*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац

Како функционише новокомпонована титоистичка памфлет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској интернет страници можете да налетите на колумну званичног „историчара“-гласноговорника новопламених брозомбија Стефана Гужвице: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) у којој дотични „експерт“ покушава да побије моје тезе о стратешкој сарадњи југокомуниста са кроатоусташама како пре тако и за време Другог светског рата изнете у научним публикацијама:

“Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156;

“Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, pp. 119−144; и

“Антисрпски карактер Комунистичке партије Југославије” (“Anti-Serbian Character of the Comunist Party of Yugoslavia”), Serbian Studies Research, Vol. 3, No. 1, ISSN 2217-5210, 2012, Novi Sad, Serbia, pp. 73−88.

Све три публикације су у pdf формату доступне на мојој званичној интернет презентацији онако како су и објављене у стручним часописима: www.global-politics.eu/sotirovic.

У доњем тексту бисмо се критички осврнули на један део Гужвициних контратеза на моје тезе у вези са Јасеновцем. Тако Гужвица дословно пише:

Sve Sotirovićeve teze o Jasenovcu su ili neosnovane ili simplifikovane. Tvrdnja da partizani „nisu ni pomislili“ na pokušaj oslobađanja logora Jasenovac je potpuno neistinita. Tito u pismu Operativnom štabu NOP i DV za Bosansku krajinu od 31. marta 1942. traži da se ispita mogućnost napada na logor u Jasenovcu, a četiri dana kasnije o zverstvima u Jasenovcu izveštava i Kominternu.[23] Logor nije oslobođen ranije jer je bio izuzetno dobro čuvan i jer je njegov geografski položaj praktično onemogućavao uspešan napad.”

Друг Гужвица покушава да докаже да су наводно све моје тезе о Јасеновцу изнете у горе наведеним чланцима неосноване или пак упрошћене, а сам не доноси никакав опипљив и уверљив доказ да поткрепи ову своју памфлет-тезу.

Да пођемо редом.

Титоистички архиви и писање историографије

Гужвица тврди, побијајући моју тезу да Брозови партизани нису чак ни помислили да ослободе јасеновачки логор смрти, да постоји некакво писмо друга Броза Оперативном штабу НОП и ДВ за Босанску крајину од 31. марта 1942. г. па се наводно у том писму тражи да се испита могућност напада титоистичких формација на логор у Јасеновцу ради његовог ослобођења. Броз је био за Гужвицу тако родољубиво- патриотски настројен да је четири дана након овог писма чак известио и Коминтерну о зверствима у Јасеновцу! Дакле, за југоброзомбије ово писмо од 31. марта 1942. г. и порука послата Коминтерни четири дана касније су круцијални докази да су Броз и партизански руководиоци-команданти око њега ипак „помислили“ да ослободе Јасеновац. Као повесни источник за ова два документа Гужвица нам наводи библиографску јединицу: Slavko Komarica, Slavko Odić, Zašto Jasenovac nije oslobođen, (Zagreb: Meditor-prom, 2008), str. 71−72. Дакле, наводи се секундарна литература, а не примарни повесни источници типа архивске грађе, итд. Сама библиографска јединица је дискутабилна обзиром да очито има за циљ политикантско оправдавање партизана за неактивности у вези са ослобођењем Јасеновца. Од друга Гужвице смо очекивали знатно више, нпр., стављање на увид скенираних докумената из архива на које се сам позива или бар у најгорем случају навођење истих из нпр. фабулозних Зборника докумената и података о народно-ослободилачком рату народа и народности Југославије у 14 томова (Београд, 1949−1985). Наравно, за праве историографе је добро познато да је добар део ових „зборничких“ докумената са тачке њихове аутентичности веома проблематичан као и то да је један део овог зборничког фонда који се односи на сам рат настао након рата по разноразним канцеларијама ОЗНЕ што није искључен случај и са ова два документа на која се позива Гужвица, тј. Комарица и Одић.

Знајући југокомунисте, њихову тактику и пре свега њихов бандитско-гангстерски и бескрупулозан начин наступања на политичкој сцени, није нимало невероватно да је тачна још увек формално непотврђена информација да су након рата нове комунистичке власти скупиле једну групу официра југословенске краљевске војске која се вратила из заточеништва углавном из Немачке, а која је имала „патриотски“ задатак да пише ратне дневнике партизанских јединица као и друга потребна документа којима су се доказивали ратни напори Брозових јединица за „револуционарно ослобађање“ земље, а пре свега њихова тобожња борба против окупатора и тзв. домаћих квислинга. Овај преписивачки кружок је био смештен у Београду на месту где је касније подигнута зграда ВМА (Милослав Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, Београд: UNA PRESS, 2010, стр. 12). Проблем за комунисте је био у томе што су њихове јединице у току рата руковођене махом од нестручних и полуписмених кадрова па стога (комплетне) ратне дневнике нису ни водили, а без тих дневника је немогуће формално доказати кретање, тј. борбу, истих. Такви послератни дневници и друга слична преписивачка документа су наравно убачени у оригиналну архивску грађу коју разноразне Гужвице узимају здраво за готово као аутентично-оригиналне повесне источнике као, нпр., она наводна писма Драже Михаиловића Алојзију Степинцу ради четничко-усташке сарадње против партизана (тј. Брозове ЈА) из априла 1945. г. Комунисти су сврху ових писама објашњавали тако што је Степинац требао да буде Михаиловићев посредник код поглавника Анте Павелића како би се ова сарадња углавила. Та писма Степинцу су фалсификати али брозомбијима одлично служе за доказивање својих теза. На жалост, та писма Степинцу као аутентична је користио и нешто озбиљнији играч у југословенској историографији о Другом светском рату – Богдан Кризман. Чак и по чистој логици ствари, ова писма су просто „невероватна“: замислите Дражу Михаиловића на самом крају рата да се компромитује нудећи сарадњу усташама против којих се борио четири године и које је јавно жигосао као кољаче српског народа!

Спирање моралне љаге са биографије КПЈ

Да пођемо од тактичке претпоставке да је партизанско руководство на челу са „врховним командантом“, аустроугарским капларом, стварно и упутило дотично писмо о преиспитивању могућности напада на Јасеновац као и да је послало депешу Коминтерни о стварном стању у Јасеновцу. То је за титоисте довољан доказ да су комунисти-партизани „помислили“ да ослободе Јасеновац, а можда и неки други усташки логор смрти којих је било чак 20 на простору НДХ. Када је писмо послато? 31. марта 1942. г.! А зна се да је НДХ створена 10. априла 1941. г. и да су усташе одмах кренуле у спровођење „коначног решења“ српског питања дуљем липе њине. Само је, према америчким изворима, до августа 1941. г. побијено око 200.000 Срба у НДХ. Ако су комунисти и „помислили“ да ослобађају Јасеновац или неки други усташки концлагер, касно су се сетили. А и када су се сетили нису баш ништа конкретно предузели, а времена и прилика је било на претек. Брозу је далеко важније било да ратује против четника Драже Михаиловића него да ослобађа Јасеновац који, иначе, нико и није ослободио јер је логор уредно напуштен од стране усташа пре него што су га довели у ред за масмедије. Додатно сређивање логора је уследило од стране партизана и локалног пучанства који су логор демолирали и тако је од њега данас остала ливада за пикник.

Иначе смо од стране југокомуниста, као „једине патриотске групације која је повела народ у борбу за ослобођење“ очекивали много конкретније акције које би касније друг Гужвица могао да наведе као доказ да је нетачна моја теза да партизани нису ни „помислили“ да ослобађају Јасеновац сем горе наведеног писма Оперативном штабу НОП и ДВ за Босанску крајину, а које титолозима служи за спирање моралне љаге са званичне биографије КПЈ и брозове партизанштине предвођене истом.

Кад смо већ код Брозових депеша Москви о стању ствари на југословенском ратишту, о покољима Срба у НДХ се једва на прсте једне руке могу избројати депеше за разлику од оних у којима се износе „информације“ о колаборацији четника Драже Михаиловића са окупатором. Што се тиче питања сарадње са окупатором, као што је добро познато, Броз и његова инфослужба су слали сијасет депеша Москви о „сарадњи“ „четника“ Драже Михаиловића са окупатором. Војска ђенерала Михаиловића се у овим депешама никада не назива њеним правим и званичним именом – Југословенска војска у Отаџбини јер би јој се на тај начин признао легитимитет борбе за ослобођење земље. На другој страни, југокомунисти су своје нелегалне и бандитске паравојне формације у својим документима углавном називали „народноослободилачка“ војска, итд. Овде се поставља питање зашто Јосип Броз Тито као званични генсек КПЈ није обавестио неком депешом Москву (Коминтерну) након 23. августа 1939. г. о колаборацији Стаљина и његове владе са немачким нацифашистичким окупатором? Тог дана је, наиме, потписан тзв. Рибентроп-Молотов пакт (или Хитлер-Стаљин пакт) између Москве и Берлина. До тада је Немачка окупирала неколико територија и држава као што су Чехословачка, Аустрија или област Мемела. Из неког непознатог разлога, ажурни Броз, који је за време Другог светског рата исцрпно извештавао Москву о „колаборацији“ (четника Драже Михаиловића) са окупатором на југословенском ратишту је заборавио да извести ту исту Москву о колаборацији Стаљина са окупатором потписану 23. августа 1939. г. Овај пропуст ће Броз поновити и марта 1943. г. када није известио Москву о потписаној колаборацији његових партизана са немачким окупатором као резултат „Мартовских преговора“. А споразум су потписали са партизанске стране Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит (ниједан Србин). Постоји и архивски документ – Пуномоћје за преговоре са Немцима (латиничним графемама), које је партизански Врховни штаб издао Кочи Поповићу (командант Прве пролетерске дивизије) 8. марта 1943. г. са печатом и потписом. Наравно, Броз за ове преговоре и потписан споразум није никада чуо (као ни за Голи оток) па стога није ни обавестио депешом Москву о потписаној колаборацији партизана са окупатором.

Гужвица наводи класичну брозомбијевску подметачину да Јасеновац наводно није „раније ослобођен“ од стране партизана јер је „био изузетно добро чуван и јер је његов географски положај практично онемогућавао успешан напад“. Као прво, партизани нису никада ни ослободили Јасеновац јер су у тај логор ушли када је већ био напуштен и добрим делом демолиран, а испред логора су намерно чекали неколико дана како би усташе могле да уклоне што више доказа о својим злоделима. Логор је релативно био добро чуван али ако се зна да су партизани имали чак 350.000 бораца 1943. г., према њиховим историографским писанијима, остаје нејасно зашто нису одвојили бар 10.000 бораца за ослобађање логора, а са овим бројем би га сигурно ослободили обзиром и да су били добро наоружани поготово након капитулације Италије када су дограбили велике количине оружја, муниције и другог ратног материјала од италијанских формација које су се предале на простору Југославије. Брозу је у току читавог рата било једино битно да освоји Србију са Београдом на коју је јуришао чак три пута (1941., 1943. и 1944. г.) али на Јасеновац или било који други усташки логор није ни једанпут. Где су све оне партизанске Бошко Бухе и Мирци и Славци са којима су се тако дичили, а који су јуришали и голим рукама на непријатељске (укључујући и усташке) одлично брањене положаје. Тако је на усташком бункеру и погинуо Бошко Буха (уколико је ова личност стварно и постојала) али ни један једини партизански Бошко Буха није никада јуришао ни на један једини усташки концлагер у коме су се клали Срби као животиње. А Тито је одлично знао шта се ради по тим логорима ако ништа друго бар од његових комуниста које је из истих ослободио разменом заробљеника.

Тврди се да је Јасеновац био лоциран на веома неприступачном терену што је опет релативно тачно па стога партизани иако су „помишљали“ нису ипак и покушали да логор нападну. Наравно, ако питате Гужвицу, Београд је у јесен 1944. г. био знатно слабије брањен од Јасеновца, а и налазио се на знатно приступачнијем терену за „ослобађање“ у односу на Јасеновац па су управо стога партизани из Босне, Лике, Баније, Кордуна кренули баш на Београд и то преко Неретве, Сутјеске и Дрине, а сам Јасеновац им се практично налазио пред носем. У зиму 1943. г. је маршрута преко Неретве била толико лака да су чак срушили и мост преко реке како би намерно отежали сами себи путешествије до Србије да им се након рата не би пребацивало да су се у рату проводили као у Дизниленду. Уосталом, ако је сам Јасеновац бар за партизане био довољно неприступачан и добро брањен, остали усташки логори сигурно нису били баш толико и неприступачни и добро брањени али се партизани нису одлучили да покушају да ослободе ниједан. Али Србију и Београд јесу. До њих је од Лике, Баније, Кордуна и Босне водила аутомагистрала и то преко војвођанских равница.

Партизани нису чак нападали ни саобраћајнице које су водиле до Јасеновца (железничке пруге) како би саботажама онемогућили довоз логораша али јесу након рата снимили дугометражни играни филм „Двобој за Јужну пругу“ – чист историографски фалсификат. По овом фалсификаторском филму, на основу (непостојећег) наређења Тита, његови партизани руше пруге Београд-Солун и Ниш-Истанбул да би се омело снабдевање немачких формација у Северној Африци и то на основу захтева Савезника. Међутим, у стварности Савезници од Тита нису тражили никакво рушење пруга по Србији већ од Драже Михаиловића чији су четници и вршили саботаже на споменутим пругама нити је Тито икада издао наређење за рушење тих пруга. Али није исто тако никада издао ниједно наређење за вршење саботажа на пругама у НДХ како би се спречио довоз логораша за ликвидацију по разним усташким логорима, а првенствено у Јасеновцу који је и изабран од стране усташке власти као логор смрти и због тога јер је био добро повезан пругом. У сваком случају, по титологији, партизани руше пруге по Србији да би помогли савезничку ствар у Африци али не руше пруге по НДХ како би смањили број жртава у усташким логорима. У стварности, на основу споразума из марта месеца 1943. г. са Немцима, партизани се обавезују да и „не помишљају“ да врше било какве саботаже на главној усташкој железничкој линији Загреб-Земун преко Славоније. Чак штавише, требали су да је чувају од четника Драже Михаиловића.

Где је Црвена армија?

Овде се, иначе, од стране југоброзомбија константно гура на маргину „совјетски фактор“ у сламању НДХ и ликвидирању Јасеновца јер је познато да је сам Броз тражио од Москве да Црвена Армија напусти територију Југославије пре дефинитивног пробоја Сремског фронта (наређење Генералштаба ЈА за пробој је издато 9. априла 1945. г.: Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, Druga knjiga, str. 425) тако да црвеноармејци нису допринели „ослобађању“ Загреба и Јасеновца обзиром да су из Југославије отишли прво за Мађарску па за Аустрију. Засигурно је да би Црвена Армија са својим тешким наоружањем и моћном артиљеријом скратила рат у Југославији као и функционисање Јасеновца. Међутим, Брозу је Стаљинова армија требала само за окупацију Србије али не и за докусуривање НДХ у што скоријем времену. Партизани, иначе, нису ни водили борбе за „ослобођење“ Загреба као ни Сарајева већ су у оба града само умарширали када су ови већ били уредно евакуисани од стране усташа. Исто као и у случају Јасеновца. Стога, захваљујући превеликој ажурности Броза да „ослободи“ НДХ као што је „ослободио“ Недићеву Србију, Павелићева нацифашистичка творевина је постојала и функционисала чак недељу дана након капитулације Немачке, тј. званичног завршетка рата у Европи.

Црвена армија је очигледно била Брозу потребна само за освајање Србије са Београдом али не и за ослобађање Загреба, Јасеновца и остатка НДХ. Испоставило се да је Србија у јесен 1944. г. била много боље брањена од Јасеновца или Загреба па је стога Броз тражио војну помоћ Москве за „ослобађање“ Србије коју је сам називао „непријатељском земљом“. За ослобађање Загреба и Јасеновца се Броз никада није обратио Москви за давање војне помоћи у виду Црвене армије на чијим се услугама Броз захвалио убрзо након освајања Београда и Србије. Тако је фактички НДХ постојала све до 15. маја 1945. г.

У неком од наредних јављања очекујемо „стручне“ коментаре Стефана Гужвице по  горе наведеним проблемским питањима југословенске историје у Другом светском рату.


Проф. Др Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Владислав Б. Сотировић и Гласник Овсишта (www.ovsishte.com) 2017

 


Изјава:

Одговорни уредник и власник електронско-информативног магазина ГЛАСНИК ОВСИШТА као и аутори текстова објављених на порталу www.ovsishte.com не сносе никакву моралну, материјалну или судско-правну одговорност за садржаје који се налазе на порталу.

Одговорни уредник и власник портала није правно-судски одговоран за садржаје који се налазе на екстерним порталима.

Рад портала се финансира од Ваших донација.

Срдачно Ваш,

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

sotirovic@global-politics.eu

 

Save

Save

Save

Save

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
Од самог почетка “демократских промена“ 1990. године, невоља је била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст… Велику и лепу кућу Сотировића у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи, у њој данас живи мајка Зорана Ђинђића. Драгољуба Мићуновића су као комунисту пребацили у разред више у гимназији. ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Демократска странка је некада, по природи ствари, била антикомунистичка. Њен председник др Милан Грол био је у истој влади са генералом Дражом Михаиловићем, секретар др Брана Ивковић био је на Равној Гори, председник Демократске омладине Милија Јанићијевић био је истакнути Дражин сарадник, члан председништва и народни посланик др Драгић Јоксимовић бранио је Дражу на суду, итд. Међутим, када је последњих дана 1989. године обнављана Демократска странка, на скупу су доминирали комунисти попут Милована Ђиласа, Добрице Ћосића и Драгољуба Мићуновића, као и потомци истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Писац Борислав Пекић, који је као демократски омладинац робијао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca, kafedžija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!!!. Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država. Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je značilo, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
Титологијом за ренесансу Титославије У намери да повампире титолошке фалсификате о КПЈ/СКЈ као и улози ове гангстерске политичке организације у повести „народа и народности Југославије“, носталгични југоброзомбии окупљени око памфлетско-пропагандног новокомунистичког портала „Novi plamen“ (www.noviplamen.org) и предвођени псеудоповесничарем Стефаном (Стипетом?) Гужвицом изигравајући знанствене академске раднике константно покушавају да протуре старе фалсификат-тезе југословенске антинаучне историографије познате као „титологије“ из доба Титославије – обећане земље једног аустроугарског каплара из хрватског Загорја. Носталгија као психолошка појава или стање духа сама по себи није опасна али јесте уколико је заснована на нереалној и лажној идеологизацији онога за чим се тугује, а то су у овом случају новопламеног Гужвице и његових југоброзомби другова са истог памфлетског портала она „добра стара Брозова времена“ која су нам омогућили његова КПЈ/СКЈ, а чија је званична титоистичка титологија препуна повесних фалсификата и исполитизованих интерпретација којих се новопламени југоброзомбии још увек „држе као пијан плота“. Овде се конкретно ради о памфлетској пљувачини Стефана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
Najveći problem sa Titom je što su njegov lik i delo i dalje ovejani misterijom i tajnom. Istoričari i istraživači poslednje dve i više decenija pokušavaju da osvetle ko je zaista bio Josip Broz, i šta je zapravo ostavio iza sebe. Piše Veljko Miladinović Datum: 25/05/2016 Dan mladosti, iliti Titov rođendan koji to nije, ali smo voleli tako da ga doživljavamo, praznik je za neizlečive jugonostalgičare koje nikada nije napuštala ljubav prema Titu. Posle dve i po decenije teške političko-ekonomske krize na „zapadnom Balkanu" - ah, kako bi de Tito prevrnuo u grobu da čuje ovaj izraz - popularnost „druga Starog" konstantno oživljava širom nekadašnje države sa šest buktinja. To nije samo odraz ideološke reinkarnacije komunizma ili socijalizma sam samoupravljanjem i ostalim derivatima. Zapravo, nema nikakve veze s tim. Istorijski otklon, i proteklo vreme "koje leči sve", nose sa sobom i tu nus pojavu relativizacije (i hipsterizacije) diktatorskih, totalitarnih ili autoritarnih sistema - ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
1. Југославија је многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који чини само 39 одсто целокупног становништва Југославије. Остали народи, који заједно представљају велику већину становништва више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације. 2. Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија о јединственом троименом народу Срба, Хрвата и Словенаца, јесте само маска за великосрпски империјализам. 3. Задатак је КПЈ да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима и за самоопредељење народа, да подстиче народноослободилачке покрете стално тежећи да те покрете извуче испод утицаја буржоазије и да их повеже с општом борбом радних маса против буржоазије и капитализма. 4. Пошто у Југославији постоји масовни покрет против националног угњетавања у свим његовим облицима, масовни покрет за право на самоопредељење, национално питање има актуелно и оштро обележје и непосредно дотиче интересе радних маса. 5. Због тога се општа парола у вези ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кочини Кочићи
Пре једно добрих десет година, један мој познаник, у необавезном разговору саопшти крајње уверљиво, да је једини чист и поштен комуниста човек или човек комуниста друг Коча Поповић, наш Србин човек, из богате буржујске београдске фамилије. “Замисли он је народу поклонио сву своју имовину“. Нисам посебно улазила у расправу. А све из жеље да не заподевам кавгу, тако својствену нама. А и да избегнем да другима у друштву буде непријатно. Овај разговор сам послала у мождану фиоку и оног, последњег пута када се славило ослобађање (читај окупирање српске нам престонице. Бомбардоване око педесет пута у историји) 1944 године. Тог дана, јунак нашег доба са почетка текста, добио је и своју улицу у родном му Београду. Улица Загребачка преименована је. Сада се сетих, како је том приликом, млади јуловски стрелац који је некада фурао имиџ Ернеста Геваре, познатијег као Че, изјавио да Коча јесте грешио али нико није безгрешан (чак и ако је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље
Филм о догађајима од 25. маја 1944. године, попут осталих партизанских филмова, апсолутно фалсификује чињенице. Међутим, као и у другим случајевима, телевизије – у овом случају Б 92 – у најавама пишу да се све заиста тако одиграло, чиме настављају комунистичку пропаганду, мада наводно сада живимо у демократском поретку. Шта се, дакле, заиста дешавало у Дрвару? Дрвар, 25. маја 1944. Немци са заплењеном униформом Ј. Б. Тита Пролећа 1944. године комунистички и западни медији надметали су се у преувеличавању бројног стања и борбене вредности југословенских партизана. Совјетска амбасада у Вашингтону у свом билтену за 1. јун пренела је чланке Милована Ђиласа и члана његове мисије у Москви, ‘‘генерала’‘ Ивановића, објављене у ‘‘Правди’‘. Ђилас је писао да су југословенски партизани до тада убили чак 300.000 Немаца, док су они притом имали 100-120.000 палих бораца. Такође је писао: ‘‘Прекаљених 300.000 бораца под командом маршала Тита држе положаје у срцу Балканског полуострва’‘. Ни Ивановић није имао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србоцидом у ЕуроТитославију
Недавном одлуком тзв. Међународног суда правде у Хагу о дизнилендском карактеру крвавог растурања Титославије 1990-тих требало би вероватно да се стави тачка на хрватски србоцид у 20-том столећу на просторима Павелић-Брозове Велике Хрватске зарад даљег мирног проширења Европске Уније (ЕУ) и на остатку брдовитог Балкана. Да се потсетимо да је дотични суд пресудио да Србија није починила агресију над Хрватском нити је Хрватска спровела етничко чишћење над (правно гледано) својим сопственим грађанима српске националности. Дакле, и једни и други су се деведесетих играли Дизниленда, а сада је дошло време да се закопају све ратне секире, изврши опште помирење и настави са Drang nach Оsten-ом ЕУ (и наравно НАТО) на остатак Балкана ради његове демократизације и либерализације. Остало је још само да се Београд и Загреб успут договоре о корекцији међудржавне границе на Дунаву (ако питате Банске дворе најбоље је по принципу ХДЗ: „Хрватска до Земуна“ ).  У сваком случају, проширење ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Frankfurter algemajne cajtung piše da Hrvatska i Slovenija više ne veličaju Josipa Broza Tita koga taj list naziva “jednim od najvećih masovnih ubica 20. veka”. Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung piše kako “Hrvatska i Slovenija više ne žele da slave herojskog vođu”. Novinar Karl-Peter Švarc piše da je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović, kada je stupila na dužnost, odstranila iz službene vile na Pantovčaku Titovu bistu, zato što, kao što je rekla “odbija da identifikuje komunističkog diktatora sa hrvatskim antifašizmom”. – Na reakciju hrvatske levice nije trebalo dugo čekati. Bivši predsednik Josipović je kritikovao taj potez kao loš politički signal, a socijaldemokratski premijer Zoran Milanović je optužio predsednicu da odstranjivanjem Titove biste manipuliše istoriju – piše novinar. – Sporna je i agenda Kolinde Grabar-Kitarović na godišnjicu završetka rata – 26. aprila je učestvovala na komemorativnoj svečanosti u Jasenovcu; tamo su ubijene hiljade Jevreja i Srba. Zvanična proslava Dana pobede se održava pod njenim pokroviteljstvom 9. maja ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
*КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
*Кочини Кочићи
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље
*Србоцидом у ЕуроТитославију
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
*Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
*За злочин… казна!
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед

Share