*Како руска наука гледа на четнике и Дражу Михаиловића

Како руска наука гледа на четнике и Дражу Михаиловића
Фотографија: pogledi.rs

Четнички покрет Драже Михајловића у светлу руске науке

пише Вјачеслав Чарски, извршни уредник европских редакција RBTH

Деценијама је совјетску и руску историјску науку мало интересовао конфликт на територији окупиране Југославије за време Другог светског рата. У совјетском периоду, а затим по инерцији и 90-их година 20. века однос многих руских научника према овом питању био је крајње недвосмислен: Совјетски Савез је спасао свет од нацизма, а његови савезници у Југославији били су Титови партизани који су се херојски борили не само против нацистичког окупатора, него и против колаборациониста и локалних националиста свих боја, међу које се по правилу убрајају усташе и четници.

При томе је и у једном делу српског друштва култивисано, а и данас се култивише вређање на Русију која јесте ослободила Србију 1944. године, али је уједно, наводно, проузроковала рушење српске државности и националног језгра помажући комунистима да изграде антисрпску Социјалистичку Федеративну Републику Југославију. Према идеји тог дела српског друштва управо СССР сноси одговорност и за сурово обрачунавање са правим патриотама Србије – четницима Драже Михаиловића.

Водећи руски историчари-балканолози у суштини су подржали рехабилитацију Драже Михаиловића и позвали присталице и једне и друге стране на нормализацију односа и превазилажење овог дугогодишњег раскола у српском друштву.

Током првих петнаест година 21. века Русија је прошла импозантан пут од остатака велике силе која је отписана још 1991. године, до једног од кључних играча на светској геополитичкој сцени. Један од главних темеља новог руског идентитета је победа над нацистичком Немачком 1945. године. Русија се у том погледу позиционира као доследна заштитница сећања на трагедију Другог светског рата и категорично се противи свим покушајима ревидирања историје коју су написали савезници и победници. Такве покушаје ревидирања су у извесној мери предузимале готово све земље бившег социјалистичког блока. Услед тога су неке од тих земаља за истинске хероје тог доба, који треба да служе као пример младим нараштајима, званично прогласиле припаднике националистичких и антикомунистичких војних формација које су сарађивале са хитлеровцима, попут „шумске браће“ у балтичким земљама, или бандероваца у Украјини.

Можда би било логично очекивати да руски експерти, који утичу на „историјску политику“ своје земље, буду непомирљиви и када је реч о четницима, јер су четници ратовали против савезника СССР-а Јосипа Броза Тита. Међутим, у стварности је ситуација управо супротна. Водећи руски историчари-балканолози у суштини су подржали рехабилитацију Драже Михаиловића и позвали присталице и једне и друге стране на нормализацију односа и превазилажење овог дугогодишњег раскола у српском друштву.

Недоброжелатељи би могли упутити критику руским експертским круговима за двоструке стандарде, јер су четници у суштини једина антикомунистичка формација тога периода према којој су Руси данас тако благонаклони, док све остале сличне формације оцењују негативно, укључујући и пољску Армију Крајову која се, као и четници, потчињавала савезницима.

Међутим, реално гледано, четнички покрет је заиста био јединствена појава. За разлику од већ поменутих пољских устаника, код четника није било никакве русофобије. Напротив, у Дражином окружењу су били и отворени симпатизери Совјетског Савеза и социјалисти, и зато њихова жеља да сарађују са руском Црвеном армијом не треба никога да чуди. У том смислу став руских историчара није контроверзан, него је напротив, сасвим логичан.

Занимљиво је да руски историчари, позивајући на превазилажење историјских противречности у српском друштву, узимају у обзир и позитивно руско искуство. Русија је током претходних 15 година прошла сличан пут. У новој Русији је дошло до помирења „црвених“ и „белих“ који су 1917-1922. године ратовали једни против других, а коначан симбол мира унутар руског друштва било је уједињење Руске православне цркве Московског патријархата и Руске православне заграничне цркве. Садашња Русија је некада непомирљивим странама ове конфронтације оставила право на сопствену историјску правду, сопствену идеологију и сопствену љубав према отаџбини, и прилично успешно је консолидовала патриоте различитих идеологија прогласивши данашњу руску државу и наследницом Руске империје, и наследницом Совјетског Савеза.

Фотографија: pogledi.rs

Рехабилитација је позитивна

пише Никита Бондарев, Руски институт за стратешка истраживања

Ако погледамо историју читавог региона видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници су, додуше, имали и идеолошки оријентисане људе, али то су углавном били официри који су служили још у краљевској војсци – неко у Босни, неко у генералном штабу заједно са Драгољубом Михаиловићем – и који су ратовали у Првом светском рату или у Балканским ратовима. Међутим, тај део четника „са идејом” и истинским ратним искуством био је крајње дисциплинован и лојалан Драгољубу Михаиловићу.

Двосмислена формулација коју је усвојио суд приликом рехабилитације Драже Михаиловића покреће многа питања, и у српској јавности се доста дискутовало о томе. Међутим, сам факат рехабилитације је позитиван. Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до 90-их година добијала из Југославије.

Према оценама савремених историчара који се баве четничким покретом, такви људи су у најбољем случају чинили четвртину покрета. Остале три четвртине четника нису били регуларни одреди, него они који су благовремено „отишли у шуму” и затим се формално изјашњавали као четници и формално се потчињавали Дражи Михаиловићу, али су то у суштини били самостални шумски одреди. Они су се крили по шумама близу својих села и никоме нису полагали рачуне. Управо они су вршили већину погрома симпатизера комуниста и управо они су, касније, за време социјализма, највише и довођени у везу са четничким покретом. Они су понекад дејствовали и заједно са фашистима – Немцима или Бугарима. Сачуване су фотографије на којима неки наоружани људи, наводно четници, пију ракију са усташама. Међутим, уопште се не може са сигурношћу рећи ко су ти људи. Није било никаквих знакова препознавања, нити их је могло бити. Једно је сигурно: ни званични ни „незванични” четници нису долазили у сукоб са Црвеном армијом. Црвеноармејци су свуда дочекивани као пријатељи и ослободиоци. У градовима и селима су их чекали натписи: „Живео генралисимус Стаљин”, „Живео краљ Петар”, „Живео Дража Михаиловић”. Добро је познат случај ослобођења Крушевца. Њега су ослобађали четници заједно са Црвеном армијом. Сачуване су и фотографије на којима четнички војвода Кесеровић и мајор Црвене армије Проњин стоје заједно на балкону крушевачког хотела „Париз” и поздрављају војнике – црвеноармејце и четнике који марширају испред њих.

Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: „Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо друкчије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик”. Титу и његовим сарадницима пошло је за руком да коначно убеде Совјетски Савез да четници сарађују са фашистима тек када су партизани по уласку Црвене армије у земљу узурпирали улогу посредника у контактима са совјетским војницима. Титови следбеници су учинили све како би приказали четнике у таквом светлу, јер је у току Другог светског рата на територији Србије вођен и унутрашњи, грађански рат.

Четнички покрет је био веома популаран у народу, између осталог и због тога што су четници без одлагања почели да пружају отпор окупатору, док су комунисти чекали 22. јун, када је Совјетски Савез ступио у рат са Хитлеровом Немачком. А и после 22. јуна, и све до краја 1941. године, четници и партизани су изводили заједничке борбене операције. Око Драгољуба Михаиловића је било доста људи левичарских схватања. Такав је, на пример, био Живко Топаловић, један од оснивача Комунистичке партије Југославије. Или рецимо, Драгиша Васић, национално оријентисани социјалиста који је био ожењен совјетском држављанком и у више наврата је боравио у СССР-у. О њему се чак писало да је тобоже био мајор совјетске обавештајне службе, али те чињенице нису историјски потврђене. Такви људи су могли изградити „мостове пријатељства“ између четника и партизана. Другим речима, постојали су сви услови да четници и партизани постигну договор, али ни једни ни други нису били за то заинтересовани.

Двосмислена формулација коју је усвојио суд приликом рехабилитације Драже Михаиловића покреће многа питања, и у српској јавности се доста дискутовало о томе. Међутим, сам факат рехабилитације је позитиван. Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до 90-их година добијала из Југославије. Најважније је да се из свести читавог друштва избрише стереотипна представа по којој су четници и усташе једно исто. Додуше, старија генерација балканолога тешко се може одрећи такве тезе. Треба, ипак, имати у виду да највећи број симпатизера Русије истовремено гаји симпатије и према четницима. Према томе, ако Русија подржава рехабилитацију Драже Михаиловића, тиме она уграђује још један камен у темеље руско-српског пријатељства.

Фотографија: pogledi.rs

Дража је превише веровао западу

пише Владимир Путјатин, Московски државни универзитет „Ломоносов”

Одлука о рехабилитацији Драгољуба Драже Михаиловића важан је резултат трансформације српског друштва. Од почетка деведесетих, када су почели ратови на територији Хрватске и Босне и Херцеговине, четничке идеје су се шириле на све стране великом брзином, јер је сећање на догађаје Другог светског рата још увек било свеже. Са друге стране, крвави карактер међуетничких сукоба у одређеној мери је рушио мит о „братству и јединству“ народа Југославије, који је дуго био камен темељац идеологије Титовог партизанског покрета.

Са рушењем заједничке државе и ревидирањем владајуће идеологије крајем 20. и почетком 21. века постала су доступна и сведочанства и новији документи који су довели у питање устаљене представе о рату. Например, постале су познате поједине чињенице о сарадњи партизана и Немаца. Такви подаци раније нигде нису помињани. Они су имали одлучујући утицај и на процес рехабилитације четничког покрета, његове идеологије и његовог вође. Уз све то, и сам суд над Драгољубом Михаиловићем може се упоредити са отвореним совјетским процесима 30-их година, организованим ради уклањања опонената поражених у политичкој конфронтацији.

Са рушењем заједничке државе и ревидирањем владајуће идеологије крајем 20. и почетком 21. века постала су доступна и сведочанства и новији документи који су довели у питање устаљене представе о рату.

Судбину четничког покрета у великој мери је предодредила лоша геополитичка информисаност Драже Михаиловића, и његова претерана вера пре свега у западне савезнике, а не у СССР у првим годинама рата. Занимљиво је да је Москва, и поред тога што се ослањала на Комунистичку партију Југославије и Тита, у августу и септембру 1941. године ипак покушала да успостави везе са Михаиловићевим покретом. Преговори са представником четника одржани су у Истамбулу уз учешће енглеске стране и управо су Енглези осујетили размену кадрова између четника и Совјетског Савеза. Међутим, покушаји успостављања контаката нису остали на томе. У партизанском штабу 1942. године нашао се руски емигрант Фјодор Махин, који је пре тога неко време провео код четника, и Москва је управо преко њега покушала да још једном успостави директну везу са Драгољубом Михаиловићем, али сам Тито је осујетио тај покушај. После тога СССР више није предузимао сличне покушаје, и Москва је почела у потпуности да се оријентише на Титове партизане, а четнички покрет је узиман у обзир само у контексту односа са краљевом владом у емиграцији.

Па ипак, 1943. године је успостављена незванична сарадња између совјетских држављана и четника. Реч је отприлике о 300 совјетских ратних заробљеника који су побегли из Руског корпуса. Тај корпус су чинили бивши белогардејци који су радили у Борским рудницима. Они су се придружили одреду четника, што је изазвало недоумицу локалне партизанске команде.

Нажалост, већина докумената Министарства одбране Руске Федерације везаних за Други светски рат и даље није доступна научницима, због чега засада није могуће стећи комплетну представу о совјетско-југословенским односима у том периоду.

Фотографија: pogledi.rs

Четнички одреди никада се нису борили против руских трупа

пише Георгиј Енгељгарт, Институт за славистику Руске академије наука

Суд је само потврдио очигледну чињеницу, а то је да је процес против генерала Михаиловића 1946. године био уствари обрачун са политичким противником. Тај обрачун је само привидно био увијен у форму правосуђа, слично јавним процесима у СССР-у 1937. и 1938. године.

„Четници“ су стари српски назив за устанике који су ратовали против турских и других окупатора. Током рата 1941-1945. под тим називом су ратовали разни одреди који су се придржавали разних политичких погледа и оријентација. Четнички одреди су ратовали како у самој Србији, тако и у другим деловима Југославије са српским становништвом: у Босни и Херцеговини, Крајини и Црној Гори.

Четници Драже Михаиловића не могу се поредити са украјинским бандеровцима, јер су се од самог почетка оријентисали на краљеву владу у изгнанству, тј. на страну савезника, а не на Трећи рајх.

Пуковник (а касније генерал) Драгољуб Михаиловић био је постављен за војног министра југословенске владе у изгнанству. Он је изабрао тактику ишчекивања, карактеристичну за покрете отпора у Западној и Централној Европи. Такви покрети су се оријентисали на извиђање и слање обавештајних информација у Лондон, затим на стварање и ширење мреже илегалаца и партизана, као и на прикупљање оружја и ишчекивање „Дана Д“, тј. искрцавања савезника за које је требало да буде везан и почетак оружаног отпора у позадини немачког фронта. Сличне тактике ишчекивања у великој мери су се придржавали и припадници „Слободне Француске“ генерала Де Гола.

Михаиловићеве планове је помрсила појава другог центра отпора у региону – партизанског покрета који је организовала Комунистичка партија Југославије. Већ крајем 1941. године на територији Србије и Црне Горе избио је прави грађански рат између четника и партизана, тако да је борба против окупатора почела да се потискује у други план. Одлучујући ударац четницима нанела је Черчилова одлука 1943. године да потпуно ускрати подршку Дражи Михаиловићу и да се оријентише искључиво на Тита.

Та одлука је подстакла и Москву да промени став према четницима. Пре тога Совјетски Савез није тежио да заоштрава односе са локалним покретима отпора, укључујући и снаге Драже Михаиловића, које су третиране као један од покрета отпора у Европи, оријентисаних на Лондон. Тада су, међутим, власти СССР-а позвале све своје следбенике у Европи да воде антифашистичку борбу у оквиру јединствених народноослободилачких снага. Било је заједничких операција Црвене армије и четника током ослобађања Југославије, али је то ипак била прилично егзотична појава. Важно је, међутим, да се одреди Драже Михаиловића нигде нису борили против совјетских трупа.

Четници Драже Михаиловића не могу се поредити са украјинским бандеровцима, јер су се од самог почетка оријентисали на краљеву владу у изгнанству, тј. на страну савезника, а не на Трећи рајх. У извесном смислу они се могу упоредити са пољском Армијом Крајовом, с тим што међу њима ипак постоји велика разлика због сложених међуетничких односа у Југославији. Покрет Димитрија Љотића „Збор“ заузима посебно место у српској политичкој историји 1930-их и 1940-их година, јер је његов оснивач темељио своју идеологију на фашизму и сарађивао је са немачким окупационим властима из идеолошких побуда. Четницима, међутим, није било својствено трагање за концепцијом „трећег пута“. Они су једноставно били „за краља и отаџбину“. И иначе грађански рат између четника и партизана заслужује да буде непристрасно и објективно размотрен без политизације и повлачења вештачких паралела.

Руска наука по том питању треба да заузме објективан став. Сваки корак у правцу превазилажења подела у српском друштву, укључујући и превазилажење историјског раскола на четнике и партизане, у потпуности одговара интересима културног присуства Русије на Балкану. Такво помирење посебно добија на значају у условима непрекидних спољних притисака на Србију (поводом Косова и Метохије, поводом сарадње са Русијом, поводом евроинтеграције…). Дефинисање неконфликтног тумачења националне историје отвара перспективе мирније и стабилније будућности.


2015-06-14

Изворник: http://ruskarec.ru/politics/2015/06/14/

Расправљајте на нашој Твитер страници!

11407274_470698999762255_5077470391468213634_n

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Ко су ови људи?
Одговор на насловљено питање изгледа веома лак ако се исти покуша дати кроз друштвне функције које су ове личности у прошлости обављале или које обављају данас, њихове јавне наступе, дубоке трагове које су иза себе оставили како у друштву као целини  тако и појединачно у свести и општем положају сваког грађанина. Потичу из различитих политичких партија са различитим програмским и идеолошким опредељењима. Често су међусобно супротстављени, имају различите приступе по питању управљања и вођења државе са позиције власти. Међусобна супротстављеност и политичка нетолерантност између истих често пута прелазе и на поље личних обрачуна али их лични и партијски интереси исто тако још чешће, лакше и брже уједињују при чему се преко ноћи заборављају све негативно изречене конотације једних према другима. Дакле, пред собом имамо врло различите, често пута непоправљиво међособно супротстављене личности које се бескрупулозно, за све ове године од увођења вишепартијског система у Србији, боре за освајање и очување ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
1. Југославија је многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који чини само 39 одсто целокупног становништва Југославије. Остали народи, који заједно представљају велику већину становништва више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације. 2. Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија о јединственом троименом народу Срба, Хрвата и Словенаца, јесте само маска за великосрпски империјализам. 3. Задатак је КПЈ да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима и за самоопредељење народа, да подстиче народноослободилачке покрете стално тежећи да те покрете извуче испод утицаја буржоазије и да их повеже с општом борбом радних маса против буржоазије и капитализма. 4. Пошто у Југославији постоји масовни покрет против националног угњетавања у свим његовим облицима, масовни покрет за право на самоопредељење, национално питање има актуелно и оштро обележје и непосредно дотиче интересе радних маса. 5. Због тога се општа парола у вези ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Брозова ЈА након рата са немачким шлемовима Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У ком свету Србија живи?
И ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ ОД БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА И СКОРО СВИХ ВЕЋИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НА ПРАВОСЛАВНИ ВАСКРС 16.АПРИЛА 1944.ГОДИНЕ, ТИ ДОГАЂАЈИ СЕ НЕ НАЗОВАЈУ ПРАВИМ ИМЕНОМ. МОРА ЛИ СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ДА ЖИВИ У ИДЕОЛОШКОМ МРАКУ ИСПРАНИХ МОЗГОВА. Скоро на свим медијима 6.априла 2017.године је објављено подсећање на вандалско бомбардовање Београда које се десило 6.априла 1941.године. Овај нељудски чин изведен од стране немачке фашистичке авијације произвео је велике разорне последице како по бројности људских жртава, изазивања страха, патњи и несигурности, тако по питању материјалних разарања. Подсећање на ове догађаје било је, по процени аутора овог текста, донекле примерено времену и ситуацији у коме се налази држава и друштво у целини. Полагани су венци на спомен обележја страдалих, организоване су одрђене манифестацфије у смислу подсећања на тешке дане безумља коме је српски народ  платио велику цену. Кажу да време лечи све па и најтеже ране се временом зацеле. Али, свакако да су ова ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито у 42. Вражјој дивизији
Први светски рат започео је силовито. Аустроугарска армада кренула је на Србију са три армије, које су бројале 220.000 војника, које су биле добро опремљене најсавременијим ратним средствима. Против себе имали су српску војску, измрцварену балканским ратовима, бремениту многим проблемима. Није било муниције, није било довољно униформи, није било довољно хране као ни остале ратне опреме. Био је то класичан пример судара Давида и Голијата. Држава која је имала 53 милиона становника напала је земљу са нешто више од четири милиона житеља. Бројне формације аустроугарске војске, дивизије и пукови били су састављени искључиво од јужнословенског живља из Двојне монархије. Хрвати, Словенци, па и Срби, чинили су окосницу удара преко Дрине .Допринос тих јединица, које су у 28. јула 1914. године кренуле да поробе Србију, да је униште као државу, да је избришу са политичке и географске мапе Европе, најбoље могу да сведоче подаци о броју одликованих војника и официра, Хрвата, муслимана, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру. Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е! Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду. Младог ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. Јасеновац је најважнији и најстрашнији логор истребљења који је формирала усташка диктатура. Његов „архитекта“, министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, признаће да је ту убијено 700.000 интернираних (1). Логор Јасеновац, 28км од Старе Градишке, припремљен је у мају 1941 (пре тога српски цивили убијани су клањем и бацањем у велебитске јаме, на острву Пагу, итд.). У почетку се логор састоји од барака које су подигли сами заробљеници; касније је проширен другим комплексом који се звао „Јасеновац 2″. У новембру 1941. изливањем река Саве и Струга потопљена су оба комплекса тако да су заробљеници присиљени да направе трећи; током ових радова око 650 људи, који нису били вични тешком раду, убили су усташки тамничари маљем и сјекиром. Јасеновац се дијели на четири дијела, који су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Некажњено убијање српског народа
Душан Марић: НИКО КАО СРБИ ДАНАС НЕ РАЗУМЕ ФРАНЦУЗЕ By РЕПОРТЕР on 14. новембар 2015. ИСЛАМСКИ, АЛИ И ФРАНЦУСКИ, АМЕРИЧКИ, НЕМАЧКИ, ЕНГЛЕСКИ…. ТЕРОРИСТИ ВЕЋ 25 ГОДИНА НЕКАЖЊЕНО УБИЈАЈУ СРПСКИ НАРОД Пише: Душан Марић Нико Французе овог 14. новембра 2015. године не разуме боље од Срба. Јер оно што су Французи од терориста доживели 13. новембра Срби од терориста доживљавају већ 25 година. Французи су с времена на време жртве исламских терориста. Срби су дуже од две деценије жртва исламских и француских терориста. Удружених са терористима из САД, Немачке, Енглеске, Холандије, Италије, Канаде, Белгије, Канаде, Аустралије…. Исламски терористи који данас, 2015. године, по Блиском истоку одсецају главе невиним људима су још 1994. године на Црном врху између Теслића и Тешња ритуално одсецали главе заробљеним српским војницима. У јесен 1995. и пролеће 1996. године Републици Српској испоручено је неколико десетина обезглављених тела припадника ВРС из Србца, Прњавора и других делова БиХ који су у јесен 1995. године ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Сажетак: Тема овог рада спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био и књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први део Истина “Стрељања Историје”
Први део Истина “Стрељања Историје”: “Почињена зла која захтевамо да се прокуну и казне била су толико умишљена, толико натопљена мржњом, толико разорна, да цивилизација неће опстати ако та зла буду занемарена и поновљена.” (“The wrongs which we seek to condemn and punish have been so calculated, so malignant, and so devastating, that civilization cannot tolerate their being igored, because it cannot survive their being repeated.”) Према овом часном и одговорном цивилизацијском захтеву за Идеале Победе Другог светског рата Роберта Џексона (Robert H. Jackson), истражног судије Нирнбершког трибунала (Nuremberg prosecutor) на процесу Нацистима 1945, и блиском сараднику америчког председника Хари Трумана – у односу на Равноправност Права сваког народа да слободно битише у Правди и Праведности послератне цивилизације; и у односу на легитимитет Истине и Историјске Истине Другог светског рата; и поготово у односу на мржњу према Праву Српског Народа на постојање и живи као Нација у сопственој држави – јесте почињена најгрознија издаја ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунизам у Србији
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао: Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142 У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак... Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим... против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића... ипак... ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично... или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочином против геноцида
Након избора новог председника САД мултимилијардера Доналда Трампа хрватска страна поново захуктава хрватско-српске односе плашећи се просрпске политике новоизабраног председника. Наравно, у оваквим и сличним околностима постоји неписано златно правило борбе против непријатељске стране, а које гласи - напад је најбоља одбрана. Стога одређене националистичке структуре у Липој њиној заговарају покретање нове (ревизионистичке) тужбе проив Србије за наводно изазивање рата против Хрватске 1991. г. као и њену окупацију и почињен геноцид на њеној територији иако је то питање пре неколико година, бар засада, званично решено од стране надлежних међународних органа на штету Хрватске. У доњем тексту би да се потсетимо на тај повесни догађај и дамо неке наше примедбе и оцене истог обзиром да се овде у суштини ради, или би бар тако требало да буде, о пребијању повесних рачуна Хрвата и Срба. Повампирена усташија у Туђмановој обновљеној ендехазији 1990.-их г. Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ко су ови људи?
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
*Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
*Беч не признаје злочине у Србији
*У ком свету Србија живи?
*Тито у 42. Вражјој дивизији
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
*Некажњено убијање српског народа
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Први део Истина “Стрељања Историје”
Комунизам у Србији
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Злочином против геноцида

Share

www.ovsishte.com