Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.

Милан ТрешњићМилан Трешњић

Милан Трешњић
мајор ОЗНЕ у пензији, Београд

Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и
бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић

Ослобађање Дедиња

“Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора
и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.”
… Октобар је 1944. године

Ушао сам у Београд на коњу, није био бео, али је био прелеп. У Младеновцу ме је опколила јединица Руса и са упереним пушкама тражила
да им предам коња. Њихови коњићи су били комични, кржљави, ниски.
– Дај ми коња, нареди Рус.
– Шта ће теби коњ, мени треба коњ!

Пошто сам знао руски, јер сам био у VI дивизији, једином батаљону оформљеном у част војне совјетске мисије, и ја подвикнем:
– Ја сам официр!
– Какав официр?
– НКВД-а!

Кад сам поменуо НКВД, разбежали су се као луди. Знали су да официри НКВД-а стрељају без опомене. Моја јединица, VI личка дивизија,
кретала се правцем од Обреновца, а мене су обавештајни послови водили правцем Авале. У штабу југословенске Озне у Јајинцима јавио сам се
дежурном официру, мислим да је то био Мома Дугалић. Добио сам задатак да у Београд уђем са руским јединицама и да заузмем седиште XII
кварта на Дедињу и да отпочнем успостављање народне власти прикупљање података о држању становништва за време окупације, хапшење
сарадника окупатора и припадника заосталих јединица Недићеве гарде и жандармерије.

Милан Трешњић, Београд -Дедиње 1945.

Личко блато у вили Тасића

• Како су грађани Дедиња дочекали ослободиоце?
На Дедињу су се још увек водиле борбе по кућама. Немци су се повлачили према Сењаку, а од Бежанијске косе је деловала артиљерија. Руси су поставили батерију каћуша на једној пољани поред ресторана “Дедиње”, у близини данашњег Булевара мира. Пуцало је са свих страна и одједном се у брисаном простору код Железничке болнице појављује један бициклиста с француском капом. Показује низ Румунску улицу и виче да се Немци повлаче тим правцем и да их се много крије по вилама. Био је то принц Ђорђе Карађорђевић.

• А какав је био дочек дедињских буржуја?
Већина их је побегла с окупатором или се крила у подрумима. Једини становник Дедиња био је чувени песник Лазаревић, иначе дипломата у време Краљевине. Помогао ми је као новом управнику Дедињског кварта.

• Како?
Говорио ми је ко је био сарадник окупатора на Дедињу, шта би ми као Озна, требало да чинимо, кога да хватамо, а кога да не дирамо. То је био један фини господин, сећам се, изашао је пред нас у кућном капуту, какао боје. Одвео ме је у своју кућу, почастио ме, показао ми је своју огромну библиотеку и позвао да дођем, кад будем имао времена да разговарамо.

• Да ли су други грађани сарађивали са Озном?
Наравно, па на основу чега смо похапсили толике људе. Ја сам тада први пут видео Београд. Моја канцеларија је увек била пуна народа спремног на сарадњу.

• Како сте се Ви, као млади Личанин, осећали на Дедињу?
Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило. Упао сам те прве ноћи у вилу Тасића, преко пута чувене рестаурације “Дедиње”. А у тој вили су становали немачки пуковници, који су безглаво побегли. У рерни су још цврчале, недопечене, ћурке и гуске. Е ту смо преноћили, уз обилату вечеру, добро вино, есцајг, ма свашта. Променим свој партизански веш, обучем чисту кошуљу, чарапе, нисам наравно променио своју униформу, која је била незаменљива, али све што сам могао променити, ја сам променио. Нисмо ми у партизанима патили од сувишног прибора. Мени је била довољна кашика, виљушка, наравно нож и то је било све; мало соли да имаш и евентуално да носиш са собом резервну кошуљу и гаће. То је мени и мојој групи официра била најбоља вечера у животу. И ја испуних себи обећање и у чизмама легох у кревет са балдахином. То је била дивна ствар.

• Како се Дедиње допало Русима?
Руси су ослободили Дедиње, моја група је само ишла у њиховом саставу с циљем да оформи власт на заузетој територији. Са мном у кући је био неки Саша. Не знам ни како се прилепио за мене. Био је један од оних Руса који је правио неке прекршаје, а такви су онда ишли са редовним јединицама Црвене армије да траже своју матичну јединицу. Били су у ствари нека врста луталица. Две вечери је спавао у вили Тасића. Напољу стража, ми у балдахинским креветима, једемо сребрним есцајгом. Друге вечери Рус је претурао по кући и буди мене иза поноћи да видим шта је нашао. Показује ми златни ланчић, и неки златан накит, вредности, које не знам како је нашао.
“Па јеси ли дошао да тражиш непријатеља или да крадеш нечији накит?”, питам ја, а он ми каже: “Ми смо ослободиоци и све то нама припада!”

• Да ли сте Ви узимали ратни плен?
Само једно седло из белог двора. Припадало је кнезу Павлу и на њему је писало да је поклон француске владе. Лепо седло са сребрним узенгијама, интарзијом, лако. Сада бих могао да пројашем на њему по београдском хиподрому, и сви би се окренули за мном. То седло сам поклонио мом команданту на Сремском фронту а после су га украли Руси.

• Како је изгледао Бели двор по ослобођењу?
Нисам улазио у комплекс дворова, али сам чуо да Немци нису ништа однели. Све је стајало у беспрекорном реду, како су оставили Карађорђевићи.

• У чему се састојао ваш посао команданта XII кварта?
У прављењу евиденције. Грађани пријављују одређене људе, јединица Озне их приводи, ја их саслушавам и правим њихов картон. Затим сами су се пријављивали припадници Недићеве страже, саобраћајни полицајци, речна стража, жандарми – сви у униформама. Мислили су да се нису огрешили и да сад треба да се пријаве новој власти. Њих сам такође саслушавао, узимао податке, правио картон. Са свим картонима одлазим једном, некад и два пута дневно до штаба Озне у Маглајској улици. Тамо су шефови били официри: Ђуро Станковић из VI личке, који је био адвокат са Јаковом Блажевићем пре рата, затим Сретен Вулић, такође правник из Лике, Срђан Брујић, један исто тако познати револуционар, који је у Лици радио на организовању устанка, био је комесар бригаде, ту је био још Павле Пекић, Црногорац, Мома Дугоњић (треба Дугалић – нап. приређивача), Србијанац, и Драгослав, како се зваше, из Белог Потока. Е то су били људи Озне задужени да прегледају спискове. Њихова оловка је ишла поред имена и углавном исписивала две речи: ‘Бањица’ или ‘стрељати’. Углавном ово друго. Ако је неко био означен као изразити непријатељ, или ако је нађен у униформи – стрељати.

• Значи сви који су нађени у униформи су стрељани?
Сви! Трагедија је нас озноваца што нисмо разликовали људе у униформи од људи у цивилу. Од тих људи који су затечени у униформи, касније сам увидео, ниједан није био зликовац, ниједан није био такав да је заслуживао метак у чело. Све је те људе требало преобући и послати на Сремски фронт или негде да се боре, јер су сви они били вољни да то чине, сви би радо отишли. Али несрећници су сматрани сарадницима окупатора и задесила их је зла судбина.

• Није било никаквог суда?
Ми смо били суд, све је обављала Озна. Тек ће после месец дана Ранковић тражити да се уведу редовни судови. План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно. Ко год да је тада затечен у Београду, био је стрељан.

• Како је обављана пресуда?

Са списковима се из Маглајске враћам у XII кварт и спискове сада предајем команди пратећег вода. Он предвече повезе одређене људе на стрељање и поведе их на Лисичији поток или Бањичку ливаду.

Место егзекуције, Краљева чесма Лисичији поток

Лички вукови у Лисичијем потоку
Господин Трешњић ми ово прича док се возимо ка Лисичијем потоку. Паркирали смо на узбрдици и посматрамо снегом покривену увалу зараслу у шибље. Ограда Белог двора је с леве стране, неких стотинак метара изнад, са десне се граде куће нових богаташа. Већина их је недовршена. Између шибља се пробијамо ка средини Лисичијег потока. По скорелом снегу оцртавају се само мекани кругови пасијих шапа. Долазимо до одсека где је некад био мајдан за вађење гранита. Сасвим у подножју је чесма.
– Па ево, то је било негде овде. Не знам тачно где, јер је сав посао егзекуције обављао пратећи вод.
• Да ли је постојала нека посебна процедура?
Не, стрељани су из шмајсера.
• Ко је закопавао?
Ни то не знам, вероватно неко из околних кућа, које је пратећи вод изводио у помоћ. Било је ту страшних сцена. Долазио је неки водник да ми каже: “Јао друже капетане, погрешили смо, има овде невиних људи. Ми их одведемо тамо на стрељање, а они вичу: ‘Живела Комунистичка партија, живео Јосип Броз Тито, живели ослободиоци Београда’, а ми их стрељамо. Стравично је слушати те јауке, крик људи који су падали пред пушчаним мецима.”
Знам само да је командир тог стрељачког вода био увек стравично потресен, али наређење се морало извршити. У тим стрељачким водовима било је и бораца из извиђачких чета. Са мојим другом Јанком Динићем је дошла извиђачка чета, која је извршавала ликвидацију, односно извршавала пресуде. Сећам се једног човека крупног, врло виђеног интелектуалца, звао се Милан Комадина, био је припадник Грађанске странке и дошли су неки људи из позадинских форума Београда, који су знали те бивше политичаре, саслушавали га, одвели у Маглајску и тамо је осуђен на стрељање. Сећам се да је командир стрељачког вода у Лисичијем потоку за тог човека рекао да је узвикивао: “Живела ослободилачка војска”. Ја
тврдим животом да нико од њих не би био осуђен на дуже од две године робије да је сачекао да прође тај први талас ликвидација. Примера ради, онај ко је умео да процени ситуацију, да се склони и да сачека неко нормално време, а оно је убрзо дошло, већ крајем новембра 1944. после Ранковић евог говора, остао би жив. Кад сам се вратио са Сремског фронта, децембра 1944, године и постао шеф другог одељења Озне за Београд са канцеларијом у Чика Љубиној, ја сам пронашао човека по имену Миливоје Јовановић, који је био начелник одељења специјалне полиције у окупираном Београду и истовремено председник комисије за категорисање политичких криваца у логору на Бањици. Тај човек је октобра 1944. године могао да изгуби милијарду глава да се пријавио. Е он је остао жив. Касније је осуђен и разуме се, пошто је имао солидно владање, запослио се и ми смо остали добри познаници. Као полицајци смо једно другом преносили искуства.

Рација ОЗНе у Кнез Милошевој Београд, октобар 1944.

Проститутке су само ОЗНИ давале џабе
• Јасно ми је, Ви сте правили картоне осумњичених на основу њихове самопријаве или дојаве грађана. А да ли је вођена нека детаљна истрага?
Ми смо веровали грађанима.
• Дакле, било је довољно само да неко упери прстом?
Да, припадници полицијског апарата, резервних полицајаца, па полицајаца за чување реда и морала, припадници политичких странака од пре рата, симпатизери, љотићевци, дражиновци итд. Дакле, ако је неки грађанин дошао и рекао: тај и тај је љотићевац, њему се веровало.
• Да ли су проститутке стрељане?
Зашто! Оне су наставиле да служе новој власти. На цени су нарочито биле оне које су имале жуту књижицу, то је значило Мин њет, проверено чисте. Најпознатија јавна кућа по ослобођењу Београда налазила се у Поп Лукиној 19. Поведе нас једно вече Срба Вуковић (треба Лубурић – нап. приређивача), припадник тзв. позадинских радника, жена. У Београду је још увек владао полицијски час и одједном, на Обилићевом венцу, код Тањуга, неко викну стој. Видимо силуете у парку Војводе Вука, а парк у рововима и джаковима. Ми одмах залегнемо, мислимо заостали Немци и љотићевци, кад оно Руси. Приђемо, изгрлимо се и питамо шта раде у парку. Они кажу: “Тражимо Поп Лукину 19.” Онда их Срба тамо поведе,
а ми продужимо у Доситејеву 3, тамо је било још боље.
• Колико сте платили за ту услугу?
Шта да платимо! Ми смо ослободиоци. Оне су давале за слободу за народноослободилачки покрет. Праве госпође у свиленим хаљинама, окупају те, среде, изађеш као нов, па ваљда смо толико заслужили за четири године у борби.
• Немци су уредно плаћали!?
Немци су окупатори, а ми смо ослободиоци.
• Које сте ви још привилегије имали као ослободиоци?
Хранили смо се у ресторану “Дедиње”, који су држали чувени хотелијери господин и госпођа Мишић. Тај господин Мишић је негде сакрио врло скупоцена пића: коњаке, шампањце, добра стара вина, а поред тога је волео слике голих жена – и док је госпођа Мишић њему спремала храну, ми бисмо њему давали те порнографске слике, јер смо до њих лако долазили. Београд је увек био пун порнографије. Елем, захваљујући тим сликама, ми смо пили најбољи француски коњак и јели све боља и боља јела. Одакле су све набављали, појма немам. Тек једног дана, долазимо ми на ручак, а господин и госпођа Мишић стоје на вратима и плачу. Кажу напали их Руси. Ми унутра, кад оно Руси се избезобразили, па довели курве из Поп Лукине и пију ли и једу све оно што је било нама намењено. Једва смо некако ослободили рестаурацију “Дедиња” од тих насртљивих Руса.

Стрељање на Коштуњаку, октобар 1944.

Радило се у три смене
• Господине Трешњићу, колико је људи стрељано у Лисичијем потоку?
Па за тих петнаест дана, колико сам ја био тамо, пре него сам послат на Сремски фронт, мислим да је убијено неколико стотина људи. Одведени су ноћу до Лисичијег потока и тамо су стрељани. Јанко Динић ми је причао о неком човеку који је побегао са стрељања, јер је био у воду који није био увезан. Сутрадан се пријавио, и клео се у све, да је за НОБ, да је невин ухваћен, међутим, сутрадан су га опет послали на стрељање, али Јанко Динић ми је рекао да га је пустио. И верујте ми многи људи, међу мојим колегама, били су свесни да чине злочин. То би им само пукло оног часа када су гледале те људе на стрелишту. Никада нико није опсовао комунистичку партију. Никада нико није узвикнуо: “Живео краљ!” Викали
су: “Убијате праведне!” Безброј невиних људи је отерано у смрт. Тај део Дедиња и тај Лисичији Поток је био пуст, све је то била пустиња. Чули су се пуцњи ноћу из шмајсера.
• На којим су још местима обављане егзекуције народних непријатеља?
Скоро свуда – Бањичка шума, Браће Јерковић, Жарково, стадион Графичара… Нема места на којем није обављано смакнуће. Ради се о десетак хиљада живота. Уосталом, у Београду се више гинуло него живело. Када сам се вратио са фронта и почео да радим у Чика Љубиној 16, снег је почео да копни и ја добијем податке да су код зидина Калемегдана неке главе почеле да вире. То су биле главе побијених људи, а ко је побио те људе, Немци, полиција, Озна, ко то зна. Они су били толико плитко закопани да су почели да извирују. Онда сам ја дао наређење да се ти људи пристојно закопају и да се посеје нека трава. Када би се данас то земљиш те око зидина Калемегдана откопало, ту би се нашло костију и костију.
• Да ли сте, са места на којем сте били, могли некога да спасите?
Наравно да сам могао. Ја сам, ево човек је данас жив, препознао свог комшију из мог села, припадника српске државне страже. Саво Пучник, звани Баджа. И ја кажем једном војнику да доведе оног тамо. Долази он и не знајући ко сам ја, онако војнички израпортира своје име и презиме, одакле долази… Ја га гледам, а био сам командујући официр, па га упитам: “Је ли Саво, откуд ти ту?” Њему су се ноге одсекле. Кад сам му рекао ко сам, лакнуло му. Питам га ја би ли ишао на фронт. Каже да би. Питам га има ли још таквих као он и да ми их покаже. Сакупи он 5-6 и сви су отишли на Сремски фронт. Неколико је изгинуло, а остали су се вратили и видео сам их после по Београду.
• Јесу ли они одређени у Маглајској за стрељање?
Ма нису. Тешко је неко могао бити скинут са списка, неко ко је у Маглајској одређен за стрељање. Моји другови су гледали своје комшије како их воде и само кажу: “Водите га, пизда му материна он је државни непријатељ, служио си окупатору” – правац стрељање. Све то што се предало, што је похватано, што није побегло са окупатором, што није отишло преко Саве, што се није склонило са Драгим Јовановићем, са Бећаревићем, са Недићем, све је то био човек што није крив ништа, радио је оно што му је било наређено.
• Како су се Руси понашали у ослобођеном Београду?
Када су руски обавештајци упали у Београд, они с кренули да хватају врхове, најважније личности у окупаторској и обавештајној служби, или обавеш тајној служби Драже Михаиловића. Они су ухватили шефа обавештајне службе 1-А, тзв. Авалског корпуса, Сашу Михајловића. А ја идем около по улицама и питам народ шта знају да ми кажу о том и том сараднику окупатора. Они су имали своју мрежу. Тачно су знали кога треба да ухвате.
Све су радили независно од нас и ништа нас нису обавештавали. Главна битка, врло нечасна против нас и против Озне била је у томе што су грабили све до чега су дошли о агентима и одмах их врбовали за себе по кратком поступку. Досада си радио за њих, од сада ћеш радити за нас, ако нећеш, стрељаћу те. Многе виле у којима су Руси живели, после се то сазнало, 1948. када су протерани из Београда, многе од тих вила су биле гробнице несрећника, који нису хтели да раде онако како су Руси хтели.
• Када говоримо о Београду, у њему су деловале три најјаче службе: ОЗНА, НКВД и ГЕСТАПО. Можете ли да упоредите те три службе?
Тешко је упоредити то, јер суровост НКВД-а, па и Озне која је била мотивисана мржњом против тзв. класног непријатеља и сарадника окупатора, била је једнака. Само је свак радио за свој интерес, за свој циљ. Али та суровост свих тих тајних, полицијских, обавештајних служби је производила страх код људи, код становништва, умирали су од страха, да не дођу под нож таквих оперативаца.

РЕАГОВАЊЕ МИЛАНА ТРЕШЊИЋА НА ОБЈАВЉЕНИ ИНТЕРВЈУ, КРУГ бр. 9, 17. март 1999.

При скидању мог разговора с новинарем Соњом Ковачевић с траке, погрешно су наведена имена од великог значаја за истраживање о тим страшним, крвавим и судбоносним догађајима приликом ликвидације сарадника окупатора и сарадника НОБ-а. Руководиоци у II корпусу НОВ и ПОЈ, којим су командовали генерал Пеко Дапчевић и Мијалко Тодоровић, у Одељењу Озне (Одељење за заштиту народа) били су Момчило Дугалић и Драгослав Пешић. Овај други мене је априла 1944. на сектору код Дрвара, пре чувеног десанта немачких падобранаца на Врховни штаб НОВ и ПОЈ и маршала Тита, устоличио за официра Озне у Првој бригади Шесте личке дивизије. Он ме је и распоредио у Јајинцима, где се тада налазио штаб корпуса, па и одељење Озне, да заузмем зграду XII кварта Управе града Београда. А она је била на Дедињу. У штабу Озне који се тада налазио при Врховном штабу Другог корпуса смештеном у Маглајској улици, радили су високи официри те службе: Ђуро Станковић, Срђан Брујић, оба Личани из Шесте личке, Затим Павле Пекић, Црногорац, и Драгослав Пешић, Шумадинац. Они су примали официре Озне- из 16 квартова, који су долазили на реферисање и са списковима заробљених и пронађених припадника квислиншког апарата, полиције свих врста, затим припадника Српске државне страже под владом Милана Недића и осталих колаборациониста које су грађани патриоти пријављивали органима нове народне власти.

Ако Шесту личку бије лош глас да су њени припадници приликом ослобођења Београда пролили потоке невине крви грађана тога града, онда би то могло да се односи на поменуту двојицу, Станковића и Брујића, али не на све борце те партизанске дивизије која је учествовала у ослобађању главног града наше земље. Сламала је отпор немачких јединица од Раковице, преко Чукарице, Дедиња једним делом, на десној обали Саве, испод улице Кнеза Милоша, па Теразијама, и онда у делу самог града од Зеленог венца, Бранкове улице и даље. Њени делови су први прешли на леву обалу Саве несрушеним мостом, гонећи Немце према Земуну, у Срем. Позадински радник НОП-а звао се Срба Лубурић, а не Вуковић. То је онај момак који је црвеноармејце и нас, у време полицијског часа и ограниченог кретања ноћу, водио у Поп Лукину дамама са жутим књижицама и Доситејеву. Исповедајући се о оном што сам чинио као официр Озне приликом ослобађања Београда и после, не чиним то да спасем своју душу (диxи ет салвави анимам, што би рекли стари Латини), већ ради истине. Злочин и грех и сам носим на одговорности и у души, учињен у име и за рачун ослобађања човечанства, од свих зала које му намећу ненародни режими и злотвори свих врста. Тако је то проповедала идеологија којом смо били задојени. А она је, макар да је комунистичка, исто тако и толико злочиначка као и националсоцијалистичка, односно фашистичка. Неки међу њима, ту сам и ја, надживели су те трагичне заблуде, у којима смо живели, а неки још мисле да смо радили поштену ствар. Остали су доследни својим уверењима.

Све такозване револуције, у име неке и нечије правде, проливају невину крв, као вино. Кад је француски револуционар, чувени париски адвокат Дантон, по вољи Робеспјера 1794. као тобожњи ројалиста стављен под гиљотину, узвкнуо је: Слободо, колико ли је у твоје име крви проливено! То се тачно може ставити као наслов мог казивања, исповести новинарки Соњи Ковачевић. Тада ће моја исповест добити свој прави квалификатив.

Секретар Црвеног крста Србије Петар Зец, стрељан новембра 1944. на Лисичијем потоку

О ликвидацији др Петра Зеца, ТВ докуменат, Црвено доба, РТС 2, 2003.
… Мени је конкретно јако жао тог Петра Зеца, он је био сенатор Краљевине и краљевске круне, био је шеф хируршког одељења у госпићој болници, иначе је завршио школе медицине у Грацу и за време рата налазио се ту. Хтео је да помогне избегличким властима да учине све што је могућ е и олакша положај том свету избеглица из Хрватске и Крајине. Ту су његове велике заслуге. Али су \ура Станковић, госпићки адвокат, и Срђан Брујић, госпићки незавршени студент-комуниста, нашавши се у Београду у тзв. Штабу Озне, наишли вероватно на најсађи залогај, да убију једног класног непријатеља, а једна од првих жртава био је тај Петар Зец…


приредио: др Срђан Цветковић
Институт за савремену историју,
Београд

Изворник: http://www.uimenaroda.net/cr/articles/clanci/major-ozne-o-zlocinima-u-beogradu-1944-45..html

Расправљајте на нашој Твитер страници!

Кућа цвећа

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
Шта је хрватски председник Фрањо Туђман поручио припадницима војног и државног врха на састанку на Брионима непосредно пред акцију „Олуја”, где је један од учесника био и генерал Анте Готовина: – Чини се да бисмо могли повољну политичку ситуацију у Хрватској, деморализацију у српским редовима, наклоност и људи у Еуропи, једним дијелом у Еуропи, оно што је склоно рјешењу те кризе и у корист Хрватске гдје имамо значи пријатеља Њемачку која нас суздржано подржава и у политичким разговорима, али и у НАТО гдје такођер имају разумијевања за наше погледе. Имамо и наклоност Сједињених Америчких Држава, али до одређене границе, ако ћете господо извршити на професионалан начин, као што сте извршили у западној Славонији у року од неколико дана, то значи молим три, четири дана, максимум осам дана онда можемо рачунати да ћемо и политички, да нећемо политички не само претрпјети штете, него да ћемо политички у том и таквом свијету добити. – ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Брозова ЈА након рата са немачким шлемовима Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Лаж заштићена “Забраном”!
Истина “Стрељања историје” је безкомпромисна: Пре свега зато што Истина “Стрељања историје” безкомпромисно анулира лажу и паралажу! Зато је “Стрељања историје” забрањено да се зна! Tек данашњим униформисаним катихизисом покушавања покорних слугу да одбијaњем Раденковићевог “Стрељања историје” одбаце Истину “Стрељања историје”, настављајући тако лажну “неприкосновеност прописаности” “Забране Истине”, и покушавајући да “Забраном” и даље држе Истину ћушнуту у бездану лажних “кажњивих деликата” – слуге уствари својим бенавим одбијањем подстичу управо супротан ефекат од оног који покушавају да досегну: уместо да Истину “Стрељања историје” балванизују у непримећене екстремитете заборава – њиховим немуштим покушајима одбијања они напротив, несвјесно подстичу громадне историјске закључке на које до сада није обраћана осебујна пажња, а који димензијама Истине “Стрељања историје” додају још превасходнији и судбоносно још погубнији значај по опстанак и пренемажуће служинчади, и по опстанак цмиздраве “Забране”: Прво: Јесте огроман али и злочиначки распон америчке “Забране” објављивања не само извештаја генерал Доновановог обавештајног пуковника Роберта Мекдауела (Robert Mcdowell) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Фотографије из 1914. г. на којима је усликан Јосип Броз Тито (крајње лево у лежећем положају) - "највећи син свих наших народа и народности" у својој првој посети Србији. Овом приликом је имао одело плаве боје шивено по последњој бечкој моди. Разгледање природних лепота Србије уз стручно објашњавање бечких туристичких водича Први сусрет са Брозовим домаћинима уз најсрдачније изразе захвалности на топлом гостопримству Save Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито – највећа превара Другог светског рата!
Обавештајни помоћник генерала Донована, (Bill Donovan), директора OSS (U.S. Office of Strategic Services), пуковник Макдауел (Robert H. McDowell), непобитно доказује да су Западни савезници – рекламирајући Титову “ратну славу” – свесно рекламирали Титове измишљотине: “Чињеница да су Титови доприноси били огромно преувеличани безпоговорно је – доказана”!(1) То је непобитан доказ да је од стране Савезника свесно починињена: Издаја Пред њујоршком Комисијом Комитета за поштено суђење Дражи Михаиловићу (Commission of Inquiry of the Committee for a Fair Trial for Draja Mihailovich), Мaкдауел је такође документовао да Западни савезници – de facto рекламирају Титову повезаност са Нацистима и Усташтвом: “Данашње комунистичко вођство у Југославији (Титово, у доба правног линча Михаиловића у Београду) прећуткује своју сопствену сарадњу са Осовином, и намеће Михаиловићу оптужбе које – немају никакве везе са њим”!(2) Лажне “оптужбе немају никакве везе” са Дражом, Равном Гором и Србијом” – зато што су Макдауелови закључци утемељени на “свеукупној документацији” са “целокупног ратишта” за “читаво ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Када је стварно рођен Тито?
Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако: Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,... била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
Домаћи медији у потпуности су игнорисали Вучићев интервју за амерички “Wall Street Journal” у којем је најавио брисање Косова из Устава Србије. Вучићева скандалозна изјава да ће покренути иницијативу за брисање Косова из Устава Србије зарад европских интеграције изгледа да није посебно интересантна домаћим медијима – намерно или случајно, просудите сами. У тексту се наводи да премијер Србије, Александар Вучић, “показује знаке” да ће предложити измене Устава којима ће се избацити одредба о Косову као српској покрајини зарад стицања чланства у Европској унији. “Wall Street Journal” (WСЈ) напомиње да се Вучићева влада противи признавању независности Косова, али додаје да би овај потез олакшао процес признавања Косова некој будућој српској администрацији. Вучић је у интервјуу за WСЈ још додао да не искључује могућност измене преамбуле Устава у којој пише да је “Косово саставни део територије Србије”. WСЈ подсећа да су српски медији прошлог месеца известили да је Вучић говорио о променама Устава у наредне две, три ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Како функционише новокомпонована титоистичка памфлет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској интернет страници можете да налетите на колумну званичног „историчара“-гласноговорника новопламених брозомбија Стефана Гужвице: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) у којој дотични „експерт“ покушава да побије моје тезе о стратешкој сарадњи југокомуниста са кроатоусташама како пре тако и за време Другог светског рата изнете у научним публикацијама: “Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156; “Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Терор хрватских дивизија
Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника... Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована. Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
ЕУ врши огроман притисак на Србију, приморавајући је да уводи санкције против Русије, и доводи у реалну опасност ступање у ЕУ, чему су Срби тежили последњих 15 година, одлучивши се на озбиљне уступке за земљу, сматра руководилац Центра за проучавање савремене Балканске кризе Института за славистику РАН, академик Српске Академије наука и уметности Јелена Гускова. Европски комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу Јоханес Хан уочи посете Београду изјавио је у интервјуу за београдски лист Вечерње новости да је Србија дужна да увде санкције против Русије ако жели да ступи у ЕУ. Притисак на Србију се стално врши, и мада је она све време вршила озбиљне уступке како би ступила у ЕУ, притисак ће се наставити. Данас се исти покушај притиска врши на Русију, систем санкција је из исте приче, али са нама је теже разговарати, ми смо јачи, а са Србијом је лако, зато је у тој ситауцији подршка ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ponovo se oglasio istoričar Selimović
Istoričar i profesor Salih Selimović vrstan je poznavalac tema vezanih za srpsko-muslimanske odnose i probleme koji su se „provlačili“ kroz našu, ne mnogo srećnu, balkansku prošlost. Muslimani nikada nisu postali Turci jer su sačuvali svoj maternji jezik, staru tradiciju i uvek su znali svoje poreklo, kaže istoričar i profesor Salih Selimović za nedeljnik Pečat, pojašnjavajući uzroke istorijskog razdora Srba muslimanske veroispovesti i Srba pravoslavaca. Objašnjavajući pitanje porekla današnjih muslimana u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, KiM, pitanje njihovih korena, ukazujući i na suštinu i prirodu viševekovne nesloge Srba i muslimana, jednog istog naroda različitih vera, na početku razgovora, on kaže: „Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi ‚hteli‘, reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
Истина о Вражјој дивизији
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Pasja groblja žrtava komunizma
Рехабилитација истине
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Лаж заштићена “Забраном”!
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
*Тито – највећа превара Другог светског рата!
*Равногорци Горске краљеве гарде из села Овсишта код Тополе (1941-1945)
*Када је стварно рођен Тито?
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
*Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
*Терор хрватских дивизија
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
*ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
*Ponovo se oglasio istoričar Selimović
Share

Comments are closed.