*Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.

Истраживачи у Меморијалном музеју холокауста су документовали све нацистичке концентрационе логоре, гета, места на којима се одвијао робовски рад, као и фабрике смрти које су постојале широм Европе.

Документовано је чак 42.500 локација. Бројка укључује 30.000 кампова с робовском радном снагом, као и 980 концентрационих логора. Ранији подаци су показивали да је логора широм Европе било око 7.000.

Истраживачи сматрају да је око 20 милиона људи умрло или су били затворени у логорима. Међу местима насиља су били и центри у којима су трудне жене биле присиљаване на абортусе или су њихова деца убијана недуго након рођења.

Варшавски гето је био највећи, у једном тренутку тамо је било смештено око пола милиона људи. Комплетирање ове грађе очекује се до 2025. године.

После краткотрајног априлског рата 1941. године, низови железничких вагона пуних олова, који су транспортовали производ до Енглеске, били су облепљени немачким натписима. И правац јс био други: ,,Nach Deutschland”.

Немци су одмах по заузимању Косовске Митровице упутили једну мању јединицу у Стари Трг, где су окупирали неоштећени рудник, спреман за производњу. Трепча је тако добила окрутног господара.

Немци су у руднику Стари Трг и оближњем погону Први Тунел, предузимали све мере како би постигли редовну испоруку оловно-цинкане руде, да све функционише и одржава се како треба – уређаји на површини, и читав подземни лавиринт рудника: поткопи, хоризонти, окна, откопи, ускопи, нископи, ходници, бушотине, подграђе, стропови, сипке, засипи, уређаји за одводњавање, вентилацију итд. Требало је натерати на ревносан рад све оно мноштво људи који су радили на површинском и дубинском делу рудника, пре свега рударе и њихове помоћнике, који су копали руду и палили мине, јамске утовариваче-возаче руде, цевџије, тесаре, јамске браваре и електричаре, раднике који су радили на транспорту и извозу руде, на пумпним станицама, у радионицама, на компресору и другде. Затим предраднике, надзорнике, пословође, магационере, чиновнике, инжењере и све остале који су сачињавали ,,војску” од више хиљада запослених у старотршком руднику. Окупаторска управа је желела да сви ти људи раде као строј који ће осигурати да се руда из богатих ходника под земљом даноноћно извлачи и транспортује жичаном ,,железницом” на даљу прераду.

Јаке Немачке војне снаге у Косовској Митровици, крајскомандатура, војна жандармерија (Feldgendarmerie) и тајна полиција физички су обезбеђивале рудник. У томе су им помагале шиптарске квислиншке оружане формације: жандармерија, рудничка стража и наоружани добровољци-вулнетари по околним и другим селима.

Све је било усмерено на то да оловна река из Трепче непрекидно тече у Хитлеров Трећи рајх. Први човек у Старом Тргу, Ернест Краузе, био је рударски инжењер, одмах је ревносно приступио послу, чврсто решен да заведе ред и дисциплину,  служећи се при томе час застрашивањем и применом оштрих мера, час показивањем ,,бриге” за раднике и ,,залагања” за решавање њихових проблема, што је посебно истицао приликом примања радника на разговор одређеног дана у недељи.  А то се морало постићи силом или милом. Или, тачније, по Краузеовом рецепту: час милом, час силом.

Директно руковођење погонима у ,,Трепчи” било је поверено компанијама-Mansfeld из Ајслебена, која је била саставни део Zalcdetfurt концерна и Ргоsјag, односно њиховим представницима у ,,Трепчи”- инжењерима Краузеу и Хелвигу. Краузе је био директор рудника, а Хелвиг директор флотације и топионице. Иста подела била је извршена и у Бору, где су такође биле ангажоване ове две компаније.

Кад су Краузе и Хелвиг преузели руковођење предузећем, априла 1941. године, њихове процене су биле веома оптимистичке. У свом првом извештају директору компаније Mansfeld у Ајслебену- Клингшпору, Краузе је писао да су постројења на површини и у окнима у одличном стању и технички савремена. Посебно је наглашавано да је рудно тело у ,,Трепчи” неупоредиво веће и богатије од рудних тела које експлоатише Mansfel AGу Немачкој, тако да му то чак причињава тешкоћу да се адаптира условима производње. ,,Све сија и искри од руде одличног квалитета”, писао је Краузе.1

Формирање нацистичког робовског логора у Првом тунелу

Логор су формирали инжењер Ернест Краузе, директор рудника, пореклом Аустријанац и Андрија Шаб рударски инжењер из Беле Цркве. Логор је образован у пролеће 1942. године. Логор је проширен да прими групе логораша из сабирног центра за Србију са Сајмишта.*

Већ септембра 1942. године железницом стиже прва група логораша у логор у Првом Тунелу.Третман заточеника у логору био је ужасан, а затвореници су вођени као робови тј. присилни радници.  Већина заточених родом су били из Босне, из Поткозарја. Немци су могли упадати у логор и ноћу и дању, да премлаћују несрећне затворенике, да их одводе на стрељање кад год су хтели.

Стражу су обезбеђивали Немци, бугарски војници и шиптарски жандарми. Било је и шуц полицајаца, међу њима су се истицали Јосип Елберсолт и Иван Липичник фоксдојчер из Словеније. Истицали су се и жандарми Небија Ашим и Рустем Шахини из Великог Кичића.

Живот у логору је био врло тежак. Гладовање, батињање и други облици мучења проузроковали су смрт око 130 логораша. Заточеници су обучени у робијашка одела, направљена од платна коприве, са дрвеним цокулама на ногама, и то је било све, тако да су се током зиме смрзавали. Прехладе, упале плућа, бронхитис биле су свакодневне болести. Постојао је режим неког опоравка од месец дана. Тада се није ишло у јаму. Радило се око рудника на рашчишћавању разног отпада, а потом је следио рад у руднику на 150 метара испод земље. Робови су углавном радили на копању руде и одржавању уређаја у јами.

Из извештаја Краузеа, од 2. септембра 1942. године, види се да је прва група логораша стигла крајем августа, а да су почетком септембра употребљени за рад у окнима. Ангажовање прве групе логораша утицало је да се производња повећа на 35.000 тона руде месечно.

Режим у логору је био очајан. Затвореници су тучени, изнуривани глађу, извођени голи и боси на мраз, били без икакве здравствене заштите, док се није нимало поштовао хумани поступак. Црвеном крсту и другим хуманитарним организацијама није дозвољаван улазак у логор.

Из, за сада, доступних извора не може да се утврди тачан број логораша који су прошли кроз логор у Првом Тунелу. Међутим, из података који се доносе у месечним извештајима о раду Војно-привредног штаба ,,Југоисток”, може да се добије приближна слика. Наиме, у овим подацима се број логораша издваја од броја осталих радника. За њих се користи  назив ,,заробљеници”.

Ако се зна да сем 140 италијанских заробљеника (Срба из италијанских логора), других ратних заробљеника није било, може се закључити да се под категоријом ,,заробљеници” подразумевају и доведени логораши.Према овим подацима, број ,,заробљеника” био је: у фебруару 1944. – 900, у марту – 671, мају – 589 и јуна – 636.

Немци су у знак одмазде спроводили нечувене репресалије, батинали, затварали у самице, истеривали голе заточенике на мраз и што је најтеже стрељали их. До расформирања логора Немци су стрељали 41 заточеника. Погубљење је вршено на путу према Косовској Митровици, док је од последица мучења умрло 46 присилних радника-робова, 3 било од глади, болести или батина и другога.

Стрељање и мучење затвореника наређивали су: Ернест Краус и Андрија Шаб, а вршили су Иван Липичник, Јосип Еберсолт, Руди Херфорт, Небија Хашим, Рустем Хашим и немачки војници ,,Принц-Еуген” дивизије, шуц полиција, албанска жандармерија и други.

Терор над логорашима

У логору Први Тунел, владао је незапамћени терор над логорашима, који су радили на принудном раду у руднику.

Стална батинања, слаба исхрана, непрекидно малтретирање са 25 до 100 батина. На босим и гладним затвореницима иживљавали су се стражари, бугарска војска и шиптарска жандармерија, која је чувала логор унутра и споља.

Од мучења и злостављања у логору у Првом Тунелу умрло је 46 логораша, претежно Срба са леве обале Дрине, који су доведени из логора Сајмишта.

* * *

По казивању Емине Касумовић Влаховић, из Првог Тунела, умрли логораши сахрањивани су у селу Река према путу за Косовску Митровицу без икаквог обележја. Један део умрлих логораша сахрањиван је у делу потока према селу Кутловцу.

(имена убијених логораша наведена су у изворном тексту – напомена: Расен)

Приредио, Мирољуб Златковић

Епилог:

Како је направљена нуклеарка Кршко?

“… И, као и сви тада, био сам жртва невиђене и континуиране контроле ума, која је спровођена зналачки и успешно. Сви смо били почашћени јер нам је у посету долазио прослављени немачки канцелар, борац против нацизма, који је клечао, ако се не варам, у Варшавском гету одајући пошту јеврејским жртвама (и касније добио Нобелову награду за мир – коју су добијали сви највећи покварењаци светске политике), да би са Титом обавио важне билатералне разговоре, како се касније испоставило, у апсолутну корист Немачке.

Протокол је био на нивоу лакировке без премца. Брант је допутовао 16. априла и дочекао га је тадашњи председник СИВ-а Џемал Биједић. Брант је, за два дана боравка у Београду, положио венац на Гроб незнаног јунака на Авали, посадио дрво у Парку пријатељства, посетио тек обновљену Народну библиотеку, једну од омиљених мета Луфтвафеа 1941. а о разговорима с Биједићем се не зна ништа, јер стенограм са званичних разговора није сачуван! Претпоставка је да се разговарало о изградњи словеначко-хрватске атомске електране у Кршком.

После комплетног „третмана” у Београду, уследила је посета брионском фараону, где су обављени кључни разговори. О тим разговорима може се читати само у Брантовим мемоарима, па остаје сенка сумње у њихову објективност, јер мемоари су, често, ушећерена и самодопадљива слика о сопственом месту у светској историји. Цитираћу одломак из Брантових мемоара, како је то навео новинар Зоран Марковић у броју недељника ,,Дуга”, 30. септембра 1989. године:

Споразум између владе СФРЈ и Владе СР Немачке о одобравању кредита потписан је 10. децембра 1974. године, Закон о ратификацији донет је 26. децембра у Савезној скупштини, а Указ о ратификацији потписали су председник Тито и председник Скупштине Киро Глигоров.

У службеној белешци ССИП-а, која се односи на поменути кредит дословце пише:

„Две стране су се након дугих и тешких преговора и консултација сагласиле да преостала отворена питања из прошлости, у која спада и обештећење, треба решавати кроз дугорочну сарадњу на економском и другим пољима. Први корак у томе био је закључење Споразума о наменском кредиту 1972. и 1974. године под веома повољним условима у укупном износу од милијарду марака, који није био намењен задовољењу индивидуалних потраживања жртава нацистичких злочина и ратних заробљеника (подвукао М. В.), већ искључиво за изградњу енергетских постројења и других објеката који повезују привреду целе Југославије, што је одговарало идеалима жртава о уједињеној и сложној Југославији.”

Какво бедно лицемерје и права слика титоистичке диктатуре бескрупулозних отимача, равних онима са друге стране преговарачког стола!

Јер, црно на бело, састављачи коминикеа знају да тај новац не треба дати жртвама нацистичких злочина, ратним заробљеницима, преживелим логорашима из логора смрти Трећег рајха, јер су се они „жртвовали идеалу” Титове државне фантазмагорије „о уједињеној и сложној Југославији”, која никад није постојала, и злочини Четвртог рајха у којима је Тито био један од водећих светских лидера, резултирали су атомском електраном Кршко.”

Милан Видојевић
(Титова и Брантова „Брионска формула” је ништавна – Немачка Србији дугује репарације)

Сајмиште терора

Сведочења преживелих логораша

Драгољуб Екмеџић;
рођен је 1925. године у месту Војка, општина Стара Пазова, са сузама у очима причао је о тешком времену:

– Запамтио сам домаће фолксдојчере. Дошли су у Војку и од куће до куће хапсили младиће. Ми из Војке били смо земљорадници, а ни криве ни дужне од њих нас је снашла велика мука. Нас 100 одвели су у логор Старо Сајмиште у Земуну.

Једне ноћи, у 22 часа, све су нас извели у круг и наредили нам да трчимо. Пустили су керове вучјаке тако да је тешко ко могао избећи ујед разјарених паса. Исте ноћи потоварили су нас у камионе и пребацили на београдску железничку станицу. Тешко је било у теретном возу. Стигли смо у логор ,,Први Тунел”. У логору сам био од августа 1943. године до септембра 1944. године. Ми логораши радили смо у руднику на извозу руде у вагонетима, а то је најтежи посао.

Коста Брдар:

Ухваћене у козарачкој офанзиви, дотераше нас у Београд у сајмиште терора. Са упереним пушкама, џелатским погледима са повицима ,,форверц! форверц бандито!”, утераше нас у логорско двориште. Иза нас се затвори челична капија.

Угураше нас у жичани осињак начичкан стражарским кућицама. Рефлектори су осветљавали мучилиште. Спазих мноштво испаћених лица. Пронађох слободни кутак, опружих се на дрвену даску из које је вребало мноштво чавлића. Сваки неопрезан покрет остављао би трагове на телу.

Прво јутарње устајање: ,,форверц, форверц!”

Пендрекаши појурише на своје жртве: ударају, обарају ударцима пендрека, урлају, газе преко оборених који нису могли даље.

Људи тужно и дуго запомажу, јауци, на леђима мученика, кожа се распукла од удараца. Ухватио ме страх, упао сам у осиње гнездо из којег се жив не излази.

Пендрекаши жртву не бирају, крвнички ударају кога пре стигну. Ко и мало заостане добије батине.

Трчање у кругу. Пендрекаши ударају палицама, ногама, зубима гризу, урличу као вукови, крви би да се напију!

Данима на узаврелом бетону дубим, сунце упекло, мозак узаврео, лелујам се, падам, чујем удар сопственог тела.

Полуонесвешћен, прикупљам снагу, подижем се, успева ми да седнем. У мени нараста дубоки немир. Проклињем себе што на Козари не погибо’. Лакша би ми била смрт!

Трка у кругу била ми је све тежа, застајао сам… И десило се, заостао сам, пристигоше ме пендрекаши, издвојише и почеше батинање. Полусагнут бројим ударце, један, два, пет, десет, петнаест, падам, нисам могао више да издржим.

Покупљен сам, бачен на гомилу лешева која је одвожена на бежанијско гробље. И нестало би ме да другови и пријатељи не похиташе гомили, извукоше ме и вратише међу живе… Долазим к себи. Тражим воде, а воде нема… Глад више не осећам, органи за варење су сувишни, тело се препустило сопственим халуцинацијама.

Неко ми је кришом тутнуо кркху кост. Њу сам ноћима грицкао. Лежим на дрвеним даскама, грицкам кост. Зуби су запослени, желудац надражен и осећао сам крчање црева.

Свако јутарње устајање је бучно. Пендрекаши сачекују, јуре логораше око злогласног торња, где је требало претрчати десет, двадесет кругова. Ко се одржи на ногама има шансе да преживи. Из безнађа се враћам у очајање, гледам гомиле лешева, као на бојном пољу…

Нас ,,одабране” истог дана (био је почетак септембра 1942. године), пребацише на београдску железничку станицу и укрцаше у фургоне. Транспорт је кренуо на југ. Тутњала је парна локомотива, грабила, ,,мимоилазила” се са пољима пуним дозреле летине.

Вест да Бугари спроводе робове-заточенике са Сајмишта пратила је несрећни ,,транспорт”. На успутним станицама кришом од Бугара народ нам је кроз решетке фургона протурао храну.

Измучене у осињаку злочина, неудобни фургони су нас докусуривали. Успевали смо да протуримо руке кроз решетке фургона да би се докопали и прихватили парче хлеба које нам је народ протурао.

Бугари су нас зликовачки бајонетима боли по рукама, али и окрвављеним и избоденим рукама успевали смо да уграбимо по које парче хлеба. Док сам путовао у непознатом правцу, кроз главу ми је прохујало како сам више пута избегао смрт (офанзиву на Козари, патње у Сајмишту) и питао се колико ћу пута још успети. И тако до последње станице: воз се заустављао, народ се тискао и дотурао храну. Пролазили смо кроз питому Србију… дошли смо до крајње тачке. Видимо кроз прозорчиће где пише Косовска Митровица. Бугари вичу као звери, а ми никако на ноге. Упишани, фекалијама умазани, јадни…

Искрцавање 120 измучених заточеника Сајмишта споро је одмицало. Падање, подизање и бугарско ударање кундацима по онемоћалим робовима.

Постројише нас и кренусмо уз бугарско ,,пред- напред, мајкат ваша, српска багра!” Путовање до новог одредишта предуго је трајало. Нису помогли ни кундачење ни псовке. Ми смо падали, ноге нису могле да се исправе, климаво тело се клатило час лево-час десно, а главе као да су се одвајале од тела.

Кажу да сви логори личе као јаје јајету. Мучења, тортурe, безвредност живота, трпљење безгранично бесмислено, поступци гори него са зверињем…

Мирољуб Мики Златковић, Логор нацистички ,,робовски”…
ГБ ,,Вук Караџић, Кос. Митровица, 2003.

____________
1 MK, ZA, f. 1270, Клаузеров извештај директору компаније Mansfeld AG Клингшпору од 3. маја 1941.

* Концетрациони логор Сајмиште (лева обала Саве) био је на територији тадашње НДХ, а њим су руководили Немци.

2 После скоро три деценије, на иницијативу преживелих логораша, обележено је место где је био логор.

3 О свему што је наведено потврђује и званичан комисијски извештај Среског народног одбора за Косовску Митровицу, сачињен 5. марта 1946. у Првом Тунелу, заведен под редним бројем Пов. бр. 707/46. Оригинални извештај Комисије налази се у Архиву Југославије, заведен под редним бројем 16.742. У извештају, поименично су наведени робови -присилни радници који су стрељани њих 41 и 46 умрлих.


19. октобар 2017. г.

Изворник: Vidovdan


Изјава:

Одговорни уредник и власник електронско-информативног магазина ГЛАСНИК ОВСИШТА као и аутори текстова објављених на порталу www.ovsishte.com не сносе никакву моралну, материјалну или судско-правну одговорност за садржаје који се налазе на порталу.

Одговорни уредник и власник портала није правно-судски одговоран за садржаје који се налазе на екстерним порталима.

Рад портала се финансира од Ваших донација.

Срдачно Ваш,

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

sotirovic@global-politics.eu

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована. Највећи  стуб  који  је  имао  за циљ  да  помути  разум  СРБА  су  партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. За филм ”Валтер брани Сарајево” узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ”Валтеру”, команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ”Валтер”, али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ”Валтер”, у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ”Валтер” био ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
“Istorija je niz laži sa kojima smo se složili” – Napoleon Bonaparta Hrvatska nacija stvorena je od Srba katolika pod uticajem Vatikana. Današnji “hrvatski narod” je veštačka kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta, utemeljenog na težnji da se srpski narod uništi unijaćenjem, pokatoličavanjem ili potpunom fizičkom likvidacijom,kako više ne bi predstavljao prepreku daljem vatikanskom prodiranju na istočnoevropske prostore, pa i dalje do Crnog mora.Ovaj projekat nije bio unapred dat kao gotov i zaokružen, već se postepeno razvijao i sazrevao imajući u prvoj fazi ilirsku, a u drugoj fazi jugoslovensku opciju. Međutim, suština rimokatoličkih zločina je stalno ista. Neverovatno je, da najbrojniji narod na Balkanu (srpski narod ), doživi takve gubitke i depresije u zemljama gdje je bio najbrojniji i najdržavotvorniji. Srbi su u 20. veku izgubili: Južnu Srbiju, Dalmaciju, Hercegovinu, Skadar, najsrpskiji grad 19. veka – Dubrovnik, delove Gorskog Kotara, Zapadnu Bosnu, Liku, Kordun, Baniju, Zapadnu i Istočnu ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Мржња према земљи слободе
Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. “Политика” већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст “Аустрија је гурнула Словене на Србију” у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију: “Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију.” Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их и данас. Одмах после првих ратних операција у Србији је настало опште разочарање у “браћу” преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разуме суров и нељудски однос Хрвата, муслимана и Словенаца према цивилном становништву. Пола године касније, тачније 20. јануара 1915. године у листу “Пијемонт”, из пера Душана С. Николајевића, пише: “У ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак... Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим... против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића... ипак... ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично... или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тајне операције Запада против Србије и Русије
Везе српског и руског народа су бројне и дубоке. Њих карактеришу заједничко словенско порекло и православље, али и заједничка борба и слична судбина. Блискост Срба и Руса је потврђена и у стратегији њихових највећих непријатеља. Западне елите су веома предано радиле на разбијању СССР-а и Југославије, држава чији су заштитници били руски и српски народ. У тим процесима Запад није бирао средства. Користио је најподлије методе и најгоре злочинце да би дошао до свог циља. Међутим нестанак Совјетског савеза и Југославије био је само почетак. Западна плутократија је желела коначни обрачун са српским и руским народом, а повампирени нацизам је постао њихова ударна песница. Још 1991. године Европска заједница и САД су Југославију и СССР „изузели“ из међународног права и поставили су правила која ће се примењивати само на ове две државе.Те норме за Запад важе и данас. Декларација о смерницама за признање нових држава у Источној Европи и СССР-у и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Да се Власи не досете
Ова изрека стара је у српској писаној речи више од 200 година Потиче још од почетка Првог српског устанка када је, негде почетком 1805 године, српска делегација упућена у Цариград на преговоре са Турцима. Циљ је био постизање признања Србији извесног степена самоуправе од стране турског султана. Срби свесни да велике силе (посебно Аустрија) не подржавају неки озбиљнији развој српске аутономије те да могу ове српске намере лако осујетити, како би те силе заварали формулисали су поред правих, и лажне циљеве. „Лажне циљеве“ су наводно требали  да изнесу преко посредника, влашког кнеза Александра за кога се знало да је подмитљив и непоуздан. Али да се „Власи не досете“ послата је и лажна делегација у Букурешт док је права делегација уз дискретну сагласност и подршку Русије отпутовала за Цариград. Тако су врло успешни зачеци српске дипломатије остали упамћени само по изреци „Да се Власи не досете“ али која, како се може ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Ако се Запад и надао да је сан о „великој Албанији“ само сан, онда изгледа долази време да се суочи с кошмарном јавом. Амбасадор Велике Британије у Приштини Рори О′Конел, искрено се, како рече, забринуо да „уједињење Косова и Албаније — звучи као претња“. Па немогуће да Запад заиста годинама мисли да је прича о „великој Албанији“ само мит који се преноси са колена на колено. © Sputnik/ Бранкица Ристић Aлбанац у Приштини са заставом Дарданије (Илирске државе која се простирала на територији данашњег Косова, јужне Србије, Македоније и Албаније) Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат. Ако смо Срби, сад се сва историја мора срушити, јер наступа ново доба… као што је увек кад се промени власт. Одакле долазимо, ко смо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања на која одговора нема, изузев у тражењу одговора. Ко смо, одакле смо, куда идемо? И шта је историја, осим сазнања да више видимо зато што стојимо на раменима оних који су живели пре нас? И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш јер смо га позајмили од предака, и да га дугујемо потомцима. Вековима већ градимо кућу „на стази слонова“ и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Коме треба нова Титоник Србија?
Тренутно се Република Остатака Србије налази на коначном путу и de jure признавања друге албанске националне државе – Косова. Влада у Београду је већ дала зелено светло за примање Косова у Међународни олимпијски комитет, јер без тог светла Косово и не би могло да буде примљено, а управо ових дана та иста Влада најављује и промену Устава, тј. избацивање члана о Косову као интегралном делу државе Србије. И то све зарад испуњавања свих услова Европске Уније како би се ушло у исту јер „Куд мали Мујо, ту и ми“. Двадесет и првог јануара 2014. г. званично је отпочео процес преговора Србије (тј. њених територијалних остатака) са Бриселом о учлањивању ове прве у Европску Унију. Тим поводом се и српски еурофанови нескидају са домаћих мас-медија како би потврдили „не скретање с правога пута“ ка идеалном друштву (комунизам) у новој Титославији која се у континенталним димензијама одазива на име „Европска Унија“. И није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
15. децембар 2014. Петар Искендеров Од свих земаља погођених одлуком Русије да одустане од изградње „Јужног тока“ у Србији постоји вероватно најшира лепеза мишљења о таквом расплету догађаја. Жестина расправе о „руској превари“ и неосновано довођење „Јужног тока“ у везу са продајом НИС-а нису у складу са пасивношћу Београда око „Јужног тока“ коју он показује још од 2008. Било би боље ако би се Србија концентрисала на извлачење највеће могуће користи из новонастале ситуације - која може бити велика - јер друге земље неће пропустити ту прилику. Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News. Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
*Беч не признаје злочине у Србији
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
*Равногорци Горске краљеве гарде из села Овсишта код Тополе (1941-1945)
Истина о Вражјој дивизији
Мржња према земљи слободе
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Тајне операције Запада против Србије и Русије
*Да се Власи не досете
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Коме треба нова Титоник Србија?
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
Окупација у триста слика
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!

Share