Комунизам у Србији

partizani-na-delu

Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала

Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао:

Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142

У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је: “Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“.143

Све новине садржале су чланке попут овог:

Не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету… укључује освету.144

И годину дана после “ослобођења“ Србије, дотад невиђени говор мржње није силазио са насловних страна. Лист “Све за победу“, који је излазио у Ваљеву, 19. октобра 1945. на насловној страни доноси изјаву Александра Ранковића на митингу у Обреновцу:

Треба развијати и гајити мржњу према сваком непријатељу наше независности и слободе.145

Убиства без суда и суђења у Србији су била тако масовна, да их је, према сведочењу Милована Ђиласа, Ј. Б. Тито зауставио са следећим образложењем: “Нико се више не боји смртне казне!“146

То је било тек крајем 1945. године.

С друге стране, за Хрватску је издата наредба да се стихијно може “деловати“, односно убијати, само 24 часа, а не тако дуго као у Србији. Зато су комунисти у Хрватској ликвидирали знатно мање особа.147

Поред Озне (“Одељење за заштиту народа“), основана је још једна формација специјално за уништење “народних непријатеља“: КНОЈ (“Корпус народне одбране Југославије“). У одлуци о оснивању КНОЈ-а, све који не подржавају КПЈ Броз је означио као “антинародне банде“, наводећи као главни циљ ове формације “ликвидацију таквих банди“. Непријатељима партије Броз је прогласио и оне “који би били у стању да помажу те банде“, па чак и оне који се само “пасивно држе“. КНОЈ-у је наређено да хапси или потпуно исељава читава насеља која “потпомажу банду“, или се “банда“ у њима “с времена на време задржава“. КНОЈ је тражио дозволу да се, после масовних хапшења или пресељења, могу спроводити додатне репресалије, па и “паљевине и конфискације“. И то је одобрено. На крају је свим јединицама КНОЈ-а наређено да организују “натјецање“: “Која ће јединица највише убити и заробити“.148

Истовремено, почели су да се славе чак и комунисти које је народ упамтио као најсвирепије убице. Лист “Све за победу“ 19. јула 1945. доноси следећу вест:

Одликовани: Орденом заслуга за народ првог реда Стеван Филиповић, командант батаљона, Мајер Јосип, орденом братства и јединства првог реда, Борота Стеван, Орденом заслуга за народ другог реда.149

Ујесен 1941. Јосип Мајер и Стеван Борота тестером су пресекли Веселина Петровића, председника општине Дивци код Ваљева, док је Стеван Филиповић био један од џелата који су држали жртву. Цело село су окупили да гледа ритуално убиство. Одјек злочина био је тако страшан, да се чак и Ј. Б. Тито те јесени одрицао Боротиног одреда (почетком 1942. године сву тројицу ухватили су недићевци и јавно их обесили у Ваљеву).150

Одмах по освајању неког града, комунисти би све затворе напунили “народним непријатељима“. Ипак није било довољно ћелија, па су правили привремене тамнице. У Крушевцу, на пример, у затвор су претворили Реалну гимназију, кућу инжењера Жике Цветковића, Нагулићеву кућу, Начелство, тзв. “Зграду“ (данас конфекција “Звезда“), подрум Живановића (данас билијар сала), и многе друге зграде.

И све казнионице биле су препуне. Сремска Митровица је имала више заточеника него становника. У Забели, грађеној за 1.700 затвореника, јуна 1946. године било је 6.428 људи, а марта 1947. више од 12.000. Ћелије седмог павиљона, у којима је пре рата боравио по један осуђеник, сада су на 10 квадратних метара примале 10 до 14 особа.

Како ни после овога није било довољно места за ухапшенике, обновљен је рад концентрационих логора које су Немци управо напустили: Бањица и Сајмиште у Београду, Црвени крст у Нишу и Метино брдо поред Крагујевца.

И даље није било довољно места, па су комунисти почели да оснивају нове логоре: у Шапцу, Параћину, Куршумлији, Сокобањи, Зајечару, код Дечана у Метохији, итд.

Стојан Прибићевић јавио је једном америчком листу 27. јануара 1945. године да се “после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу“. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали “између 13.000 и 30.000 људи“.151

Иза комуниста у престоници је остало више десетина масовних гробница. Једна од највећих налази се на локацији Белимарковића воћњак на Бањици, где су Немци током рата изградили највеће слагалиште бензина у земљи. Десетине огромних бетонских јама комунисти су напунили лешевима, а онда су почели да закопавају око њих.152

Друга велика масовна гробница налази се тик изнад авалског друма, од скретања за Рипањ према Београду. Био је то немачки ров за стојећи став, дуг око километар и по. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. “Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи“, изјавио је Мија Петровић из Бадњевца код Крагујевца, тада припадник КНОЈ-а.153

Једне ноћи Озна је похапсила све возаче и кондуктере градског саобраћаја у Београду, само зато што су били униформисани, а униформе нису биле партизанске. Пошто трамваји, тролејбуси и аутобуси ујутру нису изашли на улице, управа Озне тражила је да се ови ухапшеници пусте. “Извини, шефе, не могу их пустити. Синоћ смо их побили“, гласио је одговор.154

Један од начелника Озне, Милан Трешњић, изјавио је да су само у кварту под његовом командом током два-три месеца после “ослобођења“ ликвидирали између 800 и 900 људи.155

А Београд је имао 16 квартова.

Трешњић је такође изјавио:

Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, ја ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати.156

У једном чланку Трешњић пише да су спискови са именима ухапшених, уз основне податке, слати у Озну за Београд, настављајући:

Њихова оловка је ишла поред имена и уписивала само две речи: Бањица или стрељати… Ми смо били суд, све је обављала Озна… План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно.157

Спискове враћане из градске Озне Трешњић је предавао стрељачком воду. “Он предвече повеже одређене за стрељање и поведе их у Лисичји поток или Бањичку ливаду“, пише Трешњић.

Шефови Озне за Београд тада су били Слободан Пенезић Крцун (октобра 1944), Милош Минић (новембра 1944), Вељко Мићуновић (до марта 1945) и Јово Капичић (до септембра 1945).158

Други масовни талас убистава кренуо је у зиму 1944\45. Само у том таласу “извођења задатка“, остала су документа КНОЈ-а о убиству 585 особа у Ћуприји, 598 у Варварину, 615 у Деспотовцу, 750 у Параћину и 815 у Јагодини.159

У Крагујевцу су убили директора Гимназије, Лазара Ћурчића, још четири средњошколска професора – Светислава Максимовића, Животу Тодоровића, Киру Спренски и Антона Павлича – као и једног професора Богословије, др Тиосава Матића.

Професора историје Светислава Максимовића бацио је кроз прозор са другог спрата старог затвора, који се налазио тик уз суд, предратни пекарски шегрт и познати силеџија Станко Матијашевић “Курјак“, тада главни иследник Озне.

Управник највећег затвора у Крагујевцу, у подрумима Капислане, постао је управо Александар Живаљевић Цоја, један од оних робијаша који су се дочепали слободе у хаосу Априлског рата 1941. и потом ступили у партизане (није реч о политичким робијашима).

У Крагујевцу су убили и најмање 13 ђака и матураната Гимназије и других средњих школа: Живана Живу Ковановића из Баточине, Јована Динића, Банета Николића, Александра Савића и Милана љубичића из Крагујевца, Живорада Жику Лекића из Ресника, Радмилу Шпиљевић и Гору Добривојевић из Лужница, Милана Васовића из Бечевице, Стамену Јовановић из Топонице, Радмилу Раду Божић из Бадњевца, Борисава Каровића из Гривца и Сретена Стојановића из Гунцата.

Петнаестогодишњи Жива Ковановић отишао је из учионице у судницу импровизовану у Хотелу “Дубровник“, где је маса скојеваца, лоших ђака, скандирала: “На смрт!“ Убијен је исте ноћи. (Рехабилитован је 2008. године, одлуком Општинског суда у Баточини.)

Убица Јована Динића продао је његов скупоцени капут.

Милана Васовића чули су да пева песму “Краљу Перо, цвеће наше, далеко те отераше“. Свирепо је мучен и унакажен (ископали су му очи и одсекли уши и прсте на рукама и ногама).

Борисав Каровић добио је задатак да прочита поздравни говор комунистима, у згради основне школе у селу Гривци, ујесен 1944. године Уместо “другови и другарице“, што никад раније није чуо, започео је говор уобичајеним “браћо и сестре“. Одвукли су га са бине у школски подрум и свирепо мучили. Остао је тежак инвалид и као такав умро 1953. године.

Радмила Шпиљевић, Гора Добривојевић и Радмила Божић биле су чланице Женске равногорске омладине санитета, а вероватно и седамнаестогодишња Стамена Јовановић.

Матуранте осмог разреда Гимназије Александра Савића и Милана Љубичића лажно су оптужили лоши ђаци из шестог разреда, да у свескама цртају кукасте крстове. Цртежи нису пронађени, али су они ипак убијени. Др Душан Илић, у чијем је џемперу стрељан Љубичић (позајмио му је те вечери), наводи поименице те лоше ђаке који су касније постали функционери, дипломате и директори.160

У целој Србији страдали су најбољи, а испливавали најгори.

Према карактеристикама опуномоћства Озне за Таковски срез од 24. априла 1945. године, из Гимназије у Горњем Милановцу истеране су три најбоље професорке. За њих је образложење било:

1. Мила Дамњановић. Као наставник историје показује очито негодовање, нерасположење и крајњу оскудицу потребне љубави за жртве и напоре наших народа, представљајући се увек да то она мора и тежећи увек да све сведе на бројне резултате и да успехе НОБ представи само као незнатне…

2. Наталија Мићић. Изразити реакционар и непријатељ НОП… Једном приликом држећи предавање на Дану жена – О српској жени – ограничила се само на некакве калуђерице и светице…

3. Драгиња Јовановић. Фанатизовани верски мистик. Непомирљиви непријатељ Народноослободилачког покрета. Реакционар какав се ретко где може наћи. Ужива неограничене симпатије код реакционарних ученика у школи показујући очиту наклоност и симпатије према њима…161

Истовремено, Озна даје препоруке да на радним местима остану професори са лошим карактеристикама. За Анђу Анђелковић у образложењу пише: “Подмитљива, слабог карактера и конзервативна у својим назорима о свету и животу.“ За још једног пожељног професора, Добрачина Шошкића, Озна наводи:

Човек за кога сем ракије и јела ништа друго не постоји… Плашљив је и незаинтересован и као такав сада је лојалан.162

Поред масовних злочина, реакцију су изазивали и многи други поступци комуниста. Они су скрнавили цркве, пљачкали становништво, забрањивали приватну својину, гушили демократију…

Од онога што су напљачкали за себе су обезбедили лагодан живот, док су преко ноћи читаву нацију срозали на просјачки штап. Подела на богате и сиромашне, дијаметрално супротна комунистичкој пропаганди, никада није била тако изражена као првих година њихове страховладе.

Због свега тога комунисти су се бојали новог српског устанка.

Прва мера за осујећивање устанка била је убијање стварних и могућих непријатеља њихове власти.

Другу групу осумњичених систематски су хапсили и мучили у никад бројнијим казаматима.

Следећа мера била је масовна мобилизација. У Србији је мобилисано око 300.000 младића који су без обуке послати на фронт. За неколико месеци погинуло је 80.000 младића, већином у Хрватској, док су партизанске формације састављене од Хрвата држане ван главних фронтова. Губици појединих јединица састављених од регрута из Србије износили су и до 47 посто.163

brat-brata

Др Милан Грол, тада члан привремене владе у Београду, 21. марта 1945. године саопштио је америчком амбасадору Патерсону: “Тито је претворио Београд у своју тврђаву и посео је најбољим трупама, док се неопремљена деца упућују на фронт“.164

Тако су комунисти спојили масовну мобилизацију и систематско убијање. Војничких разлога за огромне губитке није било. Они су последица понашања окупатора у окупираној земљи. Рачунајући директно и индиректно уморене, комунисти су послали у смрт преко 200.000 Срба.

Ко није био стрељан, одведен у логор, затвор или касарну, упућиван је на тзв. добровољне радне акције. У прво време “добровољци“ су спровођени у руднике и шуме, а касније и на друга градилишта широм земље. Крајем 1944, током 1945. и 1946. године, комунисти су у сваком тренутку у затворима, логорима, касарнама и на присилном раду држали преко пола милиона Срба.

Све ове мере имале су следећи циљ: ни у једном српском насељу, посебно сеоском, не смеју остати мушкарци способни да носе оружје, јер су сви они потенцијални устаници. Тај свој циљ комунисти су у великој мери успели да остваре, али онда је избила епидемија глади: није имао ко да обрађује земљу. Глад их, међутим, није натерала да пусте сељаке из затвора, логора и касарни. Уместо тога, спровели су режим тзв. принудног откупа, којим су под претњом смрћу отимали последње залихе хране. Тако је покренут нови круг терора. Епидемија глади међу становништвом још више је појачана, а смртност је порасла.

Српски народ највише је погодила мера коју су комунисти предузели за очување власти у дужем временском периоду. То је тзв. метод јаничара, који су одмах применили на деци, да би га постепено, с протоком времена, проширили на читаву нацију. Реч је о методу у коме се деци брише свест о свом пореклу и васпитању, да би била замењена новим, жељеним информацијама. Тако су Турци, на име данка у крви, одводили Српчад и од њих правили своје најбоље војнике, а српске непријатеље.

Новим генерацијама ускраћивана је свака могућност да чују истину о себи и свом пореклу. Томе су прилагођени школски програми, средства информисања, културни садржаји, туристичке манифестације, и све друго што се могло искористити за пропаганду. Деци је представљено да су они, комунисти, најбољи људи на свету, да је, штавише, свет и постављен тако да у својој највишој фази развоја произведе њих, комунисте, и онда их занавек очува. Пропаганда према деци допуњавала се терором према старијима. Како су деца одрастала, потреба за терором се смањивала.

После три и по деценије, генерације комунистичких јаничара масовно су плакале на сахрани једног од највећих убица својих очева и дедова, Ј. Б. Тита. Три деценије после смрти диктатора, последице метода јаничара и даље су веома велике.165

ИЗВОРИ И НАПОМЕНЕ:

142 С. Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, 119. Према изјави хрватског историчара Душана Биланџића на Округлом столу “Павелић, Тито, њихов допринос хрватској државности“. Извештај са округлог стола објављен је у “Глобусу“ (Загреб, 28. јануар 1994). Биланџић је био један од Хрвата доведених у Београд после “ослобођења“, јер у престоници није било довољно присталица КПЈ. На истом округлом столу, Биланџић је пренео и одговор Ј. Б. Тита на примедбу да ће Устав из 1974. године “свести Србију на Београдски пашалук“. Брозов одговор гласио је: “Па то и хоћу“.

143 Р. Вукчевић, На страшном суду, 33-34.

144 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120.

145 Све за победу, 19. октобар 1945.

146 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 51.

147 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 50.

148 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-121.

149 Све за победу, 19. јул 1945.

150 О злочину у Дивцима: изјава љубомира Рафаиловића, очевидца, аутору. У књизи “Крвава листа комунистичких злочина“, објављеној 1942. године у Београду, о убиству Веселина Петровића, почињеном 30. септембра 1941, пише: “Прво су му секли део по део тела, онда су му тестером одсекли главу“. У књизи даље пише да су недићевци, у дворишту куће у селу Дупљај, где се налазио штаб Јосипа Мајера, откопали 33 унакажена леша (“Крвава листа…„, стране 58-59). Броз се на састанку са Дражом у Брајићима, 26. и 27. октобра 1941, одрицао одреда којима су командовали Борота и Леви, јер су били познати по злочинима (С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 44-45).

151 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 395.

152 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 122.

153 Погледи, бр. 268, септембар 2005.

154 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-124.

155 и 156 Вечерње новости, 4. новембар 2006 и 16. децембар 2006.

157 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 48-49. Према Трешњићевом чланку “Ослобађање Дедиња“, објављеном у часопису “Круг“ 1998.

158 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 48.

159 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-137.

160 О жртвама комунизма у Крагујевцу: У књизи “На трагу злочина“ Слободан Ћировић наводи имена око 300 жртава из Гружанског среза, као и најпознатије убијене Крагујевчане; у фељтону “Крагујевачка трагедија 1944. године“, објављиваном у недељнику “Светлост“ од августа 2009. до јуна 2010, дат је делимичан списак од 1.075 имена жртава комуниста у Крагујевачком округу, међу којима су и 32 свештена лица Шумадијске епархије. У поменутој књизи, као и у фељтону, за свако име наводи се извор.

161 и 162 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига 3, 185-186.

163 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 150-151.

164 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 445.

165 Јаничарски метод подразумевао је и слање 10.000 деце у Бугарску и 20.000 деце у Совјетски Савез, крајем 1944, “на васпитање у комунистичком духу“. (Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 395-396; Дражини извештаји, према писању “Борбе“). Међу дечацима и девојчицама послатим у Бугарску налазио зе и Будимир Будисављевић, рођен 1934. године у Борикама код Рогатице. Заједно са рођеним братом и сестром, Славком и Добринком, и браћом од стрица Радојем и Витомиром, најпре се нашао у дечјим избегличким центрима у Недићевој Србији, а потом, по доласку комуниста, у интернату у Софији. У бугарској престоници деца су подвргнута суровој тортури. Изгладњивали су их, малтретирали, псовали “мајку четничку“ и “српског краља“. Свој деци у Будимировој групи почупана је коса, тако што је излепљена врелим воском и отргнута. Враћени су у Србији после осам месеци. Некима се коса делимично обновила, као Будумиру, а некима није уопште. Будимир и његових четворо браће и сестара касније су добили тумор на мозгу или у пределу главе. Само Будимир је излечен, остали су прерано преминули. Једна девојчица из Борика, Невенка Перендија, због тоталне ћелавости у пубертету је пала у депресију. Најзад је извршила самоубиство, тако што је скочила под воз, 1955. године, у Новој Пазови. (Изјава Будимира Будисављевића из Нове Пазове, аутору.)

Према изјави Симеона Николова Николова из Софије, децу је у Бугарској најпре прегледала лекарска комисија и за свако дете је отваран лекарски картон. “Многа деца била су изложена насиљу још у Југославији. Код неких су откривени ожиљци од гашења цигарета. Некима је било извађено једно око. Повећи број деце био је у депресији… Нису сва деца враћена у Југославију, нека су остала до краја у Бугарској. Југославија је одбила да прими децу са неизлечивим психичким последицама. Она су умирала у бугарским клиникама, или, касније, старачким домовима“, каже Николов. Он такође тврди да су Бугари са свом децом добро поступали. Наводи пример да је два детета, сестре Милицу и Милену Стефановић, или Степановић, усвојио брачни пар др Иванка и др Љубомир Петров. Када су одрасле, Милица и Милена су се вратиле у Србију, али им у југословенској амбасади у Софији нису дозволили да понесу ни један предмет за успомену из Бугарске. Касније су се враћале да обиђу своје бугарске “родитеље“. (Изјава Сиеона Николова из Софије, аутору. Симеон је рођен 1936. Као дечак дружио се са Милицом и Миленом.)

За разлику од Србије, у Бугарској је прича о 10.000 српске деце доста позната. Документарни филм о доласку деце може се наћи на Интернету, ако се на Гуглу укуца “братски прием на југославските деца“, с тим што се мора употребити бугарско, односно руско, слово “ју“. На Интернету се може наћи и потресан чланак др Пенке Дамјанове о овој деци. Пенка је рат провела у партизанима и у бугарским затворима. Она је лекарка у белом мантилу која се у поменутом филму види приликом дочека деце. У књизи “Спомени за разни места и години“, у чланку “За една изчезнала снимка“, Дамјанова пише да су деца дошла болесна од триховитије, заразне болести од које опада коса, а коју су звали и “босанска болест“. О двогодишњем лечењу деце у Бугарској, Пенка пише с љубављу. Чланак се завршава њеним учешћем на митингу у Софији 1992, против натовског бомбардовања Срба у БиХ.


(Из књиге М. Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, пет том, “Погледи, Крагујевац, 2010; стране 771-778)

Изворник: Бележница

Расправљајте на нашој Твитер страници!

11887544_10205164568501476_1633718364829389528_o

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali”. (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću”, rekao je. Da bude što manja, Srbija je dobila dvije autonomije: Vojvodinu i Kosovo! Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su još jedino u Srbiji tabu tema. Sve krivične prijave do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta. Ali, istina polako izbija.Samo od 1944, od ulaska Crvene armije i partizana u Beograd, do 1947, u Srbiji je bez suđenja ubijeno oko 100.000 Srba, a nekoliko stotina hiljada prošlo je zatvore,logore i policijsku torturu.Ogromnom broju ljudi oduzeta je imovina, građanska prava, državljanstvo, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочином против геноцида
Након избора новог председника САД мултимилијардера Доналда Трампа хрватска страна поново захуктава хрватско-српске односе плашећи се просрпске политике новоизабраног председника. Наравно, у оваквим и сличним околностима постоји неписано златно правило борбе против непријатељске стране, а које гласи - напад је најбоља одбрана. Стога одређене националистичке структуре у Липој њиној заговарају покретање нове (ревизионистичке) тужбе проив Србије за наводно изазивање рата против Хрватске 1991. г. као и њену окупацију и почињен геноцид на њеној територији иако је то питање пре неколико година, бар засада, званично решено од стране надлежних међународних органа на штету Хрватске. У доњем тексту би да се потсетимо на тај повесни догађај и дамо неке наше примедбе и оцене истог обзиром да се овде у суштини ради, или би бар тако требало да буде, о пребијању повесних рачуна Хрвата и Срба. Повампирена усташија у Туђмановој обновљеној ендехазији 1990.-их г. Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија Улаз у село (МЗ) Овсиште из правца села (МЗ) Трнаве Грб града Тополе - престонице Карађорђеве Србије ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ОВСИШТУ: Држава - Србија Управни округ - Шумадијски Општина - Топола Број становника 2011. г. - 536 Временска зона - средњеевропска (UTC+1) Надморска висина - 320 м. Телефонски позивни број - 034 Поштански број - 34310 Ауторегистарска ознака - ТО Број домаћинстава 2002. г. - 183 Етнички састав становништва 2014. г. - >99% Срби Сеоска слава - Прокопље (8./21. јул) Село Овсиште је родно место Радоја Домановића (1873-1908) Поглед на планину Рудник (1132 м/нв) из Јошанице, горње Овсиште Стара шумадијска кућа у горњем Овсишту - Јошаница Стари шумадијски вајат у горњем Овсишту - Јошаница Народна ношња у Овсишту између два светска рата Проф. Др. Петар Грујић (рођен 22. априла 1941. г.) - најеминентнији рођени Овсиштанин   Равногорци из села Овсишта у Горској краљевој гарди Николе Калабића за време Другог светског рата Предлог назива главне улице у МЗ Овсиште Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
"Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku. Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uzase predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ко је ко међу Србима?
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида. У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први део Истина “Стрељања Историје”
Први део Истина “Стрељања Историје”: “Почињена зла која захтевамо да се прокуну и казне била су толико умишљена, толико натопљена мржњом, толико разорна, да цивилизација неће опстати ако та зла буду занемарена и поновљена.” (“The wrongs which we seek to condemn and punish have been so calculated, so malignant, and so devastating, that civilization cannot tolerate their being igored, because it cannot survive their being repeated.”) Према овом часном и одговорном цивилизацијском захтеву за Идеале Победе Другог светског рата Роберта Џексона (Robert H. Jackson), истражног судије Нирнбершког трибунала (Nuremberg prosecutor) на процесу Нацистима 1945, и блиском сараднику америчког председника Хари Трумана – у односу на Равноправност Права сваког народа да слободно битише у Правди и Праведности послератне цивилизације; и у односу на легитимитет Истине и Историјске Истине Другог светског рата; и поготово у односу на мржњу према Праву Српског Народа на постојање и живи као Нација у сопственој држави – јесте почињена најгрознија издаја ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Серија од које се много очекивало, а која је већину гледалаца разочарала. Још од прве епизоде видело се да нешто не шти­ма: Југословенска војска приказана је кроз лик једног пијаног официра који не хаје за немачки напад, 6. априла 1941, док су комунисти приказани нападно афирмативно, и то чак по стереотипима из доба соцреализма 1950-тих година, које су и они сами превазишли. Меки повез, формат А-5, 160 страна, илустровано. Због прескупе поштарине за једну књигу, препоручујемо пакете са попустима. ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона. За поруџбине из иностранства молимо кликните ОВДЕ. САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ПРВИ ДЕО: КАКО ЈЕ НАСТАЛА СЕРИЈА? Далибор на Равној Гори . . . . . . . ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Сажетак: Тема овог рада спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био и књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, изузев ретких преживелих и родбине несрећника који су тамо скончали од усташке руке! Пријатељи, родбина и потомци покланих Срба тек након пада комунизма почели слободно да посјећују места на којима су страдали њихови најближи, историчар Зоран Пејашиновић ипак истиче да је погрешно у комунистичкој репресији тражити искључивог кривца за недостојно обележавање локација на којима је извршен геноцид над српским народом. Кривица за такав однос у највећој мери лежи у нама самима. Нажалост, показало се да Срби, за разлику од неких других народа, немају културу сећања на своје жртве. До пре неколико година о злочину који је почињен у Гаравицама чак ни на интернету нисте могли скоро ништа да пронађете, а слична ситуација је била и са Шушњаром. На маузолеју на острву Видо, које је највећа гробница Срба страдалих у Првом светском рату, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*”Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
Сажетак: Циљ овог текста је да изврши критичку анализу „Случаја Рачак“ из јануара 1999. г. на основу досада познатог фактографског стања. Важност и актуелност ове тематике је велика обзиром да је овај случај послужио америчкој администрацији и НАТО званичницима да дају ултиматум властима у Београду да са Косова и Метохије (КосМет) повуку све војне и полицијске снаге државе Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ), а ову јужну провинцију Србије препусте на управу снагама НАТО пакта што је практично значило да се од Србије захтевало одрицање од дела своје државне територије па чак и своје независности. Обзиром да је овај ултимативни захтев Вашингтона и Брисела одбијен за време „преговора“ (у ултимативној форми) у замку Рамбује (Француска) западна војна алијанса је директном војном агресијом на Србију и Црну Гору од 24. марта до 9. јуна 1999. г. коначно успела да натера државне органе Србије и СРЈ на потписивање фактичке капитулације у виду ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рекордна бекства партизана
Комунисти су се хвалили – а и данас се хвале – својим безбројним успесима (измишљеним), док у ствари међу свим герилама у Другом светском рату они држе рекорд у – бекствима. Наиме, Савезници су авионима и бродовима преко Јадрана пребацили, и тако у задњи час спасили, најмање 27.000 партизана, укључујући и њиховог команданта Тита. Поред Тита, јуна 1944. евакуисани су и чланови савезничких мисија и његовог штаба као и преко стотину партизана, укупно око 200 људи. На тај начин је партизански врховни командант спашен од сигурног заробљавања. ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ Вољом трију великих сила на конференцији у Техерану, донета је тајна одлука да „се пружи сва могућа помоћ партизанима“. У новембру 1943, пре него што је одлука била и донешена, партизанима је бродовима испору­чено преко 3000 тона залиха. То је истовремено значило да се сва морална, материјална и политичка подршка укида Михаиловићу. Снабдевање је закомпликовано већ у децембру 1943. пошто су Немци покренули офанзиву да би поново ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
Ако из Срема, преко окупиране Српске Крајине, кренете пут Винковаца, на самом уласку у град наићи ћете на таблу која вас обавештава о градовима пријатељима. Хрвати су педантни, рекли би неки Срби, о свему мисле, ништа не препуштају случају. Све им је уредно. Улице нису прљаве као наше, травњаци су покошени, а трговци услужни. Једном речју, могу нам бити „узор“ у свему. А да ли је баш тако?    Поред наведеног обавештења, преко читаве табле је исписано велико латинично слово „У“ са „крижом“ у врху, које вас такође обавештава о једној битној чињеници: „Нисте добродошли, ако сте Србин!“ То вас, наравно, неће ни најмање изненадити, јер је мржња према Србима одавно постала уобичајени, саставни део хрватског фолклора. И не само фолклора већ пожељна, суштинска, карактерна одредница сваког „свесног домољуба“.  Отићи ћете у град, обавити послове због којих сте дошли, уколико су ти послови у неким државним установама службеници ће вам, кад је то ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат. Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде? Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
Злочином против геноцида
*Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
*Ко је ко међу Србима?
Први део Истина “Стрељања Историје”
*Фалсификати ТВ серије Равна Гора
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
*Предлог за нови споменик знаном јунаку на Калемегдану
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
*”Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
Окупација у триста слика
Рекордна бекства партизана
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
Share