Ко је окупирао Србију 1944. г.?

Kuca Cveca

Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем…) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави).

Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. док су поморске битке за Маршалске Отоке и Окинаву биле цртани филмови у односу на кумровачку хајдучију по Јадрану са сва четири чамца на весла Ратне Морнарице НОВЈ (како су се за Титове пилоте разарајућег Ратног Ваздухопловства НОВЈ – Јосипа Краша и Соко Штарка отимали и маршал Рајха Херман Геринг и савезнички командант генерал Ајзенхауер биће речи у неком посебном артиклу о сувременом развоју светске авијације). Капларска хисториографија и дан данас барата са читаве 22 (ДВАДЕСЕТ И ДВЕ!!!) швапске дивизије везане на простору Југославије на коме су бригаде кумровачког Наполеона Бонапарте из дана у дан разбијале Вермахт у парам парчад тако да су се и Черчил и Стаљин и Рузвелт и Де Гол просто утркивали коме ће првом Велимир Бата Живојиновић да буде позајмљен на једносезонску упорабу ради уласка у Фајнал Фоур.

Елем, истражујући повијест круцијалног самодоприноса Великог Јоже и његових партизана (са ознакама Црвене Армије на српским шајкачама преименованим у „титовке“) у ријешавању судбине ДСР дођосмо и до неколико хисторичких докумената на која треба обратити позорност приликом првог следећег реписања Повијеснице наших народа и народности у ДСР и фундаменталног самодоприноса кумровачког каплара разпамећивању Трећег Рајха (у свијетлу отплаћивања ратне отштете Југославена Њемцима и Њемачкој). За аутора овог ексклузивног издања предлажемо пензионисаног ЈНА ђенерала Стевана Мирковића, бившег команданта Треће армијске области Јожине Велике Кроације (Јужна Централна Србија са Врањем, Нишом и Лесковцем, Неовисна Држава Шиптарског Косова и Вардарска Македонија) који је пре пар година на интернет ТВ Раскршћа положио докторски испит из предмета ОНО и ДСЗ изношењем круцијалног факта о антинародно-фашистичком карактеру великосрбског покрета свог колеге по чину Драгољуба Драже Михаиловића када су тамо неке ратне године „ћетници“ заклали једно дијете у Врчину крај Билога Града на Сави и Дунаву. Кумровачки ђенерал нам је, ипак, остао дужан навести (за испит хабилитационог доктора наука) и неколико примерака затирања србске деце на Сремском Фронту, њихових очева и мајки у оквиру Ђиласових „Лијевих скретања“ по Црној Гори и околини, док се одговори на испитно питање о директној и отвореној сурадњи Јожиних партизана са Хитлеровим Њемцима и Павелићевим хрватско-бошњачким усташким кољачима у току читавог ДСР оставља за Мирковићеву бесједу приликом додијеле „Нобелове награде за повијест“ у Стокхолму првом наредном приликом.

CHETNIKSposterРеклама за амерички играни филм о четницима Драже Михаиловића снимљеног и приказиваног за време самога рата

С наше стране, наводимо препис само једног архивско-оригинално-аутентично „капларског“ документа из периода ДСР из кога се јасно види против кога се Јожини „народно-ослободилачки“ солдати нису а против кога се јесу борили. Из овог документа, што је још битније, јасно произилази (бар за оне са четири разреда основке из пред-Јожиног периода „комсомол наобразбе“) и за шта су „кумровчани“ ратовали читаве четири године преко србске грбаче и вратова (документ је у оригиналу писан Јожином римокатоличком латиницом и обилује граматичким и стилистичко-језикословним грешкама):

Dragi Iso, malo će te začuditi način na koji ti dostavljam ovo pismo. Ali neka to ne dovodi u sumnju. Kad se jednom sastanemo objasnićemo vam sve. Evo o čemu se radi.

Sa VI Brigadom, pojačanom sa delovima majevičkog odreda ili fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Medjedje na sandžačku stranu i čistite teren od četnika u pravcu Zaborka i Čajniča. Ovde ćete uhvatiti vezu sa levim krilom naše I Divizije i dobiti dalje direktive.

Na svome putu, tj prilikom prebacivanja ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte ma kakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija. Još pre vašega prelaza pošaljite kurire u pravcu Ustikoline, gde će uhvatiti vezu sa našim jedinicama.

Najvažniji naš zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihajlovića i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najveću opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilačke borbe.

Sve ostalo saznaćete kad se sastanemo.

U istočnoj Bosni ostavite manje odrede čiji će zadatak za sada biti borba protiv četnika i mobilizacija novog ljudstva. Pojačavanje VI Brigade nesme ići na račun brzine pokreta u gore predvidjenom pravcu.

29-III-1943 g.

S drugarskim pozdravom

potpisali: Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i Sreten Žujović[1]

Дакле, из овог архивског корпус деликтија је надамо се јасно и онима са четири разреда обавезног школовања у Краљевини Југославији као и онима са осам разреда обавезне Основне школе из кумровачке Велике Хрватске ко су не само главни већ и ЈЕДИНИ непријатељи капларевим подружничким одредима јеврејско-грузијске (анти-руске) Лењин-Стаљинове Црвене Армије чије је политичко руководство неколико пута на московским заседањима Коминтерне у међуратном периоду издавало директиве о разбијању Српства и Србије као колатералне евро-пролетерске штете из два круцијална разлога:

  • Посланик Краљевине Србије Спалајковић је након Лењиновог особног приопћења дипломатском кору у Русији у Санк Петерсбургу да су бољшевици стрељали читаву руску царску породицу истог овог Уљанова, кога је Берлин послао из Швајцарске у блиндираном возу за Русију 1917. г. да им одради посао, пљунуо право у јеврејску фацу и то пред свим иностраним посланицима.

  • Што су српске војне трупе, заједно са француским и британским, учествовале у грађанском рату у Русији (фронт јужно од Архангелска) на страни белогардејаца.

С тога и не зачуђују горе написани редови да су четници Драгољуба Драже Михаиловића једини и прави непријатељи на путу стварања Мизерне Србије и Грандиозне римокатоличке Словеније и Хрватске у рестаурисаној постратовској кумровачко-јајарској Југославији. На овај корпус деликти документ, тј. на горе наведено писмо босанском комунистичком харамбаши Иси Јовановићу, које су поред Јосипа Броза потписали и Александар Ранковић и Сретен Жујовић, се директно надовезује и писмо, тј. депеша, коју је кумровачки машинбравар својеручно написао и потписао 30. марта 1943. г. у виду наредбе и упутио Штабу тзв. «Босанског корпуса НОВЈ» а у коме дословце стоји латинични текст:

Svu vašu borbu upotrebite protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu voditi protiv ustaša ako vas napadnu“.[2]

Наравно, кумровачка хисториографија из 1980.-тих и 1990.-тих година има и „умесне“ одговоре на овакве корпус деликтије из ДСР да се ту наводно радило о издвојеном случају који се објашњава тренутном војно-политичком ситуацијом на западнојугословенском ратишту обзиром да су Немци организовали операције Weiss 1 и Weiss 2 (тзв. „Неретва“) против Титових црвених хајдука а, као што је познато и доказано, дављеник се и за сламку хвата. Међутим, овде се није радило о тренутном окретању ћурка наопако услед „новонастале ситуације“ како би се спасла жива глава већ се ради о стратешкој политици и деловању на терену у току читавог ДСР! Наиме, Немци нису организовали офанзиве Weiss 1 и Weiss 2 против партизана већ против Михаиловићевих четника како би их разбили на простору Крајине, Босне, Херцеговине и Далмације пре планираног савезничког искрцавања на источну обалу Јадрана. Склопивши директан споразум са Титом марта 1943. г. Немци су фактички послали партизане на четнике да им на Неретви одраде посао што су Титоисти и испунили уз стихове „Партизани спремте митраљезе да пуцамо на краља и Енглезе!“ Дакле, заједнички и једини непријатељи и Немцима и Титоистима су били четници (тј. ЈВуО) Драже Михаиловића који су се у пролеће те 1943. г. спремали да сачекају и прихвате англо-америчке савезнике у Далмацији што је за Немце значило отварање другог фронта у Европи и повлачење назад у Немачку а за Титоисте крај коминтерновског сна о разбијању србског националног бића и свођења Србије на територију Смедеревског санџака као економско-финансијске колоније Словеније и Хрватске, тј. двају отаџбина Загорца-металца.

Да се на овом месту осврнемо и на чињенично стање у српским, тј. србијанским, медијима, али добрим делом и историографији, поводом обнављања писања на тематику улоге „југословенских народа и народности“ у ДСР, а поводом 70-годишњице његовог окончања. Наиме, стандардно-утврђени шаблон у медијима о оружаним сукобима 1941. г.−1945. г. на тлу Србије јесте једноставно чуђење, па чак и згражавање, да се поново бавимо ратом који се завршио пре скоро 70 година док пред собом имамо толико важнијих и правих проблема за решавање типа педерских парада, откупа малина, Коридора 10, уласка Смедеревског санџака у ЕУ и НАТО, слање српских војника на Источни фронт против Русије… Дакле, док Европа граби напред ми се враћамо уназад. Заговорници овог чуђења и згражавања су по неком устаљеном правилу управо они који су и писали нашу ратну пов(иј)есницу, илити/и пак они који је само преписују од њих, и којима наравно и одговара да таква „хисторија“ и остане забетонирана за сва времена као коначно истражена, утврђена и потврђена истина.

Чињеница је да не постоји, за сада, консензус у погледу интерпретације карактера ДСР на тлу бивше Југославије, што заправо и не треба да чуди, бар оне мало писменије, све док смо у домену „историје“, а не праве историграфске науке. Титоистичке интерпретације иду од „борбе за ослобођење“ (дакле „патриоти“ versus „издајници“), „грађанског рата“ (тј. „комунисти“ versus „демократе“), „голе борбе за власт и доминацију“ (главни јунак Јосип Броз Тито) итд. Међутим, свима промиче један, али итекако битан, аспект рата који никада није експлицитно разматран а камоли проучаван, а то је питање етничко-регионалних сукоба. За време Тотославије ово је била табу тема, из разлога очувања „братства и јединства“, а у ЕуроСрбији данас због специфичне етно-регионалне ситуације у којој су се Остаци Србије нашли након 1945. и 1995. г.

partizani-i-ustase-zajedno-april-42-crna-legija-1-proleterskaПартизани из Прве пролетерске бригаде заједно са усташама из Црне легије у Босни 1942. г.

До данас је остало непознато, чак и професионалним историчарима, ко су били партизани који су „дигли устанак“ у Србији јула 1941. г. А у ствари се радило углавном о „избеглицма“ из Босне, као и о припадницима тзв. „Интернационалних бригада“, пристиглих из Шпаније („Црвена легија странаца“), међу којима је било и нешто србијанских припадника, попут Жикице-Јовановића-Шпанца. Највећи број ових „Шпанаца“ су сами Немци довели у Србију пуштајући их из затвора широм Европе како би одрадили посао за њих као што је и послати Лењин то одрадио 1917. г. у Русији.[3] Стоји чињеница да је након ДСР победничка комунистичка историографија као и дневна политика систематски ћутала о пореклу „устаника“ у Србији из 1941. г., тј. да су те револуционарне снаге буквално увезене са стране, односно да месно србијанско становништво нема никакве везе са тим „устанком“ тј. са (анти-србијанском) бољшевичком револуцијом. На овај проблем су ипак указивали малобројни поједини инострани аутори па је тако нпр. Мајкл Риз, у својој књизи Силовање Србије експлицитно писао да су језгро те комунистичке „устаничке војске“ чиниле управо придошлице/избеглице из Босне и Херцеговине. Да се потсетимо да је Риз био британски диверзант при штабу Драже Михаиловића, са којим је био цело време у латентном сукобу али је по завршетку рата, прегледом војних архива, схватио шта се у Југославији дешавало за време самог рата, укључујући и срамну улогу совјетског агента Клагмана у савезничком центру у Каиру, који је све извештаје са терена из Југославије преправљао, тако да је диверзантске акције Михаиловићевих четника константно приписивао партизанима Јосипа Броза Тита који су се против окупатора борили искључиво и само уколико су од истог били нападани обзиром да им окупатор, укључујући и усташе, није био никакав политички непријатељ. А нападини су на основу Хитлерових наређења који је у њима превасходно видео експозитуру совјетске Црвене Армије на Балкану, што су они у суштини у ДСР и били.

Етнички састав партизанских снага објашњава и њихов однос према локалном становништву, поготово у контексту суровог Хитлеровог ратног закона „100 Срба за једног Немца“. Када су немачке окупационе снаге решиле да збришу тзв. „Ужичку републику“ (тзв. „Прва офанзива“), партизани су се просто повукли преко реке Дрине (тј. вратили су се тамо одакле су и дошли), остављајући србијанским „домороцима“ Кадињачу да на њој изгину до последњег (тзв. „Раднички батаљон“) како би се Загорац Тито са свим својим прекодринцима спасао и касније поново вратио у Србију са тим истим прекодринцима да је коначно окупира и „ослободи“ од њених сопствених становника. Дража Михаиловић је тада распустио своје јединице, које су биле у функцији домаће територијалне одбране, да би их поново формирао када је офанзива прошла, одбивши у исто време план ђенерала Милана Недића да се повуче са свим својим војним формацијама преко Дрине у одбрану голих живота Срба а саму Србију остави њему на чување од поновног покушаја „интернационалних шпанских бригада“ да је окупирају.

Са данашње тачке гледишта, тј. након 70 година од завршетка ДСР, јасно је да је овај Недићев план био спасоносни национални пројекат за одбрану националног бића Срба са обе стране Дрине али те 1941. г. као ни касније Михаиловић из моралних разлога није желео да препусти судбину Србије режиму који је ипак постављен од стране окупатора без обзира на сву Недићеву особну жртву да се прихвати таквог (часног) марионетског посла како Хитлер неби довео Павелићеве усташе на власт и у Београду. У Земуну су усташе већ биле тако да је линија разграничења (државна граница) између Недићеве Србије под немачком окупацијом и Павелићеве Независне Државе Хрватске била на сред реке Саве, тј. на сред моста Краља Александра (данашњи Бранков мост у Београду). Концентрациони логор на Сајмишту у коме су убијани Јевреји и Срби (не само Јевреји!) се дакле налазио на територији НДХ а не Србије! Ово је битно истаћи обзиром да се последњих деценија сукцесивно и плански подмеће теза да су Срби учествовали у холокаусту против Јевреја добровољно и плански а као доказ се управо узима фалсификат истине да је један од холокауст логора смрти (Сајмиште) био управо на територији Србије. Стога испада да су Срби исто толико антисемити као и Хрвати или Немци. Међутим, овде се намерно прећуткују две круцијалне чињенице:

  1. Територија логора Сајмиште тада није била у Србији већ у Хрватској.

  2. Тадашња Недићева Србија није била никако независна већ је била окупирана земља за разлику од усташке НДХ која је водила потпуно независну унутрашњу политику (клања Срба) на својој територији.

Колико је Титоистима било важно да прикрију овај етно-регионални аспект оружаних акција 1941. г. у Србији вероватно најбоље сведочи случај титоистичког „народног хероја“ Стјепана Стева Филиповића, чија је фотографија пред вешање у Ваљеву била једна од најексплоатисанијих те врсте у Брозовој скраћеној Србији. Како се „Власи не би сетили“, титоистички партијски историчари (али не и прави знанствени историографи) су прекодринско-ијекавског Стјепана Стева Филиповића једноставно прекрстили у србијанско-екавског Стевана. Међутим, није ни то можда чак и главна поента овог грубог титоистичког фалсификата. Још грубљи фалсификат је што се српској и југословенској јавности лажно сервирало нешто што Филиповић није рекао пред вешање („Живела слобода и живела Југославија“). Оно што јесте рекао било је: „Живио Совјетски Савез и живио друг Стаљин“. Дакле, јасно је и за кога су се Титоисти стварно и борили и чија су војска фактички и били. Стога и не зачуђује да такви као што су Стјепан Стева Филиповић са војним ознакама Стаљинове Црвене Армије на српској шајкачи и диже „устанак“ у суседној Србији обзиром да је за све стаљинистичке револуционаре важило правило да „револуција нема цену“. Другим речима, колико ће србијанаца нестаљиниста са ове стране Дрине бити стрељано од стране Немаца онима са оне стране Дрине, прекодринским стаљинистима, није било битно обзиром да ће све то сам народ позлатити након успешне револуције подизањем пригодних споменика „жртвама фашистичког терора“.

Након избацивања из патријархално-родољубиве Србије, у којој је једна од највећих друштвених вредности био „домаћин“ (тј. пазитељ куће и укућана) за разлику од вредности „белосветских револуционара луталица“ (тј. интернационалне социјалне фукаре), прекодрински стаљинистичко-титоистички партизани су се вратили поново у Србију у јесен 1944. г. (овог пута до зуба наоружани британским, италијанским, совјетским, немачким и усташким оружјем), и упркос одвојеном отпору снага Драже Михаиловића и немачког окупатора реокупирали је. Мотиви четничких и немачки снага били су у овом случају одбране Србије, наравно, различити. Код ЈВуО радило се о стратегијском отпору окупације Србије од страних и пре свега антисрпских снага, док је немачком Вермахту било једино важно да обезбеди повлачење својих војних формација из Грчке, дакле тактичком потезу за добијање времена. За Немце је, наравно, послератна судбина Србије била од ирелевантног значаја. Прекодринац и кајкавац Јосип Броз Тито, уосталом, није ни крио карактер свога напада на Србију 1944. г., коју је сматрао, са разлогом, кључном за освајање власти у читавој Југославији али, исто тако са разлогом, и као непоправљиву монархистичко-антикомунистичку (тј. домаћинску) земљу. О томе најбоље сведочи и његова особна наредба, дата у Вршцу октобра 1944. г. да се Србија има третирати као непријатељска и окупирана замља што су „Шеста Личка“ и „Десета Крајишка“ буквално и брутално схватиле, кад су ушле у Београд 20. октобра 1944. г.

cropped-Tito-na-frontu-u-Srbiji.jpgЈосип Броз Тито, крајње лево, на фронту у Западној Србији 1914. г. у аустроугарској униформи

Да се потсетимо да је читавих десет година након ДСР аутохтоно србијанско сеоско домаћинско становништво било присиљено преко политике принудног откупа (читај варошанске отимачине) да прехрањује и то за џабе градски паразитски пролетаријат, а сви „ослободиоци“ из „Шесте Личке“ и „Десете Крајишке“ су се након 1944. г. настанили управо по србијанским урбаним срединама нарочито у главном граду у коме је читав један нови град (град у граду) био подигнут (Нови Београд – Титополис) управо за ову Титову прекодринску преторијанску гарду уз директно револуционарно терорисање Србије све до 1953. г.[4] На крају је испало да у ДСР на простору Југославије је нацизам говорио немачки, фашизам италијански, а титоистичка партизанштина и павелићанска усташија ијекавски. Они који су овај исти рат засигурно изгубили говорили су екавицом.

2. Sotirovic 2013

Проф. Др. Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

globalpol@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2016

Расправљајте на нашој Твитер страници!

НАПОМЕНЕ:

[1] Архив Војноисторијског института, Београд, Штаб врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12.

[2] Копија Титове својеручне депеше, Архив Војноисторијског института, Београд, Штаб врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12.

[3] Постоји фотографија из маја месеца 1941. г. (дакле пре „Барбаросе“ док је још био на снази „Рибентроп-Молотовљев пакт“ од 23. августа 1939. г.) на коме се види како група југословенских „Шпанаца“ прелазе преко југословенске границе док их немачки нацисти у униформама као и многобројни цивили поздрављају нацистичким поздравом. Циљ овог пребацивања југословенских комунистичких бораца из шпанског грађанског рата, организованог од стране Гестапо-а а у директном договору са Коминтерном, у Србију је био да се изазове грађански рат међу Србима како би се на тај начин минимизирао српски отпор окупацији али и спречило пребацивање српских трупа из Србије преко Дрине ради помоћи у заштити Србима у НДХ од геноцидне политике Загреба и Сарајева.

[4] Срђан Цветковић и сарадници, У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953, Београд: Евро-Ђунти-Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, 2014.

cropped-Milovan-Djilas-i-Koca-Popovic-sa-nacistima-Martovski-pregovori-1943.jpg

Мартовски преговори и споразум партизана са Мемцима из 1943. г. против ЈВуО

Изјава: Аутор текста сноси пуну, политичку, научну, материјалну и правно-судску одговорност за изнете ставове у чланку.

Лексика текста је у појединим случајевима прилагођена изговору пречанских “ослободилаца” Србије из октобра 1944. г.

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао
Пре неколико дана, у деведесетој години живота, у Загребу је преминуо истакнути хрватски интелектуалац и историчар, Славко Голдштајн. Као што је по презимену лако наслутити, Голдштајн је био јеврејског порекла. То значи да по преовлађујућим мерилима у Хрватској он није могао припадати „хрватској крви и тлу.“ Без обзира на ту околност која је отежавала статус покојника, ипак се мало ко надао бујици најпримитивнијих погрда којом је хрватска јавност пропратила нестанак овог угледног јавног радника из своје средине. Ево неколико карактеристичних епитета: „чифут,“ „смеће,“ „смрад,“ „жидовски и орјунашки расист“ (шта год би ово последње требало да значи), те неизбежно, „говно.“ „Напокон једна лијепа вијест,“ „Богу хвала!“, ширио „антихрватску пропаганду по свијету о томе како су Хрвати били већи злочинци чак и од њемачких нациста,“ били су то само неки од одушевљених проширених коментара Голдштајнових хрватских суграђана. [1] Изгледа да се римска девиза de mortuis nihil nisi bene у Хрватској не практикује. Ипак, општенародно ликовање ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Genocid bez kazne
Đenovljanin Marko Aurelio Rivelli je, iz neobjašnjivih razloga, slabo poznat ovdašnjoj javnosti. Doktorirao je na političkim naukama sa tezom „Rasna i vjerska politika Nezavisne države Hrvatske 1941-1945". U Milanu 1999. godine objavljuje knjigu „L'arcivescovo del genocidio" (Nadbiskup genocida), posvećenu Alojzu Stepincu koga je papa Jovan Pavle II 1998. godine u Hrvatskoj beatifikovao (stepenica na putu ka proglašenju za svetitelja). Knjigu je kod nas iste godine kad je izdata u Italiji, objavila izdavačka kuća „Jasen" iz Nikšića, u prevodu Lazara Macure. Marko Aurelio Riveli 2002. godine u Milanu objavljuje i drugu knjigu, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo", u kojoj se bavi vezama Vatikana za vreme Drugog svetskog rata sa nacistima i fašistima. Za knjigu „Nadbiskup genocida" (koja je izazvala i veliku pažnju javnosti u Grčkoj), Riveli konsultuje službene hrvatske, vatikanske, nemačke, britanske, američke i jugoslovenske izvore, među kojima su posebno zanimljivi „Dnevnik" zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA. Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka. Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu. Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прекодринска „шешељијада“ и коначно докусуривање Србије
Процес коначног уништавања Србије као суверене државе и њеног територијалног интегритета од Хоргоша до Драгаша започео је коначним преласком Др. Војислава Шешеља из Босне у суседну Србију 1990. г. и оснивањем његовог квази „Српског четничког покрета“ у јуну месецу исте године. Остало је неоспорно фактографско стање ствари да Срба више нема тамо где их је „бранио“ „црвени војвода“ који је врло вероватно у Србију био послат од стране службе државне безбедности Хрватске да ради оно што и ради већ четврт столећа. Познато је да је основни циљ свих непријатеља Србије у протеклих сто година управо тај да се њена државна територија врати у границе „Бизмаркове Србије“ из 1878. г. – дакле без матичне територије Србије – Косова и Метохије, као и без Рашке и Војводине. И тако скраћена Србија би морала да буде класични вазал Запада како у политичком тако и у економско-финансијском смислу речи. Ове незахвалне улоге коначног докусуривања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte! Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog puta pre ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Дугин: Трамп попустио под притиском неоконзервативаца – почетак Трећег светског рата?
Ујутру 7. априла 2017. ваздушне снаге САД су први пут од почетка дугогодишњег сукоба у Сирији извршиле масовни ракетни удар ракетама Томахавк  на ваздушну базу ваздушних снага Сирије. То јест на нас. Зашто ми нисмо користили комплекс противракетне одбране? По једној верзији, због тога што их за одбијање тоталног напада снага САД код нас нема довољно, будући да су били предвиђени пре свега против ракетних удара других могућих противника. Друга верзија: Москва није хтела да то нареди, јер би то значило неумитан почетак рата са САД. Вашингтон је донео одлуку, и знао је шта је спреман. Ми не. Шта даље? Пре него што приступимо прогнозама вредело би још једном погледати на контекст – почетне услове који могу довести до почетка Трећег светског рата (до којег и даље може да не дође). Изговор за америчку инвазију Изговор који је Вашингтон користио за наношење удара био је хемијски напад. Да тако нешто није урадио ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca, kafedžija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!!!. Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država. Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je značilo, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Јосип Броз Тито као робијаш
О пореклу Јосипа Броза Тита воде се многе теорије завере, а по многима није био Југословен, ни Хрват, већ неки страни агент. Тако се у све ове приче умешала и ЦИА која тврди да је био Пољак, али те детаље смо колико-толико чули. Ипак у биографији Броза може се пронаћи податак да је био осуђен на 5 година робије, али о томе како је Тито проводио време “иза браве” се мало зна. Телеграф.рс осим фотографија доживотног председника СФРЈ из затвора вам доноси и причу о овом периоду живота МАРШАЛА. Тито се, према историјским подацима до којих је дошао наш портал у јесен 1920. године вратио у Загреб где ступа у редове Комунистичке партије Југославије. Исте године партија је одлуком краља забрањена. Када 1921. остаје без посла запошљава се у млину у месту Великом Тројству где је са својом тадашњом супругом живео до касног пролећа 1925. године. Ту му се родило троје деце. Прво дете ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србоцидом у ЕуроТитославију
Недавном одлуком тзв. Међународног суда правде у Хагу о дизнилендском карактеру крвавог растурања Титославије 1990-тих требало би вероватно да се стави тачка на хрватски србоцид у 20-том столећу на просторима Павелић-Брозове Велике Хрватске зарад даљег мирног проширења Европске Уније (ЕУ) и на остатку брдовитог Балкана. Да се потсетимо да је дотични суд пресудио да Србија није починила агресију над Хрватском нити је Хрватска спровела етничко чишћење над (правно гледано) својим сопственим грађанима српске националности. Дакле, и једни и други су се деведесетих играли Дизниленда, а сада је дошло време да се закопају све ратне секире, изврши опште помирење и настави са Drang nach Оsten-ом ЕУ (и наравно НАТО) на остатак Балкана ради његове демократизације и либерализације. Остало је још само да се Београд и Загреб успут договоре о корекцији међудржавне границе на Дунаву (ако питате Банске дворе најбоље је по принципу ХДЗ: „Хрватска до Земуна“ ).  У сваком случају, проширење ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао
*Genocid bez kazne
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
*За злочин… казна!
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
Прекодринска „шешељијада“ и коначно докусуривање Србије
*Службеници неће ћирилицу
*КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
*Дугин: Трамп попустио под притиском неоконзервативаца – почетак Трећег светског рата?
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
*Величање зла и последице
*Јосип Броз Тито као робијаш
*Србоцидом у ЕуроТитославију
Share

Comments are closed.