Ко је окупирао Србију 1944. г.?

Kuca Cveca

Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем…) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави).

Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. док су поморске битке за Маршалске Отоке и Окинаву биле цртани филмови у односу на кумровачку хајдучију по Јадрану са сва четири чамца на весла Ратне Морнарице НОВЈ (како су се за Титове пилоте разарајућег Ратног Ваздухопловства НОВЈ – Јосипа Краша и Соко Штарка отимали и маршал Рајха Херман Геринг и савезнички командант генерал Ајзенхауер биће речи у неком посебном артиклу о сувременом развоју светске авијације). Капларска хисториографија и дан данас барата са читаве 22 (ДВАДЕСЕТ И ДВЕ!!!) швапске дивизије везане на простору Југославије на коме су бригаде кумровачког Наполеона Бонапарте из дана у дан разбијале Вермахт у парам парчад тако да су се и Черчил и Стаљин и Рузвелт и Де Гол просто утркивали коме ће првом Велимир Бата Живојиновић да буде позајмљен на једносезонску упорабу ради уласка у Фајнал Фоур.

Елем, истражујући повијест круцијалног самодоприноса Великог Јоже и његових партизана (са ознакама Црвене Армије на српским шајкачама преименованим у „титовке“) у ријешавању судбине ДСР дођосмо и до неколико хисторичких докумената на која треба обратити позорност приликом првог следећег реписања Повијеснице наших народа и народности у ДСР и фундаменталног самодоприноса кумровачког каплара разпамећивању Трећег Рајха (у свијетлу отплаћивања ратне отштете Југославена Њемцима и Њемачкој). За аутора овог ексклузивног издања предлажемо пензионисаног ЈНА ђенерала Стевана Мирковића, бившег команданта Треће армијске области Јожине Велике Кроације (Јужна Централна Србија са Врањем, Нишом и Лесковцем, Неовисна Држава Шиптарског Косова и Вардарска Македонија) који је пре пар година на интернет ТВ Раскршћа положио докторски испит из предмета ОНО и ДСЗ изношењем круцијалног факта о антинародно-фашистичком карактеру великосрбског покрета свог колеге по чину Драгољуба Драже Михаиловића када су тамо неке ратне године „ћетници“ заклали једно дијете у Врчину крај Билога Града на Сави и Дунаву. Кумровачки ђенерал нам је, ипак, остао дужан навести (за испит хабилитационог доктора наука) и неколико примерака затирања србске деце на Сремском Фронту, њихових очева и мајки у оквиру Ђиласових „Лијевих скретања“ по Црној Гори и околини, док се одговори на испитно питање о директној и отвореној сурадњи Јожиних партизана са Хитлеровим Њемцима и Павелићевим хрватско-бошњачким усташким кољачима у току читавог ДСР оставља за Мирковићеву бесједу приликом додијеле „Нобелове награде за повијест“ у Стокхолму првом наредном приликом.

CHETNIKSposterРеклама за амерички играни филм о четницима Драже Михаиловића снимљеног и приказиваног за време самога рата

С наше стране, наводимо препис само једног архивско-оригинално-аутентично „капларског“ документа из периода ДСР из кога се јасно види против кога се Јожини „народно-ослободилачки“ солдати нису а против кога се јесу борили. Из овог документа, што је још битније, јасно произилази (бар за оне са четири разреда основке из пред-Јожиног периода „комсомол наобразбе“) и за шта су „кумровчани“ ратовали читаве четири године преко србске грбаче и вратова (документ је у оригиналу писан Јожином римокатоличком латиницом и обилује граматичким и стилистичко-језикословним грешкама):

Dragi Iso, malo će te začuditi način na koji ti dostavljam ovo pismo. Ali neka to ne dovodi u sumnju. Kad se jednom sastanemo objasnićemo vam sve. Evo o čemu se radi.

Sa VI Brigadom, pojačanom sa delovima majevičkog odreda ili fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Medjedje na sandžačku stranu i čistite teren od četnika u pravcu Zaborka i Čajniča. Ovde ćete uhvatiti vezu sa levim krilom naše I Divizije i dobiti dalje direktive.

Na svome putu, tj prilikom prebacivanja ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte ma kakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija. Još pre vašega prelaza pošaljite kurire u pravcu Ustikoline, gde će uhvatiti vezu sa našim jedinicama.

Najvažniji naš zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihajlovića i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najveću opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilačke borbe.

Sve ostalo saznaćete kad se sastanemo.

U istočnoj Bosni ostavite manje odrede čiji će zadatak za sada biti borba protiv četnika i mobilizacija novog ljudstva. Pojačavanje VI Brigade nesme ići na račun brzine pokreta u gore predvidjenom pravcu.

29-III-1943 g.

S drugarskim pozdravom

potpisali: Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i Sreten Žujović[1]

Дакле, из овог архивског корпус деликтија је надамо се јасно и онима са четири разреда обавезног школовања у Краљевини Југославији као и онима са осам разреда обавезне Основне школе из кумровачке Велике Хрватске ко су не само главни већ и ЈЕДИНИ непријатељи капларевим подружничким одредима јеврејско-грузијске (анти-руске) Лењин-Стаљинове Црвене Армије чије је политичко руководство неколико пута на московским заседањима Коминтерне у међуратном периоду издавало директиве о разбијању Српства и Србије као колатералне евро-пролетерске штете из два круцијална разлога:

  • Посланик Краљевине Србије Спалајковић је након Лењиновог особног приопћења дипломатском кору у Русији у Санк Петерсбургу да су бољшевици стрељали читаву руску царску породицу истог овог Уљанова, кога је Берлин послао из Швајцарске у блиндираном возу за Русију 1917. г. да им одради посао, пљунуо право у јеврејску фацу и то пред свим иностраним посланицима.

  • Што су српске војне трупе, заједно са француским и британским, учествовале у грађанском рату у Русији (фронт јужно од Архангелска) на страни белогардејаца.

С тога и не зачуђују горе написани редови да су четници Драгољуба Драже Михаиловића једини и прави непријатељи на путу стварања Мизерне Србије и Грандиозне римокатоличке Словеније и Хрватске у рестаурисаној постратовској кумровачко-јајарској Југославији. На овај корпус деликти документ, тј. на горе наведено писмо босанском комунистичком харамбаши Иси Јовановићу, које су поред Јосипа Броза потписали и Александар Ранковић и Сретен Жујовић, се директно надовезује и писмо, тј. депеша, коју је кумровачки машинбравар својеручно написао и потписао 30. марта 1943. г. у виду наредбе и упутио Штабу тзв. «Босанског корпуса НОВЈ» а у коме дословце стоји латинични текст:

Svu vašu borbu upotrebite protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu voditi protiv ustaša ako vas napadnu“.[2]

Наравно, кумровачка хисториографија из 1980.-тих и 1990.-тих година има и „умесне“ одговоре на овакве корпус деликтије из ДСР да се ту наводно радило о издвојеном случају који се објашњава тренутном војно-политичком ситуацијом на западнојугословенском ратишту обзиром да су Немци организовали операције Weiss 1 и Weiss 2 (тзв. „Неретва“) против Титових црвених хајдука а, као што је познато и доказано, дављеник се и за сламку хвата. Међутим, овде се није радило о тренутном окретању ћурка наопако услед „новонастале ситуације“ како би се спасла жива глава већ се ради о стратешкој политици и деловању на терену у току читавог ДСР! Наиме, Немци нису организовали офанзиве Weiss 1 и Weiss 2 против партизана већ против Михаиловићевих четника како би их разбили на простору Крајине, Босне, Херцеговине и Далмације пре планираног савезничког искрцавања на источну обалу Јадрана. Склопивши директан споразум са Титом марта 1943. г. Немци су фактички послали партизане на четнике да им на Неретви одраде посао што су Титоисти и испунили уз стихове „Партизани спремте митраљезе да пуцамо на краља и Енглезе!“ Дакле, заједнички и једини непријатељи и Немцима и Титоистима су били четници (тј. ЈВуО) Драже Михаиловића који су се у пролеће те 1943. г. спремали да сачекају и прихвате англо-америчке савезнике у Далмацији што је за Немце значило отварање другог фронта у Европи и повлачење назад у Немачку а за Титоисте крај коминтерновског сна о разбијању србског националног бића и свођења Србије на територију Смедеревског санџака као економско-финансијске колоније Словеније и Хрватске, тј. двају отаџбина Загорца-металца.

Да се на овом месту осврнемо и на чињенично стање у српским, тј. србијанским, медијима, али добрим делом и историографији, поводом обнављања писања на тематику улоге „југословенских народа и народности“ у ДСР, а поводом 70-годишњице његовог окончања. Наиме, стандардно-утврђени шаблон у медијима о оружаним сукобима 1941. г.−1945. г. на тлу Србије јесте једноставно чуђење, па чак и згражавање, да се поново бавимо ратом који се завршио пре скоро 70 година док пред собом имамо толико важнијих и правих проблема за решавање типа педерских парада, откупа малина, Коридора 10, уласка Смедеревског санџака у ЕУ и НАТО, слање српских војника на Источни фронт против Русије… Дакле, док Европа граби напред ми се враћамо уназад. Заговорници овог чуђења и згражавања су по неком устаљеном правилу управо они који су и писали нашу ратну пов(иј)есницу, илити/и пак они који је само преписују од њих, и којима наравно и одговара да таква „хисторија“ и остане забетонирана за сва времена као коначно истражена, утврђена и потврђена истина.

Чињеница је да не постоји, за сада, консензус у погледу интерпретације карактера ДСР на тлу бивше Југославије, што заправо и не треба да чуди, бар оне мало писменије, све док смо у домену „историје“, а не праве историграфске науке. Титоистичке интерпретације иду од „борбе за ослобођење“ (дакле „патриоти“ versus „издајници“), „грађанског рата“ (тј. „комунисти“ versus „демократе“), „голе борбе за власт и доминацију“ (главни јунак Јосип Броз Тито) итд. Међутим, свима промиче један, али итекако битан, аспект рата који никада није експлицитно разматран а камоли проучаван, а то је питање етничко-регионалних сукоба. За време Тотославије ово је била табу тема, из разлога очувања „братства и јединства“, а у ЕуроСрбији данас због специфичне етно-регионалне ситуације у којој су се Остаци Србије нашли након 1945. и 1995. г.

partizani-i-ustase-zajedno-april-42-crna-legija-1-proleterskaПартизани из Прве пролетерске бригаде заједно са усташама из Црне легије у Босни 1942. г.

До данас је остало непознато, чак и професионалним историчарима, ко су били партизани који су „дигли устанак“ у Србији јула 1941. г. А у ствари се радило углавном о „избеглицма“ из Босне, као и о припадницима тзв. „Интернационалних бригада“, пристиглих из Шпаније („Црвена легија странаца“), међу којима је било и нешто србијанских припадника, попут Жикице-Јовановића-Шпанца. Највећи број ових „Шпанаца“ су сами Немци довели у Србију пуштајући их из затвора широм Европе како би одрадили посао за њих као што је и послати Лењин то одрадио 1917. г. у Русији.[3] Стоји чињеница да је након ДСР победничка комунистичка историографија као и дневна политика систематски ћутала о пореклу „устаника“ у Србији из 1941. г., тј. да су те револуционарне снаге буквално увезене са стране, односно да месно србијанско становништво нема никакве везе са тим „устанком“ тј. са (анти-србијанском) бољшевичком револуцијом. На овај проблем су ипак указивали малобројни поједини инострани аутори па је тако нпр. Мајкл Риз, у својој књизи Силовање Србије експлицитно писао да су језгро те комунистичке „устаничке војске“ чиниле управо придошлице/избеглице из Босне и Херцеговине. Да се потсетимо да је Риз био британски диверзант при штабу Драже Михаиловића, са којим је био цело време у латентном сукобу али је по завршетку рата, прегледом војних архива, схватио шта се у Југославији дешавало за време самог рата, укључујући и срамну улогу совјетског агента Клагмана у савезничком центру у Каиру, који је све извештаје са терена из Југославије преправљао, тако да је диверзантске акције Михаиловићевих четника константно приписивао партизанима Јосипа Броза Тита који су се против окупатора борили искључиво и само уколико су од истог били нападани обзиром да им окупатор, укључујући и усташе, није био никакав политички непријатељ. А нападини су на основу Хитлерових наређења који је у њима превасходно видео експозитуру совјетске Црвене Армије на Балкану, што су они у суштини у ДСР и били.

Етнички састав партизанских снага објашњава и њихов однос према локалном становништву, поготово у контексту суровог Хитлеровог ратног закона „100 Срба за једног Немца“. Када су немачке окупационе снаге решиле да збришу тзв. „Ужичку републику“ (тзв. „Прва офанзива“), партизани су се просто повукли преко реке Дрине (тј. вратили су се тамо одакле су и дошли), остављајући србијанским „домороцима“ Кадињачу да на њој изгину до последњег (тзв. „Раднички батаљон“) како би се Загорац Тито са свим својим прекодринцима спасао и касније поново вратио у Србију са тим истим прекодринцима да је коначно окупира и „ослободи“ од њених сопствених становника. Дража Михаиловић је тада распустио своје јединице, које су биле у функцији домаће територијалне одбране, да би их поново формирао када је офанзива прошла, одбивши у исто време план ђенерала Милана Недића да се повуче са свим својим војним формацијама преко Дрине у одбрану голих живота Срба а саму Србију остави њему на чување од поновног покушаја „интернационалних шпанских бригада“ да је окупирају.

Са данашње тачке гледишта, тј. након 70 година од завршетка ДСР, јасно је да је овај Недићев план био спасоносни национални пројекат за одбрану националног бића Срба са обе стране Дрине али те 1941. г. као ни касније Михаиловић из моралних разлога није желео да препусти судбину Србије режиму који је ипак постављен од стране окупатора без обзира на сву Недићеву особну жртву да се прихвати таквог (часног) марионетског посла како Хитлер неби довео Павелићеве усташе на власт и у Београду. У Земуну су усташе већ биле тако да је линија разграничења (државна граница) између Недићеве Србије под немачком окупацијом и Павелићеве Независне Државе Хрватске била на сред реке Саве, тј. на сред моста Краља Александра (данашњи Бранков мост у Београду). Концентрациони логор на Сајмишту у коме су убијани Јевреји и Срби (не само Јевреји!) се дакле налазио на територији НДХ а не Србије! Ово је битно истаћи обзиром да се последњих деценија сукцесивно и плански подмеће теза да су Срби учествовали у холокаусту против Јевреја добровољно и плански а као доказ се управо узима фалсификат истине да је један од холокауст логора смрти (Сајмиште) био управо на територији Србије. Стога испада да су Срби исто толико антисемити као и Хрвати или Немци. Међутим, овде се намерно прећуткују две круцијалне чињенице:

  1. Територија логора Сајмиште тада није била у Србији већ у Хрватској.

  2. Тадашња Недићева Србија није била никако независна већ је била окупирана земља за разлику од усташке НДХ која је водила потпуно независну унутрашњу политику (клања Срба) на својој територији.

Колико је Титоистима било важно да прикрију овај етно-регионални аспект оружаних акција 1941. г. у Србији вероватно најбоље сведочи случај титоистичког „народног хероја“ Стјепана Стева Филиповића, чија је фотографија пред вешање у Ваљеву била једна од најексплоатисанијих те врсте у Брозовој скраћеној Србији. Како се „Власи не би сетили“, титоистички партијски историчари (али не и прави знанствени историографи) су прекодринско-ијекавског Стјепана Стева Филиповића једноставно прекрстили у србијанско-екавског Стевана. Међутим, није ни то можда чак и главна поента овог грубог титоистичког фалсификата. Још грубљи фалсификат је што се српској и југословенској јавности лажно сервирало нешто што Филиповић није рекао пред вешање („Живела слобода и живела Југославија“). Оно што јесте рекао било је: „Живио Совјетски Савез и живио друг Стаљин“. Дакле, јасно је и за кога су се Титоисти стварно и борили и чија су војска фактички и били. Стога и не зачуђује да такви као што су Стјепан Стева Филиповић са војним ознакама Стаљинове Црвене Армије на српској шајкачи и диже „устанак“ у суседној Србији обзиром да је за све стаљинистичке револуционаре важило правило да „револуција нема цену“. Другим речима, колико ће србијанаца нестаљиниста са ове стране Дрине бити стрељано од стране Немаца онима са оне стране Дрине, прекодринским стаљинистима, није било битно обзиром да ће све то сам народ позлатити након успешне револуције подизањем пригодних споменика „жртвама фашистичког терора“.

Након избацивања из патријархално-родољубиве Србије, у којој је једна од највећих друштвених вредности био „домаћин“ (тј. пазитељ куће и укућана) за разлику од вредности „белосветских револуционара луталица“ (тј. интернационалне социјалне фукаре), прекодрински стаљинистичко-титоистички партизани су се вратили поново у Србију у јесен 1944. г. (овог пута до зуба наоружани британским, италијанским, совјетским, немачким и усташким оружјем), и упркос одвојеном отпору снага Драже Михаиловића и немачког окупатора реокупирали је. Мотиви четничких и немачки снага били су у овом случају одбране Србије, наравно, различити. Код ЈВуО радило се о стратегијском отпору окупације Србије од страних и пре свега антисрпских снага, док је немачком Вермахту било једино важно да обезбеди повлачење својих војних формација из Грчке, дакле тактичком потезу за добијање времена. За Немце је, наравно, послератна судбина Србије била од ирелевантног значаја. Прекодринац и кајкавац Јосип Броз Тито, уосталом, није ни крио карактер свога напада на Србију 1944. г., коју је сматрао, са разлогом, кључном за освајање власти у читавој Југославији али, исто тако са разлогом, и као непоправљиву монархистичко-антикомунистичку (тј. домаћинску) земљу. О томе најбоље сведочи и његова особна наредба, дата у Вршцу октобра 1944. г. да се Србија има третирати као непријатељска и окупирана замља што су „Шеста Личка“ и „Десета Крајишка“ буквално и брутално схватиле, кад су ушле у Београд 20. октобра 1944. г.

cropped-Tito-na-frontu-u-Srbiji.jpgЈосип Броз Тито, крајње лево, на фронту у Западној Србији 1914. г. у аустроугарској униформи

Да се потсетимо да је читавих десет година након ДСР аутохтоно србијанско сеоско домаћинско становништво било присиљено преко политике принудног откупа (читај варошанске отимачине) да прехрањује и то за џабе градски паразитски пролетаријат, а сви „ослободиоци“ из „Шесте Личке“ и „Десете Крајишке“ су се након 1944. г. настанили управо по србијанским урбаним срединама нарочито у главном граду у коме је читав један нови град (град у граду) био подигнут (Нови Београд – Титополис) управо за ову Титову прекодринску преторијанску гарду уз директно револуционарно терорисање Србије све до 1953. г.[4] На крају је испало да у ДСР на простору Југославије је нацизам говорио немачки, фашизам италијански, а титоистичка партизанштина и павелићанска усташија ијекавски. Они који су овај исти рат засигурно изгубили говорили су екавицом.

2. Sotirovic 2013

Проф. Др. Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

globalpol@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2016

Расправљајте на нашој Твитер страници!

НАПОМЕНЕ:

[1] Архив Војноисторијског института, Београд, Штаб врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12.

[2] Копија Титове својеручне депеше, Архив Војноисторијског института, Београд, Штаб врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12.

[3] Постоји фотографија из маја месеца 1941. г. (дакле пре „Барбаросе“ док је још био на снази „Рибентроп-Молотовљев пакт“ од 23. августа 1939. г.) на коме се види како група југословенских „Шпанаца“ прелазе преко југословенске границе док их немачки нацисти у униформама као и многобројни цивили поздрављају нацистичким поздравом. Циљ овог пребацивања југословенских комунистичких бораца из шпанског грађанског рата, организованог од стране Гестапо-а а у директном договору са Коминтерном, у Србију је био да се изазове грађански рат међу Србима како би се на тај начин минимизирао српски отпор окупацији али и спречило пребацивање српских трупа из Србије преко Дрине ради помоћи у заштити Србима у НДХ од геноцидне политике Загреба и Сарајева.

[4] Срђан Цветковић и сарадници, У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953, Београд: Евро-Ђунти-Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, 2014.

cropped-Milovan-Djilas-i-Koca-Popovic-sa-nacistima-Martovski-pregovori-1943.jpg

Мартовски преговори и споразум партизана са Мемцима из 1943. г. против ЈВуО

Изјава: Аутор текста сноси пуну, политичку, научну, материјалну и правно-судску одговорност за изнете ставове у чланку.

Лексика текста је у појединим случајевима прилагођена изговору пречанских “ослободилаца” Србије из октобра 1944. г.

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Комунизам у Србији
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао: Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142 У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Када је стварно рођен Тито?
Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако: Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,... била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte! Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog puta pre ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Како функционише новокомпонована титоистичка памфлет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској интернет страници можете да налетите на колумну званичног „историчара“-гласноговорника новопламених брозомбија Стефана Гужвице: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) у којој дотични „експерт“ покушава да побије моје тезе о стратешкој сарадњи југокомуниста са кроатоусташама како пре тако и за време Другог светског рата изнете у научним публикацијама: “Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156; “Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Процес тзв. „рехабилитације“ врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића поново је (наравно намерно) ушао у субноровски ћорсокак титоистичког судства у Републици Остатака Србије што је потпуно разумљиво и схватљиво уколико се зна где се води и од кога судски поступак. Наравно, субноровским владајућим структурама у титоистичкој Србији у којој аустроугарски каплар из 42. Хрватске домобранске „Вражје дивизије“ и даље влада из гроба („И после Тита, Тито!“) је од кључног значаја да се рехабилитациони процес развлачи што дуже и по могућности у недоглед. Међутим, овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење: Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога? С једне стране, за сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Терор хрватских дивизија
Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника... Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
Objavljeno: Nedjelja, 07 Veljača 2016 20:09 Pogledajte popis 1423 suradnika zloglasne UDBA-e na kojima se nalaze imena i iz našeg grada. Možda se na njemu nalaze Vaši susjedi, ”prijatelji”, rodbina, ili pak poznanici. Popis je preuzet iz knjige Čuvari Jugoslavije: Suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini, Ivan Bešlić objavljen na portalu Domoljub.org. - ABAZOVIĆ (FAHRIJE) AMIR, 1955. – BISTRICA/GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »MAŠINAC« - ABAZOVSKI (ŠEMSUDINA) DŽEMAIL, 1944. – KIČEVO/MAKEDONIJA – »SMIR« - ABDULAHI (FERIDA) FETI, 1933. – GOSTIVAR/MAKEDONIJA – »BALON« - ABRAMOVIĆ (ALEKSE) NIKOLA, 1946. – BERKOVIĆI/STOLAC – »STON« - ADILOVIĆ (IBRE) ŠEFKO, 1959. – KLJACI/TRAVNIK – »ARGUS« - AGIĆ (HAZIMA) OSMAN, 1957. – VRANOVIĆI/ZENICA – »MUSAFIR« - AHMETBEGOVIĆ (FEHIMA) MUSTAFA, 1934. – PRAČA/FOČA – »INFORMATOR« - AHMETOVIĆ (SADRIJE) ŠABAN, 1923. – GUSINJE/CRNA GORA – »BORAC« - AHMETOVIĆ (ŠABANA) SKENDER, 1950. – SKOPLJE/MAKEDONIJA – »BESA« - AJANOVIĆ (JUSE) IBRAHIM, 1947. – VOLJICE/ GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »LAUFER« - AJDIN (MEHMEDA) HAMDO, 1922. – SARAJEVO – »LIRA« - AJKUNIĆ (IZETA) ABID, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Сажетак: Циљ овог чланка је конструктиван допринос проучавању феномена антисрпског карактера Комунистичке партије Југославије, тј. каснијег Савеза комуниста Југославије, југословенској и пре свега српској историографској науци. Ова тематика до сада није адекватно обрађивана, а камоли обрађена, пре свега из идеолошко-политичких разлога обзиром да несрпске југословенске историографије за то нису ни заинтересоване из националних разлога док је у случају српске државне историографије (тј. историографије Републике Србије) разлог за потцењивање ове тематике чисто практичне природе уколико знамо да Србија још увек није раститоисана па се стога неможе очекивати да још увек владајуће титоистичке структуре једноставно раде против самих себе. С друге стране, српска емигрантска историографија је након 1945. г. традиционално заокупирана проучавањем и изношењем истине о антифашистичком и антититоистичком „четничком“ покрету ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Они малобројни пионири у документованом изношењу праве истине антисрпског карактера преброзовске и брозовске КПЈ/СКЈ и њене војноударне песнице тзв. „Народноослободилачке војске Југославије“ из времена Другог светског рата ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ko je Vojislav Šešelj?
Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. g. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za "Omladinske novine". Na pitanje "šta je po nacionalnosti?", Šešelj je odgovorio: "Jugosloven". Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član “Hrvatskog sociološkog društva” i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član “Hrvatskog sociološkog društva”. Početkom 1988. g. u porti manastira Ljubostinja, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i još neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu. On to do tada nije znao. U junu 1990. g. Šešelj formira takozvani “Srpski četnički pokret”. Kao "četnički vojvoda", a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujić, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. g., između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj "vojvodski". Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkuzantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*”Likvidirajte sve nekomuniste i njihove porodice!”
U Sloveniji je pronađen dokument komunističke tajne službe pri Osvobodilnoj fronti Slovenije iz 1943, kojim se naređuje ubijanje svih nekomunista kao i njihovih porodica, čak i onih koji „samo platonski podržavaju” taj pokret. Istoričar Srđan Cvetković kaže da je dokument pronašao jedan slovenački kolega (ime poznato redakciji) koji će uskoro objaviti rad o svom otkriću u nekom od naučnih časopisa, ali da je fotografije dokumenata već dao na uvid. - Ova naredba, ako je dokument autentičan, slična je dostupnim dokumentima koja je pronašla Državna komisija Srbije, ali prednjači po brutalnosti i eksplicitnosti uputstava za likvidacije. Uklapa se u opštu ideološku matricu boljševičke revolucije koja je bila uzor ovdašnjim komunistima gde je sve dozvoljeno u cilju osvajanja vlasti i provođenja revolucionarnih planova - navodi Cvetković, koji je bio sekretar Državne komisije za pronalaženje grobnica žrtava koje su ubili komunisti. SEDAM TAČAKA U dokumentu se prvo daje opšte uputstvo. „Napad na stanove onih koji će biti likvidirani ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. Јасеновац је најважнији и најстрашнији логор истребљења који је формирала усташка диктатура. Његов „архитекта“, министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, признаће да је ту убијено 700.000 интернираних (1). Логор Јасеновац, 28км од Старе Градишке, припремљен је у мају 1941 (пре тога српски цивили убијани су клањем и бацањем у велебитске јаме, на острву Пагу, итд.). У почетку се логор састоји од барака које су подигли сами заробљеници; касније је проширен другим комплексом који се звао „Јасеновац 2″. У новембру 1941. изливањем река Саве и Струга потопљена су оба комплекса тако да су заробљеници присиљени да направе трећи; током ових радова око 650 људи, који нису били вични тешком раду, убили су усташки тамничари маљем и сјекиром. Јасеновац се дијели на четири дијела, који су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Руси одлучни да открију сва зверства усташа и нациста у Јасеновцу
Руски академик и историчар Јелена Гускова оцењује да усташки логор Јасеновац, по мучењима и убиствима, није имао премца међу концентрационим логорима у Другом светском рату. Логорашима су резали кожу, а онда су те ране посипали сољу, мучили их глађу и жеђу, излагали ниској температури и тешким физичким радовима – наводи руски академик и историчар Јелена Гускова. „Људи су убијани ножевима, камама, секирама, чекићима, дрвеним маљевима, металним шипкама, мотикама, кочевима, каишевима, вешањем, спаљивањем мртвих у специјалним пећима, а живих у гасним коморама“ – напомиње Гускова у интервјуу агенцији Срна. Оне који су изгубили свест и који су били израњавани – газили су ногама, гушили и давили у Уни и Сави. Гускова верује да ће Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, чији је и сама члан, открити нове архивске материјале, документа и фотографије, које говоре о страшним злочинима нациста и усташа. Она сматра да је број жртава Јасеновца постао политичко питање те да власти Хрватске, у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Зашто је за једне херојско, а за друге погрдно име Шиптар?
Ово је тајна која се крије иза имена нашег јужног суседа а због чега је реч Шиптар за једне херојско име, а за друге увреда изненадићете се и сами. Ћиптари (Фото: Јутјуб) Премда постоји спорење око тога колико дуго Срби и Албанци живе једни поред других, нема никаквог спора око тога да је у питању врло дуги временски период. У свести обичног човека никакву улогу не игра да ли је у питању хиљаду година, или милион година, када нам и пуких 200 година колико нас дели од Карађорђа делује као вечност. Упркос томе, упркос чињеници да мислимо да их познајемо јако добро, они су за нас и даље мистерија. Оно што мислимо да знамо ограничено је на наше национално искуство и на наш угао гледања који се махом не поклапа са њиховим, а оно што не знамо (рецимо, где су били и шта су радили пре 11. века) нам даје за право ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована. Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Само месец дана након званичне рехабилитације врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) и министра војног у влади проф. Београдског универзитета Слободана Јовановића – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, од стране државно-судских органа Републике Србије, у јуну месецу 2015. г. се појавила новопечена књига у форми монографије dr Dušana Stupara, Draža: Istina o četnicima: Ravnogorsko četništvo 1941−1945., Beograd: Vukotić medija−НИП Зрењанин (384 стр.) на латиничном алфабету. Књига се, бар у Београду у Кнез Михаиловој, налазила на ударном месту у излозима књижара које су је продавале како би одмах пролазницима запала за око. Књига на први поглед привлачи радозналост пролазника како својим насловом, обзиром да један просечни грађанин Србије (поготово Србин), очекује да прочита праву истину о „четницима“ Драже Михаиловића након вишедеценијског комунистичког мрака над овом круцијалном темом савремене повести југословенских народа и народности, тако и фотографијом самога Драже Михаиловића на насловној страни књиге. Цена књиге је приступачна (500 рсд), а квалитет ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунизам у Србији
*Када је стварно рођен Тито?
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Pasja groblja žrtava komunizma
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953
*Терор хрватских дивизија
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
*Ko je Vojislav Šešelj?
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
*”Likvidirajte sve nekomuniste i njihove porodice!”
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
*Руси одлучни да открију сва зверства усташа и нациста у Јасеновцу
Зашто је за једне херојско, а за друге погрдно име Шиптар?
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
*На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Share

Comments are closed.