Ко је окупирао Србију 1944. г.?

Kuca Cveca

Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем…) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави).

Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. док су поморске битке за Маршалске Отоке и Окинаву биле цртани филмови у односу на кумровачку хајдучију по Јадрану са сва четири чамца на весла Ратне Морнарице НОВЈ (како су се за Титове пилоте разарајућег Ратног Ваздухопловства НОВЈ – Јосипа Краша и Соко Штарка отимали и маршал Рајха Херман Геринг и савезнички командант генерал Ајзенхауер биће речи у неком посебном артиклу о сувременом развоју светске авијације). Капларска хисториографија и дан данас барата са читаве 22 (ДВАДЕСЕТ И ДВЕ!!!) швапске дивизије везане на простору Југославије на коме су бригаде кумровачког Наполеона Бонапарте из дана у дан разбијале Вермахт у парам парчад тако да су се и Черчил и Стаљин и Рузвелт и Де Гол просто утркивали коме ће првом Велимир Бата Живојиновић да буде позајмљен на једносезонску упорабу ради уласка у Фајнал Фоур.

Елем, истражујући повијест круцијалног самодоприноса Великог Јоже и његових партизана (са ознакама Црвене Армије на српским шајкачама преименованим у „титовке“) у ријешавању судбине ДСР дођосмо и до неколико хисторичких докумената на која треба обратити позорност приликом првог следећег реписања Повијеснице наших народа и народности у ДСР и фундаменталног самодоприноса кумровачког каплара разпамећивању Трећег Рајха (у свијетлу отплаћивања ратне отштете Југославена Њемцима и Њемачкој). За аутора овог ексклузивног издања предлажемо пензионисаног ЈНА ђенерала Стевана Мирковића, бившег команданта Треће армијске области Јожине Велике Кроације (Јужна Централна Србија са Врањем, Нишом и Лесковцем, Неовисна Држава Шиптарског Косова и Вардарска Македонија) који је пре пар година на интернет ТВ Раскршћа положио докторски испит из предмета ОНО и ДСЗ изношењем круцијалног факта о антинародно-фашистичком карактеру великосрбског покрета свог колеге по чину Драгољуба Драже Михаиловића када су тамо неке ратне године „ћетници“ заклали једно дијете у Врчину крај Билога Града на Сави и Дунаву. Кумровачки ђенерал нам је, ипак, остао дужан навести (за испит хабилитационог доктора наука) и неколико примерака затирања србске деце на Сремском Фронту, њихових очева и мајки у оквиру Ђиласових „Лијевих скретања“ по Црној Гори и околини, док се одговори на испитно питање о директној и отвореној сурадњи Јожиних партизана са Хитлеровим Њемцима и Павелићевим хрватско-бошњачким усташким кољачима у току читавог ДСР оставља за Мирковићеву бесједу приликом додијеле „Нобелове награде за повијест“ у Стокхолму првом наредном приликом.

CHETNIKSposterРеклама за амерички играни филм о четницима Драже Михаиловића снимљеног и приказиваног за време самога рата

С наше стране, наводимо препис само једног архивско-оригинално-аутентично „капларског“ документа из периода ДСР из кога се јасно види против кога се Јожини „народно-ослободилачки“ солдати нису а против кога се јесу борили. Из овог документа, што је још битније, јасно произилази (бар за оне са четири разреда основке из пред-Јожиног периода „комсомол наобразбе“) и за шта су „кумровчани“ ратовали читаве четири године преко србске грбаче и вратова (документ је у оригиналу писан Јожином римокатоличком латиницом и обилује граматичким и стилистичко-језикословним грешкама):

Dragi Iso, malo će te začuditi način na koji ti dostavljam ovo pismo. Ali neka to ne dovodi u sumnju. Kad se jednom sastanemo objasnićemo vam sve. Evo o čemu se radi.

Sa VI Brigadom, pojačanom sa delovima majevičkog odreda ili fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Medjedje na sandžačku stranu i čistite teren od četnika u pravcu Zaborka i Čajniča. Ovde ćete uhvatiti vezu sa levim krilom naše I Divizije i dobiti dalje direktive.

Na svome putu, tj prilikom prebacivanja ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte ma kakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija. Još pre vašega prelaza pošaljite kurire u pravcu Ustikoline, gde će uhvatiti vezu sa našim jedinicama.

Najvažniji naš zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihajlovića i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najveću opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilačke borbe.

Sve ostalo saznaćete kad se sastanemo.

U istočnoj Bosni ostavite manje odrede čiji će zadatak za sada biti borba protiv četnika i mobilizacija novog ljudstva. Pojačavanje VI Brigade nesme ići na račun brzine pokreta u gore predvidjenom pravcu.

29-III-1943 g.

S drugarskim pozdravom

potpisali: Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i Sreten Žujović[1]

Дакле, из овог архивског корпус деликтија је надамо се јасно и онима са четири разреда обавезног школовања у Краљевини Југославији као и онима са осам разреда обавезне Основне школе из кумровачке Велике Хрватске ко су не само главни већ и ЈЕДИНИ непријатељи капларевим подружничким одредима јеврејско-грузијске (анти-руске) Лењин-Стаљинове Црвене Армије чије је политичко руководство неколико пута на московским заседањима Коминтерне у међуратном периоду издавало директиве о разбијању Српства и Србије као колатералне евро-пролетерске штете из два круцијална разлога:

  • Посланик Краљевине Србије Спалајковић је након Лењиновог особног приопћења дипломатском кору у Русији у Санк Петерсбургу да су бољшевици стрељали читаву руску царску породицу истог овог Уљанова, кога је Берлин послао из Швајцарске у блиндираном возу за Русију 1917. г. да им одради посао, пљунуо право у јеврејску фацу и то пред свим иностраним посланицима.

  • Што су српске војне трупе, заједно са француским и британским, учествовале у грађанском рату у Русији (фронт јужно од Архангелска) на страни белогардејаца.

С тога и не зачуђују горе написани редови да су четници Драгољуба Драже Михаиловића једини и прави непријатељи на путу стварања Мизерне Србије и Грандиозне римокатоличке Словеније и Хрватске у рестаурисаној постратовској кумровачко-јајарској Југославији. На овај корпус деликти документ, тј. на горе наведено писмо босанском комунистичком харамбаши Иси Јовановићу, које су поред Јосипа Броза потписали и Александар Ранковић и Сретен Жујовић, се директно надовезује и писмо, тј. депеша, коју је кумровачки машинбравар својеручно написао и потписао 30. марта 1943. г. у виду наредбе и упутио Штабу тзв. «Босанског корпуса НОВЈ» а у коме дословце стоји латинични текст:

Svu vašu borbu upotrebite protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu voditi protiv ustaša ako vas napadnu“.[2]

Наравно, кумровачка хисториографија из 1980.-тих и 1990.-тих година има и „умесне“ одговоре на овакве корпус деликтије из ДСР да се ту наводно радило о издвојеном случају који се објашњава тренутном војно-политичком ситуацијом на западнојугословенском ратишту обзиром да су Немци организовали операције Weiss 1 и Weiss 2 (тзв. „Неретва“) против Титових црвених хајдука а, као што је познато и доказано, дављеник се и за сламку хвата. Међутим, овде се није радило о тренутном окретању ћурка наопако услед „новонастале ситуације“ како би се спасла жива глава већ се ради о стратешкој политици и деловању на терену у току читавог ДСР! Наиме, Немци нису организовали офанзиве Weiss 1 и Weiss 2 против партизана већ против Михаиловићевих четника како би их разбили на простору Крајине, Босне, Херцеговине и Далмације пре планираног савезничког искрцавања на источну обалу Јадрана. Склопивши директан споразум са Титом марта 1943. г. Немци су фактички послали партизане на четнике да им на Неретви одраде посао што су Титоисти и испунили уз стихове „Партизани спремте митраљезе да пуцамо на краља и Енглезе!“ Дакле, заједнички и једини непријатељи и Немцима и Титоистима су били четници (тј. ЈВуО) Драже Михаиловића који су се у пролеће те 1943. г. спремали да сачекају и прихвате англо-америчке савезнике у Далмацији што је за Немце значило отварање другог фронта у Европи и повлачење назад у Немачку а за Титоисте крај коминтерновског сна о разбијању србског националног бића и свођења Србије на територију Смедеревског санџака као економско-финансијске колоније Словеније и Хрватске, тј. двају отаџбина Загорца-металца.

Да се на овом месту осврнемо и на чињенично стање у српским, тј. србијанским, медијима, али добрим делом и историографији, поводом обнављања писања на тематику улоге „југословенских народа и народности“ у ДСР, а поводом 70-годишњице његовог окончања. Наиме, стандардно-утврђени шаблон у медијима о оружаним сукобима 1941. г.−1945. г. на тлу Србије јесте једноставно чуђење, па чак и згражавање, да се поново бавимо ратом који се завршио пре скоро 70 година док пред собом имамо толико важнијих и правих проблема за решавање типа педерских парада, откупа малина, Коридора 10, уласка Смедеревског санџака у ЕУ и НАТО, слање српских војника на Источни фронт против Русије… Дакле, док Европа граби напред ми се враћамо уназад. Заговорници овог чуђења и згражавања су по неком устаљеном правилу управо они који су и писали нашу ратну пов(иј)есницу, илити/и пак они који је само преписују од њих, и којима наравно и одговара да таква „хисторија“ и остане забетонирана за сва времена као коначно истражена, утврђена и потврђена истина.

Чињеница је да не постоји, за сада, консензус у погледу интерпретације карактера ДСР на тлу бивше Југославије, што заправо и не треба да чуди, бар оне мало писменије, све док смо у домену „историје“, а не праве историграфске науке. Титоистичке интерпретације иду од „борбе за ослобођење“ (дакле „патриоти“ versus „издајници“), „грађанског рата“ (тј. „комунисти“ versus „демократе“), „голе борбе за власт и доминацију“ (главни јунак Јосип Броз Тито) итд. Међутим, свима промиче један, али итекако битан, аспект рата који никада није експлицитно разматран а камоли проучаван, а то је питање етничко-регионалних сукоба. За време Тотославије ово је била табу тема, из разлога очувања „братства и јединства“, а у ЕуроСрбији данас због специфичне етно-регионалне ситуације у којој су се Остаци Србије нашли након 1945. и 1995. г.

partizani-i-ustase-zajedno-april-42-crna-legija-1-proleterskaПартизани из Прве пролетерске бригаде заједно са усташама из Црне легије у Босни 1942. г.

До данас је остало непознато, чак и професионалним историчарима, ко су били партизани који су „дигли устанак“ у Србији јула 1941. г. А у ствари се радило углавном о „избеглицма“ из Босне, као и о припадницима тзв. „Интернационалних бригада“, пристиглих из Шпаније („Црвена легија странаца“), међу којима је било и нешто србијанских припадника, попут Жикице-Јовановића-Шпанца. Највећи број ових „Шпанаца“ су сами Немци довели у Србију пуштајући их из затвора широм Европе како би одрадили посао за њих као што је и послати Лењин то одрадио 1917. г. у Русији.[3] Стоји чињеница да је након ДСР победничка комунистичка историографија као и дневна политика систематски ћутала о пореклу „устаника“ у Србији из 1941. г., тј. да су те револуционарне снаге буквално увезене са стране, односно да месно србијанско становништво нема никакве везе са тим „устанком“ тј. са (анти-србијанском) бољшевичком револуцијом. На овај проблем су ипак указивали малобројни поједини инострани аутори па је тако нпр. Мајкл Риз, у својој књизи Силовање Србије експлицитно писао да су језгро те комунистичке „устаничке војске“ чиниле управо придошлице/избеглице из Босне и Херцеговине. Да се потсетимо да је Риз био британски диверзант при штабу Драже Михаиловића, са којим је био цело време у латентном сукобу али је по завршетку рата, прегледом војних архива, схватио шта се у Југославији дешавало за време самог рата, укључујући и срамну улогу совјетског агента Клагмана у савезничком центру у Каиру, који је све извештаје са терена из Југославије преправљао, тако да је диверзантске акције Михаиловићевих четника константно приписивао партизанима Јосипа Броза Тита који су се против окупатора борили искључиво и само уколико су од истог били нападани обзиром да им окупатор, укључујући и усташе, није био никакав политички непријатељ. А нападини су на основу Хитлерових наређења који је у њима превасходно видео експозитуру совјетске Црвене Армије на Балкану, што су они у суштини у ДСР и били.

Етнички састав партизанских снага објашњава и њихов однос према локалном становништву, поготово у контексту суровог Хитлеровог ратног закона „100 Срба за једног Немца“. Када су немачке окупационе снаге решиле да збришу тзв. „Ужичку републику“ (тзв. „Прва офанзива“), партизани су се просто повукли преко реке Дрине (тј. вратили су се тамо одакле су и дошли), остављајући србијанским „домороцима“ Кадињачу да на њој изгину до последњег (тзв. „Раднички батаљон“) како би се Загорац Тито са свим својим прекодринцима спасао и касније поново вратио у Србију са тим истим прекодринцима да је коначно окупира и „ослободи“ од њених сопствених становника. Дража Михаиловић је тада распустио своје јединице, које су биле у функцији домаће територијалне одбране, да би их поново формирао када је офанзива прошла, одбивши у исто време план ђенерала Милана Недића да се повуче са свим својим војним формацијама преко Дрине у одбрану голих живота Срба а саму Србију остави њему на чување од поновног покушаја „интернационалних шпанских бригада“ да је окупирају.

Са данашње тачке гледишта, тј. након 70 година од завршетка ДСР, јасно је да је овај Недићев план био спасоносни национални пројекат за одбрану националног бића Срба са обе стране Дрине али те 1941. г. као ни касније Михаиловић из моралних разлога није желео да препусти судбину Србије режиму који је ипак постављен од стране окупатора без обзира на сву Недићеву особну жртву да се прихвати таквог (часног) марионетског посла како Хитлер неби довео Павелићеве усташе на власт и у Београду. У Земуну су усташе већ биле тако да је линија разграничења (државна граница) између Недићеве Србије под немачком окупацијом и Павелићеве Независне Државе Хрватске била на сред реке Саве, тј. на сред моста Краља Александра (данашњи Бранков мост у Београду). Концентрациони логор на Сајмишту у коме су убијани Јевреји и Срби (не само Јевреји!) се дакле налазио на територији НДХ а не Србије! Ово је битно истаћи обзиром да се последњих деценија сукцесивно и плански подмеће теза да су Срби учествовали у холокаусту против Јевреја добровољно и плански а као доказ се управо узима фалсификат истине да је један од холокауст логора смрти (Сајмиште) био управо на територији Србије. Стога испада да су Срби исто толико антисемити као и Хрвати или Немци. Међутим, овде се намерно прећуткују две круцијалне чињенице:

  1. Територија логора Сајмиште тада није била у Србији већ у Хрватској.

  2. Тадашња Недићева Србија није била никако независна већ је била окупирана земља за разлику од усташке НДХ која је водила потпуно независну унутрашњу политику (клања Срба) на својој територији.

Колико је Титоистима било важно да прикрију овај етно-регионални аспект оружаних акција 1941. г. у Србији вероватно најбоље сведочи случај титоистичког „народног хероја“ Стјепана Стева Филиповића, чија је фотографија пред вешање у Ваљеву била једна од најексплоатисанијих те врсте у Брозовој скраћеној Србији. Како се „Власи не би сетили“, титоистички партијски историчари (али не и прави знанствени историографи) су прекодринско-ијекавског Стјепана Стева Филиповића једноставно прекрстили у србијанско-екавског Стевана. Међутим, није ни то можда чак и главна поента овог грубог титоистичког фалсификата. Још грубљи фалсификат је што се српској и југословенској јавности лажно сервирало нешто што Филиповић није рекао пред вешање („Живела слобода и живела Југославија“). Оно што јесте рекао било је: „Живио Совјетски Савез и живио друг Стаљин“. Дакле, јасно је и за кога су се Титоисти стварно и борили и чија су војска фактички и били. Стога и не зачуђује да такви као што су Стјепан Стева Филиповић са војним ознакама Стаљинове Црвене Армије на српској шајкачи и диже „устанак“ у суседној Србији обзиром да је за све стаљинистичке револуционаре важило правило да „револуција нема цену“. Другим речима, колико ће србијанаца нестаљиниста са ове стране Дрине бити стрељано од стране Немаца онима са оне стране Дрине, прекодринским стаљинистима, није било битно обзиром да ће све то сам народ позлатити након успешне револуције подизањем пригодних споменика „жртвама фашистичког терора“.

Након избацивања из патријархално-родољубиве Србије, у којој је једна од највећих друштвених вредности био „домаћин“ (тј. пазитељ куће и укућана) за разлику од вредности „белосветских револуционара луталица“ (тј. интернационалне социјалне фукаре), прекодрински стаљинистичко-титоистички партизани су се вратили поново у Србију у јесен 1944. г. (овог пута до зуба наоружани британским, италијанским, совјетским, немачким и усташким оружјем), и упркос одвојеном отпору снага Драже Михаиловића и немачког окупатора реокупирали је. Мотиви четничких и немачки снага били су у овом случају одбране Србије, наравно, различити. Код ЈВуО радило се о стратегијском отпору окупације Србије од страних и пре свега антисрпских снага, док је немачком Вермахту било једино важно да обезбеди повлачење својих војних формација из Грчке, дакле тактичком потезу за добијање времена. За Немце је, наравно, послератна судбина Србије била од ирелевантног значаја. Прекодринац и кајкавац Јосип Броз Тито, уосталом, није ни крио карактер свога напада на Србију 1944. г., коју је сматрао, са разлогом, кључном за освајање власти у читавој Југославији али, исто тако са разлогом, и као непоправљиву монархистичко-антикомунистичку (тј. домаћинску) земљу. О томе најбоље сведочи и његова особна наредба, дата у Вршцу октобра 1944. г. да се Србија има третирати као непријатељска и окупирана замља што су „Шеста Личка“ и „Десета Крајишка“ буквално и брутално схватиле, кад су ушле у Београд 20. октобра 1944. г.

cropped-Tito-na-frontu-u-Srbiji.jpgЈосип Броз Тито, крајње лево, на фронту у Западној Србији 1914. г. у аустроугарској униформи

Да се потсетимо да је читавих десет година након ДСР аутохтоно србијанско сеоско домаћинско становништво било присиљено преко политике принудног откупа (читај варошанске отимачине) да прехрањује и то за џабе градски паразитски пролетаријат, а сви „ослободиоци“ из „Шесте Личке“ и „Десете Крајишке“ су се након 1944. г. настанили управо по србијанским урбаним срединама нарочито у главном граду у коме је читав један нови град (град у граду) био подигнут (Нови Београд – Титополис) управо за ову Титову прекодринску преторијанску гарду уз директно револуционарно терорисање Србије све до 1953. г.[4] На крају је испало да у ДСР на простору Југославије је нацизам говорио немачки, фашизам италијански, а титоистичка партизанштина и павелићанска усташија ијекавски. Они који су овај исти рат засигурно изгубили говорили су екавицом.

2. Sotirovic 2013

Проф. Др. Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

globalpol@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2016

Расправљајте на нашој Твитер страници!

НАПОМЕНЕ:

[1] Архив Војноисторијског института, Београд, Штаб врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12.

[2] Копија Титове својеручне депеше, Архив Војноисторијског института, Београд, Штаб врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12.

[3] Постоји фотографија из маја месеца 1941. г. (дакле пре „Барбаросе“ док је још био на снази „Рибентроп-Молотовљев пакт“ од 23. августа 1939. г.) на коме се види како група југословенских „Шпанаца“ прелазе преко југословенске границе док их немачки нацисти у униформама као и многобројни цивили поздрављају нацистичким поздравом. Циљ овог пребацивања југословенских комунистичких бораца из шпанског грађанског рата, организованог од стране Гестапо-а а у директном договору са Коминтерном, у Србију је био да се изазове грађански рат међу Србима како би се на тај начин минимизирао српски отпор окупацији али и спречило пребацивање српских трупа из Србије преко Дрине ради помоћи у заштити Србима у НДХ од геноцидне политике Загреба и Сарајева.

[4] Срђан Цветковић и сарадници, У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953, Београд: Евро-Ђунти-Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, 2014.

cropped-Milovan-Djilas-i-Koca-Popovic-sa-nacistima-Martovski-pregovori-1943.jpg

Мартовски преговори и споразум партизана са Мемцима из 1943. г. против ЈВуО

Изјава: Аутор текста сноси пуну, политичку, научну, материјалну и правно-судску одговорност за изнете ставове у чланку.

Лексика текста је у појединим случајевима прилагођена изговору пречанских “ослободилаца” Србије из октобра 1944. г.

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозомбијада
Брозомбиленд Народна власт Ко је финансирао аустроугарског каплара? Загорски Џек Трбосек Друже Тито ми ти се кунемо! Голи оток - омиљено летовалиште Јосипа Броза Тита Највећи син свих наших народа и народности: Од Србије је одвојио Војводину и КосМет а својој Хрватској прикључио Дубровник, Истру и отоке И после Тита - Кита! Јосип Броз Тито (1892.-1980. г.) као војник крваве 42. Вражје дивизије аустроугарске војске на положају у Западној Србији 1914. г. (лежи са упереном пушком) Партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита из Прве пролетерске бригаде заједно са усташама поглавника Анте Павелића из Црне легије у Босни априла 1942. г. Члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије Милован Ђилас (из Црне Горе) и партизански командант Коча Поповић (Цинцарин) заједно са немачким официрима и војницима за време “Мартовских преговора” 1943. г. (Босни и Херцеговина) када су се обе преговарачке стране договориле о билатералној колаборацији против Југословенске војске у Отаџбини Немачки војник Аугуст Хелер са партизанима Љубићког партизанског одреда у околини Чачка 1941. г. Демократски ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а промјенљивих политичких и ратних околности, а захваљујући пракси: да их по правилу тумаче само побједници. Тим прије ако је виновнике тих злочина посљератна партијска митологија овјенчала ореолима народних хероја, као што је и био случај са љубомирским. У одмазди за раније ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Када је 1914. Године Аустроугарска Влада послала Краљевини Србији ултиматум у коме се, између осталог, захтевало да Краљевина Србија одобри аустроугарским властима да пошаље на територију Србије своје инвестигаторе, укључујући и полицију, Влада Краљевине Србије је прихватила све услове изузев тај један, дозволу Аустроугаским органима власти да делују на територији Краљевине Србије а да - не подлежу јурисдикцији Србије. Последица је врло добро позната: Први Светски Рат! Разлог за ово одбијење Аустроугаског захтева био је заснован на правним и конститутивним принципима. Наиме, да би једна држава могла до постоји као правни идентитет и функционише као независна - та држава мора да располаже својим суверенитетом! Људи који су одбили ултиматум Аустроугарске 1914. године итекако су били свесни чему да тај захтев води губљењу суверенитета и независности, и зато су морали да га одбију и сачувају Независну, Суверену Србију. Разлике између ултиматума Аустроугарске од 1914. године и скорашњег споразума између Владе Србије о ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фукара: Колекција фотографија
Винстон Черчил. Британска фукара која је у току Другог светског рата на власт у Србији и Југославији довела словеначко-хрватску багру од Јосипа Броза Тита и његове пречанске партизане. Черчил је по жељи Броза мучки и бесомучно бомбардовао Србију у пролеће и јесен 1944. г. како би аустроугарски каплар лекше освојио Србију. Черчил је из дна душе мрзео и Србе и Србију још од времена Првог светског рата   Аустроугарски каплар из Хрватског Загорја за говорницом Првог конгреса УСАОЈ-а у босанском Бихаћу, 27. децембра 1942. г. на територији Независне државе Хрватске коју су му као "слободну" уступиле усташе Анте Павелића. Иза говорнице се налази карта Југославије на којој су означене тзв. "ослобођене" територије од стране његових партизана. Јасно је да Броз није имао скоро никакву подршку у Србији него само преко Дрине на усташкој територији где је од режима у Загребу и добијао "слободне" територије на којима је проглашавао "Совјетске републике" Самопроглашени маршал ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Терор хрватских дивизија
Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника... Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*”Песма о Хрватима” Јована Дучића
"Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде" Јован Дучић Чувени српски песник, прозни писац и дипломата, херцеговачки Требињанин, Јован Дучић, поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их. Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа. Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О злочинима комуниста над Србима
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Фотографије из 1914. г. на којима је усликан Јосип Броз Тито (крајње лево у лежећем положају) - "највећи син свих наших народа и народности" у својој првој посети Србији. Овом приликом је имао одело плаве боје шивено по последњој бечкој моди. Разгледање природних лепота Србије уз стручно објашњавање бечких туристичких водича Први сусрет са Брозовим домаћинима уз најсрдачније изразе захвалности на топлом гостопримству Save Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру. Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е! Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду. Младог ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат. Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде? Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Pasja groblja žrtava komunizma
Брозомбијада
*КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
*Фукара: Колекција фотографија
*Терор хрватских дивизија
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
*”Песма о Хрватима” Јована Дучића
*О злочинима комуниста над Србима
“Српске новине”, бр. 690, фебруар 2016. г.
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Share

Comments are closed.