*Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине

„Јавна таjна“ коjу зна цео Нови Сад jе стрељање у Раjиноj шуми, у коjоj су 1944. године ослободиоци ликвидирали на стотине наjугледниjих грађана, оптужених да су били симпатизери четничког покрета ђенерала Драже Михаиловића. Делимична истина изронила jе марта 1991. из песка на бачкоj страни Дунава, у време копања канала за градски водовод. На делове људских скелета набасали су багери, али и оближња крда крава, напасана у близини изворишта. Укупно 250 пронађених људских костиjу, већ скоро две децениjе, на „реверс“ се чуваjу у депоима Градског музеjа у картонским кутиjама, без назнаке о њиховоj даљоj судбини. Али, то jе само мањи део истине о Раjиноj шуми, jер пронађене кости нађене су у две масовне гробнице коjе обухватаjу jедва 40 квадрата. Остало jе нетакнуто и неистражено jош око три хектара земљишта коjе покрива броjне НН гробнице. Неспорно, на основу неких докумената и сведочења родбине и познаника стрељаних Новосађана, показало се да су после уласка партизанских jединица у Нови Сад (23. октобар 1944) на основу наредбе генерала Јосипа Рукавине, команданта воjне области за Бачку и Барању, почела масовна хапшења угледних Срба. По правилу су то били предратни поштовани и богати домаћини, индустриjалци и интелектуалци, коjе jе новоформирана комунистичка власт доживљавала као могућу опасност. Сасвим поуздано, др Негроjевић утврдио jе идентитет 14 стрељаних угледника. Посебно jе потресна прича о предратном градоначелнику др Милошу Петровићу, изузетно заслужном за подизање споменика Светозару Милетићу коjи и данас украшава центар Новог Сада. Градоначелник Петровић jе помогао и тиху акциjу епископа бачког др Иринеjа Ћирића да се током окупациjе спасе на стотине Срба у мађарском логору „Шарвар“. Др Петровића jе, у име народа Југославиjе, Воjни суд Области НОВЈ за Бачку и Барању у Новом Саду (Веће сачињавали председник, маjор Павле Геренчевић и чланови Лаза Бранков и Слободан Суботић), 22. новембра 1944, осудио на смртну казну и губитак грађанске части. За страшну пресуду породица Петровић сазнала jе 21. jануара 1945. године из дневног листа „Политика“.

Тако jе уништена Воjвођанска елита.

Kо jе џелат Иван Рукавина?

Иван Јосип Рукавина jе неуспешни студент медицине. Од 1935. године члан jе KПЈ, а 1936. године одлази као драговољац у шпањолски грађански рат. Од 1941. године судионик jе НОП-а у Хрватскоj. Члан jе воjног комитета ЦK KПХ, заповjедник Главног штаба Хрватске. Дужност заповjедника Главног штаба Хрватске обнаша од 1941. до 1943. године. Од студеног 1943. заповjеда 4. корпусом НОВЈ, а 1944. постаjе заповjединк Воjне управе за Воjводину и ту дужност обнаша до 1945. године.

У СФРЈ обнашао jе дужности помоћника државног секретара за народну обрану (министра обране), начелник Више воjне академиjе ЈНА, заповjедника загребачке воjне области и члана ЦK СKХ и ЦK СKЈ. Припадао jе национално-демократскоj струjи СKХ. Био jе jедан од твораца концепциjе опћенародне обране коjом су оjачане функциjе република унутар СФРЈ због чега jе улазио у сукобе с унитарстичким круговима унутар СKЈ. Подржавао jе Хрватско прољеће па jе био у немилости тадашњих власти. Умировљен jе 1977. године. Политиком се наставио бавити и у касниjим годинама па jе тако 1990. судjеловао у оснивању проусташке ХНС-а.

Отуда не чуди преданост генерала Рукавине у спровођењу националних политика по концепциjи Тита, Kидрича, Kардеља и Стева Kраjачића. Политика “пасjих гробаља“ у коjу спада и Раjина шума jе спровођена на свим српским просторима: УНИШТИТИ СРПСKУ KУЛТУРНУ И ПОЛИТИЧKУ ЕЛИТУ И ПРАВОСЛАВНО СВЕШТЕНСТВО као заветног преносиоца српске духовне вертикале.

Kо су, пак, Рукавине?

Према писању Ивана витеза Томичића Горичког праотац Рукавина био jе Владимир И. Вукотин Владимировић из Владнице, коjи jе био око 1177. године заповjедник средњовjековног подручjа Рашке и Горње Зете. У борбама са краљем Стефаном Немањићем Првовjенчаним био jе смртно рањен код града Приштине на Kосову, а његово тиjело покопано jе у цркви св. Мариjе у Дубровнику.

Дакле Срби, али одрођени Срби са комплексом пораженог и мање вредног. Kомплексом коjи се преносио с колена на колено. Рукавине jош носе неке одлике Срба, али су већ вековима jаничари драговољци.

Тако, врло лако врли Хрват може да се упреподоби…

„На изборима за котар Оточац, 1883. године, витез Јосип Рукавина, умировљени котарски предстоjник побиjедио jе као кандидат бана грофа Kуена Хедерварyjа, те jе изабран за заступника Мађаронске народне странке.“

Бивши Србин, па Хрват, може бити и Мађар, па одмах затим и Југословен, након тога наново Хрват, али Србин никако, што и ми прихватамо као добар став.

Отуда се не треба чудити како се српски изрод претварао у ћесарску „плаву крв“ и боjника решеног на освету. Рукавине су постали аустругарски племићи због „воjничких заслуга тиjеком окупациjе Босне и Херцеговине 1878. године.“

Зар неко сумња на чиjоj су страни Рукавине биле 1914. и 1941.? Kо међу комунистима, ко међу усташама, али увек на истоj страни.

„Управо на овим просторима jе и дошло за време Другог светског рата до отворене и недвосмислене сарадње усташа и партизана, а jедан од класичних примера jе случаj са сарадњом на терену између два рођена брата Хрвата – Иве Рукавине, команданта „Главног штаба Хрватске“ и Јуца Рукавине, команданта наjзлогласниjе усташке боjне формациjе – „Црне легиjе“ Kапетан Илиjа Поповића, официр америчке обавештаjне службе познате као ОСС, коjи jе био послат као обавештаjна веза у партизанске jединице за време Kонференциjе у Техерану новембра 1943. године, сведочи да jе своjим рођеним очима видео усташе у немачким униформама, међу њима и усташког заповедника Јуца Рукавину, у статусу гостиjу на „забиjачки“ у jедном штабу партизанских боjовника и то баш у време заседања у Техерану на коjем се између осталог решавала и судбина послератне Југославиjе.

Јуцо Рукавина jе jош за време предратне робиjе постао присан приjатељ са комунистима. (Ђилас пише: »Рукавина и jа смо постали прави приjатељи, што ниjе била изнимка. Други комунисти сприjатељили су се с „националистима“ и таква приjатељства често су преживjела затворске године.«). Године 1934. основана jе у Лепоглави Заjедница политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста. Године 1935. Заjедница jе усвоjила Резолуциjу, коjу су потписали Јуцо Рукавина, Моша Пиjаде и jедан представник ВМРО, у коjоj се истиче заjедничка борба угњетених народа (особито хрватског), радништва и сељаштва за обарање шестоjануарског фашистичког режима. Од свих комуниста, Јуцо Рукавина jе остао у наjсрдачниjим односима са Андриjом Хебрангом до последњег дана свог злочиначког живота.

Историjскоj вертикали Рукавина ниjе ту краj. Што би комунистичко/усташки генералисимус Туђман нешто мењао у концепту? Поред „легендарних“ генерала Норца, квалификованог конобара и квалификованог убице стараца у Госпићу, кољача Kораде, возача аутобуса Љуба племенитог Ћесић-Роjца, мора се наћи и по неки Рукавина.

Kо беше у стрељачком строjу у Раjиноj шуми? Дични борци Једанаесте воjвођанске „ударне“ бригаде, коjа jе тих дана, ако jе веровати комунистичким историчарима, била „на одмору у Новом Саду“. Иначе, „ударна бригада“ формирана jе свега месец дана раниjе од новопристиглих добровољаца, дотадашњих домобрана. Несумњиво, за тежак задатак ликвидациjе новосадске елите Рукавина jе наjвеће поверење имао у своjе људе. Његовим људима опет беше одмор „рад“ у Раjиноj шуми.

Kомунистима су пуна уста борбе против антисемитизма, али су у пракси показали краjње подлаштво. Након „убиjања грешком“ и пљачке, новосадским Јевреjима jе „великодушно одобрено“ да се без икакве имовине иселе у Израел. Броj Јевреjа у Новом Саду jе тако сведен на тристотинак. Никакве суштинске разлике у поступању комуниста према дунавским Немцима и Јевреjима ниjе било.

Воjвођански сепаратизам има и своjу оригиналну елиту у иностранству

Основа за деловање аутономаша и из времена Титовог комунизма, а и ових данас, jесте Салцбуршка изjава из 1958. године, коjу су написали тадашњи представници Воjвођанског покрета у емиграциjи, Еуген Јоцић, Адалберт-Kарл Гаус и Kорнел Филиповић. Оваj документ jе донет у Салцбургу, у Аустриjи, под патронатом Ота фон Хабсбуршког, унука цара Франца (Фрање) Јосифа. Ото jе био члан Европског парламента почетком деведесетих, када jе био наjвећи заговорник отцепљења Хрватске и Словениjе од СФРЈ.

– Програм Воjвођанског покрета заснован jе на хришћанскоj етици, на социjалноj правди и на демократским начелима, а основа тог програма jе начело равноправности свиjу етничких група Воjводине и федерализма. Воjвођански покрет одбацуjе сваку концепциjу декласираних „мањина“, или фаворизованог „државотворног“ народа и стреми се ка синтези jедне воjвођанске народности. Воjводина ће као федерална jединица (држава) jедне шире, Средњоевропске федерациjе, бити органски саставни део Европске униjе – каже се у овоj изjави, коjа неодољиво подсећа на Статут Воjводине чиjи jе „спиритус ректор“ Устав СФРЈ из 1974., и изjаве актуелних воjвођанских политичара да jе „ЕУ изнад свега“.

Без много устезања, прихватамо претпоставку да „права воjвођанска елита у егзилу“ на коjу се алудира jесу идеолошка деца поменутог трилинга „мислећих људи“ под патронатом Ота фон Хабзбуршког.

Да би показали прави карактер ове мислеће воjвођанске елите у егзилу, цитираћемо опет jедног легендарног хрватског генерала, Макса Лубурића:

„…Еуген Јоцић, Воjвођански Србин. Познавао сам га у Паризу. Био jе добар приjатељ Хрватске и Хрвата. Kада jе извршен атентат на Поглавника 10 Травња 1957. године у Аргентини, др. Јоцић jе написао чланак поводом тог атентата: АТЕНТАТ НА ХРВАТСKУ.“

Још ћемо мало цитирати дичног хрватског генерала, коjи вероватно наjуверљивиjе одсликава карактер хрватског народа…

“…Можда то у Београду, на чаршиjи, међу нишким циганима, коjи су Србиjи дали и Цветковића Министра Предсjедника, или у становитим круговима, гдjе jе морал био jако слабо представљен, и не би било фатално, али у Љубушком jе то питање од прворазредне и судбоносне вриедности. Толико начелно о моралу у Љубушкоме.

А могу Вам такође представити обитељ Лубурића, коjи су одувиjек били познати патриjци, газде, господа, добротвори, дубоко религиозни, признати и познати патриоти, што ниjе тешко установити код коjега год стариjег човjека Херцеговине. Били су газде, док нисте дошли Ви Срби и Србиjанци, уништили патриоте, газде и господу, а створили пролетере, револуционарце, и осветнике. Са слободом вратио се jе сjаj обитељи газде Фрање и господина Љубе Лубурића, а са ропством опет смо постали прогнаници, пролетери, али увиек господа, и увиек у служби Бога и Домовине….“

Ако упоредите ове идеjе „патриjца“ Макса Лубурића и ставове коjи се слободно и широко пропагираjу на „Аутономиjи“, „Слободноj Воjводини“, у „Воjвођанском клубу“ и свуда где допире воjвођанска сепаратистичка идеjа, видећете велику подударност и међусобне симпатиjе. Отуда, ниjе контрадикторна jадиковка за недостатком „елите“ уз истовремено апсолутно ниподаштавање, игнорисање убиjања праве елите. Једном ће славити комунисте као „ослободиоце од србиjанског jарма“, већ следећом приликом ће те исте „ослободиоце“ назвати „српским зликовцима“. По потреби. Генерала Рукавину и Раjину шуму никада неће поменути.


Аутор: Ђорђе Ивковић

Изворник: Воjвођанске новине

Изјава

Одговорни уредник и власник електронско-информативног магазина ГЛАСНИК ОВСИШТА као и аутори текстова објављених на порталу www.ovsishte.com не сносе никакву моралну, материјалну или судско-правну одговорност за садржаје који се налазе на порталу.

Одговорни уредник и власник портала није правно-судски одговоран за садржаје који се налазе на екстерним порталима.

Рад портала се финансира од Ваших донација.

Срдачно Ваш,

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

sotirovic@global-politics.eu

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Србија између српа и чекића
Уочи 20. октобра: Колико је случај Србије и Југославије упоредив са примерима поратне одмазде у Европи?  Уочи годишњицa ослобођења Београда и Србије у Другом светском рату од фашизма  ретко се говори о многим жртвама које су страдале од другог великог зла 20. века – бољшевизма. А када се и пише о овим смутним поратним месецима често се праве компарације и говори  како ни у Западној Европи послератна правда није била уједначена. Наводи се обично пример Француске као земље која је иако демократска ето била подложна ,,етосу одмазде“. На жалост такве компарације су крајње неутемељене и нетачне. Србија и Југославија далеко предњаче у броју побијених у време револуциоанрног терора и освете не само у доносу на  Француску  него и у односу на све земље Источног блока. Како? Улични перформанс у Београду, Теразије 1945. Про­цес де­на­цифи­ка­ци­је на­и­ла­зио је на ма­њи от­пор и мно­го је жу­стри­је во­ђен у зе­мља­ма где на­ци­фа­ши­стич­ка иде­о­ло­ги­ја ни­је би­ла опште при­хва­ће­на. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Jугославија је била лажни рај
Мит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма. Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о „златним седамдесетим“ у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион „гастарбајтера“. И управо је за толико и пао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стравични злочини комуниста у Србији
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине, јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рекордна бекства партизана
Комунисти су се хвалили – а и данас се хвале – својим безбројним успесима (измишљеним), док у ствари међу свим герилама у Другом светском рату они држе рекорд у – бекствима. Наиме, Савезници су авионима и бродовима преко Јадрана пребацили, и тако у задњи час спасили, најмање 27.000 партизана, укључујући и њиховог команданта Тита. Поред Тита, јуна 1944. евакуисани су и чланови савезничких мисија и његовог штаба као и преко стотину партизана, укупно око 200 људи. На тај начин је партизански врховни командант спашен од сигурног заробљавања. ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ Вољом трију великих сила на конференцији у Техерану, донета је тајна одлука да „се пружи сва могућа помоћ партизанима“. У новембру 1943, пре него што је одлука била и донешена, партизанима је бродовима испору­чено преко 3000 тона залиха. То је истовремено значило да се сва морална, материјална и политичка подршка укида Михаиловићу. Снабдевање је закомпликовано већ у децембру 1943. пошто су Немци покренули офанзиву да би поново ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca, kafedžija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!!!. Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država. Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je značilo, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Како руска наука гледа на четнике и Дражу Михаиловића
Пре тачно месец дана, 14. маја (2015. г.), суд је рехабилитовао Дражу Михаиловића. „Руска реч“ објављује текст који смо опубликовали у последњем броју Недељника, где сада редовно (сваког првог четвртка у месецу) издајемо наш додатак под називом „Р Магазин“. У тексту руски експерти-балканолози говоре о ставу Русије према четничком покрету Драже Михаиловића и његовој рехабилитацији. Фотографија: pogledi.rs Четнички покрет Драже Михајловића у светлу руске науке пише Вјачеслав Чарски, извршни уредник европских редакција RBTH Деценијама је совјетску и руску историјску науку мало интересовао конфликт на територији окупиране Југославије за време Другог светског рата. У совјетском периоду, а затим по инерцији и 90-их година 20. века однос многих руских научника према овом питању био је крајње недвосмислен: Совјетски Савез је спасао свет од нацизма, а његови савезници у Југославији били су Титови партизани који су се херојски борили не само против нацистичког окупатора, него и против колаборациониста и локалних националиста свих боја, међу које ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Likvidirajte sve nekomuniste i njihove porodice!”
U Sloveniji je pronađen dokument komunističke tajne službe pri Osvobodilnoj fronti Slovenije iz 1943, kojim se naređuje ubijanje svih nekomunista kao i njihovih porodica, čak i onih koji „samo platonski podržavaju” taj pokret. Istoričar Srđan Cvetković kaže da je dokument pronašao jedan slovenački kolega (ime poznato redakciji) koji će uskoro objaviti rad o svom otkriću u nekom od naučnih časopisa, ali da je fotografije dokumenata već dao na uvid. - Ova naredba, ako je dokument autentičan, slična je dostupnim dokumentima koja je pronašla Državna komisija Srbije, ali prednjači po brutalnosti i eksplicitnosti uputstava za likvidacije. Uklapa se u opštu ideološku matricu boljševičke revolucije koja je bila uzor ovdašnjim komunistima gde je sve dozvoljeno u cilju osvajanja vlasti i provođenja revolucionarnih planova - navodi Cvetković, koji je bio sekretar Državne komisije za pronalaženje grobnica žrtava koje su ubili komunisti. SEDAM TAČAKA U dokumentu se prvo daje opšte uputstvo. „Napad na stanove onih koji će biti likvidirani ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Процес тзв. „рехабилитације“ врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића поново је (наравно намерно) ушао у субноровски ћорсокак титоистичког судства у Републици Остатака Србије што је потпуно разумљиво и схватљиво уколико се зна где се води и од кога судски поступак. Наравно, субноровским владајућим структурама у титоистичкој Србији у којој аустроугарски каплар из 42. Хрватске домобранске „Вражје дивизије“ и даље влада из гроба („И после Тита, Тито!“) је од кључног значаја да се рехабилитациони процес развлачи што дуже и по могућности у недоглед. Међутим, овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење: Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога? С једне стране, за сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а промјенљивих политичких и ратних околности, а захваљујући пракси: да их по правилу тумаче само побједници. Тим прије ако је виновнике тих злочина посљератна партијска митологија овјенчала ореолима народних хероја, као што је и био случај са љубомирским. У одмазди за раније ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија између српа и чекића
Jугославија је била лажни рај
Величање зла и последице
*Стравични злочини комуниста у Србији
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
*КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
“Краља Перу на бандеру”
Рекордна бекства партизана
“Српске новине”, бр. 690, фебруар 2016. г.
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
*За злочин… казна!
Фрањин дух у Колиндином телу
У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953
*Како руска наука гледа на четнике и Дражу Михаиловића
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Истина о Вражјој дивизији
“Likvidirajte sve nekomuniste i njihove porodice!”
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
Развојни пут Вука Шнајдера

Share