борбу за ослобођење“ очекивали много конкретније акције које би касније друг Гужвица могао да наведе као доказ да је нетачна моја теза да партизани нису ни „помислили“ да ослобађају Јасеновац сем горе наведеног писма Оперативном штабу НОП и ДВ за Босанску крајину, а које титолозима служи за спирање моралне љаге са званичне биографије КПЈ и брозове партизанштине предвођене истом.

Кад смо већ код Брозових депеша Москви о стању ствари на југословенском ратишту, о покољима Срба у НДХ се једва на прсте једне руке могу избројати депеше за разлику од оних у којима се износе „информације“ о колаборацији четника Драже Михаиловића са окупатором. Што се тиче питања сарадње са окупатором, као што је добро познато, Броз и његова инфослужба су слали сијасет депеша Москви о „сарадњи“ „четника“ Драже Михаиловића са окупатором. Војска ђенерала Михаиловића се у овим депешама никада не назива њеним правим и званичним именом – Југословенска војска у Отаџбини јер би јој се на тај начин признао легитимитет борбе за ослобођење земље. На другој страни, југокомунисти су своје нелегалне и бандитске паравојне формације у својим документима углавном називали „народноослободилачка“ војска, итд. Овде се поставља питање зашто Јосип Броз Тито као званични генсек КПЈ није обавестио неком депешом Москву (Коминтерну) након 23. августа 1939. г. о колаборацији Стаљина и његове владе са немачким нацифашистичким окупатором? Тог дана је, наиме, потписан тзв. Рибентроп-Молотов пакт (или Хитлер-Стаљин пакт) између Москве и Берлина. До тада је Немачка окупирала неколико територија и држава као што су Чехословачка, Аустрија или област Мемела. Из неког непознатог разлога, ажурни Броз, који је за време Другог светског рата исцрпно извештавао Москву о „колаборацији“ (четника Драже Михаиловића) са окупатором на југословенском ратишту је заборавио да извести ту исту Москву о колаборацији Стаљина са окупатором потписану 23. августа 1939. г. Овај пропуст ће Броз поновити и марта 1943. г. када није известио Москву о потписаној колаборацији његових партизана са немачким окупатором као резултат „Мартовских преговора“. А споразум су потписали са партизанске стране Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит (ниједан Србин). Постоји и архивски документ – Пуномоћје за преговоре са Немцима (латиничним графемама), које је партизански Врховни штаб издао Кочи Поповићу (командант Прве пролетерске дивизије) 8. марта 1943. г. са печатом и потписом. Наравно, Броз за ове преговоре и потписан споразум није никада чуо (као ни за Голи оток) па стога није ни обавестио депешом Москву о потписаној колаборацији партизана са окупатором.

Гужвица наводи класичну брозомбијевску подметачину да Јасеновац наводно није „раније ослобођен“ од стране партизана јер је „био изузетно добро чуван и јер је његов географски положај практично онемогућавао успешан напад“. Као прво, партизани нису никада ни ослободили Јасеновац јер су у тај логор ушли када је већ био напуштен и добрим делом демолиран, а испред логора су намерно чекали неколико дана како би усташе могле да уклоне што више доказа о својим злоделима. Логор је релативно био добро чуван али ако се зна да су партизани имали чак 350.000 бораца 1943. г., према њиховим историографским писанијима, остаје нејасно зашто нису одвојили бар 10.000 бораца за ослобађање логора, а са овим бројем би га сигурно ослободили обзиром и да су били добро наоружани поготово након капитулације Италије када су дограбили велике количине оружја, муниције и другог ратног материјала од италијанских формација које су се предале на простору Југославије. Брозу је у току читавог рата било једино битно да освоји Србију са Београдом на коју је јуришао чак три пута (1941., 1943. и 1944. г.) али на Јасеновац или било који други усташки логор није ни једанпут. Где су све оне партизанске Бошко Бухе и Мирци и Славци са којима су се тако дичили, а који су јуришали и голим рукама на непријатељске (укључујући и усташке) одлично брањене положаје. Тако је на усташком бункеру и погинуо Бошко Буха (уколико је ова личност стварно и постојала) али ни један једини партизански Бошко Буха није никада јуришао ни на један једини усташки концлагер у коме су се клали Срби као животиње. А Тито је одлично знао шта се ради по тим логорима ако ништа друго бар од његових комуниста које је из истих ослободио разменом заробљеника.

Тврди се да је Јасеновац био лоциран на веома неприступачном терену што је опет релативно тачно па стога партизани иако су „помишљали“ нису ипак и покушали да логор нападну. Наравно, ако питате Гужвицу, Београд је у јесен 1944. г. био знатно слабије брањен од Јасеновца, а и налазио се на знатно приступачнијем терену за „ослобађање“ у односу на Јасеновац па су управо стога партизани из Босне, Лике, Баније, Кордуна кренули баш на Београд и то преко Неретве, Сутјеске и Дрине, а сам Јасеновац им се практично налазио пред носем. У зиму 1943. г. је маршрута преко Неретве била толико лака да су чак срушили и мост преко реке како би намерно отежали сами себи путешествије до Србије да им се након рата не би пребацивало да су се у рату проводили као у Дизниленду. Уосталом, ако је сам Јасеновац бар за партизане био довољно неприступачан и добро брањен, остали усташки логори сигурно нису били баш толико и неприступачни и добро брањени али се партизани нису одлучили да покушају да ослободе ниједан. Али Србију и Београд јесу. До њих је од Лике, Баније, Кордуна и Босне водила аутомагистрала и то преко војвођанских равница.

Партизани нису чак нападали ни саобраћајнице које су водиле до Јасеновца (железничке пруге) како би саботажама онемогућили довоз логораша али јесу након рата снимили дугометражни играни филм „Двобој за Јужну пругу“ – чист историографски фалсификат. По овом фалсификаторском филму, на основу (непостојећег) наређења Тита, његови партизани руше пруге Београд-Солун и Ниш-Истанбул да би се омело снабдевање немачких формација у Северној Африци и то на основу захтева Савезника. Међутим, у стварности Савезници од Тита нису тражили никакво рушење пруга по Србији већ од Драже Михаиловића чији су четници и вршили саботаже на споменутим пругама нити је Тито икада издао наређење за рушење тих пруга. Али није исто тако никада издао ниједно наређење за вршење саботажа на пругама у НДХ како би се спречио довоз логораша за ликвидацију по разним усташким логорима, а првенствено у Јасеновцу који је и изабран од стране усташке власти као логор смрти и због тога јер је био добро повезан пругом. У сваком случају, по титологији, партизани руше пруге по Србији да би помогли савезничку ствар у Африци али не руше пруге по НДХ како би смањили број жртава у усташким логорима. У стварности, на основу споразума из марта месеца 1943. г. са Немцима, партизани се обавезују да и „не помишљају“ да врше било какве саботаже на главној усташкој железничкој линији Загреб-Земун преко Славоније. Чак штавише, требали су да је чувају од четника Драже Михаиловића.

Где је Црвена армија?

Овде се, иначе, од стране југоброзомбија константно гура на маргину „совјетски фактор“ у сламању НДХ и ликвидирању Јасеновца јер је познато да је сам Броз тражио од Москве да Црвена Армија напусти територију Југославије пре дефинитивног пробоја Сремског фронта (наређење Генералштаба ЈА за пробој је издато 9. априла 1945. г.: Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, Druga knjiga, str. 425) тако да црвеноармејци нису допринели „ослобађању“ Загреба и Јасеновца обзиром да су из Југославије отишли прво за Мађарску па за Аустрију. Засигурно је да би Црвена Армија са својим тешким наоружањем и моћном артиљеријом скратила рат у Југославији као и функционисање Јасеновца. Међутим, Брозу је Стаљинова армија требала само за окупацију Србије али не и за докусуривање НДХ у што скоријем времену. Партизани, иначе, нису ни водили борбе за „ослобођење“ Загреба као ни Сарајева већ су у оба града само умарширали када су ови већ били уредно евакуисани од стране усташа. Исто као и у случају Јасеновца. Стога, захваљујући превеликој ажурности Броза да „ослободи“ НДХ као што је „ослободио“ Недићеву Србију, Павелићева нацифашистичка творевина је постојала и функционисала чак недељу дана након капитулације Немачке, тј. званичног завршетка рата у Европи.

Црвена армија је очигледно била Брозу потребна само за освајање Србије са Београдом али не и за ослобађање Загреба, Јасеновца и остатка НДХ. Испоставило се да је Србија у јесен 1944. г. била много боље брањена од Јасеновца или Загреба па је стога Броз тражио војну помоћ Москве за „ослобађање“ Србије коју је сам називао „непријатељском земљом“. За ослобађање Загреба и Јасеновца се Броз никада није обратио Москви за давање војне помоћи у виду Црвене армије на чијим се услугама Броз захвалио убрзо након освајања Београда и Србије. Тако је фактички НДХ постојала све до 15. маја 1945. г.

У неком од наредних јављања очекујемо „стручне“ коментаре Стефана Гужвице по  горе наведеним проблемским питањима југословенске историје у Другом светском рату.


Проф. Др Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Владислав Б. Сотировић и Гласник Овсишта (www.ovsishte.com) 2017

 


Изјава:

Одговорни уредник и власник електронско-информативног магазина ГЛАСНИК ОВСИШТА као и аутори текстова објављених на порталу www.ovsishte.com не сносе никакву моралну, материјалну или судско-правну одговорност за садржаје који се налазе на порталу.

Одговорни уредник и власник портала није правно-судски одговоран за садржаје који се налазе на екстерним порталима.

Рад портала се финансира од Ваших донација.

Срдачно Ваш,

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

sotirovic@global-politics.eu

 

Save

Save

Save

Save

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
Najveći problem sa Titom je što su njegov lik i delo i dalje ovejani misterijom i tajnom. Istoričari i istraživači poslednje dve i više decenija pokušavaju da osvetle ko je zaista bio Josip Broz, i šta je zapravo ostavio iza sebe. Piše Veljko Miladinović Datum: 25/05/2016 Dan mladosti, iliti Titov rođendan koji to nije, ali smo voleli tako da ga doživljavamo, praznik je za neizlečive jugonostalgičare koje nikada nije napuštala ljubav prema Titu. Posle dve i po decenije teške političko-ekonomske krize na „zapadnom Balkanu" - ah, kako bi de Tito prevrnuo u grobu da čuje ovaj izraz - popularnost „druga Starog" konstantno oživljava širom nekadašnje države sa šest buktinja. To nije samo odraz ideološke reinkarnacije komunizma ili socijalizma sam samoupravljanjem i ostalim derivatima. Zapravo, nema nikakve veze s tim. Istorijski otklon, i proteklo vreme "koje leči sve", nose sa sobom i tu nus pojavu relativizacije (i hipsterizacije) diktatorskih, totalitarnih ili autoritarnih sistema - ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица. Одломак из књиге „Голгота Раковичке парохије“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“. Ова и друге књиге ове издавачке куће могу да се купе у „Ризници Земун“, књижари задужбине манастира Хиландар, црквеним продавницама, књижарама Делфи, Лагуна, Вулкан. Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Серија од које се много очекивало, а која је већину гледалаца разочарала. Још од прве епизоде видело се да нешто не шти­ма: Југословенска војска приказана је кроз лик једног пијаног официра који не хаје за немачки напад, 6. априла 1941, док су комунисти приказани нападно афирмативно, и то чак по стереотипима из доба соцреализма 1950-тих година, које су и они сами превазишли. Меки повез, формат А-5, 160 страна, илустровано. Због прескупе поштарине за једну књигу, препоручујемо пакете са попустима. ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона. За поруџбине из иностранства молимо кликните ОВДЕ. САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ПРВИ ДЕО: КАКО ЈЕ НАСТАЛА СЕРИЈА? Далибор на Равној Гори . . . . . . . ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сахрана 8. маја 1980. године: Највећи скуп убица и диктатора
Многе од 124 државне делегације, у којима се налазило и 38 шефова држава или влада, чиниле су такве личности чије ступање на тло Србије, у најмању руку, не би требало да служи на понос На подсећање да је 4. маја пре 36 година “умро друг Тито“, један члан форума на сајту “Погледи“ одговорио је: “Тај још није умро“. И заиста, догађаји током сваког 4. маја подсећају нас на комунистичку паролу из 1980-тих година, која је гласила: “И после Тита – Тито“. Много воде је протекло Савом и Дунавом од тада, а судећи према водећим медијима, и даље се негује култ диктатора, који је у ствари био један од највећих непријатеља Србије у историји. Ове године, један од ретких изузетака је фељтон Пере Симића у “Новостима“ о мрачној Титовој улози у вези концентрационог логора Јасеновац. Иначе доминира афирмативно приказивање овог масовног убице и диктатора, уз несмањени темпо репризирања партизанских филмова, у којима је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем...) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави). Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Са 14 година сам доведена у Јасеновац
Милица Секулић (87) прича о масовном страдању Срба у Доњој Градини код Козарске Дубице, од усташа. ДЕВЕТ гробних поља на подручју Доње Градине код Козарске Дубице седам деценија опомињу и крију страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на најмонструознији начин убијено је 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила је бројне чланове породице. – То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са мајком и сестром. Покушала сам чак да побегнем, али сам одустала, јер нисам хтела мајку да оставим. Људе су трпали у вагоне, било је све заглавило од муке и јада. И мог оца су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Брозова Југословенска армија (касније Југословенска народна армија) са својим врховним командантом након завршетка рата у лето 1945. г. са немачко-нацистичким шлемовима: наставак колаборације са нацизмом и након завршетка рата
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине
„Јавна таjна“ коjу зна цео Нови Сад jе стрељање у Раjиноj шуми, у коjоj су 1944. године ослободиоци ликвидирали на стотине наjугледниjих грађана, оптужених да су били симпатизери четничког покрета ђенерала Драже Михаиловића. Делимична истина изронила jе марта 1991. из песка на бачкоj страни Дунава, у време копања канала за градски водовод. На делове људских скелета набасали су багери, али и оближња крда крава, напасана у близини изворишта. Укупно 250 пронађених људских костиjу, већ скоро две децениjе, на „реверс“ се чуваjу у депоима Градског музеjа у картонским кутиjама, без назнаке о њиховоj даљоj судбини. Али, то jе само мањи део истине о Раjиноj шуми, jер пронађене кости нађене су у две масовне гробнице коjе обухватаjу jедва 40 квадрата. Остало jе нетакнуто и неистражено jош око три хектара земљишта коjе покрива броjне НН гробнице. Неспорно, на основу неких докумената и сведочења родбине и познаника стрељаних Новосађана, показало се да су после ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Jугославија је била лажни рај
Мит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма. Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о „златним седамдесетим“ у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион „гастарбајтера“. И управо је за толико и пао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. Јасеновац је најважнији и најстрашнији логор истребљења који је формирала усташка диктатура. Његов „архитекта“, министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, признаће да је ту убијено 700.000 интернираних (1). Логор Јасеновац, 28км од Старе Градишке, припремљен је у мају 1941 (пре тога српски цивили убијани су клањем и бацањем у велебитске јаме, на острву Пагу, итд.). У почетку се логор састоји од барака које су подигли сами заробљеници; касније је проширен другим комплексом који се звао „Јасеновац 2″. У новембру 1941. изливањем река Саве и Струга потопљена су оба комплекса тако да су заробљеници присиљени да направе трећи; током ових радова око 650 људи, који нису били вични тешком раду, убили су усташки тамничари маљем и сјекиром. Јасеновац се дијели на четири дијела, који су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозомбијада
Брозомбиленд Народна власт Ко је финансирао аустроугарског каплара? Загорски Џек Трбосек Друже Тито ми ти се кунемо! Голи оток - омиљено летовалиште Јосипа Броза Тита Највећи син свих наших народа и народности: Од Србије је одвојио Војводину и КосМет а својој Хрватској прикључио Дубровник, Истру и отоке И после Тита - Кита! Јосип Броз Тито (1892.-1980. г.) као војник крваве 42. Вражје дивизије аустроугарске војске на положају у Западној Србији 1914. г. (лежи са упереном пушком) Партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита из Прве пролетерске бригаде заједно са усташама поглавника Анте Павелића из Црне легије у Босни априла 1942. г. Члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије Милован Ђилас (из Црне Горе) и партизански командант Коча Поповић (Цинцарин) заједно са немачким официрима и војницима за време “Мартовских преговора” 1943. г. (Босни и Херцеговина) када су се обе преговарачке стране договориле о билатералној колаборацији против Југословенске војске у Отаџбини Немачки војник Аугуст Хелер са партизанима Љубићког партизанског одреда у околини Чачка 1941. г. Демократски ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca, kafedžija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!!!. Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država. Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je značilo, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стравични злочини комуниста у Србији
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине, јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
*Комунистички терор и злочини: Голгота СПЦ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
*Фалсификати ТВ серије Равна Гора
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Титова сахрана 8. маја 1980. године: Највећи скуп убица и диктатора
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
*Са 14 година сам доведена у Јасеновац
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
“Краља Перу на бандеру”
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
*Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине
Jугославија је била лажни рај
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
Pasja groblja žrtava komunizma
Брозомбијада
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Развојни пут Вука Шнајдера
*Стравични злочини комуниста у Србији

Share