*Комунистичка уравниловка

комунисти-660x330

Један професор економије на једном локалном колеџу у Америци је из свог испита дао слабе оцене већини ученика из разреда. Урадио је то приликом оцењивања њиховог рада који се односио на слободно изабрану тему. Био је изненађен зато што је велика већина  ученика инсистирали на тврдњи “да је социјализам до краја успостављен у целом свету нико неби био сиромашан и нико неби био богат и да је то систем где влада велика једнакост за све”.

Али професор се није само задржао на томе. Хтео је да им помогне како да те слабе оцене поправе и показао им је конкретне примере како је њихов закључак о једном систему и животу унутар тог система погрешан.

Професор је рекао: У реду! Сада ћемо урадити један експеримент у оквиру ваше класе. У експерименту ћемо заменити оцене  доларима… то ће бити ваша егзистенцијална примања која стичете радом приликом запослења а од чега издржавате себе и вашу породицу. Приликом оцењивања нећемо превише фаворизовати никога т.ј. избегаваћемо да дајемо највеће оцене али нећемо превише давати ни оне слабе. Сви треба да иамају пристојне плате. Тако је у рангирању знања (А, B, C, D, Е) највише ученика било са оценом “B”.

Ђаци који су учили пуно и трудили се да имају велики фонд знања, били су незадовољни, а ђаци који су учили мало били су срећни и задовољни.

После неког времена, ђаци који су учили мало почели су учити још мање а они који су учили пуно смањили су свој труд јер им за просек није требао толики напор. Квалитет учења се драстично смањио па уместо просечног знања које се кретало у оквиру оцене “B”, тај просек се смањио на оцену “C”. Ту још нису сви були забринути јер и тај просек није лош, али када је обим знања у просеку пао на ниво оцене “D”, нико више није био срећан. Атмосфера у класи се погоршала тако да су свађе, препирке, погрдни називи међу ђацима били све израженији и све гори. Нико није желео да учи за другога да би имали сви добар просек.

На изненађење ученика такав концепт рада је водио снижењу залагања, квалитета учења и личног успеха и био је унапред осуђен на неуспех. Професор је рекао: “И социјализам је на крају осуђен на неуспех јер када се просечна плата добија тако што се од вредних и поштених узима да би се дало мање вредним, мало ће ко желети да се радом и напором докаже и постигне успех. На крају се изводи закључак у следећих пет реченица:

  1. Не може се мање успешнима дати просперитет одузимањем од успешнијих и њиховог просперитета.

  2. Оно што једна особа прима без рада, то је зато што друго лице мора више да ради са мање примања.

  3. Држава тј. Влада не може дати никоме ништа а да та иста држава претходно не узме од некога другог.

  4. Не можете да умножавате богатство делећи га.

  5. Кад половина људи увиди да не мора да ради јер друга половина брине о њима, и кад друга половина стекне сазнање да то што ради није добро да ради, јер неко други ће добити плодове њиховог рада, то је почетак тоталне дисфункционалности и пропадања било ког друштвеног система.

Ова прича је стара око 50 година а настала је када је социјализам тј. комунизам као идеја и као систем био поприлично популаран на већини континената. Посебно је био популаран у сиромашним земљама где добар део становништва није могао (или је то с тешком муком успевао) да задовољи основне егзистенцијалне потребе а то су: исхрана, одевање и становање. Међутим, и поред почетних успеха, комунизам се показао као безперспективан систем и врло брзо се урушио текорећи у свим земљама без обзира на варијанте и облике кроз које је покушавао да се успостави и одржи. Тамо где су актери који су учествовали у реформисању и промени комунизма као система, били нешто далековидији и спремнији да се отворено суоче са реалношћу, промене су биле поприлично болне али краће су трајале. За релативно кратак период већина сада бивших комунистичких земаља су постала демократизована, отворена и модерно уређена друштва са врло приметним позитивним променама  како у економском тако и културолошком смислу.

Где се у свему томе налази Србија? Дали је Србија још увек комунистичка земља тј да ли води социјалну и економску политику на принципима већ одавно напуштеног и превазиђеног концепта друштвеног развоја и расподеле?

Одговори на ове дилеме се могу лако претпоставити ако се посматрају свакодневна животна дешавања бар у оној свери која је доступна јавности и која се на површини реалног живота “голим оком примећује”. Не треба превелика мудрост за извођење закључка да се у, већ и званично најсиромашнијој земљи у Европи (престигла нас је чак и Албанија која је по стандарду грађана представљала синоним беде и сиромаштва), расподела националног дохотка врши тако да још увек, релативно, боље пролазе они који се мање залажу а слабије они који нешто више раде, стварају и  исказују лојалност држави у сваком послу. Политиком комунистичке уравниловке држава је доведена на руб функционалног опстанка јер се више троши него што се ствара или боље речено, више има оних који су упућени да троше него оних који нешто стварају.

Официјелна државна политика оличена у актуелној Влади Србије је видела излаз из зачараног круга, између осталог, у смањењу плата у јавном сектору, смањењу пензија, повећању ПДВ-а, повећању акциза на такорећи све врсте акцизне робе итд.  За ове мере приметна је и подршка тзв. „спољњег фактора“ а лако се запажа да се та подршка на унутрашњем плану покушава искористити као нека враста пропагандне потпоре. На страну негативно дугогодишње историјско искуство (како из новије политичке историје тако из давнашњих времена) када је у питњу однос “Форин офиса” и др. према српским националним интересима али и према српском народу у целини тј. његовим важним животним питањима.

Може ли се из тесног “ћорсокака”, из једне уравниловке изаћи помоћу још веће …..?   Прегломазни и неефикасни јавни сектор није створен сам од себе. Њега је годинама стварао систем друштвених односа социјалистичког самоуправног друштва и до данашњег дана у том сектору није ни покушан било какав вид реформе односно некаквих озбиљнијих промена. И даље се као главни критеријуми при запошљавању користе непотизам и партијска тј.идеолошка подобност па тако јавни сектор и даље расте.  Уместо да служи као класични државни сервис преко кога држава ефикасно врши своју функцију он постаје и опстаје као њен највећи терет, баласт који прети да је обесмисли и уруши у свим секторима.. Једно од главних предизборних обећања актера данашње власти односило се управо на смањење тј редукцију  тзв. „јавног сектора“ и његову департизацију. На самом почетку устоличења садашњих властодржаца, а то је било равно пре 5 година, доста се трапаво, несистематски  причало и радило на овом проблему. Помињане су цифре од 500 до 700 хиљада запослемних у „Јавном сектору“, нуђене су разне варијанте наводних покушаја смањења овог баласта, чекало се на пресудне одлуке док не прођу ванредни избори који се организују скоро сваке године итд. Мало по мало и долази се до крајњег епилога а то је да је то била само мала игра речи, да нико фактички и не зна колико има запослених у „јавном сектору“ и да нема било какву намеру да било шта озбиљно уради по овом питању. Све остаје по старом осим што овај баласт и даље расте. Зарад некаквих малих уштеда које, посматрано краткорочно дају извесне позитивне финансијске ефекте, опстаје и развија се и даље један паразитски систем који исисава задње атоме снаге посустале земље. Смањењем плата или и новом, још израженијом уравниловком постаје још тромавији и још неефикаснији.

Кућа цвећа

Увек актуелна девиза: “нико не може толико мало да ме плати колико ја могу мало да радим” а која се примећује и данас тако рећи у свим друштвеним сегментима, на сваком кораку, на жалост и даље је позитиван узор у Србији и биће све док преовлађује постојећи вредносни систем… “Боље динар у `ладу него два на раду” и те како се показало исплативије и боље за свакога ко се нађе у позицији да кроз лагодан рад (нерад) остварује свој доходак. То је крајњи циљ, животни мото у систему поремећених вредности, жељени правац и животна одредница актера израубованог и трулежног система коме нема спаса уколико не буде видљив заокрет у вредновању рада.

За сада, елита на врху државе не показује спремност а ни храброст (а како ствари стоје, оскудица је и у стручности и знању) да се упусти у пројектовање нових облика и метода управљања државом. И поред свакодневног уверавања  у медијским наступима да су све мере које се предузимају у интересу грађана Србије  (историја не познаје ни један случај за било коју власт, чак ни за најокрутније диктаторске режиме да су  било коју своју одлуку оценили  ненародном тј. да није у интересу народа) очигледно је да је контекст општег живота и рада све неповољнији. У свету другачијих вредности, исплативост рада се скоро никад не може довести у питање само ако то човек жели и ако се залаже да кроз рад егзистенцијално оствари себе и своју породицу. У Србији сада то није случај. Само у Србији се не исплати ништа радити. Само у Србији су њиве запарложене а ливаде закоровљене, само Србија увози лук, шаргарепу и купус, само у Србији су поред магистралних путева начичкани којекакви отпади па земља изгледа као нека изумрла планета, само у Србији се у 21..веку насеља граде по моделу „касабе“, само у Србији су одумрла села, празне школе, богаљиви воћњаци, само у Србији фабрике грађене у време „Реал-социјализма“ аветињски зјапе празне, само…..

По званичним подацима, које су опет медији објавили, у Србији од укупног броја пензионера свега њих 18% су стекли пензију редовним путем тј. са пуним радним стажом (ту спада војска и полиција). По логици ствари, ти редовни пензионери који су изгурали пун радни стаж требало би да имају и највеће пензије јер су и највише радили (уз дужно поштовање свима онима који су радећи у неусловним фабрикама, рудницима и сл. а које су им обезбедили комунистички усрећитељи, остали трајни инвалиди). Логичним размишљањем изводи се закључак да  смањење пензија  највише погађа највеће пензије а то су управо они пензионери који су највише радили и били највише лојални држави. Тако се догађа да и овог пута стара изрека „луд и поштен су браћа“ засија у пуном светлу.

Слично је и са запосленима у јавном сектору. Они који су се, као социјализоване личности највише трудили самостално градећи себе кроз животни пут (стицање академског звања, стварање каријере кроз савестан и одговоран рад, стручна усавршавања и сл.) биће највише погођени. Дугорочно посматрано, прича на почетку текста може нам бити јако поучна. Али, дали је то уопште за државу битно. Или је много битније што се „СРЕЋНИ ЉУДИ“ репризирају по „стоти пут“?


Аутор: Петар Ристовић

TITO-I-kardelj

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine. Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici. Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta. Dokument za arhiv SANU Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku. - Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*”Likvidirajte sve nekomuniste i njihove porodice!”
U Sloveniji je pronađen dokument komunističke tajne službe pri Osvobodilnoj fronti Slovenije iz 1943, kojim se naređuje ubijanje svih nekomunista kao i njihovih porodica, čak i onih koji „samo platonski podržavaju” taj pokret. Istoričar Srđan Cvetković kaže da je dokument pronašao jedan slovenački kolega (ime poznato redakciji) koji će uskoro objaviti rad o svom otkriću u nekom od naučnih časopisa, ali da je fotografije dokumenata već dao na uvid. - Ova naredba, ako je dokument autentičan, slična je dostupnim dokumentima koja je pronašla Državna komisija Srbije, ali prednjači po brutalnosti i eksplicitnosti uputstava za likvidacije. Uklapa se u opštu ideološku matricu boljševičke revolucije koja je bila uzor ovdašnjim komunistima gde je sve dozvoljeno u cilju osvajanja vlasti i provođenja revolucionarnih planova - navodi Cvetković, koji je bio sekretar Državne komisije za pronalaženje grobnica žrtava koje su ubili komunisti. SEDAM TAČAKA U dokumentu se prvo daje opšte uputstvo. „Napad na stanove onih koji će biti likvidirani ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У ком свету Србија живи?
И ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ ОД БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА И СКОРО СВИХ ВЕЋИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НА ПРАВОСЛАВНИ ВАСКРС 16.АПРИЛА 1944.ГОДИНЕ, ТИ ДОГАЂАЈИ СЕ НЕ НАЗОВАЈУ ПРАВИМ ИМЕНОМ. МОРА ЛИ СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ДА ЖИВИ У ИДЕОЛОШКОМ МРАКУ ИСПРАНИХ МОЗГОВА. Скоро на свим медијима 6.априла 2017.године је објављено подсећање на вандалско бомбардовање Београда које се десило 6.априла 1941.године. Овај нељудски чин изведен од стране немачке фашистичке авијације произвео је велике разорне последице како по бројности људских жртава, изазивања страха, патњи и несигурности, тако по питању материјалних разарања. Подсећање на ове догађаје било је, по процени аутора овог текста, донекле примерено времену и ситуацији у коме се налази држава и друштво у целини. Полагани су венци на спомен обележја страдалих, организоване су одрђене манифестацфије у смислу подсећања на тешке дане безумља коме је српски народ  платио велику цену. Кажу да време лечи све па и најтеже ране се временом зацеле. Али, свакако да су ова ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ко је ко међу Србима?
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида. У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Фотографије из 1914. г. на којима је усликан Јосип Броз Тито (крајње лево у лежећем положају) - "највећи син свих наших народа и народности" у својој првој посети Србији. Овом приликом је имао одело плаве боје шивено по последњој бечкој моди. Разгледање природних лепота Србије уз стручно објашњавање бечких туристичких водича Први сусрет са Брозовим домаћинима уз најсрдачније изразе захвалности на топлом гостопримству Save Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Ако се Запад и надао да је сан о „великој Албанији“ само сан, онда изгледа долази време да се суочи с кошмарном јавом. Амбасадор Велике Британије у Приштини Рори О′Конел, искрено се, како рече, забринуо да „уједињење Косова и Албаније — звучи као претња“. Па немогуће да Запад заиста годинама мисли да је прича о „великој Албанији“ само мит који се преноси са колена на колено. © Sputnik/ Бранкица Ристић Aлбанац у Приштини са заставом Дарданије (Илирске државе која се простирала на територији данашњег Косова, јужне Србије, Македоније и Албаније) Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунизам у Србији
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао: Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142 У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Само месец дана након званичне рехабилитације врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) и министра војног у влади проф. Београдског универзитета Слободана Јовановића – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, од стране државно-судских органа Републике Србије, у јуну месецу 2015. г. се појавила новопечена књига у форми монографије dr Dušana Stupara, Draža: Istina o četnicima: Ravnogorsko četništvo 1941−1945., Beograd: Vukotić medija−НИП Зрењанин (384 стр.) на латиничном алфабету. Књига се, бар у Београду у Кнез Михаиловој, налазила на ударном месту у излозима књижара које су је продавале како би одмах пролазницима запала за око. Књига на први поглед привлачи радозналост пролазника како својим насловом, обзиром да један просечни грађанин Србије (поготово Србин), очекује да прочита праву истину о „четницима“ Драже Михаиловића након вишедеценијског комунистичког мрака над овом круцијалном темом савремене повести југословенских народа и народности, тако и фотографијом самога Драже Михаиловића на насловној страни књиге. Цена књиге је приступачна (500 рсд), а квалитет ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Да се Власи не досете
Ова изрека стара је у српској писаној речи више од 200 година Потиче још од почетка Првог српског устанка када је, негде почетком 1805 године, српска делегација упућена у Цариград на преговоре са Турцима. Циљ је био постизање признања Србији извесног степена самоуправе од стране турског султана. Срби свесни да велике силе (посебно Аустрија) не подржавају неки озбиљнији развој српске аутономије те да могу ове српске намере лако осујетити, како би те силе заварали формулисали су поред правих, и лажне циљеве. „Лажне циљеве“ су наводно требали  да изнесу преко посредника, влашког кнеза Александра за кога се знало да је подмитљив и непоуздан. Али да се „Власи не досете“ послата је и лажна делегација у Букурешт док је права делегација уз дискретну сагласност и подршку Русије отпутовала за Цариград. Тако су врло успешни зачеци српске дипломатије остали упамћени само по изреци „Да се Власи не досете“ али која, како се може ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Englezi: Draža nije zločinac
Iako je od 2. svetskog rata prošlo poprilično godina i dalje postoje velike svađe i sukobi mišljenja na teritoriji Balkana. Tako su Srbi i dalje četnici, Hrvati ustaše a sukobi su i dalje u opticaju. Velika Britanija i njeni istaknuti akademici, istoričari i analitičari već 20 godina pokušavaju da utvrde neutralne činjenice o dešavanjima tokom nacističke okupacije Jugoslavije, a ponekad se rezultati i objave javnosti. Te informacije često i dođu do srpske javnosti. O ovoj temi pričali smo sa nekoliko poštovanijih ljudi u Britaniji kada je reč o istoriji  u periodu od 1939. do 1945. Dejvid Borni istoričar: General Draža Mihajlović je definitivno bio jedna od vodećih firgura u istoriji vezanoj za Jugoslaviju. Nema sumnje da se jako malo zna o njegovom životu u periodu 2. svetskog rata jer su na vlast došli njegovi suparnici komunisti. Oni su na sve načine pokušali da četnike ali i njihovog vođu predstave kao saradnike nemaca i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
*”Likvidirajte sve nekomuniste i njihove porodice!”
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
*У ком свету Србија живи?
*Ко је ко међу Србима?
*Беч не признаје злочине у Србији
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
Комунизам у Србији
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
*Путна мрежа Општине Топола са селом Овсиштем
*Да се Власи не досете
*Englezi: Draža nije zločinac
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
*Равногорци Горске краљеве гарде из села Овсишта код Тополе (1941-1945)

Share