*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“

Титологијом за ренесансу Титославије

У намери да повампире титолошке фалсификате о КПЈ/СКЈ као и улози ове гангстерске политичке организације у повести „народа и народности Југославије“, носталгични југоброзомбии окупљени око памфлетско-пропагандног новокомунистичког портала „Novi plamen“ (www.noviplamen.org) и предвођени псеудоповесничарем Стефаном (Стипетом?) Гужвицом изигравајући знанствене академске раднике константно покушавају да протуре старе фалсификат-тезе југословенске антинаучне историографије познате као „титологије“ из доба Титославије – обећане земље једног аустроугарског каплара из хрватског Загорја.

Носталгија као психолошка појава или стање духа сама по себи није опасна али јесте уколико је заснована на нереалној и лажној идеологизацији онога за чим се тугује, а то су у овом случају новопламеног Гужвице и његових југоброзомби другова са истог памфлетског портала она „добра стара Брозова времена“ која су нам омогућили његова КПЈ/СКЈ, а чија је званична титоистичка титологија препуна повесних фалсификата и исполитизованих интерпретација којих се новопламени југоброзомбии још увек „држе као пијан плота“.

Овде се конкретно ради о памфлетској пљувачини Стефана Гужвице на порталу „Novog plamena“ у виду текста под насловом „O „saradnji“ komunista i ustaša“, а који се иначе највећим делом бави мојим наводно псеудоисториографским писањем о југокомунистима и нарочито антисрпском карактеру КПЈ/СКЈ као и колаборацији Брозових партизана са Павелићевим усташама у Другом светском рату. Овај идеолошко-политички памфлет у целости можете прочитати на следећем линку: http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa.

У доњем тексту бих желео да одреагујем у најосновнијим цртама на ову памфлетску бљувотину новопламених брозомбија обзиром да се иста већ увелико шири, тј. преобјављује, по разноразним сличним брозомбијевским порталима на интернету у циљу ширења носталгије за антисрпском и великохрватском Титославијом. Опширније реаговање је у току писања и биће публиковано у најскоријем времену.

Тактика југоброзомбијевског обрачуна са неистомишљеницима

Аутор текста, (не)извесни Стефан Гужвица, још пре допуштања читаоцима да се упознају са истим пресуђује ad hoc ко је ко и шта је шта тако да се још на самом почетку текста читаоцима дају политичко-идеолошко „исправне“ смернице у правцу допуштеног размишљања и коначног верификовања самог чланка који очито да има за једини тактички циљ да морално и академски дезавуише ауторе којима се бави, тј. критикује. Оваква партијско-политичка методологија обрачуна са свим неистомишљеницима, политичким противницима и националним непријатељима је добро позната ставка у начину револуционарне борбе југословенских комуниста још од самог оснивања КПЈ на Вуковарском конгресу од скоро пре једног столећа (20.−25. јун 1920. г.). Дакле, југокомунисти користе једну те исту револуционарну тактику у наративној борби против својих неистомишљеника читав један век, а та тактика се управо састоји од изношења замена теза још пре почетка било какве расправе као и директних напада и наративног блаћења противника у морално-политичком контексту. На овај начин се код недовољно упућеног обичног света, тј. „широких народних маса“, ствара вештачки утисак стручне некомпетентности и моралне искварености нападнутог противника – ефекат који су титоисти одлично искористили (тј. злоупотребили) у својој револуционарној борби за преотимање власти у читавој Југославији ради увођења антисрпске и пре свега антисрбијанске диктатуре и терора. Тако се титоистички метод моралне и стручне деградације неистомишљеника уз подметање ноторних лажи у тактичком виду замена политичко-историјских теза показао, уз помоћ физичког терора и репресије државно-полицијског апарата, као крајње плодотворан у функцији испирања мозгова грађана послератне Титославије али пре свега Срба и грађана Србије који су одувек аустроугарском каплару били не само кост у грлу већ пре свега главни изворник његове политичко-идеолошке шизофреније којом се инфицирао у србофобичној Двојној Монархији.

Јосип Броз Тито, на чији рачун не постоји ни једно једино слово на порталу „Novog plamena“, је своју римокатоличко-франкофуртимашку србофобију конкретно испољио још 1914.−1915. г. ратујући на територији окупиране Западне Србије у аустроугарском плавом мундиру као припадник злогласне и крволочне хрватске домобранске „Vražje divizije“, а за то своје војевање зарадио подофицирско унапређење и ордење од цара Фрање Јосифа I. На место злочина из Првог светског рата, Броз се вратио 1941. г. да настави тамо где је стао 1915. г. Наравно, на једном порталу типа „Novog plamena“ овакве фактографске пикантерије из вођине биографије нећете никада наћи али хоћете морално-стручну деградацију и дезавуисање оних аутора који се баве историографијом, а не историјом „југословенских народа и народности“. Читава поента портала „Novog plamena“ и јесте у томе да његови аутори-сарадници, типа Стефана Гужвице, не разликују, или још боље речено не желе да разликују, (званичну дневнополитичку) историју од (критичке идеолошки необојене) историографије јер им то и није домаћи дневнополитички задатак за који добијају хонораре нити им се уклапа у идеолошко-политичку концепцију портала.

Докази о антисрпском карактеру КПЈ/СКЈ

За друга Гужвицу су дакле сви који сумњају у националну (тј. антисрпску) политику КПЈ/СКЈ једноставно националисти и фалш-знанственици који се баве грубим фалсификовањем повесних извора и већ „доказаних“ чињеница (од стране Брозове титологије).

Овде бисмо титолошким друговима и другарицама навели само основне и конкретне доказе (top ten) о антисрпској политици КПЈ/СКЈ, а који су већ постали неспорни у круговима критичких историографа који су раскрстили са политичко-идеолошким подметачинама Гужвицине квазинаучне титологије и Брозове револуционарне партизанштине:

  • Југокомунисти око Броза су се одувек борили за што већу (Брозову отаџбину) Хрватску и што мању Србију у којој је Броз ратовао у Првом светском рату као припадник хрватске домобранске „Vražje divizije“ (претече Францетићеве усташко-кољачке „Crne legije“ из Другог светског рата). Познато је да је неколико солдата „Vražje divizije“ касније приступило усташком покрету. Иначе, 42. Домобранска пешачка дивизија, позната као „Вражја“, борила се 1914. г. у Срему, Бици на Церу и Бици на Колубари, а делови те дивизије (25. пук у коме је био и Јосип Броз) су остали у Србији све до јануара 1915. г. када су пребачени у Галицију. Какву сте политику могли да очекујете од једног „вражијег“ Броза двадесетак година касније када се докопао функције генсека КПЈ?
  • Јосип Броз Тито као генсек КПЈ је (врло вероватно у договору са усташким поглавником у Загребу) прешао у лето 1941. г. из главног града НДХ у Београд и Западну Србију како би организовао устанак против окупатора како то стоји у званичним титолошким историјама. Међутим, прави циљ дизања оваквог устанка у Србији није била никаква борба против окупатора већ намерно изазивање и провоцирање немачких окупационих снага за вршење масовних одмазда над србијанским цивилима по пропорцији 100 цивила за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника. Наравно, Броз није организовао устанак у Хрватској против усташких кољача ради спасавања српских цивила већ је прешао Дрину да изазива масовне егзекуције над цивилима у Србији. Тако су Павелић и Броз поделили 1941. г. подручје Југославије на две зоне сатирања Срба: усташе западно од Дрине, а комунисти источно од Дрине. Велики број партизана је у лето 1941. г. дошао управо са простора НДХ у Србију да диже устанак а њихово национално порекло се тактички скривало од стране титологије. Тако Стефан Филиповић није био никакав Стефан већ Стјепан што је врло вероватно и у случају Стефана Гужвице. Ко су и шта су Стјепани или Стипани, познато је.
  • Такозвани „устанак“ народа Србије од 7. јула 1941. г. против окупатора је био почетак чистог грађанског рата који су отпочели Брозови комунисти тако што су тог дана у Белој Цркви убили српског жандарма, а не немачког или неког другог окупационог војника (мађарског или бугарског). На подручју НДХ комунисти не предузимају никакве операције против усташа, Немаца или Италијана, а устанак српског народа на подручју усташке НДХ из јуна (не јула него баш из јуна) 1941. г. нема никакве везе са комунистима који су тада били у пакту са Хитлером.
  • Константна директна и индиректна колаборација Брозових партизана са Павелићевим усташама у току читавог рата на подручју НДХ је најчвршћи и необориви доказ антисрпске политике КПЈ и тзв. НОВЈ. О дотичној колаборацији директно говори и реномирани словеначки повесничар Јоже Пирјевец (кога иначе камарад Гужвица цитира у свом горњеспоменутом и наведеном идеолошко-политичком памфлету само онда када му је потребан за доказивање својих теза), нпр.: Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I deo, Beograd: Laguna, 2013, str. 180−183. О директној и недвосмисленој колаборацији Брозових партизана са немачко-нацистичким окупатором постоји и необориви аутентично-оригинални архивски документ из Војног архива у Београду на немачком језику и откуцан на писаћој машини. У горњем десном углу документа стоји да је настао у Горњем Вакуфу 11. марта 1943. г. док у његовом доњем десном углу стоје аутографи три Брозова преговарача и углављивача колаборацијског споразума са немачким нацистима против Југословенске војске у Отаџбини ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Факсимил документа је објављен у: Перо Симић, Тито, феномен 20. века, Београд: Службени гласник, 2011, стр. 188. Друг Гужвица, наравно, није упознат са овим и оваквим документима па их стога и не наводи у свом паланачком памфлету што јасно говори о његовој академско-професионалној „стручности“ и добрим знанственим намерама бављења историјом „народа и народности Југославије“ у Другом светском рату (и шире).
  • Након окупације Србије у јесен 1944. г. титоисти спроводе масован терор и ликвидације цивилног становништва тако да је у наредне две године побијено најмање 70.000 србијанских грађана, а можда и читавих 100.000 (видети збирку докумената: Срђан Цветковић, У име народа!: Илустрована енциклопедија политичке репресије у Србији 1944−1953, Београд: Историјски музеј Србије−Evro-Giunti, 2014; рецензенти: Др Коста Николић и Др Владимир Петровић). Само у Београду су титоисти ликвидирали више „народних непријатеља“ него у читавој Брозовој отаџбини Хрватској. Познато је да је сам Броз пред инвазију на Србију од стране прекодринске партизанштине својим командантима и саборцима изјавио у виду политичке директиве да се у Србији имају понашати као у „непријатељској земљи“. Није нам познато да је такву изјаву својим партизанима Броз икада изрекао у вези са Хрватском. Комунистички терор у „ослобођеној“ Југославији је био национално-географски асиметричан јер је Србија убедљиво највише страдала у обрачуну Брозове партизанштине са „народним и класним непријатељем“. Ова политика асиметријске диспропорције се такође односи и на случај Голог отока на коме је убедљиво највише заточеника било управо српске националности.
  • Премештање 70 фабрика из Србије у Хрватску и Словенију непосредно након Другог светског рата сигурно није био чин политике „братства и јединства“ већ чист акт мржње према Србији и Србима. Оваквом политиком се намерно уништавала индустријска инфрастуктура Србије док се на другој страни у Хрватској и Словенији иста знатно квалитативно побољшавала. Међутим, треба нагласити да политика југокомуниста оријентисана на уништавање србијанског индустријског фонда датира још из времена Другог светског рата када је 1944. г. Јосип Броз Тито лично издавао жеље и поздраве Великој Британији у вези бомбардовања „непријатељских“ циљева у Југославији или је пак обавезно те жеље и поздраве других лично одобравао. Тако је 6. септембра 1944. г. (на рођендан југословенског краља Петра Другог Карађорђевића) скоро са земљом сравњен Лесковац (као и Подгорица у то време) који је бар до тада био познат као „српски Манчестер“. На овај начин је знатно уништена србијанска индустријска инфраструктура у граду који су, иначе, 29. августа 1944. г. ослободиле формације ЈВуО Драже Михаиловића савладавши непријатељски гарнизон сачињен од Немаца и Шиптара и освојивши притом богат ратни плен. Ово бомбардовање Лесковца је тражио Коча Поповић, а Броз одобрио. На овај начин стартне позиције развитка југословенских република након рата нису биле нимало исте, тј. равноправне, јер су Хрватска и Словенија још од самог почетка Титославије имале супериорнији економско-индустријски положај у односу на све остале делове земље. Треба се потсетити да словеначка и хрватска индустријска инфраструктура нису нити уништаване од стране окупатора нити бомбардоване на захтеве Јосипа Броза у току рата за разлику од Србије. Зашто Броз није тражио да се бомбардују његова мајчетина Словенија и татковина Хрватска није познато али је лако закључити исто као и зашто је бивши солдат аустроугарске „Vražje divizije“ слао Лондону 1944. г. спискове србијанских градова за одстрел.
  • Потсетимо се да генсек КПЈ/СКЈ није никада лично, нити званично нити незванично, посетио иједно масовно стратиште Срба из Другог светског рата од крагујевачких Шумарица преко Јасеновца, Јадовна и осталих двадесетак усташких логора у НДХ до Сремског фронта, а камо ли да је присуствовао званичној комеморацији жртава. Између осталог, слање србијанске голобраде, босоноге и потпуно необучене младежи на Сремски фронт 1945. г. против одлично наоружаних и опремљених Немаца и усташа је још један доказ „превелике и исконске љубави“ аустроугарског каплара према Србима и Србији. Ђенерал Милан Недић као управник окупиране Србије је успевао четири године да брани Србију на Дрини и Сави од упада усташких кољача из НДХ све до „ослобођења“ Србије од стране Брозове прекодринске солдатеске да би самозвани „маршал“ Броз урадио оно што није успело поглавнику Павелићу за време Недића слањем србијанске младежи на Сремски (тј. усташки) фронт директно на „под нож“ својим Хрватима и Немцима.
  • Одвајање Војводине и КосМета од остатака Србије након 1945. г. је чист антисрпски чин од стране нових комунистичких власти у Југославији. Исте те власти су на другој страни Југославије створиле Велику Хрватску и Велику Словенију без икаквих (кон)федералних јединица (нпр. АП Крајина или АП Истра…). Познато је и то да је на основу сведочења Душана Биланџића сам Тито 1974. г. у вези са доношењем новог (конфедералног) Устава СФРЈ изјавио да управо и жели да од Србије остане само Београдски пашалук. Ова изјава као и сам Устав СФРЈ из 1974. г. су за другове из „Novog plamena“ вероватно најчистији докази Брозове „искрене љубави“ према Србији и Србима.
  • Физичко затирање масовних стратишта Срба у НДХ након рата (бетонирање крашких јама у Херцеговини, комплетно уништавање јасеновачког логора смрти) је такође за друга Гужвицу чист доказ политике „братства и јединства“ нових КПЈ/СКЈ власти.
  • Законска забрана повратка протераних Срба и „Црногораца“ из 1945. г. на КосМет (око 100.000 прогнаника од стране нацифашистичких власти Велике Шипније од 1941. до 1945. г.) од стране Брозове партизанштине је ваљда чист вид србољубља исто као и вештачко стварање три фантомске нације (Муслимани, Македонци и Црногорци) од српског националног бића. Итд…

Против ревизије титоистичких кривотворина

У свом памфлету се „историчар“ Гужвица из неког разлога не позива на мој научни чланак објављен у стручном часопису, а који се управо бави питањем антисрпског карактера КПЈ и југокомуниста (иако је Гужвица очито добро прочешљао моју научну библиографију): “Антисрпски карактер Комунистичке партије Југославије”,  Serbian Studies Research, Vol. 3, No. 1, Novi Sad, 2012, str. 73−88, ISSN 2217-5210. Овај „пропуст“ се може објаснити само на два начина:

1) Или дотични камарад није фамилијаран са српском ћирилицом на којој је чланак написан.

2) Или се резултати истраживања изнети у чланку идеолошко-политички не уклапају у пропагандну концепцију портала „Novog plamena“.

Чланак је, иначе, објављен у једном од реномираних стручних часописа из области друштвених наука, а издаје га Научно удружење за развој српских студија у Новом Саду. Часопис је индексиран у EBSCO бази података и подлеже политици пуне и ригурозне научне рецензије чланака који се у њему објављују. Уредништво броја часописа у коме је објављен мој чланак о антисрпском карактеру и политици КПЈ се састојало од девет чланова из шест земаља, а рецензенти нису доставили никакве стручне примедбе на текст чланка тако да је објављен онако како је оригинално и написан изузевши мање стилистичке и граматичке корекције. Колико друг Гужвица има објављених знанствених чланака на исту или сличну тему у научним часописима истог реномеа није ми познато обзиром да се не зна ни ко је ни шта је Стефан (Стипе?) Гужвица у научним круговима. За све заинтересоване достављам линк до скенираног читавог броја часописа заједно са текстом чланка: https://www.scribd.com/document/97827970/Sotirovic-Serbian-Studies-Research-Novi-Sad-2012-clanak-ANTISRPSKI-KARAKTER-KOMUNISTICKE-PARTIJE-JUGOSLAVIJE-str-73-88#from_embed.

Да камарад Гужвица није од (историографске) струке говори чињеница да није упознат са правим стањем у савременој српској историографији, а на то нас наводи његово погрешно тврђење да „Uprkos svojoj neosnovanosti, ove teorije su naišle na široku podršku, i često se reprodukuju u masovnim medijima. U tome naročito prednjače istoričar Vladislav B. Sotirović i novinar Ratko Dmitrović“. Наиме, у тзв. ревизији титоистичких лажи у оквиру званичне брозомбијевске титологије у последњих двадесетак година сигурно не предњачи никакав новинар Дмитровић нити моја маленкост већ пре свега Милослав Самарџић, Коста Николић или Бојан Димитријевић. Гужвици очито да није познато да је на југословенским просторима још 1980.-их година научну ревизију титолошких фалсификата започео Веселин Ђуретић, а та ревизија је баш оно што једном Гужвици највише и смета. То је управо и основна функција портала „Novog plamena“: борба свим средствима за цементирање титологије!


Проф. Др Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Владислав Б. Сотировић и Гласник Овсишта (www.ovsishte.com) 2017

 


Изјава:

Одговорни уредник и власник електронско-информативног магазина ГЛАСНИК ОВСИШТА као и аутори текстова објављених на порталу www.ovsishte.com не сносе никакву моралну, материјалну или судско-правну одговорност за садржаје који се налазе на порталу.

Одговорни уредник и власник портала није правно-судски одговоран за садржаје који се налазе на екстерним порталима.

Рад портала се финансира од Ваших донација.

Срдачно Ваш,

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

sotirovic@global-politics.eu

 

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру. Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е! Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду. Младог ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Језиви српски мук – случај Мартиновић
Тог шестог „предреволуционарнодемократског“ септембра историјске 2000 те године објављена је вест да је преминуо Ђорђе Мартиновић, мученик са Косова. Најстрашнији пример икада забележен у историји. Не само по бруталности којом је арнаутска дивљачка дружина исти починила. Он носи страшан печат језиве српске ћутње, нанешене неправде несрећнику Србину, кукавичлук и олошки плашт српских кадрова у црвеној камарили потчињеној задриглом Станету Доланцу. И срамоту државе Србије- ако дотична више и зна шта је то срамота. То ћутање и данас траје. Нико и не спомиње несрећног Ђорђа из Гњилана. Ни док се кези у бриселским чампрасдиванима, ни док дронови који носе заставу велике Албаније лете изнад српске престонице, ни када Еди Рама усред те исте престонице тврди да је прича са Косовом завршена. Исти плашт,исте кукавице . Само сада сакривене и умивене по европски. А ове 2015 тачно је тридесет година од оног првог маја 1985 године, када је Ђорђе кренуо на своју ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована. Највећи  стуб  који  је  имао  за циљ  да  помути  разум  СРБА  су  партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. За филм ”Валтер брани Сарајево” узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ”Валтеру”, команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ”Валтер”, али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ”Валтер”, у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ”Валтер” био ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Englezi: Draža nije zločinac
Iako je od 2. svetskog rata prošlo poprilično godina i dalje postoje velike svađe i sukobi mišljenja na teritoriji Balkana. Tako su Srbi i dalje četnici, Hrvati ustaše a sukobi su i dalje u opticaju. Velika Britanija i njeni istaknuti akademici, istoričari i analitičari već 20 godina pokušavaju da utvrde neutralne činjenice o dešavanjima tokom nacističke okupacije Jugoslavije, a ponekad se rezultati i objave javnosti. Te informacije često i dođu do srpske javnosti. O ovoj temi pričali smo sa nekoliko poštovanijih ljudi u Britaniji kada je reč o istoriji  u periodu od 1939. do 1945. Dejvid Borni istoričar: General Draža Mihajlović je definitivno bio jedna od vodećih firgura u istoriji vezanoj za Jugoslaviju. Nema sumnje da se jako malo zna o njegovom životu u periodu 2. svetskog rata jer su na vlast došli njegovi suparnici komunisti. Oni su na sve načine pokušali da četnike ali i njihovog vođu predstave kao saradnike nemaca i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Процес тзв. „рехабилитације“ врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића поново је (наравно намерно) ушао у субноровски ћорсокак титоистичког судства у Републици Остатака Србије што је потпуно разумљиво и схватљиво уколико се зна где се води и од кога судски поступак. Наравно, субноровским владајућим структурама у титоистичкој Србији у којој аустроугарски каплар из 42. Хрватске домобранске „Вражје дивизије“ и даље влада из гроба („И после Тита, Тито!“) је од кључног значаја да се рехабилитациони процес развлачи што дуже и по могућности у недоглед. Међутим, овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење: Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога? С једне стране, за сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
У част Стаљиновог рођендана, у варошици Рудо 21. децембра 1941. комунисти оснивају Прву пролетерску бригаду. После сукоба са Стаљином, 1948. године, они ће једноставно рећи да је 1. пролетерска бригада основана 22. децембра и од тада ће се тај датум славити као „Дан Југословенске народне армије“. Своју 2. пролетерску бригаду формирају 1. марта 1942. године у Чајничу. Том приликом Тито је, поред осталог, изговорио касније много пута поновљену реченицу: „Ми ћемо пуцати и на рођеног оца ако иде против народа!“[1]   Од свог наредбодавца из Москве међутим, Тито одмах добија критику поводом тих потеза; у депеши од 5. марта 1942. Коминтерна замера Брозу што је дао повода „присталицама енглеске и југословенске владе“ да сумњају како „партизански покрет добија комунистички карактер и да се усмерава ка совјетизацији Југославије“. Била је то тајна која се морала чувати све док се енглеске и југословенске трупе (четници) боре против сила Осовине. Зато „Дјед“ у истој депеши, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Некажњено убијање српског народа
Душан Марић: НИКО КАО СРБИ ДАНАС НЕ РАЗУМЕ ФРАНЦУЗЕ By РЕПОРТЕР on 14. новембар 2015. ИСЛАМСКИ, АЛИ И ФРАНЦУСКИ, АМЕРИЧКИ, НЕМАЧКИ, ЕНГЛЕСКИ…. ТЕРОРИСТИ ВЕЋ 25 ГОДИНА НЕКАЖЊЕНО УБИЈАЈУ СРПСКИ НАРОД Пише: Душан Марић Нико Французе овог 14. новембра 2015. године не разуме боље од Срба. Јер оно што су Французи од терориста доживели 13. новембра Срби од терориста доживљавају већ 25 година. Французи су с времена на време жртве исламских терориста. Срби су дуже од две деценије жртва исламских и француских терориста. Удружених са терористима из САД, Немачке, Енглеске, Холандије, Италије, Канаде, Белгије, Канаде, Аустралије…. Исламски терористи који данас, 2015. године, по Блиском истоку одсецају главе невиним људима су још 1994. године на Црном врху између Теслића и Тешња ритуално одсецали главе заробљеним српским војницима. У јесен 1995. и пролеће 1996. године Републици Српској испоручено је неколико десетина обезглављених тела припадника ВРС из Србца, Прњавора и других делова БиХ који су у јесен 1995. године ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О злочинима комуниста над Србима
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У ком свету Србија живи?
И ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ ОД БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА И СКОРО СВИХ ВЕЋИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НА ПРАВОСЛАВНИ ВАСКРС 16.АПРИЛА 1944.ГОДИНЕ, ТИ ДОГАЂАЈИ СЕ НЕ НАЗОВАЈУ ПРАВИМ ИМЕНОМ. МОРА ЛИ СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ДА ЖИВИ У ИДЕОЛОШКОМ МРАКУ ИСПРАНИХ МОЗГОВА. Скоро на свим медијима 6.априла 2017.године је објављено подсећање на вандалско бомбардовање Београда које се десило 6.априла 1941.године. Овај нељудски чин изведен од стране немачке фашистичке авијације произвео је велике разорне последице како по бројности људских жртава, изазивања страха, патњи и несигурности, тако по питању материјалних разарања. Подсећање на ове догађаје било је, по процени аутора овог текста, донекле примерено времену и ситуацији у коме се налази држава и друштво у целини. Полагани су венци на спомен обележја страдалих, организоване су одрђене манифестацфије у смислу подсећања на тешке дане безумља коме је српски народ  платио велику цену. Кажу да време лечи све па и најтеже ране се временом зацеле. Али, свакако да су ова ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Jугославија је била лажни рај
Мит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма. Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о „златним седамдесетим“ у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион „гастарбајтера“. И управо је за толико и пао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Лаж заштићена “Забраном”!
Истина “Стрељања историје” је безкомпромисна: Пре свега зато што Истина “Стрељања историје” безкомпромисно анулира лажу и паралажу! Зато је “Стрељања историје” забрањено да се зна! Tек данашњим униформисаним катихизисом покушавања покорних слугу да одбијaњем Раденковићевог “Стрељања историје” одбаце Истину “Стрељања историје”, настављајући тако лажну “неприкосновеност прописаности” “Забране Истине”, и покушавајући да “Забраном” и даље држе Истину ћушнуту у бездану лажних “кажњивих деликата” – слуге уствари својим бенавим одбијањем подстичу управо супротан ефекат од оног који покушавају да досегну: уместо да Истину “Стрељања историје” балванизују у непримећене екстремитете заборава – њиховим немуштим покушајима одбијања они напротив, несвјесно подстичу громадне историјске закључке на које до сада није обраћана осебујна пажња, а који димензијама Истине “Стрељања историје” додају још превасходнији и судбоносно још погубнији значај по опстанак и пренемажуће служинчади, и по опстанак цмиздраве “Забране”: Прво: Јесте огроман али и злочиначки распон америчке “Забране” објављивања не само извештаја генерал Доновановог обавештајног пуковника Роберта Мекдауела (Robert Mcdowell) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Серија од које се много очекивало, а која је већину гледалаца разочарала. Још од прве епизоде видело се да нешто не шти­ма: Југословенска војска приказана је кроз лик једног пијаног официра који не хаје за немачки напад, 6. априла 1941, док су комунисти приказани нападно афирмативно, и то чак по стереотипима из доба соцреализма 1950-тих година, које су и они сами превазишли. Меки повез, формат А-5, 160 страна, илустровано. Због прескупе поштарине за једну књигу, препоручујемо пакете са попустима. ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона. За поруџбине из иностранства молимо кликните ОВДЕ. САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ПРВИ ДЕО: КАКО ЈЕ НАСТАЛА СЕРИЈА? Далибор на Равној Гори . . . . . . . ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија Улаз у село (МЗ) Овсиште из правца села (МЗ) Трнаве Грб града Тополе - престонице Карађорђеве Србије ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ОВСИШТУ: Држава - Србија Управни округ - Шумадијски Општина - Топола Број становника 2011. г. - 536 Временска зона - средњеевропска (UTC+1) Надморска висина - 320 м. Телефонски позивни број - 034 Поштански број - 34310 Ауторегистарска ознака - ТО Број домаћинстава 2002. г. - 183 Етнички састав становништва 2014. г. - >99% Срби Сеоска слава - Прокопље (8./21. јул) Село Овсиште је родно место Радоја Домановића (1873-1908) Поглед на планину Рудник (1132 м/нв) из Јошанице, горње Овсиште Стара шумадијска кућа у горњем Овсишту - Јошаница Стари шумадијски вајат у горњем Овсишту - Јошаница Народна ношња у Овсишту између два светска рата Проф. Др. Петар Грујић (рођен 22. априла 1941. г.) - најеминентнији рођени Овсиштанин   Равногорци из села Овсишта у Горској краљевој гарди Николе Калабића за време Другог светског рата Предлог назива главне улице у МЗ Овсиште Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Језиви српски мук – случај Мартиновић
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
*Englezi: Draža nije zločinac
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
*Фрањин дух у Колиндином телу
*Некажњено убијање српског народа
*О злочинима комуниста над Србима
*У ком свету Србија живи?
Jугославија је била лажни рај
Лаж заштићена “Забраном”!
*За злочин… казна!
*Фалсификати ТВ серије Равна Гора
*Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија

Share