Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?

На још једну годишњицу увлачења Краљевине Југославије у вртлоге Другог светског рата поставља се питање да ли се могло избећи оно што је задесило Србе за време Другог светског рата (и након тога). Стога бисмо у наредном тексту изнели нека наша запажања у циљу разбијања предрасуда и стереотипа који су створени углавном комбинацијом српске емигрантске и антисрпске југословенске титографске повести. Ови погрешни стереотипи се могу класификовати у три групе дезинформација:

1. Приступ Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. г. је самосталан чин саме владе а пре свега главног намесника кнеза Павла Карађорђевића који је Југославију увео у савез са Немачком, Италијом и Јапаном услед свог германофилства.
2. Пуч од 27. марта 1941. г. у Београду, тј. државни удар војске под руководством генерала Боривоја Мирковића и Душана Симовића је патриотско-слободарски чин часног дела југословенских официра који је спонтано изведен и политички је био независтан од било ког спољног фактора.
3. Масовне народне демонстрације против приступања Југославије Тројном пакту које су пратиле пуч од 27. марта 1941. г. су организационо извели југословенски комунисти, тј. тадашња илегална КПЈ.

У наредним редовима бисмо желели да укажемо на праву суштину позадине феномена званог „25./27. март 1941. г.“ ради освешћивања од укорењених заблуда које су српском народу и јавности деценијама након мартовских догађаја из 1941. г. наметали србофоби како са „либерално-демократског“ запада тако и југословенски комунисти.

Након брзе капитулације Француске јуна 1940. г. у рату против аустријског каплара остала је још само Велика Британија са, бар тада како је изгледало, малим шансама да га добије а много већим да склопи понижавајући мир са Берлином. Стога није ни чудо што су британски политичари и дипломате покушавали да свим средствима, укључујући и војне ударе, увуку било коју неутралну земљу у рат на своју страну без обзира коју је цену та жртвована земља морала да плати за евентуалну победу перфидног Гордог Албиона.

Тако се на удару британске прљаве дипломатије у пролеће 1941. г. нашла и Краљевина Југославија којом је привремено (од убиства краља Александра па до скорашњег пунолетства краљевића Петра Другог) управљао регент кнез Павле Карађорђевић. Колико је уопште историјски била непоштена британска политика одевена у крајње перфидну и прљаву дипломатију можда најбоље говори британска изрека из Првог светског рата да ће се „британски војници борити на Западном фронту све до последње капи француске крви!“ Након немачког аншлуса Аустрије 1938. г., италијанске окупације Албаније априла 1939. г., приступања Румуније и Бугарске Тројном пакту у коме је већ била и Мађарска (1940./1941. г.) Краљевина Југославија није имала заједничку границу са Силама Осовине још једино на потезу са Краљевином Грчком. Узимајући у обзир поред овог спољнополитичког фактора и традиционални хрватски сепаратизам, слугерањство и издајство са једне стране и српски патриотизам и слободарство с друге, кнез Павле се марта месеца 1941. г. нашао у великој психолошко-политичко-патриотској дилеми како одолети Хитлеровим дипломатским притисцима али и поштеним конкретним политичким понудама за потписивање приступа Југославије Тројном пакту. Хитлеру се итекако журило због реализације плана „Барбаросе“ тако да југословенска страна није могла да развлачи време у недоглед а хрватско издајство и забијање ножа у леђа у случају Хитлерове инвазије на Краљевину је Берлину био и главни адут у преговорима са Београдом.

Сам кнез Павле, као и политички естаблишмент Краљевине, се тог пролећа могао једино ослонити на евентуалну конкретну и брзу помоћ Велике Британије која јесте у том тренутку губила рат али га није још увек изгубила а у односу на Трећи Рајх је имала далеко веће економске и људске ресурсе узимајући у обзир британско прекоморско колонијално царство (још увек највеће на свету). Треба узети у обзир и фактор САД-а које су као „Нови Израел“ лебделе као Дамоклов мач изнад Хитлеровог врата. Међутим, Краљевини је била потребна конкретна и брза војна помоћ како би одбијањем потписивања савезништва са фирером евентуално одвратила аустријског каплара од напада на Југославију. Кнез Павле је иначе био задрти англофил и по образовању и по манирима. Стицао се утисак да би кнез пре абдицирао него окренуо Британији леђа а и сам Хитлер га је држао за британску марионету на Балкану. Британски Краљ Џорџ Шести му је био рођак што је наравно учвршћивало савезништво са Гордим Албионом. Ипак, баш у то критично време за опстанак Југославије Албион је морао да коначно открије своје право лице и показао Србима да није уопште Горд већ пре свега Перфидан што је на крају и једног британског трабанта кнеза Павла отерало у Хитлерово наручје.

Поред фактора издаје (тј. крајње подмуклог забијања ножа у леђа) Хрвата морало се у случају Хитлеровог напада на Југославију (тј. непотписивања приступа Тројном пакту) озбиљно водити рачуна и о комунистичкој петој колони у земљи обзиром да су нацисти и комунисти од 23. августа 1939. г. (када је потписан Рибентроп-Молотовљев споразум) били не само пријатељи већ и директни савезници. С тога је у децембру 1940. г. генерал Милан Недић, министар војни, припремио наредбу о отварању шест концентрационих логора за комунисте на разним местима у Србији у случају потребе како би се бар један петоколонашки нож отупео уколико Краљевина реши да се супротстави Хитлеру. У том контексту је и Недићев предлог да град и луку Солун заузме војска Краљевине Југославије пре него што у њега уђу италијански војници након Мусолинијеве агресије на Грчку новембра 1940. г. Уколико се изгуби Солун евентуална британска војна помоћ Југославији пред Хитлерову инвазију би била немогућа. Испоставило се да ова предострожност није била потребна јер су Грци успешно ратовали против Италијана (чак су ушли и у Албанију из које је италијанска инвазија на Грчку и почела) али је са друге стране и било каква помоћ Британаца Југославији изостала. Што се тиче Недићевог плана о концлагерима за комунисте, он је убрзо био откривен од стране комунистичке кртице у редовима владе. Радило се о младом официру Живадину Симићу који је службовао у Министарству рата. Он је предао препис овог документа на две странице једном њему непознатом „врло важном другу“ за кога је тек касније установио да је био загорски металац. Препис документа је убрзо од стране комуниста умножен и раздељен по Београду од куће до куће тако да се план о резерватизацији црвене пете колоне није могао спровести. Катастрофалне последице Симићевог кртичарења и издајства су Срби у националном смислу убрзо осетили на својој кожи како за време тако и након рата (па све до данас). Тако је поред Винстона Черчила и Живорад Симић постао српски гробар а ово издајство није могао да исправи ни Дража Михаиловић.

За Хитлера је, иначе, било од круцијалне важности да пре напада на СССР реши питање Југославије и Грчке верујући да Велика Британија која му је објавила рат неће склопити мир све док постоји Совјетски Савез у Хитлеровој залеђини без обзира на споразум између Москве и Берлина за који је Лондон држао да је неискрен, ровит и изнуђен силом спољнополитичких (не)прилика. Међутим, за „Барбаросу“ је Рајху било потребно да има пацификован Балкан а једине још непоуздане државе на Балкану су биле Југославија са Србима као традиционалним немачким непријатељима и Грчка у коју се Мусолини самоиницијативно неспретно упетљао као освету за Хитлеров аншлус Аустрије за који није био обавештен од Берлина. Убрзо се испоставило да се Дуче не може сам извући из грчке салате. Британска војска је у континенталној Европи успешно још увек ратовала само у Грчкој тако да би војно-политичка елиминација Грчке и Југославије, као потенцијалног британског савезника, крајње дестимулативно деловала на Лондон. Стога је Хитлер пребацио у Бугарску седам својих дивизија а од кнеза Павла је тражио да му дозволи прелаз шест дивизија преко Југославије на грчки фронт. До коначног „очи у очи“ расплета ситуације са Југославијом је дошло 1. марта 1941. г. када је кнез Павле био принуђен да лично посети фирера у његовом омиљеном летовалишту Берхтесгардену. Том приликом у крајње неугодном разговору за кнеза било му је речено да ће, након избацивања британских снага из Грчке, Немачка на лето напасти СССР и уништити бољшевизам. Оно што је до сада југословенска (и комунистичка и емигрантска) историографија углавном прећуткивала свесно или не је Хитлерова принципијелна понуда кнезу Павлу да неко из куће Карађорђевића након слома бољшевизма постане руски цар.

Наравно да је немачки диктатор циљао управо на кнеза Павла коме је мандат регента истицао 6. септембра те 1941. г. (јер је тада краљевић Петар Други пунио 18 година, тј. постајао пунолетан и пуноправан Краљ Југославије).

Међутим, да се не би стекао погрешан утисак мора се напоменути да ова Хитлерова „царска“ понуда није круцијално утицала на одлуку кнеза Павла и регентске владе Краљевине Југославије да коначно и невољно приступи Тројном пакту 25. марта 1941. г. јер је то питање већ било решено од стране Перфидног Албиона. Поред чињенице да је сама понуда била више имагинарна него реална и то од човека који још рат на Истоку није ни започео и то без претходног завршетка рата на Западу, седење на руском царском престолу уз наци-немачки патронат и не би било баш неко уживање а о моралној страни овог чина и да не говоримо. Оно што је коначно преломило кнеза Павла се звало “realpolitik”. Наиме, кнез као ревносни британски клијент у Југославији се прво обратио својим менторима, тј. британским дипломатским круговима у Београду и Лондону апелујући на помоћ и заштиту. Оно што су Британци тада понудили Југославији, фактички Србима, се може написати само једном речју – ШИПАК! (и то велики) уз дипломатско продавање „муда за бубреге“. Наиме, нису нудили ама баш никакву војну помоћ, нити у људству нити у техници и материјалу (за разлику од грчког случаја) а тражили су од Југославије све – да се војно максимално ангажује у директном рату против Трећег Рајха (од кога су и сами Британци губили рат а од Хитлеровог Вермахта годину дана раније побегли преко Денкерка као попишани) уз „обећање лудом радовање“ да ће Југословени након евентуалне победе Перфидног Албиона бити и адекватно награђени. Дакле, требало је искрварити за Албион „до последње капи српске крви“ (јер се од Бечких коњушара и Пештанских кочијаша могао за време рата очекивати само нож у леђа тако да се реално могло рачунати само на „радо иде Србин у војнике“) а некаква награда би дошла након потенцијалне победе и то нејасно каква и да ли уопште адекватна. Како је Албион започео рат видело се добро на пољском примеру: уочи напада Немачке на Пољску британски војни стручњаци су обилазили пољске одбрамбене ровове са питањем „А где вам је артиљерија?“ Пољаци су одговарали „Ми то вас питамо“.

 photo 27 mart 1941.jpg

Уз историјско, не тако давно, искуство из Првог светског рата како су Британци као формални „савезници“ помагали, тј. одмагали, Србију и српску војску, а имајући од Хитлера конкретну понуду услова под којима Краљевина приступа Тројном пакту неодлазак у Беч 25. марта би значило национално и државно самоубиство. Сам кнез Павле се уочи преговора са Хитлером плашио да ће Лондон арогантно захтевати од Југославије и формалну јавну декларацију о пријатељству са Британијом што би сигурно додатно иритирало фирера а Краљевини не би донело ништа добро. Поред тога, конкретна британска помоћ није била чак ни на хоризонту а са Немачком је Југославија имала заједничку границу након аншлуса Аустрије 1938. г. Како ће се Хрвати и комунисти борити против Немачке било је свима јасно уз опаску да је и по питању наоружања и по питању опреме Југославија била апсолутно неспремна за рат и против далеко слабијег противника а не Немачке која је пре мање од годину дана прегазила Француску (мај−јуни 1940. г.). Дакле, Британци су гурајући Југославију у рат рачунали искључиво и само на српског војника који је на фронту против немачке Луфтвафе и панцер дивизија Вермахта (које су парадирале Шанзелизеом и испод Тријумфалне капије у Паризу) морао да издржи што дуже и то све до коначне погибије. Винстон Черчил је 12. јануара 1941. г. то јасно ставио до знања кнезу Павлу преко британског посланика у Београду који је регента известио да за Лондон југословенска неутралност више није довољна. Разлика између Хитлерових и Черчилових захтева Југославији је сходно томе била огромна: каплар је тражио само неутралност и споразум о ненападању док је томпус-џентлмен захтевао (српску) крв. Какве су биле шансе Југославије у рату са Немачком изложио је јасно и гласно нови министар војни генерал Пешић (антинемачки настројен чији су избор поздравили Британци) на седници Крунског савета (извршни комитет владе) 6. марта 1941. г. Том приликом је генерал рекао да ће у случају рата Немци брзо заузети читав север земље са Београдом, Загребом и Љубљаном па би се у том случају војска Краљевине морала повући у херцегбосанске планине где би могла да издржи без довољног оружја, муниције и хране до шест недеља пре коначне капитулације. Сходно оваквом стању ствари, сутрадан 7. марта је премијер Драгиша Цветковић немачком посланику у Београду уручио следеће захтеве Југославије (верујући да су југословенски захтеви ишли даље од онога што је Хитлер био спреман у том тренутку да прихвати) пре потписивања приступа Тројном пакту (исте оне које је и кнез Павле тражио од фирера 1. марта):

• Поштоваће се политички суверенитет и територијални интегритет Краљевине Југославије.
• Од Краљевине Југославије се неће тражити војна помоћ нити пролаз или транспорт трупа кроз земљу за време трајања рата.
• Интерес Краљевине Југославије за слободан излаз на Егејско море ће се узети у обзир приликом политичке реорганизације Европе након рата.
Оно што су коначно потписали Рибентроп и Цветковић у хотелу Белведер у Бечу 25. марта 1941. г. се може сматрати максималним дипломатским успехом фактички српске дипломатије у вртлогу Другог светског рата. Оно што је немачка страна потписала (а принео на потпис Иво Андрић) било је управо оно што су кнез и премијер и тражили од Берлина надајући се да такве захтеве Хитлер неће прихватити па би се тако преговарачки процес и даље продужавао како би се добило време:
• „Поводом данашњег приступања Југославије Тројном пакту немачка влада потврђује своју одлуку да поштује суверенитет и територијални интегритет Југославије без икаквог временског ограничења“,
• „…владе Сила Осовине неће током овог рата од Југославије тражити да дозволи транспорт трупа преко југословенске државе или кроз њену територију“, и
• „Италија и Немачка уверавају владу Југославије да у вези са војном ситуацијом оне не желе да упућују било какве захтеве за војну помоћ“.

Немци, међутим, нису испунили само један захтев Београда: ставка друга (о транзиту) је морала да остане тајном па је југословенске новине нису ни објавиле. Берлин је тражио тајност ове ставке да не би разбеснео Софију, Букурешт и Будимпешту јер Бугарска, Румунија и Мађарска овако велику привилегију као Краљевина Југославија нису имале. Једини који нису били задовољни оваквим развојем ситуације су наравно били Британци јер су једино они били реални губитници. Стога се по већ унапред разрађеним резервним плановима Перфидног Албиона приступило реализацији варијанте државног удара, тј. војног пуча, у Београду како би се на власт довели крајње послушни британски трабанти слично као што су Немци урадили са Лењином 1917. г. кога су послали из Швајцарске за Петроград да преузме власт и збаци превратничку Привремену владу (у којој је Александар Керенски био други председник, јул−новембар 1917) а која није хтела да потпише сепаратни мир са Другим Рајхом. Главни британски марионета који је организовао пуч у Београду у ноћи 26./27. марта је био бригадни генерал југословенског ратног ваздухопловства Боривоје Мирковић. Демонстрације од 27. марта су биле апсолутно спонтане јер је народ мислио да се стварно ради о издаји (обзиром да нису све тачке споразума објављене јавности и обзиром да се неосновано надао британској помоћи) тако да о послератној титиостичкој пропаганди да су демонстрације организовали комунисти нема ни говора из два разлога:

• Снага, утицај и број комуниста су били мали да би анимирали велику масу демонстраната.
• Стаљинова директива свим КП у Европи након споразума са Хитлером 1939. г. је била јасна и обавезујућа: стриктно се прекидају све антинемачке активности.

Није тешко закључити и да је паљење немачке заставе на згради Туристичког уреда Немачке у Београду била добро смишљена провокација неког Мирковићевог бритиш-трабанта како би се дао јасан изговор Хитлеру да нападне Југославију. Шта ће бити након напада на Југославију и пораза краљевске војске добро су знали сви водећи српски политичари – комадање земље са стварањем велике геноцидне хрватске државе у којој ће се Срби убијати са слашћу и машћу разним „србосјецима“, маљевима и камама а Перфидни Албион ће и даље слати „обећања лудом радовања“ уз осионе захтеве да се издржи до последње капи (туђе) крви. Сву перфидност Гордог Албиона ће за време рата 1941.–1945. г. у свом пуном смислу осетити управо Срби и њихов једини национални заштитник Равногорски покрет а Београђани (и још неки други) ће морати и 1944. г. да беже у бежанију али овог пута од англоамеричких штука.

„Мајчино те отровало млеко кад имао вере у Енглезе!“

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић
www.sotirovic.eu
vladislav@sotirovic.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015

2015-03-29

Објављено на: http://www.pogledi.rs/kako-je-kraljevina-jugoslavija-uvucena-u-rat-1941/

Објављено на: http://www.koreni.rs/majcino-te-otrovalo-mleko-kad-imao-vere-u-engleze/

 photo 27-mart.jpg 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Комунизам у Србији
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао: Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142 У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Frankfurter algemajne cajtung piše da Hrvatska i Slovenija više ne veličaju Josipa Broza Tita koga taj list naziva “jednim od najvećih masovnih ubica 20. veka”. Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung piše kako “Hrvatska i Slovenija više ne žele da slave herojskog vođu”. Novinar Karl-Peter Švarc piše da je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović, kada je stupila na dužnost, odstranila iz službene vile na Pantovčaku Titovu bistu, zato što, kao što je rekla “odbija da identifikuje komunističkog diktatora sa hrvatskim antifašizmom”. – Na reakciju hrvatske levice nije trebalo dugo čekati. Bivši predsednik Josipović je kritikovao taj potez kao loš politički signal, a socijaldemokratski premijer Zoran Milanović je optužio predsednicu da odstranjivanjem Titove biste manipuliše istoriju – piše novinar. – Sporna je i agenda Kolinde Grabar-Kitarović na godišnjicu završetka rata – 26. aprila je učestvovala na komemorativnoj svečanosti u Jasenovcu; tamo su ubijene hiljade Jevreja i Srba. Zvanična proslava Dana pobede se održava pod njenim pokroviteljstvom 9. maja ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca, kafedžija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!!!. Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država. Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je značilo, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine. Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici. Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta. Dokument za arhiv SANU Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku. - Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Сажетак: Тема овог рада спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био и књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Lista američkih brljotina na Balkanu
Ako iscrpljena EU, što zbog nameta koje joj nameće NATO i američkih ratova po svetu, što zbog izdvajana iz budžeta za održavanje u životu „država iz epruvete“ poput Kosova, kao i sankcija i kontrasankcija sa Rusijom, ne može da reši svoje probleme, kako će onda da razreši balkanski čvor. Terorizam, najezda migranata, ekonomska kriza, separatizam… To su boljke sa kojima se EU suočava u svom dvorištu. Kosovo, Makedonija, Srbija, Bosna… zaostala su nerešena pitanja Amerike na Balkanu za koje SAD očekuje da ih EU reši, i to u skladu sa američkim planovima. Može li EU, uz sve svoje jade, da zadovolji i prekookeanskog partnera i prilike na Balkanu da zaokruži na način kako to SAD žele? I šta će se desiti ako u tome ne uspe? Zvanična spoljna politika Amerike navodno je usmerena daleko van Balkana, ali, ako je suditi po rečima umirovljenog bivšeg ambasadora SAD u Srbiji Vilijama Montgomerija, ostala su tri ključna pitanja za američku administraciju za koja se očekuje da će ih rešiti EU — prvo, da nezavisno Kosovo bude ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Брозова Југословенска армија (касније Југословенска народна армија) са својим врховним командантом након завршетка рата у лето 1945. г. са немачко-нацистичким шлемовима: наставак колаборације са нацизмом и након завршетка рата
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Лаж заштићена “Забраном”!
Истина “Стрељања историје” је безкомпромисна: Пре свега зато што Истина “Стрељања историје” безкомпромисно анулира лажу и паралажу! Зато је “Стрељања историје” забрањено да се зна! Tек данашњим униформисаним катихизисом покушавања покорних слугу да одбијaњем Раденковићевог “Стрељања историје” одбаце Истину “Стрељања историје”, настављајући тако лажну “неприкосновеност прописаности” “Забране Истине”, и покушавајући да “Забраном” и даље држе Истину ћушнуту у бездану лажних “кажњивих деликата” – слуге уствари својим бенавим одбијањем подстичу управо супротан ефекат од оног који покушавају да досегну: уместо да Истину “Стрељања историје” балванизују у непримећене екстремитете заборава – њиховим немуштим покушајима одбијања они напротив, несвјесно подстичу громадне историјске закључке на које до сада није обраћана осебујна пажња, а који димензијама Истине “Стрељања историје” додају још превасходнији и судбоносно још погубнији значај по опстанак и пренемажуће служинчади, и по опстанак цмиздраве “Забране”: Прво: Јесте огроман али и злочиначки распон америчке “Забране” објављивања не само извештаја генерал Доновановог обавештајног пуковника Роберта Мекдауела (Robert Mcdowell) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Од рехабилитације ка деидеологизацији
Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године? Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
Домаћи медији у потпуности су игнорисали Вучићев интервју за амерички “Wall Street Journal” у којем је најавио брисање Косова из Устава Србије. Вучићева скандалозна изјава да ће покренути иницијативу за брисање Косова из Устава Србије зарад европских интеграције изгледа да није посебно интересантна домаћим медијима – намерно или случајно, просудите сами. У тексту се наводи да премијер Србије, Александар Вучић, “показује знаке” да ће предложити измене Устава којима ће се избацити одредба о Косову као српској покрајини зарад стицања чланства у Европској унији. “Wall Street Journal” (WСЈ) напомиње да се Вучићева влада противи признавању независности Косова, али додаје да би овај потез олакшао процес признавања Косова некој будућој српској администрацији. Вучић је у интервјуу за WСЈ још додао да не искључује могућност измене преамбуле Устава у којој пише да је “Косово саставни део територије Србије”. WСЈ подсећа да су српски медији прошлог месеца известили да је Вучић говорио о променама Устава у наредне две, три ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*”Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У ком свету Србија живи?
И ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ ОД БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА И СКОРО СВИХ ВЕЋИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НА ПРАВОСЛАВНИ ВАСКРС 16.АПРИЛА 1944.ГОДИНЕ, ТИ ДОГАЂАЈИ СЕ НЕ НАЗОВАЈУ ПРАВИМ ИМЕНОМ. МОРА ЛИ СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ДА ЖИВИ У ИДЕОЛОШКОМ МРАКУ ИСПРАНИХ МОЗГОВА. Скоро на свим медијима 6.априла 2017.године је објављено подсећање на вандалско бомбардовање Београда које се десило 6.априла 1941.године. Овај нељудски чин изведен од стране немачке фашистичке авијације произвео је велике разорне последице како по бројности људских жртава, изазивања страха, патњи и несигурности, тако по питању материјалних разарања. Подсећање на ове догађаје било је, по процени аутора овог текста, донекле примерено времену и ситуацији у коме се налази држава и друштво у целини. Полагани су венци на спомен обележја страдалих, организоване су одрђене манифестацфије у смислу подсећања на тешке дане безумља коме је српски народ  платио велику цену. Кажу да време лечи све па и најтеже ране се временом зацеле. Али, свакако да су ова ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија, Хрватска и Европска Унија
Процес проширења Европске Уније (ЕУ) на истоку Старог континента се наставља и након 1. јула 2013. г. када је за сада последња (28.-ма) пуноправна чланица овог клуба постала Република Хрватска. “Велика мотка” Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ тренутно имају Црна Гора, Србија (без Косова и Метохије - КосМет), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија што ће рећи да је Балкан са Малом Азијом (мост између Европе и Азије) следећи регион тајмиран за Еуро-интеграције. Сходно томе, 24. априла текуће године се у Србији одржавају ванредни парламентарни избори како би се про-унионистичка и про-НАТО-овска владајућа пречанско-динариодска СНС (анти-Србијанска назадна странка) дефинитивно учврстила на власти са апсолутном већином у Народној скупштини и тако коначно у наредном четворогодишњем мандату угурала Србију прво у НАТО па онда (вероватно након још једних избора) и у ЕУ. Управо предизборно потписан споразум владајуће коалиције са НАТО пактом о фактичкој војно-политичкој окупацији Србије од стране западне алијансе је уједно ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунизам у Србији
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Lista američkih brljotina na Balkanu
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
*Путна мрежа Општине Топола са селом Овсиштем
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
“Српске новине”, бр. 690, фебруар 2016. г.
*ОЗНА: “Књига стрељаних” – Нишко подручје
Лаж заштићена “Забраном”!
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
*Од рехабилитације ка деидеологизацији
*Велеиздајник Вучић у интервјуу за “Wall Street Journal” најавио брисање Косова из Устава Србије!
*”Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
*У ком свету Србија живи?
*Србија, Хрватска и Европска Унија

Share

  • The Ambiguity: The Case Of Democracy

  • Categories: Историја, Политика, Србија, Шумадија

    Tags: HAARP, Heroine, Hrvati, Hrvatska, Karađorđe, Kosovo, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Sloveni, Srbi, Srbija, Ukraine, zakonik, Југославија, Београд, Британија, Србија, Черчил

  • ГЛАСНИК ОВСИШТА: “Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941: ‘Мајчино те отровало млеко кад имао вере у Енглезе!’?”