*Ко је ко међу Србима?

Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида.

У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак коначно признала шиптарску терористичко-нарко Респубљику Косова са фуснотом и као „награду“ за овај „светокосовски“ чин добила 1. марта 2011. г. и званични статус „кандидата“ за улазак у Европску Унију. Датум пријема у пуноправно чланство овог европског клуба се очекује након признавања неовисности Санџака (у коме легално маршира СС Ханџар дивизија) и Војводине са фуснотама или без њих небитно је.

Цивилизацијска величина једног народа, етничке групе или појединца у моралном и квалитативном смислу се огледа баш у одлукама донесеним на временско-повесним прекретницама, тј. онда када треба изабрати између „Царства небескога“ или „Царства земаљскога“. Другим речима, онда када колектив или индивидуа треба да се определи између небеске моралне узвишености и вечне истинске победе с једне стране или овоземаљског „златног телета“, моралног суноврата и бескрајног повесног пораза с друге.

У светској повесници су ретки примери етноколективног овоземаљског самоубиства у круцијалним историјским прекретницама зарад морално-небеске чистоте, вечне колективне победе и душевног мира који дарује једино Господ својим саможртвеним изабраницима. Одрећи се материјално-прагматичких повластица (реалних или фатаморганских) које нуди „Царство земаљско“ зарад колективне или индивидуалне моралне саможртве које захтева „Царство небеско“ је најтежа одлука коју један колектив или појединац може да донесе, али се баш у тој одлуци огледају и схватају цивилизацијска узвишеност или варварско поринуће оних који овакву прекретничку одлуку морају да донесу.

Део српске нације са простора Шумадије, Поморавља, Косова и Метохије – тј. средњевековних области кнеза Лазара Хребељановића и Вука Бранковића – се од, вероватно, свих других нација и/или њихових корпусних делова у светским оквирима у повесном пресеку разликује, али пре свега узвишено одскаче, управо по одабиру „Царства небескога“ уместо „Царства земаљскога“ и то онда када није било треће могућности за одабир, ако такве треће могућности стварно и може да буде. Онда када се морало бирати бити или нација или колонија, или човек или кмет, или Господ или неверник српски народ је са својих централних повесно-националних области – Шумадије, Поморавља, Косова и Метохије – те прекретничке 1389. године, као и касније година 1941.−1945. српски народ са простора источно од Дрине, на пред послатом ултимативном „књигом“ од стране (азијатске и Еуро-немачке) Империје својим одабиром нематеријалног и морално чистог „Царства небескога“ постао нацијом, човеком и Господом. Део српског народа је тада, предвођен кнезом Лазаром Хребељановићем, Вуком Бранковићем и Чича Дражом Михаиловићем, одбацио „златно теле“ отоманске азијатске и рајховске европске уније, одбацио златнике из стамбулских и берлинских „Структуралних фондова“, одбацио да учествује у крсташком походу против Трећег Рима – Москве и одбацио да му се Отаџбина сведена у границе Смедеревског санџака/Београдског пашалука назива „Србијом“ са или без фусноте. Српски народ из централне Србије је тада, те 1389. и 1941. г., показао и доказао и себи и другима да је пре свега слободна нација а не колективна феудална раја која се продаје за златне дукате и друге овоземаљско-фарисејске бенефиције. Срби централних српских области, тј. источно од реке Дрине, су тада као нација свима показали и доказали да зарад „златнога телета“ неће да ударе ни на мајку ни на брата нити да дозволе да зарад златних фондова им газде које шаљу „књиге“ своде Отаџбину у државне границе Бизмарковог пашалука из 1878. г.

На жалост, део српског етнолингвистичког колектива (нације) западно од реке Дрине се у оба ова случаја повесних прекретница година 1389. и 1941. није показао достојним „Царства небеског“ па чак ни припадности српској нацији. Наиме, познато је да су херцегбосански Срби издали србијанске Србе у Боју на Косову 28. јуна 1389. г. – у боју који је требао да буде свеопшти српски бој за националну слободу, независност и идентитет читавог српског националног бића. Међутим, у самом боју против азијатских Османлија су фактички учествовале углавном трупе кнеза Лазара Хребељановића из Шумадије и Поморавља и војска Вука Бранковића са Косова и Метохије. Из „јуначке и пресвијетле“ Црне Горе није дошао нико док је краљ српске Краљевине Босне Твртко Први Котроманић на Косово Поље послао малобројну војску под командом херцеговачког велможе генерала Влатка Вуковића. Овде је битно истаћи да је управо херцегбосански краљ Твртко, који се 1377. г. крунисао за Краља Срба и Босне, претендујући тако да уједини све српске земље и народ под краљевским скиптром своје Босне, и то на гробу Светога Саве у Милешеви, био и у националној и у моралној обавези да са својом воском и својом личношћу предњачи у одбрани Српства на Косову и да управо он буде тај који ће можда чак и остати без главе у току битке а не кнез Лазар који никада није имао икаквих претензија да буде ујединитељ свих Срба и свих српских земаља. Међутим, титуларни Краљ Босне и свих Срба је на Косово послао мизерне трупе, тј. само један једини одред. Да зло буде још веће, у току саме битке, и то у њеној одлучујућој фази, када самопроглашени султан Бајазит креће са својим крилом у пробој ка србијанском центру да реши исход читаве битке управо Херцегбосанац Влатко Вуковић безразложно и подмукло изводи своју херцегбосанску војску из битке – војску која је управо и стајала на Бајазитовом путу ка српском центру – и тако омогућава Бајазиту да разбије главницу српске војске и реши бој у своју корист.

Херцегбосанац Влатко Вуковић се вративши преко Дрине у своју Отаџбину чак послужио и ноторном лажи известивши свога краља Твртка да је хришћанска армија добила битку над неверницима а он се са боја вратио након његовог срећног завршетка и то као победник. Стога је и сам Твртко разгласио по Европи велику хришћанску победу над Турцима муслиманима. Ипак, ко је стварно добио битку је врло брзо постало јасно па је стога у наредним деценијама Херцегбосанцима било нужно да некако „појасне“ ову чињеницу а са себе да скину љагу издаје и неверства. То се урадило на један крајње перфидан и безобразан начин тако што се у тзв. „српске народне јуначке пјесме“ косовског и покосовског циклуса, а које су спеване на „најчистијем“ српском језику херцеговачког изговора (херцеговачка ијекавица) убацује мотив издаје Србијанца Вука Бранковића, а не правог издајника Херцегбосанца Влатка Вуковића! Дакле, испада на основу херцеговачких гусларских појања да је Србијанац Вук Бранковић издао своју сопствену феудалну област на чијем терену се бој и водио а самим тим и своју Отаџбину Србију! Ипак, историографија зна поуздано да се у овом случају ради о подметању „кукавичијег јајета“ обзиром да је прави издајица Херцегбосанац Влатко Вуковић који се чак безобразно вратио у своју Отаџбину преко Дрине и то, ништа ни мање ни више, него као „победник“.

Овде је неопходно напоменути и још три врло битна повесна детаља у вези са учешћем херцегбосанске стране у Косовском боју 28. јуна 1389. г.:

  • Херцегбосанац Твртко Први са својом званичном владарском титулом Краљ Срба и Босне те 1389. г. је након боја у својим писмима Трогиру (1. августа 1389. г.) и Фиренци (два месеца касније) представио ту наводну победу хришћана над неверницима као своју личну не спомињући уопште Србијанца Кнеза Лазара да је у самом боју и учествовао! Међутим, повест зна да управо Херцегбосанац Твртко Први није дошао на Косово да и лично брани народ чији је титуларни владар био нити је послао на Косово неке значајније трупе. За разлику од њега, србијански кнез Лазар се није никада китио титулом владара свих Срба као што је то радио Твртко који за те своје Србе фактички не само да није ништа урадио у одлучујућем повесном тренутку већ је његова војска била и главни узрок пораза српске националне војске у самом боју. Неспомињање учешћа Србијанца Кнеза Лазара у боју на својој сопственој земљи, тј. држави, а камоли његову мученичку погибију, представља можда и главну карактеристику неморалне личности Херцегбосанца Твртка Првог који не само што масно лаже читаву Европу о стварним повесним фактима већ се буквално кити туђим перјем да би нешто касније његови сународници кроз стихове лажно пребацили сву кривицу издаје за национални пораз преко Дрине, наравно у туђу кућу.
  • Сам краљ Твртко Први није учествовао у боју на Косову нити је тамо, као што би се очекивало, послао иоле значајније војне трупе. Уместо самога себе тамо је послао један одред војске под командом свог генерала. На основу расположиве архивске грађе знамо и зашто: био је заузет освајањем приморских далматинских градова. Дакле, Херцегбосанцу Твртку је у најкритичнијем тренутку читаве повести српске нације било много важније да опседа далматинске градове како би их освојио и укључио у своју Босну него да преко Дрине на Косову Пољу спашава читаво Српство чији је номинални владар и био! Да зло буде још веће, ти далматински градови су могли да се освоје и касније и са те стране босанској краљевини није претила никаква опасност за разлику од Косовског боја где се радило бити или небити и то сада или никада. Твртко не само да се издавао за владара свих Срба већ је и један део територије Србије окупирао и укључио у своју босанску државу па је и стога био обавезан да је брани од иноверних освајача што он није учинио. Оно што јесте учинио било је да је једноставно Србијанца кнеза Лазара пустио низ воду прекрајајући повесне чињенице након боја и проширујући границе своје сопствене државе на далматинском приморју на уштрб судбине Србије.[1] Ипак, сам Кнез Лазар видевши шта му је Твртко послао као „помоћ“ (да још једном ође не спомињемо шта (ни)је на Косово послала преколимска „браћа“-Црногорци) није одустао од „Царства небеског“ предводивши знатно слабију србијанску војску на Турке (1:5) свесно жртвујући свој живот за „Крст часни и слободу златну!“
  • Чињеница је да краљ Твртко Први исходом битке није био уопште угрожен за разлику од кнегиње Милице и Стефана Лазаревића који су били први на удару да искусе плодове Бајазитове војне победе на Косову (и херцегбосанског издајства). Сам Вук Бранковић, набеђени „издајник“ у Косовском боју, је ратовао против тих истих Турака које је наводно издао 1389. г. све до 1392. г. када је изгубио Скопље и све територије јужно од Шар планине. Тада је био присиљен да постане вазал Муратовог сина Бајазита, новог османског султана, и да му наравно плаћа харач.[2]

Не треба заборавити и то да је након покоравања Босне (1463. г.) и Херцеговине (1482. г.) од стране Османлија и то без неког великог војног отпора (на територији Босне и Херцеговине није било никаквог „Косовског боја“) исламизација на читавом Балкану (заједно са Албанијом) управо била најбржа и најефикаснија управо на територији Тврткове Краљевине Босне. На основу извештаја турских путописаца (нпр. Евлије Челебије) читава половина херцегбосанског становништва је прешла на ислам за само 100 година отоманске власти.[3] Сама Херцеговина постоји под тим именом као посебна феудална област од 1448. г. тако што је локални хумски феудалац Стјепан Вукчић Косача (синовац Сандаља Хранића) отказао послушност босанском краљу и прогласио се за независног „херцега од Светог Саве“ али у савезу са отоманским Турцима владајући све скупа Херцеговином од 1435. г. до 1466. г.[4] Да се такође потсетимо да Турци нису никога присилно терали на „турчење“, тј. на промену вере, већ су у случају конверзије на ислам нудили разне фискалне и цивилне повластице (није се нпр. плаћао „харач“ и могло је да се напредује у цивилној и војној служби све до положаја Великог везира и Капудан паше). Дакле радило се о добровољном „продавању вјере за вечеру“ а корени ове масовне прекодринске конверзије се могу наћи у издаји Влатка Вуковића на Косову 1389. г. када је можда и он купљен од стране Турака као и у чину отцепљења Херцеговине од Босне од стране Стјепана Вукчића Косаче који се ослонио на Турке продајући тако и част и идентитет и Отаџбину. Ако су овако поступале њихове вође, укључујући и неке краљеве Босне након Тврткове смрти 1391. г. и претенденте на босански трон, бирајући без скрупула „Царство земаљско“ место „Царства небеског“ обичном прекодринском народу није остало много да размишља пред добрим овоземаљским понудама од стране отоманских власти тим пре што је опште познато да се „Царство небеско“ неможе нити јести нити пити док са друге стране отомански „Структурални фондови“ стоје као дневна реалност само их треба искористити.

cropped-Ovsiste.jpg

Нешто слично се догодило и за време Другог светског рата када су се Брозове јуришне фаланге на Србију попуњавале углавном од стране прекодринског елемента чији је матерњи изговор био ијекавски, тј. исти онај на коме су спеване ноторне лажи о издаји вере, части, идентитета и Отаџбине Србијанца Вука Бранковића на Косову 1389. г. Да се потсетимо да аустроугарски каплар за сво време рата пре освајања и окупације Србије октобра 1944. г. у њој самој није имао скоро никаквог упоришта, тј. подршке, из које је био избачен новембра 1941. г. потурајући месни србијански „Раднички батаљон“ да изгине на Кадињачи како би се он са остатком прекодринских присталица који су дошли у Србију у лето те исте године да дижу „устанак“ извукао жив и здрав и повукао назад преко Дрине одакле је и дошао. У домаћинску Србију се вратио са „Шестом личком“ и „Десетом крајишком“ дивизијом у јесен 1944. г. окупиравши је и третирајући је као буквално „непријатељску земљу“ што је она у ствари и била у односу на његов партизански покрет и његову комунистичку идеологију. Међутим, исто као и у случају потурања „кукавичијег јајета“ од стране херцеговачке ијекавске народне јуначке поезије за националну издају на Косову 1389. г. Србијанцу Вуку Бранковићу, овом приликом победничка прекодринска титографска историографија подмеће то исто „кукавичије јаје“ националне издаје и сарадње са окупатором у Другом светском рату 1941. г.−1945. г. управо Србијанцу екавцу ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу[5] који је на основу оваквих лажних оптужби коначно и стрељан од стране прекодринских ијекаваца 1946. г.[6] Исто као и у случају прекодринских конвертита за време отоманске власти и у току Другог светског рата и након њега мотиви за прекодринску подршку фалангама Јосипа Броза Тита су истоветни: „продавање вјере за вечеру“. Исто као што су Османлије нудиле разноразне овоземаљске повластице за конверзију у ислам тако је и комунистичко руководство КПЈ и НОВ и ПОЈ нудило земљу, имања, фабрике, станове, кредите, бесплатна школовања, безвизна путовања по Еуропи и свету за чин издаје своје сопствене нације и Божијег „Царства небеског“ како за време рата тако и након њега. Као и у случају Косовског боја тако је и у случају окупације земље и борбе за њено ослобођење у току Другог светског рата пронађен „издајник“ с друге стране Дрине како би се стварна издаја са своје стране Дрине пребацила на другог и његову Отаџбину која је преко на Дрини ћуприје.[7]

И овде се повест понавља још једанпут на тлу Србије: као што су херцегбосански муслимански Срби конвертити били главна ударна песница турског султана у гушењу Првог и Другог српског устанка на тлу Србије 1803. г.−1815. г. (Ранкеова „Српска револуција“) тако су прекодрински Срби титоистички конвертити одиграли одлучујућу улогу у борби против равногорства Србије у последњој фази Другог светског рата. У тој освојеној, окупираној, изтитоисаној и раздраженој Србији прекодрински конвертитски елемент је остао на власти све до данас са новим задатком у новом 21.-ом столећу: утеривања Србије у Европску Унију и НАТО пакт и то по цену губитка њене матичне територије – Косова и Метохије и врло вероватно Рашке/Санџака – дакле, управо оне земље коју су херцегбосански војници Влатка Вуковића издали на Косову Пољу 1389. г. вративши се преко Дрине у своју Отаџбину на ловорикама лажне победе, чојства и јунаштва.

На основу повесних докумената знамо да је херцегбосански краљ Твртко разгласио по Европи велику и сјајну хришћанску победу на Косову Пољу у којој је наводно турска страна доживела тоталну катастрофу јер се ретко ко жив из битке извукао за разлику од босанске војске која се кући вратила готово нетакнута.[8] Србија и њени Срби су данас на истој повесној прекретници као и њихова сабраћа у доба часнога кнеза Лазара Хребељановића и Вука Бранковића.

Коме царству се добар део српског етноколектива приволео у новонасталим повесно-војно-политичким условима након пада Берлинског зида 1989. г. показао је и доказао и себи и другима још 2008. г. када је читавих 40% етно-Срба из Остатака Србије гласало за бриселско „златно теле“ и то два пута (председнички и парламентарни избори). Апсолутно је тачно (без обзира на све дневнополитичке политикантско-терминолошке флоскуле) да су и председнички и парламентарни избори те 2008. г. били „повесни“, тј. прекретнички када се српски етнокорпус из Клинтон-Соланиних Остатака Србије нашао пред алтернативом: одбацити послату „цареву књигу“ преко херцегбосанског везира Сарајлије Бориса Тадића и тако се саможртвовати небеским идеалима и пре свега сачувати образ и лични и национални или се цару увући под скуте и крцкати средства из разноразних „Структуралних фондова“. Без обзира на све постизборне марифетлуке са прављењем парламентарне владајуће (Ђинђић-Слобине)[9] коалиције под вођством херцегбосанског Сарајлије Бориса Тадића (данас још једног Херцегбосанца Александра Вучића и то родом из околине усташког Бугојна), остаје чињеница пред Господом и небеским косовским и равногорским јунацима да је скоро половина бившег Лазаревог и Чичиног народа изабрала ипак „Царство земаљско“ по принципу што је сигурно, сигурно је.

Качење те судбоносне 2008. г. јавних транспарената на Панчевачком мосту (северној граници „Србије“ бриселског Београдског пашалука) типа „Стоп сепаратистичком статуту“ је на жалост била само бледа слика задњег трзаја издатог Лазаревог и Дражиног „Царства небеског“ зарад „Царства земаљског“ у Бриселу као што је и тада новоотворена војна база Београдског пашалука „Југ“ у околини Лесковца са хотелским смештајем за српске „војнике“ са четири звездице доказ да ти исти „Југовићи“ неће ићи у бој за „Царство небеско“ па чак ни за овоземаљско Косово и Метохију већ да ће служити за парадне функције бриселског „Царства земаљског“ (нпр. 14. октобра 2014. г. у Београду приликом поседе Председника Газпром Републике – Владимира Путина) тим пре што је тзв. „Војска Србије“ по својој ефективној и бројчаној моћи сведена на ниво ловачког друштва са ватрогасном опремом.

Наравно, није лако одбацити „златно теле“. Ни оно право ни оно фатаморганско. Много се овоземаљског у том случају губи. Многе се овоземаљске радости и материјална уживања неће искусити. Али, уколико један етноколектив изабере белошенгенски безвизни режим за „Еуропу“ уместо почасне пропуснице за вечно Господње „Царство небеско“ такав етноколектив ће остати само народ али неће постати и нацијом, бар не до неких следећих избора. Другим речима, избором „Царства земаљског“ српски етноколектив се неће бар у моралном смислу уздићи од нивоа кметовско-феудалних себара из Душановог Законика до нивоа Срба са Косова Поља и Равне Горе. Тако ће учење српског конвертита Анте Старчевића и њему сличним хрватским правашима-усташама о робовском подријетлу Срба (servus = роб) коначно бити и потврђено и то од стране самих Срба.

Један је био Кнез Лазар и један је био Чича Дража. Бар ће остати записано у повесници „Царства небеског“ да су србијански Срби бар два пута у повести смогли снаге као отаџбински колектив да од себе направе нацију за разлику од већине овоземаљских народа који ће остати само народи али ништа више од тога. Два пута није много али је ипак нешто! Стога је српски етноколектив источно од реке Дрине за разлику од већине народа бар два пута у небеској повесници заслужио да буде називан од стране Господа Србима што га и квалитативно-цивилизацијски дистанцира од овоземаљских себара или конвертитске фукаре. На жалост, призната независност шиптарског Косова са фуснотом од стране прекодринског Београда у фебруару месецу зарад добијања статуса „кандидата“ за пуноправно чланство у Европској унији 1. марта 2012. г. је само доказ да пост-Дражина титоистичко-прекодринско-преколимска Србија има на претек кандидата за добијање статуса фукаре.

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2014

НАПОМЕНЕ:

[1] Види опширније у: Rade Mihaljčić, The Battle of Kosovo in History and in Popular Tradition, Belgrade: BIGZ, 1989, 42−51.

[2] Радован Самарџић и други, Косово и Метохија у српској историји, Београд: Српска књижевна задруга, 1989, 40.

[3] И дан данас у Босни и Херцеговини муслимана има скоро половина од укупног броја босанскохерцеговачких становника. Тако је 1992. г. у Босни и Херцеговини било од укупног броја житеља 43,7% Муслимана, 31,3% Срба, 17,3% Хрвата и 7,0% Југословена и других (извор: Prof. Dr Ante Markotić, Ejub Sijerčić, Asim Abdurahmanović, “Ethnic Map of Bosnia-Herzegovina”, Why, Sarajevo, February 1992. Преузето из књиге: Tim Judah, The Serbs. History, Myth & the Destruction of Yugoslavia, New Haven, London: Yale University Press, 1997, 317).

[4] Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд: БИГЗ, 1993, 306, 318−320.

[5] О Равногорском покрету Драже Михаиловића, његовој личности као и о духу Равне Горе види у: Часлав М. Дамјановић, Запис из ђедове колибе, Крагујевац: Погледи, 2007.

[6] О лажима и историографским фалсификатима од стране званичне титоистичке титографије види у: Милослав Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, Београд: Una Press, 2010.

[7] О директној сарадњи Брозових партизана са немачким нацистичким окупатором, хрватским усташама и Шиптарима за време Другог светског рата види у: Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Погледи, 2006; Владислав Б. Сотировић, „Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša“, На одру титографије, Виљнус: Штампарија Литванског едуколошког универзитета, 2011, 102−130.

[8] Rade Mihaljčić, The Battle of Kosovo in History and in Popular Tradition, Belgrade: BIGZ, 1989, 47.

[9] Др. Зоран Ђинђић је родом из Босанског Шамца, а Слободан Милошевић и по оцу и по мајци из Црне Горе и врло вероватно и рођен у Црној Гори у Љевој Ријеци.

Извор: http://srbin.info/2014/10/29/medusrpski-spor-zapadnodrinski-srbi-su-izdali-srbijance-zbog-turaka-i-tita/

ustase partizaniБрозов партизан са усташама 1942. у Босни

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*NATO može slobodno da gazi Srbijom
Vojnici NATO ubuduće bi trebalo da imaju slobodan tranzit kroz Srbiju, da koriste srpsku vojnu infrastrukturu i budu „zaštićeni“ posebnim statusom dok borave na teritoriji Srbije, pišu „Večernje novosti“. Ovo je samo jedna od stavki koje se Srbija obavezala Individualnim partnerskim akcionim planom /IPAP/, čije su stupanje na snagu prije dva dana u Briselu ozvaničili ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i ministar odbrane Bratislav Gašić. Plan IPAP podrazumijeva i potpisivanje takozvanog SOFA sporazuma, koji Srbija već ima sa SAD i sa članicama NATO, kojim se reguliše prelazak granice i nivo imuniteta za pripadnike NATO dok prolaze kroz Srbiju ili borave u njoj, kao i pristup vojnim objektima. Srbija se obavezala i da Regionalni centar za obuku „Jug“ kod Bujanovca bude otvoren za sve zemlje članice Partnerstva za mir i NATO, da postepeno usklađuje svoje propise u oblasti odbrane sa EU, uništava viškove naoružanja. Posebno je zanimljiva obavezna stavka o saradnji sa NATO na polju ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Шта значе оцила на грбу Србије?
Шта је уопште оцило? Оцило или огњило је врста турпије савијена у облик који се може видети на српском грбу. Кресањем кремена о оцило правила се варница која је служила за потпаљивање ватре. На српски грб оцила је ставио деспот Стефан Лазаревић, након што је постао византијски вазал 1402. године. На грбу обновљене Византије налазила су се четири слова „β“ која имају идентичан облик са ћириличном слову „В“. Реч је о акрониму мотоа династије Палеолог, односно крилатице Византије, који је опет прерађен из времена римске иперије: „Цар Царева, Царује над Царевима“ („Βασιλεὺς Βασιλέων, Βασιλεύων Βασιλευόντων“). У старом Риму се мислило на титулу Цезара коју је као титулу устоличио император Октавијан Август, који је после смрти изједначаван са божанством, а касније се, под владавином Константина гесло променило и односи се на Исуса Христоса – цара небеског, који царује над свим царевима света. Деспот Стефан је увео варијацију овог грба и уместо четири „β“ ставио четири „С“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
The Guardian: Pročitajte kontroverzni i do sada, u Srbiji, neobjavljen članak o Zoranu Đinđiću
Prenosimo preveden tekst Nila Klarka objavljen u britanskom izdanju lista “Gardijan” dan nakon ubistva Zorana Đinđića. Tekst nosi naslov “Beogradski kvisling” i do sada nije citiran u domaćim medijima. U ovom tekstu autor iznosi činjenice o neuspelim reformama vlade Zorana Đinđića koje je demokratska vlast u Srbiji pokušala da sakrije kreirajući kult ličnosti pokojnog premijera. Na kraju teksta možete pronaći link ka originalnoj verziji teksta na engleskom jeziku. Piše: Nil Klark, 14. mart 2003. Gardian (London) Počasti Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru, pljušte kao kiša. Prvi je počeo predsednik Buš, hvaleći njegovo “snažno vođstvo”, dok je portparol kanadske vlade veličao “vesnika demokratije”, a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić posvetio “reformisanju Srbije”. U čituljama zapadnih listova Đinđić je skoro uvek slavljen kao bivši student-agitator, koji je hrabro poveo narodni ustanak protiv okrutnog diktatora i pokušao da uvede svoju zemlju u novu demokratsku eru. Ali izvan CNN-ove verzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije. Oni koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат. Ако смо Срби, сад се сва историја мора срушити, јер наступа ново доба… као што је увек кад се промени власт. Одакле долазимо, ко смо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања на која одговора нема, изузев у тражењу одговора. Ко смо, одакле смо, куда идемо? И шта је историја, осим сазнања да више видимо зато што стојимо на раменима оних који су живели пре нас? И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш јер смо га позајмили од предака, и да га дугујемо потомцима. Вековима већ градимо кућу „на стази слонова“ и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
ЕУ врши огроман притисак на Србију, приморавајући је да уводи санкције против Русије, и доводи у реалну опасност ступање у ЕУ, чему су Срби тежили последњих 15 година, одлучивши се на озбиљне уступке за земљу, сматра руководилац Центра за проучавање савремене Балканске кризе Института за славистику РАН, академик Српске Академије наука и уметности Јелена Гускова. Европски комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу Јоханес Хан уочи посете Београду изјавио је у интервјуу за београдски лист Вечерње новости да је Србија дужна да увде санкције против Русије ако жели да ступи у ЕУ. Притисак на Србију се стално врши, и мада је она све време вршила озбиљне уступке како би ступила у ЕУ, притисак ће се наставити. Данас се исти покушај притиска врши на Русију, систем санкција је из исте приче, али са нама је теже разговарати, ми смо јачи, а са Србијом је лако, зато је у тој ситауцији подршка ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито у 42. Вражјој дивизији
Први светски рат започео је силовито. Аустроугарска армада кренула је на Србију са три армије, које су бројале 220.000 војника, које су биле добро опремљене најсавременијим ратним средствима. Против себе имали су српску војску, измрцварену балканским ратовима, бремениту многим проблемима. Није било муниције, није било довољно униформи, није било довољно хране као ни остале ратне опреме. Био је то класичан пример судара Давида и Голијата. Држава која је имала 53 милиона становника напала је земљу са нешто више од четири милиона житеља. Бројне формације аустроугарске војске, дивизије и пукови били су састављени искључиво од јужнословенског живља из Двојне монархије. Хрвати, Словенци, па и Срби, чинили су окосницу удара преко Дрине .Допринос тих јединица, које су у 28. јула 1914. године кренуле да поробе Србију, да је униште као државу, да је избришу са политичке и географске мапе Европе, најбoље могу да сведоче подаци о броју одликованих војника и официра, Хрвата, муслимана, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
Домаћи медији у потпуности су игнорисали Вучићев интервју за амерички “Wall Street Journal” у којем је најавио брисање Косова из Устава Србије. Вучићева скандалозна изјава да ће покренути иницијативу за брисање Косова из Устава Србије зарад европских интеграције изгледа да није посебно интересантна домаћим медијима – намерно или случајно, просудите сами. У тексту се наводи да премијер Србије, Александар Вучић, “показује знаке” да ће предложити измене Устава којима ће се избацити одредба о Косову као српској покрајини зарад стицања чланства у Европској унији. “Wall Street Journal” (WСЈ) напомиње да се Вучићева влада противи признавању независности Косова, али додаје да би овај потез олакшао процес признавања Косова некој будућој српској администрацији. Вучић је у интервјуу за WСЈ још додао да не искључује могућност измене преамбуле Устава у којој пише да је “Косово саставни део територије Србије”. WСЈ подсећа да су српски медији прошлог месеца известили да је Вучић говорио о променама Устава у наредне две, три ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
После писања Телеграфа, који је уз помоћ аутора бројних књига о четничком покрету Милослава Самарџића разбио многе митове из историје коју су генерације у СФРЈ училе о комунистичком Валтеру, који је бранио Сарајево, да је он био четник и под командом Драгољуба Драже Михаиловића, наш портал иде корак даље и доноси право име јунака из Сарајева, а то је потпуковник Жарко Тодоровић! Велико занимање за прошлу тему – о офанзиви четника на осовинске формације у области Сарајева и у самом Сарајеву – аутоматски нам је поставило нови задатак: Валтер. Наиме, сви знају за филм ”Валтер брани Сарајево”, али испоставило се да је ретко коме познато на основу којих догађаја је тај филм снимљен. У Другом светском рату заиста су постојала два Валтера: – Владимир Перић Валтер, комуниста, и – Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, четник. Први Валтер је после проглашен народним херојем, а други се и данас налази на списку народних непријатеља и ратних злочинаца, који је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету
У овом тексту бисмо желели да се критички осврнемо на основну заблуду која још од комунистичког преузимања (тј. преотимања оружаним путем) власти прво у Србији, а затим и у осталим деловима Југославије 1944. г./1945. г. влада међу Југословенима, а пре свега Србима, о улогама Јосипа Броза Тита, његовог партизанског покрета и Југословенске Војске у Отаџбини (Равногорски покрет) ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића у Другом светском рату на просторима Југославије. Овакве заблуде, тј. боље речено, свесно креиране, подржаване и силом заштићене лажи, односно кривотворине, о карактеру, актерима и њиховим улогама у Другом светском рату 1941. г.-1945. г. у Југославији су наравно с крајњим политичким предумишљајем пласиране од стране комунистичких победника 1945. г. како би се њихов основни војно-политички циљ борбе – преотимање политичке власти над читавом земљом оружаним путем у виду револуције, оправдао добијањем подршке од стране што ширих народних маса свих југословенских народа и народности. Међутим, поред овог основног, комунистичко-партизанска револуционарна борба у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Предлог за нови споменик знаном јунаку на Калемегдану
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
*Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
*NATO može slobodno da gazi Srbijom
*Шта значе оцила на грбу Србије?
Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
The Guardian: Pročitajte kontroverzni i do sada, u Srbiji, neobjavljen članak o Zoranu Đinđiću
Други део Истина “Стрељања Историје”
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
*ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
*Тито у 42. Вражјој дивизији
*Водич за будуће средњошколце у европској Србији: Занимање и опис радног места
*Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
*Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету

Share