Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.

Милан ТрешњићМилан Трешњић

Милан Трешњић
мајор ОЗНЕ у пензији, Београд

Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и
бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић

Ослобађање Дедиња

“Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора
и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.”
… Октобар је 1944. године

Ушао сам у Београд на коњу, није био бео, али је био прелеп. У Младеновцу ме је опколила јединица Руса и са упереним пушкама тражила
да им предам коња. Њихови коњићи су били комични, кржљави, ниски.
– Дај ми коња, нареди Рус.
– Шта ће теби коњ, мени треба коњ!

Пошто сам знао руски, јер сам био у VI дивизији, једином батаљону оформљеном у част војне совјетске мисије, и ја подвикнем:
– Ја сам официр!
– Какав официр?
– НКВД-а!

Кад сам поменуо НКВД, разбежали су се као луди. Знали су да официри НКВД-а стрељају без опомене. Моја јединица, VI личка дивизија,
кретала се правцем од Обреновца, а мене су обавештајни послови водили правцем Авале. У штабу југословенске Озне у Јајинцима јавио сам се
дежурном официру, мислим да је то био Мома Дугалић. Добио сам задатак да у Београд уђем са руским јединицама и да заузмем седиште XII
кварта на Дедињу и да отпочнем успостављање народне власти прикупљање података о држању становништва за време окупације, хапшење
сарадника окупатора и припадника заосталих јединица Недићеве гарде и жандармерије.

Милан Трешњић, Београд -Дедиње 1945.

Личко блато у вили Тасића

• Како су грађани Дедиња дочекали ослободиоце?
На Дедињу су се још увек водиле борбе по кућама. Немци су се повлачили према Сењаку, а од Бежанијске косе је деловала артиљерија. Руси су поставили батерију каћуша на једној пољани поред ресторана “Дедиње”, у близини данашњег Булевара мира. Пуцало је са свих страна и одједном се у брисаном простору код Железничке болнице појављује један бициклиста с француском капом. Показује низ Румунску улицу и виче да се Немци повлаче тим правцем и да их се много крије по вилама. Био је то принц Ђорђе Карађорђевић.

• А какав је био дочек дедињских буржуја?
Већина их је побегла с окупатором или се крила у подрумима. Једини становник Дедиња био је чувени песник Лазаревић, иначе дипломата у време Краљевине. Помогао ми је као новом управнику Дедињског кварта.

• Како?
Говорио ми је ко је био сарадник окупатора на Дедињу, шта би ми као Озна, требало да чинимо, кога да хватамо, а кога да не дирамо. То је био један фини господин, сећам се, изашао је пред нас у кућном капуту, какао боје. Одвео ме је у своју кућу, почастио ме, показао ми је своју огромну библиотеку и позвао да дођем, кад будем имао времена да разговарамо.

• Да ли су други грађани сарађивали са Озном?
Наравно, па на основу чега смо похапсили толике људе. Ја сам тада први пут видео Београд. Моја канцеларија је увек била пуна народа спремног на сарадњу.

• Како сте се Ви, као млади Личанин, осећали на Дедињу?
Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило. Упао сам те прве ноћи у вилу Тасића, преко пута чувене рестаурације “Дедиње”. А у тој вили су становали немачки пуковници, који су безглаво побегли. У рерни су још цврчале, недопечене, ћурке и гуске. Е ту смо преноћили, уз обилату вечеру, добро вино, есцајг, ма свашта. Променим свој партизански веш, обучем чисту кошуљу, чарапе, нисам наравно променио своју униформу, која је била незаменљива, али све што сам могао променити, ја сам променио. Нисмо ми у партизанима патили од сувишног прибора. Мени је била довољна кашика, виљушка, наравно нож и то је било све; мало соли да имаш и евентуално да носиш са собом резервну кошуљу и гаће. То је мени и мојој групи официра била најбоља вечера у животу. И ја испуних себи обећање и у чизмама легох у кревет са балдахином. То је била дивна ствар.

• Како се Дедиње допало Русима?
Руси су ослободили Дедиње, моја група је само ишла у њиховом саставу с циљем да оформи власт на заузетој територији. Са мном у кући је био неки Саша. Не знам ни како се прилепио за мене. Био је један од оних Руса који је правио неке прекршаје, а такви су онда ишли са редовним јединицама Црвене армије да траже своју матичну јединицу. Били су у ствари нека врста луталица. Две вечери је спавао у вили Тасића. Напољу стража, ми у балдахинским креветима, једемо сребрним есцајгом. Друге вечери Рус је претурао по кући и буди мене иза поноћи да видим шта је нашао. Показује ми златни ланчић, и неки златан накит, вредности, које не знам како је нашао.
“Па јеси ли дошао да тражиш непријатеља или да крадеш нечији накит?”, питам ја, а он ми каже: “Ми смо ослободиоци и све то нама припада!”

• Да ли сте Ви узимали ратни плен?
Само једно седло из белог двора. Припадало је кнезу Павлу и на њему је писало да је поклон француске владе. Лепо седло са сребрним узенгијама, интарзијом, лако. Сада бих могао да пројашем на њему по београдском хиподрому, и сви би се окренули за мном. То седло сам поклонио мом команданту на Сремском фронту а после су га украли Руси.

• Како је изгледао Бели двор по ослобођењу?
Нисам улазио у комплекс дворова, али сам чуо да Немци нису ништа однели. Све је стајало у беспрекорном реду, како су оставили Карађорђевићи.

• У чему се састојао ваш посао команданта XII кварта?
У прављењу евиденције. Грађани пријављују одређене људе, јединица Озне их приводи, ја их саслушавам и правим њихов картон. Затим сами су се пријављивали припадници Недићеве страже, саобраћајни полицајци, речна стража, жандарми – сви у униформама. Мислили су да се нису огрешили и да сад треба да се пријаве новој власти. Њих сам такође саслушавао, узимао податке, правио картон. Са свим картонима одлазим једном, некад и два пута дневно до штаба Озне у Маглајској улици. Тамо су шефови били официри: Ђуро Станковић из VI личке, који је био адвокат са Јаковом Блажевићем пре рата, затим Сретен Вулић, такође правник из Лике, Срђан Брујић, један исто тако познати револуционар, који је у Лици радио на организовању устанка, био је комесар бригаде, ту је био још Павле Пекић, Црногорац, Мома Дугоњић (треба Дугалић – нап. приређивача), Србијанац, и Драгослав, како се зваше, из Белог Потока. Е то су били људи Озне задужени да прегледају спискове. Њихова оловка је ишла поред имена и углавном исписивала две речи: ‘Бањица’ или ‘стрељати’. Углавном ово друго. Ако је неко био означен као изразити непријатељ, или ако је нађен у униформи – стрељати.

• Значи сви који су нађени у униформи су стрељани?
Сви! Трагедија је нас озноваца што нисмо разликовали људе у униформи од људи у цивилу. Од тих људи који су затечени у униформи, касније сам увидео, ниједан није био зликовац, ниједан није био такав да је заслуживао метак у чело. Све је те људе требало преобући и послати на Сремски фронт или негде да се боре, јер су сви они били вољни да то чине, сви би радо отишли. Али несрећници су сматрани сарадницима окупатора и задесила их је зла судбина.

• Није било никаквог суда?
Ми смо били суд, све је обављала Озна. Тек ће после месец дана Ранковић тражити да се уведу редовни судови. План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно. Ко год да је тада затечен у Београду, био је стрељан.

• Како је обављана пресуда?

Са списковима се из Маглајске враћам у XII кварт и спискове сада предајем команди пратећег вода. Он предвече повезе одређене људе на стрељање и поведе их на Лисичији поток или Бањичку ливаду.

Место егзекуције, Краљева чесма Лисичији поток

Лички вукови у Лисичијем потоку
Господин Трешњић ми ово прича док се возимо ка Лисичијем потоку. Паркирали смо на узбрдици и посматрамо снегом покривену увалу зараслу у шибље. Ограда Белог двора је с леве стране, неких стотинак метара изнад, са десне се граде куће нових богаташа. Већина их је недовршена. Између шибља се пробијамо ка средини Лисичијег потока. По скорелом снегу оцртавају се само мекани кругови пасијих шапа. Долазимо до одсека где је некад био мајдан за вађење гранита. Сасвим у подножју је чесма.
– Па ево, то је било негде овде. Не знам тачно где, јер је сав посао егзекуције обављао пратећи вод.
• Да ли је постојала нека посебна процедура?
Не, стрељани су из шмајсера.
• Ко је закопавао?
Ни то не знам, вероватно неко из околних кућа, које је пратећи вод изводио у помоћ. Било је ту страшних сцена. Долазио је неки водник да ми каже: “Јао друже капетане, погрешили смо, има овде невиних људи. Ми их одведемо тамо на стрељање, а они вичу: ‘Живела Комунистичка партија, живео Јосип Броз Тито, живели ослободиоци Београда’, а ми их стрељамо. Стравично је слушати те јауке, крик људи који су падали пред пушчаним мецима.”
Знам само да је командир тог стрељачког вода био увек стравично потресен, али наређење се морало извршити. У тим стрељачким водовима било је и бораца из извиђачких чета. Са мојим другом Јанком Динићем је дошла извиђачка чета, која је извршавала ликвидацију, односно извршавала пресуде. Сећам се једног човека крупног, врло виђеног интелектуалца, звао се Милан Комадина, био је припадник Грађанске странке и дошли су неки људи из позадинских форума Београда, који су знали те бивше политичаре, саслушавали га, одвели у Маглајску и тамо је осуђен на стрељање. Сећам се да је командир стрељачког вода у Лисичијем потоку за тог човека рекао да је узвикивао: “Живела ослободилачка војска”. Ја
тврдим животом да нико од њих не би био осуђен на дуже од две године робије да је сачекао да прође тај први талас ликвидација. Примера ради, онај ко је умео да процени ситуацију, да се склони и да сачека неко нормално време, а оно је убрзо дошло, већ крајем новембра 1944. после Ранковић евог говора, остао би жив. Кад сам се вратио са Сремског фронта, децембра 1944, године и постао шеф другог одељења Озне за Београд са канцеларијом у Чика Љубиној, ја сам пронашао човека по имену Миливоје Јовановић, који је био начелник одељења специјалне полиције у окупираном Београду и истовремено председник комисије за категорисање политичких криваца у логору на Бањици. Тај човек је октобра 1944. године могао да изгуби милијарду глава да се пријавио. Е он је остао жив. Касније је осуђен и разуме се, пошто је имао солидно владање, запослио се и ми смо остали добри познаници. Као полицајци смо једно другом преносили искуства.

Рација ОЗНе у Кнез Милошевој Београд, октобар 1944.

Проститутке су само ОЗНИ давале џабе
• Јасно ми је, Ви сте правили картоне осумњичених на основу њихове самопријаве или дојаве грађана. А да ли је вођена нека детаљна истрага?
Ми смо веровали грађанима.
• Дакле, било је довољно само да неко упери прстом?
Да, припадници полицијског апарата, резервних полицајаца, па полицајаца за чување реда и морала, припадници политичких странака од пре рата, симпатизери, љотићевци, дражиновци итд. Дакле, ако је неки грађанин дошао и рекао: тај и тај је љотићевац, њему се веровало.
• Да ли су проститутке стрељане?
Зашто! Оне су наставиле да служе новој власти. На цени су нарочито биле оне које су имале жуту књижицу, то је значило Мин њет, проверено чисте. Најпознатија јавна кућа по ослобођењу Београда налазила се у Поп Лукиној 19. Поведе нас једно вече Срба Вуковић (треба Лубурић – нап. приређивача), припадник тзв. позадинских радника, жена. У Београду је још увек владао полицијски час и одједном, на Обилићевом венцу, код Тањуга, неко викну стој. Видимо силуете у парку Војводе Вука, а парк у рововима и джаковима. Ми одмах залегнемо, мислимо заостали Немци и љотићевци, кад оно Руси. Приђемо, изгрлимо се и питамо шта раде у парку. Они кажу: “Тражимо Поп Лукину 19.” Онда их Срба тамо поведе,
а ми продужимо у Доситејеву 3, тамо је било још боље.
• Колико сте платили за ту услугу?
Шта да платимо! Ми смо ослободиоци. Оне су давале за слободу за народноослободилачки покрет. Праве госпође у свиленим хаљинама, окупају те, среде, изађеш као нов, па ваљда смо толико заслужили за четири године у борби.
• Немци су уредно плаћали!?
Немци су окупатори, а ми смо ослободиоци.
• Које сте ви још привилегије имали као ослободиоци?
Хранили смо се у ресторану “Дедиње”, који су држали чувени хотелијери господин и госпођа Мишић. Тај господин Мишић је негде сакрио врло скупоцена пића: коњаке, шампањце, добра стара вина, а поред тога је волео слике голих жена – и док је госпођа Мишић њему спремала храну, ми бисмо њему давали те порнографске слике, јер смо до њих лако долазили. Београд је увек био пун порнографије. Елем, захваљујући тим сликама, ми смо пили најбољи француски коњак и јели све боља и боља јела. Одакле су све набављали, појма немам. Тек једног дана, долазимо ми на ручак, а господин и госпођа Мишић стоје на вратима и плачу. Кажу напали их Руси. Ми унутра, кад оно Руси се избезобразили, па довели курве из Поп Лукине и пију ли и једу све оно што је било нама намењено. Једва смо некако ослободили рестаурацију “Дедиња” од тих насртљивих Руса.

Стрељање на Коштуњаку, октобар 1944.

Радило се у три смене
• Господине Трешњићу, колико је људи стрељано у Лисичијем потоку?
Па за тих петнаест дана, колико сам ја био тамо, пре него сам послат на Сремски фронт, мислим да је убијено неколико стотина људи. Одведени су ноћу до Лисичијег потока и тамо су стрељани. Јанко Динић ми је причао о неком човеку који је побегао са стрељања, јер је био у воду који није био увезан. Сутрадан се пријавио, и клео се у све, да је за НОБ, да је невин ухваћен, међутим, сутрадан су га опет послали на стрељање, али Јанко Динић ми је рекао да га је пустио. И верујте ми многи људи, међу мојим колегама, били су свесни да чине злочин. То би им само пукло оног часа када су гледале те људе на стрелишту. Никада нико није опсовао комунистичку партију. Никада нико није узвикнуо: “Живео краљ!” Викали
су: “Убијате праведне!” Безброј невиних људи је отерано у смрт. Тај део Дедиња и тај Лисичији Поток је био пуст, све је то била пустиња. Чули су се пуцњи ноћу из шмајсера.
• На којим су још местима обављане егзекуције народних непријатеља?
Скоро свуда – Бањичка шума, Браће Јерковић, Жарково, стадион Графичара… Нема места на којем није обављано смакнуће. Ради се о десетак хиљада живота. Уосталом, у Београду се више гинуло него живело. Када сам се вратио са фронта и почео да радим у Чика Љубиној 16, снег је почео да копни и ја добијем податке да су код зидина Калемегдана неке главе почеле да вире. То су биле главе побијених људи, а ко је побио те људе, Немци, полиција, Озна, ко то зна. Они су били толико плитко закопани да су почели да извирују. Онда сам ја дао наређење да се ти људи пристојно закопају и да се посеје нека трава. Када би се данас то земљиш те око зидина Калемегдана откопало, ту би се нашло костију и костију.
• Да ли сте, са места на којем сте били, могли некога да спасите?
Наравно да сам могао. Ја сам, ево човек је данас жив, препознао свог комшију из мог села, припадника српске државне страже. Саво Пучник, звани Баджа. И ја кажем једном војнику да доведе оног тамо. Долази он и не знајући ко сам ја, онако војнички израпортира своје име и презиме, одакле долази… Ја га гледам, а био сам командујући официр, па га упитам: “Је ли Саво, откуд ти ту?” Њему су се ноге одсекле. Кад сам му рекао ко сам, лакнуло му. Питам га ја би ли ишао на фронт. Каже да би. Питам га има ли још таквих као он и да ми их покаже. Сакупи он 5-6 и сви су отишли на Сремски фронт. Неколико је изгинуло, а остали су се вратили и видео сам их после по Београду.
• Јесу ли они одређени у Маглајској за стрељање?
Ма нису. Тешко је неко могао бити скинут са списка, неко ко је у Маглајској одређен за стрељање. Моји другови су гледали своје комшије како их воде и само кажу: “Водите га, пизда му материна он је државни непријатељ, служио си окупатору” – правац стрељање. Све то што се предало, што је похватано, што није побегло са окупатором, што није отишло преко Саве, што се није склонило са Драгим Јовановићем, са Бећаревићем, са Недићем, све је то био човек што није крив ништа, радио је оно што му је било наређено.
• Како су се Руси понашали у ослобођеном Београду?
Када су руски обавештајци упали у Београд, они с кренули да хватају врхове, најважније личности у окупаторској и обавештајној служби, или обавеш тајној служби Драже Михаиловића. Они су ухватили шефа обавештајне службе 1-А, тзв. Авалског корпуса, Сашу Михајловића. А ја идем около по улицама и питам народ шта знају да ми кажу о том и том сараднику окупатора. Они су имали своју мрежу. Тачно су знали кога треба да ухвате.
Све су радили независно од нас и ништа нас нису обавештавали. Главна битка, врло нечасна против нас и против Озне била је у томе што су грабили све до чега су дошли о агентима и одмах их врбовали за себе по кратком поступку. Досада си радио за њих, од сада ћеш радити за нас, ако нећеш, стрељаћу те. Многе виле у којима су Руси живели, после се то сазнало, 1948. када су протерани из Београда, многе од тих вила су биле гробнице несрећника, који нису хтели да раде онако како су Руси хтели.
• Када говоримо о Београду, у њему су деловале три најјаче службе: ОЗНА, НКВД и ГЕСТАПО. Можете ли да упоредите те три службе?
Тешко је упоредити то, јер суровост НКВД-а, па и Озне која је била мотивисана мржњом против тзв. класног непријатеља и сарадника окупатора, била је једнака. Само је свак радио за свој интерес, за свој циљ. Али та суровост свих тих тајних, полицијских, обавештајних служби је производила страх код људи, код становништва, умирали су од страха, да не дођу под нож таквих оперативаца.

РЕАГОВАЊЕ МИЛАНА ТРЕШЊИЋА НА ОБЈАВЉЕНИ ИНТЕРВЈУ, КРУГ бр. 9, 17. март 1999.

При скидању мог разговора с новинарем Соњом Ковачевић с траке, погрешно су наведена имена од великог значаја за истраживање о тим страшним, крвавим и судбоносним догађајима приликом ликвидације сарадника окупатора и сарадника НОБ-а. Руководиоци у II корпусу НОВ и ПОЈ, којим су командовали генерал Пеко Дапчевић и Мијалко Тодоровић, у Одељењу Озне (Одељење за заштиту народа) били су Момчило Дугалић и Драгослав Пешић. Овај други мене је априла 1944. на сектору код Дрвара, пре чувеног десанта немачких падобранаца на Врховни штаб НОВ и ПОЈ и маршала Тита, устоличио за официра Озне у Првој бригади Шесте личке дивизије. Он ме је и распоредио у Јајинцима, где се тада налазио штаб корпуса, па и одељење Озне, да заузмем зграду XII кварта Управе града Београда. А она је била на Дедињу. У штабу Озне који се тада налазио при Врховном штабу Другог корпуса смештеном у Маглајској улици, радили су високи официри те службе: Ђуро Станковић, Срђан Брујић, оба Личани из Шесте личке, Затим Павле Пекић, Црногорац, и Драгослав Пешић, Шумадинац. Они су примали официре Озне- из 16 квартова, који су долазили на реферисање и са списковима заробљених и пронађених припадника квислиншког апарата, полиције свих врста, затим припадника Српске државне страже под владом Милана Недића и осталих колаборациониста које су грађани патриоти пријављивали органима нове народне власти.

Ако Шесту личку бије лош глас да су њени припадници приликом ослобођења Београда пролили потоке невине крви грађана тога града, онда би то могло да се односи на поменуту двојицу, Станковића и Брујића, али не на све борце те партизанске дивизије која је учествовала у ослобађању главног града наше земље. Сламала је отпор немачких јединица од Раковице, преко Чукарице, Дедиња једним делом, на десној обали Саве, испод улице Кнеза Милоша, па Теразијама, и онда у делу самог града од Зеленог венца, Бранкове улице и даље. Њени делови су први прешли на леву обалу Саве несрушеним мостом, гонећи Немце према Земуну, у Срем. Позадински радник НОП-а звао се Срба Лубурић, а не Вуковић. То је онај момак који је црвеноармејце и нас, у време полицијског часа и ограниченог кретања ноћу, водио у Поп Лукину дамама са жутим књижицама и Доситејеву. Исповедајући се о оном што сам чинио као официр Озне приликом ослобађања Београда и после, не чиним то да спасем своју душу (диxи ет салвави анимам, што би рекли стари Латини), већ ради истине. Злочин и грех и сам носим на одговорности и у души, учињен у име и за рачун ослобађања човечанства, од свих зала које му намећу ненародни режими и злотвори свих врста. Тако је то проповедала идеологија којом смо били задојени. А она је, макар да је комунистичка, исто тако и толико злочиначка као и националсоцијалистичка, односно фашистичка. Неки међу њима, ту сам и ја, надживели су те трагичне заблуде, у којима смо живели, а неки још мисле да смо радили поштену ствар. Остали су доследни својим уверењима.

Све такозване револуције, у име неке и нечије правде, проливају невину крв, као вино. Кад је француски револуционар, чувени париски адвокат Дантон, по вољи Робеспјера 1794. као тобожњи ројалиста стављен под гиљотину, узвкнуо је: Слободо, колико ли је у твоје име крви проливено! То се тачно може ставити као наслов мог казивања, исповести новинарки Соњи Ковачевић. Тада ће моја исповест добити свој прави квалификатив.

Секретар Црвеног крста Србије Петар Зец, стрељан новембра 1944. на Лисичијем потоку

О ликвидацији др Петра Зеца, ТВ докуменат, Црвено доба, РТС 2, 2003.
… Мени је конкретно јако жао тог Петра Зеца, он је био сенатор Краљевине и краљевске круне, био је шеф хируршког одељења у госпићој болници, иначе је завршио школе медицине у Грацу и за време рата налазио се ту. Хтео је да помогне избегличким властима да учине све што је могућ е и олакша положај том свету избеглица из Хрватске и Крајине. Ту су његове велике заслуге. Али су \ура Станковић, госпићки адвокат, и Срђан Брујић, госпићки незавршени студент-комуниста, нашавши се у Београду у тзв. Штабу Озне, наишли вероватно на најсађи залогај, да убију једног класног непријатеља, а једна од првих жртава био је тај Петар Зец…


приредио: др Срђан Цветковић
Институт за савремену историју,
Београд

Изворник: http://www.uimenaroda.net/cr/articles/clanci/major-ozne-o-zlocinima-u-beogradu-1944-45..html

Расправљајте на нашој Твитер страници!

Кућа цвећа

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прекодринска „шешељијада“ и коначно докусуривање Србије
Процес коначног уништавања Србије као суверене државе и њеног територијалног интегритета од Хоргоша до Драгаша започео је коначним преласком Др. Војислава Шешеља из Босне у суседну Србију 1990. г. и оснивањем његовог квази „Српског четничког покрета“ у јуну месецу исте године. Остало је неоспорно фактографско стање ствари да Срба више нема тамо где их је „бранио“ „црвени војвода“ који је врло вероватно у Србију био послат од стране службе државне безбедности Хрватске да ради оно што и ради већ четврт столећа. Познато је да је основни циљ свих непријатеља Србије у протеклих сто година управо тај да се њена државна територија врати у границе „Бизмаркове Србије“ из 1878. г. – дакле без матичне територије Србије – Косова и Метохије, као и без Рашке и Војводине. И тако скраћена Србија би морала да буде класични вазал Запада како у политичком тако и у економско-финансијском смислу речи. Ове незахвалне улоге коначног докусуривања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О злочинима комуниста над Србима
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Како функционише новокомпонована титоистичка памфлет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској интернет страници можете да налетите на колумну званичног „историчара“-гласноговорника новопламених брозомбија Стефана Гужвице: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) у којој дотични „експерт“ покушава да побије моје тезе о стратешкој сарадњи југокомуниста са кроатоусташама како пре тако и за време Другог светског рата изнете у научним публикацијама: “Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156; “Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Када је стварно рођен Тито?
Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако: Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,... била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Комунистичка уравниловка
Један професор економије на једном локалном колеџу у Америци је из свог испита дао слабе оцене већини ученика из разреда. Урадио је то приликом оцењивања њиховог рада који се односио на слободно изабрану тему. Био је изненађен зато што је велика већина  ученика инсистирали на тврдњи "да је социјализам до краја успостављен у целом свету нико неби био сиромашан и нико неби био богат и да је то систем где влада велика једнакост за све". Али професор се није само задржао на томе. Хтео је да им помогне како да те слабе оцене поправе и показао им је конкретне примере како је њихов закључак о једном систему и животу унутар тог система погрешан. Професор је рекао: У реду! Сада ћемо урадити један експеримент у оквиру ваше класе. У експерименту ћемо заменити оцене  доларима... то ће бити ваша егзистенцијална примања која стичете радом приликом запослења а од чега издржавате себе и вашу породицу. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
Шта је хрватски председник Фрањо Туђман поручио припадницима војног и државног врха на састанку на Брионима непосредно пред акцију „Олуја”, где је један од учесника био и генерал Анте Готовина: – Чини се да бисмо могли повољну политичку ситуацију у Хрватској, деморализацију у српским редовима, наклоност и људи у Еуропи, једним дијелом у Еуропи, оно што је склоно рјешењу те кризе и у корист Хрватске гдје имамо значи пријатеља Њемачку која нас суздржано подржава и у политичким разговорима, али и у НАТО гдје такођер имају разумијевања за наше погледе. Имамо и наклоност Сједињених Америчких Држава, али до одређене границе, ако ћете господо извршити на професионалан начин, као што сте извршили у западној Славонији у року од неколико дана, то значи молим три, четири дана, максимум осам дана онда можемо рачунати да ћемо и политички, да нећемо политички не само претрпјети штете, него да ћемо политички у том и таквом свијету добити. – ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Frankfurter algemajne cajtung piše da Hrvatska i Slovenija više ne veličaju Josipa Broza Tita koga taj list naziva “jednim od najvećih masovnih ubica 20. veka”. Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung piše kako “Hrvatska i Slovenija više ne žele da slave herojskog vođu”. Novinar Karl-Peter Švarc piše da je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović, kada je stupila na dužnost, odstranila iz službene vile na Pantovčaku Titovu bistu, zato što, kao što je rekla “odbija da identifikuje komunističkog diktatora sa hrvatskim antifašizmom”. – Na reakciju hrvatske levice nije trebalo dugo čekati. Bivši predsednik Josipović je kritikovao taj potez kao loš politički signal, a socijaldemokratski premijer Zoran Milanović je optužio predsednicu da odstranjivanjem Titove biste manipuliše istoriju – piše novinar. – Sporna je i agenda Kolinde Grabar-Kitarović na godišnjicu završetka rata – 26. aprila je učestvovala na komemorativnoj svečanosti u Jasenovcu; tamo su ubijene hiljade Jevreja i Srba. Zvanična proslava Dana pobede se održava pod njenim pokroviteljstvom 9. maja ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
Objavljeno: Nedjelja, 07 Veljača 2016 20:09 Pogledajte popis 1423 suradnika zloglasne UDBA-e na kojima se nalaze imena i iz našeg grada. Možda se na njemu nalaze Vaši susjedi, ”prijatelji”, rodbina, ili pak poznanici. Popis je preuzet iz knjige Čuvari Jugoslavije: Suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini, Ivan Bešlić objavljen na portalu Domoljub.org. - ABAZOVIĆ (FAHRIJE) AMIR, 1955. – BISTRICA/GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »MAŠINAC« - ABAZOVSKI (ŠEMSUDINA) DŽEMAIL, 1944. – KIČEVO/MAKEDONIJA – »SMIR« - ABDULAHI (FERIDA) FETI, 1933. – GOSTIVAR/MAKEDONIJA – »BALON« - ABRAMOVIĆ (ALEKSE) NIKOLA, 1946. – BERKOVIĆI/STOLAC – »STON« - ADILOVIĆ (IBRE) ŠEFKO, 1959. – KLJACI/TRAVNIK – »ARGUS« - AGIĆ (HAZIMA) OSMAN, 1957. – VRANOVIĆI/ZENICA – »MUSAFIR« - AHMETBEGOVIĆ (FEHIMA) MUSTAFA, 1934. – PRAČA/FOČA – »INFORMATOR« - AHMETOVIĆ (SADRIJE) ŠABAN, 1923. – GUSINJE/CRNA GORA – »BORAC« - AHMETOVIĆ (ŠABANA) SKENDER, 1950. – SKOPLJE/MAKEDONIJA – »BESA« - AJANOVIĆ (JUSE) IBRAHIM, 1947. – VOLJICE/ GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »LAUFER« - AJDIN (MEHMEDA) HAMDO, 1922. – SARAJEVO – »LIRA« - AJKUNIĆ (IZETA) ABID, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
Ако из Срема, преко окупиране Српске Крајине, кренете пут Винковаца, на самом уласку у град наићи ћете на таблу која вас обавештава о градовима пријатељима. Хрвати су педантни, рекли би неки Срби, о свему мисле, ништа не препуштају случају. Све им је уредно. Улице нису прљаве као наше, травњаци су покошени, а трговци услужни. Једном речју, могу нам бити „узор“ у свему. А да ли је баш тако?    Поред наведеног обавештења, преко читаве табле је исписано велико латинично слово „У“ са „крижом“ у врху, које вас такође обавештава о једној битној чињеници: „Нисте добродошли, ако сте Србин!“ То вас, наравно, неће ни најмање изненадити, јер је мржња према Србима одавно постала уобичајени, саставни део хрватског фолклора. И не само фолклора већ пожељна, суштинска, карактерна одредница сваког „свесног домољуба“.  Отићи ћете у град, обавити послове због којих сте дошли, уколико су ти послови у неким државним установама службеници ће вам, кад је то ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Фотографије из 1914. г. на којима је усликан Јосип Броз Тито (крајње лево у лежећем положају) - "највећи син свих наших народа и народности" у својој првој посети Србији. Овом приликом је имао одело плаве боје шивено по последњој бечкој моди. Разгледање природних лепота Србије уз стручно објашњавање бечких туристичких водича Први сусрет са Брозовим домаћинима уз најсрдачније изразе захвалности на топлом гостопримству Save Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први део Истина “Стрељања Историје”
Први део Истина “Стрељања Историје”: “Почињена зла која захтевамо да се прокуну и казне била су толико умишљена, толико натопљена мржњом, толико разорна, да цивилизација неће опстати ако та зла буду занемарена и поновљена.” (“The wrongs which we seek to condemn and punish have been so calculated, so malignant, and so devastating, that civilization cannot tolerate their being igored, because it cannot survive their being repeated.”) Према овом часном и одговорном цивилизацијском захтеву за Идеале Победе Другог светског рата Роберта Џексона (Robert H. Jackson), истражног судије Нирнбершког трибунала (Nuremberg prosecutor) на процесу Нацистима 1945, и блиском сараднику америчког председника Хари Трумана – у односу на Равноправност Права сваког народа да слободно битише у Правди и Праведности послератне цивилизације; и у односу на легитимитет Истине и Историјске Истине Другог светског рата; и поготово у односу на мржњу према Праву Српског Народа на постојање и живи као Нација у сопственој држави – јесте почињена најгрознија издаја ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ниједна српска ратна застава није заробљена
Немачки цар Вилхелм II je, током Првог светског рата, затражио од свог генерала Аугуста фон Мекензена, да му донесе барем једну заплењену српску ратну заставу, али је добио одговор који га је запрепастио. Генерал му је одговорио да не поседује ниједну. Од 51. пуковске заставе, колико је поседовала српска војска током балканских и Првог светског рата, ниједна није пала у непријатељске руке, што је био преседан у историји модерног ратовања. Војне заставе 51. пуку српске војске на Бањици је 26. јуна и 30. новембра 1911. године свечано је уручио краљ Петар Први Карађорђевић. Под њима су се српски пукови борили у два балканска и Првом светском рату. Ниједну заставу непријатељи нису заробили. Војничка и народна част је сачувана. Од педесет једне заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака. Три су нестала у биткама када су их, вероватно у жељи да не падну ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
Од самог почетка “демократских промена“ 1990. године, невоља је била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст… Велику и лепу кућу Сотировића у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи, у њој данас живи мајка Зорана Ђинђића. Драгољуба Мићуновића су као комунисту пребацили у разред више у гимназији. ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Демократска странка је некада, по природи ствари, била антикомунистичка. Њен председник др Милан Грол био је у истој влади са генералом Дражом Михаиловићем, секретар др Брана Ивковић био је на Равној Гори, председник Демократске омладине Милија Јанићијевић био је истакнути Дражин сарадник, члан председништва и народни посланик др Драгић Јоксимовић бранио је Дражу на суду, итд. Међутим, када је последњих дана 1989. године обнављана Демократска странка, на скупу су доминирали комунисти попут Милована Ђиласа, Добрице Ћосића и Драгољуба Мићуновића, као и потомци истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Писац Борислав Пекић, који је као демократски омладинац робијао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Процес тзв. „рехабилитације“ врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића поново је (наравно намерно) ушао у субноровски ћорсокак титоистичког судства у Републици Остатака Србије што је потпуно разумљиво и схватљиво уколико се зна где се води и од кога судски поступак. Наравно, субноровским владајућим структурама у титоистичкој Србији у којој аустроугарски каплар из 42. Хрватске домобранске „Вражје дивизије“ и даље влада из гроба („И после Тита, Тито!“) је од кључног значаја да се рехабилитациони процес развлачи што дуже и по могућности у недоглед. Међутим, овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење: Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога? С једне стране, за сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Прекодринска „шешељијада“ и коначно докусуривање Србије
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
*О злочинима комуниста над Србима
*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
*Када је стварно рођен Тито?
*Комунистичка уравниловка
*Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
*Истина о Вражјој дивизији
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Први део Истина “Стрељања Историје”
*Ниједна српска ратна застава није заробљена
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Share

Comments are closed.