Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?

На још једну годишњицу увлачења Краљевине Југославије у вртлоге Другог светског рата поставља се питање да ли се могло избећи оно што је задесило Србе за време Другог светског рата (и након тога). Стога бисмо у наредном тексту изнели нека наша запажања у циљу разбијања предрасуда и стереотипа који су створени углавном комбинацијом српске емигрантске и антисрпске југословенске титографске повести. Ови погрешни стереотипи се могу класификовати у три групе дезинформација:

1. Приступ Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. г. је самосталан чин саме владе а пре свега главног намесника кнеза Павла Карађорђевића који је Југославију увео у савез са Немачком, Италијом и Јапаном услед свог германофилства.
2. Пуч од 27. марта 1941. г. у Београду, тј. државни удар војске под руководством генерала Боривоја Мирковића и Душана Симовића је патриотско-слободарски чин часног дела југословенских официра који је спонтано изведен и политички је био независтан од било ког спољног фактора.
3. Масовне народне демонстрације против приступања Југославије Тројном пакту које су пратиле пуч од 27. марта 1941. г. су организационо извели југословенски комунисти, тј. тадашња илегална КПЈ.

У наредним редовима бисмо желели да укажемо на праву суштину позадине феномена званог „25./27. март 1941. г.“ ради освешћивања од укорењених заблуда које су српском народу и јавности деценијама након мартовских догађаја из 1941. г. наметали србофоби како са „либерално-демократског“ запада тако и југословенски комунисти.

Након брзе капитулације Француске јуна 1940. г. у рату против аустријског каплара остала је још само Велика Британија са, бар тада како је изгледало, малим шансама да га добије а много већим да склопи понижавајући мир са Берлином. Стога није ни чудо што су британски политичари и дипломате покушавали да свим средствима, укључујући и војне ударе, увуку било коју неутралну земљу у рат на своју страну без обзира коју је цену та жртвована земља морала да плати за евентуалну победу перфидног Гордог Албиона.

Тако се на удару британске прљаве дипломатије у пролеће 1941. г. нашла и Краљевина Југославија којом је привремено (од убиства краља Александра па до скорашњег пунолетства краљевића Петра Другог) управљао регент кнез Павле Карађорђевић. Колико је уопште историјски била непоштена британска политика одевена у крајње перфидну и прљаву дипломатију можда најбоље говори британска изрека из Првог светског рата да ће се „британски војници борити на Западном фронту све до последње капи француске крви!“ Након немачког аншлуса Аустрије 1938. г., италијанске окупације Албаније априла 1939. г., приступања Румуније и Бугарске Тројном пакту у коме је већ била и Мађарска (1940./1941. г.) Краљевина Југославија није имала заједничку границу са Силама Осовине још једино на потезу са Краљевином Грчком. Узимајући у обзир поред овог спољнополитичког фактора и традиционални хрватски сепаратизам, слугерањство и издајство са једне стране и српски патриотизам и слободарство с друге, кнез Павле се марта месеца 1941. г. нашао у великој психолошко-политичко-патриотској дилеми како одолети Хитлеровим дипломатским притисцима али и поштеним конкретним политичким понудама за потписивање приступа Југославије Тројном пакту. Хитлеру се итекако журило због реализације плана „Барбаросе“ тако да југословенска страна није могла да развлачи време у недоглед а хрватско издајство и забијање ножа у леђа у случају Хитлерове инвазије на Краљевину је Берлину био и главни адут у преговорима са Београдом.

Сам кнез Павле, као и политички естаблишмент Краљевине, се тог пролећа могао једино ослонити на евентуалну конкретну и брзу помоћ Велике Британије која јесте у том тренутку губила рат али га није још увек изгубила а у односу на Трећи Рајх је имала далеко веће економске и људске ресурсе узимајући у обзир британско прекоморско колонијално царство (још увек највеће на свету). Треба узети у обзир и фактор САД-а које су као „Нови Израел“ лебделе као Дамоклов мач изнад Хитлеровог врата. Међутим, Краљевини је била потребна конкретна и брза војна помоћ како би одбијањем потписивања савезништва са фирером евентуално одвратила аустријског каплара од напада на Југославију. Кнез Павле је иначе био задрти англофил и по образовању и по манирима. Стицао се утисак да би кнез пре абдицирао него окренуо Британији леђа а и сам Хитлер га је држао за британску марионету на Балкану. Британски Краљ Џорџ Шести му је био рођак што је наравно учвршћивало савезништво са Гордим Албионом. Ипак, баш у то критично време за опстанак Југославије Албион је морао да коначно открије своје право лице и показао Србима да није уопште Горд већ пре свега Перфидан што је на крају и једног британског трабанта кнеза Павла отерало у Хитлерово наручје.

Поред фактора издаје (тј. крајње подмуклог забијања ножа у леђа) Хрвата морало се у случају Хитлеровог напада на Југославију (тј. непотписивања приступа Тројном пакту) озбиљно водити рачуна и о комунистичкој петој колони у земљи обзиром да су нацисти и комунисти од 23. августа 1939. г. (када је потписан Рибентроп-Молотовљев споразум) били не само пријатељи већ и директни савезници. С тога је у децембру 1940. г. генерал Милан Недић, министар војни, припремио наредбу о отварању шест концентрационих логора за комунисте на разним местима у Србији у случају потребе како би се бар један петоколонашки нож отупео уколико Краљевина реши да се супротстави Хитлеру. У том контексту је и Недићев предлог да град и луку Солун заузме војска Краљевине Југославије пре него што у њега уђу италијански војници након Мусолинијеве агресије на Грчку новембра 1940. г. Уколико се изгуби Солун евентуална британска војна помоћ Југославији пред Хитлерову инвазију би била немогућа. Испоставило се да ова предострожност није била потребна јер су Грци успешно ратовали против Италијана (чак су ушли и у Албанију из које је италијанска инвазија на Грчку и почела) али је са друге стране и било каква помоћ Британаца Југославији изостала. Што се тиче Недићевог плана о концлагерима за комунисте, он је убрзо био откривен од стране комунистичке кртице у редовима владе. Радило се о младом официру Живадину Симићу који је службовао у Министарству рата. Он је предао препис овог документа на две странице једном њему непознатом „врло важном другу“ за кога је тек касније установио да је био загорски металац. Препис документа је убрзо од стране комуниста умножен и раздељен по Београду од куће до куће тако да се план о резерватизацији црвене пете колоне није могао спровести. Катастрофалне последице Симићевог кртичарења и издајства су Срби у националном смислу убрзо осетили на својој кожи како за време тако и након рата (па све до данас). Тако је поред Винстона Черчила и Живорад Симић постао српски гробар а ово издајство није могао да исправи ни Дража Михаиловић.

За Хитлера је, иначе, било од круцијалне важности да пре напада на СССР реши питање Југославије и Грчке верујући да Велика Британија која му је објавила рат неће склопити мир све док постоји Совјетски Савез у Хитлеровој залеђини без обзира на споразум између Москве и Берлина за који је Лондон држао да је неискрен, ровит и изнуђен силом спољнополитичких (не)прилика. Међутим, за „Барбаросу“ је Рајху било потребно да има пацификован Балкан а једине још непоуздане државе на Балкану су биле Југославија са Србима као традиционалним немачким непријатељима и Грчка у коју се Мусолини самоиницијативно неспретно упетљао као освету за Хитлеров аншлус Аустрије за који није био обавештен од Берлина. Убрзо се испоставило да се Дуче не може сам извући из грчке салате. Британска војска је у континенталној Европи успешно још увек ратовала само у Грчкој тако да би војно-политичка елиминација Грчке и Југославије, као потенцијалног британског савезника, крајње дестимулативно деловала на Лондон. Стога је Хитлер пребацио у Бугарску седам својих дивизија а од кнеза Павла је тражио да му дозволи прелаз шест дивизија преко Југославије на грчки фронт. До коначног „очи у очи“ расплета ситуације са Југославијом је дошло 1. марта 1941. г. када је кнез Павле био принуђен да лично посети фирера у његовом омиљеном летовалишту Берхтесгардену. Том приликом у крајње неугодном разговору за кнеза било му је речено да ће, након избацивања британских снага из Грчке, Немачка на лето напасти СССР и уништити бољшевизам. Оно што је до сада југословенска (и комунистичка и емигрантска) историографија углавном прећуткивала свесно или не је Хитлерова принципијелна понуда кнезу Павлу да неко из куће Карађорђевића након слома бољшевизма постане руски цар.

Наравно да је немачки диктатор циљао управо на кнеза Павла коме је мандат регента истицао 6. септембра те 1941. г. (јер је тада краљевић Петар Други пунио 18 година, тј. постајао пунолетан и пуноправан Краљ Југославије).

Међутим, да се не би стекао погрешан утисак мора се напоменути да ова Хитлерова „царска“ понуда није круцијално утицала на одлуку кнеза Павла и регентске владе Краљевине Југославије да коначно и невољно приступи Тројном пакту 25. марта 1941. г. јер је то питање већ било решено од стране Перфидног Албиона. Поред чињенице да је сама понуда била више имагинарна него реална и то од човека који још рат на Истоку није ни започео и то без претходног завршетка рата на Западу, седење на руском царском престолу уз наци-немачки патронат и не би било баш неко уживање а о моралној страни овог чина и да не говоримо. Оно што је коначно преломило кнеза Павла се звало “realpolitik”. Наиме, кнез као ревносни британски клијент у Југославији се прво обратио својим менторима, тј. британским дипломатским круговима у Београду и Лондону апелујући на помоћ и заштиту. Оно што су Британци тада понудили Југославији, фактички Србима, се може написати само једном речју – ШИПАК! (и то велики) уз дипломатско продавање „муда за бубреге“. Наиме, нису нудили ама баш никакву војну помоћ, нити у људству нити у техници и материјалу (за разлику од грчког случаја) а тражили су од Југославије све – да се војно максимално ангажује у директном рату против Трећег Рајха (од кога су и сами Британци губили рат а од Хитлеровог Вермахта годину дана раније побегли преко Денкерка као попишани) уз „обећање лудом радовање“ да ће Југословени након евентуалне победе Перфидног Албиона бити и адекватно награђени. Дакле, требало је искрварити за Албион „до последње капи српске крви“ (јер се од Бечких коњушара и Пештанских кочијаша могао за време рата очекивати само нож у леђа тако да се реално могло рачунати само на „радо иде Србин у војнике“) а некаква награда би дошла након потенцијалне победе и то нејасно каква и да ли уопште адекватна. Како је Албион започео рат видело се добро на пољском примеру: уочи напада Немачке на Пољску британски војни стручњаци су обилазили пољске одбрамбене ровове са питањем „А где вам је артиљерија?“ Пољаци су одговарали „Ми то вас питамо“.

 photo 27 mart 1941.jpg

Уз историјско, не тако давно, искуство из Првог светског рата како су Британци као формални „савезници“ помагали, тј. одмагали, Србију и српску војску, а имајући од Хитлера конкретну понуду услова под којима Краљевина приступа Тројном пакту неодлазак у Беч 25. марта би значило национално и државно самоубиство. Сам кнез Павле се уочи преговора са Хитлером плашио да ће Лондон арогантно захтевати од Југославије и формалну јавну декларацију о пријатељству са Британијом што би сигурно додатно иритирало фирера а Краљевини не би донело ништа добро. Поред тога, конкретна британска помоћ није била чак ни на хоризонту а са Немачком је Југославија имала заједничку границу након аншлуса Аустрије 1938. г. Како ће се Хрвати и комунисти борити против Немачке било је свима јасно уз опаску да је и по питању наоружања и по питању опреме Југославија била апсолутно неспремна за рат и против далеко слабијег противника а не Немачке која је пре мање од годину дана прегазила Француску (мај−јуни 1940. г.). Дакле, Британци су гурајући Југославију у рат рачунали искључиво и само на српског војника који је на фронту против немачке Луфтвафе и панцер дивизија Вермахта (које су парадирале Шанзелизеом и испод Тријумфалне капије у Паризу) морао да издржи што дуже и то све до коначне погибије. Винстон Черчил је 12. јануара 1941. г. то јасно ставио до знања кнезу Павлу преко британског посланика у Београду који је регента известио да за Лондон југословенска неутралност више није довољна. Разлика између Хитлерових и Черчилових захтева Југославији је сходно томе била огромна: каплар је тражио само неутралност и споразум о ненападању док је томпус-џентлмен захтевао (српску) крв. Какве су биле шансе Југославије у рату са Немачком изложио је јасно и гласно нови министар војни генерал Пешић (антинемачки настројен чији су избор поздравили Британци) на седници Крунског савета (извршни комитет владе) 6. марта 1941. г. Том приликом је генерал рекао да ће у случају рата Немци брзо заузети читав север земље са Београдом, Загребом и Љубљаном па би се у том случају војска Краљевине морала повући у херцегбосанске планине где би могла да издржи без довољног оружја, муниције и хране до шест недеља пре коначне капитулације. Сходно оваквом стању ствари, сутрадан 7. марта је премијер Драгиша Цветковић немачком посланику у Београду уручио следеће захтеве Југославије (верујући да су југословенски захтеви ишли даље од онога што је Хитлер био спреман у том тренутку да прихвати) пре потписивања приступа Тројном пакту (исте оне које је и кнез Павле тражио од фирера 1. марта):

• Поштоваће се политички суверенитет и територијални интегритет Краљевине Југославије.
• Од Краљевине Југославије се неће тражити војна помоћ нити пролаз или транспорт трупа кроз земљу за време трајања рата.
• Интерес Краљевине Југославије за слободан излаз на Егејско море ће се узети у обзир приликом политичке реорганизације Европе након рата.
Оно што су коначно потписали Рибентроп и Цветковић у хотелу Белведер у Бечу 25. марта 1941. г. се може сматрати максималним дипломатским успехом фактички српске дипломатије у вртлогу Другог светског рата. Оно што је немачка страна потписала (а принео на потпис Иво Андрић) било је управо оно што су кнез и премијер и тражили од Берлина надајући се да такве захтеве Хитлер неће прихватити па би се тако преговарачки процес и даље продужавао како би се добило време:
• „Поводом данашњег приступања Југославије Тројном пакту немачка влада потврђује своју одлуку да поштује суверенитет и територијални интегритет Југославије без икаквог временског ограничења“,
• „…владе Сила Осовине неће током овог рата од Југославије тражити да дозволи транспорт трупа преко југословенске државе или кроз њену територију“, и
• „Италија и Немачка уверавају владу Југославије да у вези са војном ситуацијом оне не желе да упућују било какве захтеве за војну помоћ“.

Немци, међутим, нису испунили само један захтев Београда: ставка друга (о транзиту) је морала да остане тајном па је југословенске новине нису ни објавиле. Берлин је тражио тајност ове ставке да не би разбеснео Софију, Букурешт и Будимпешту јер Бугарска, Румунија и Мађарска овако велику привилегију као Краљевина Југославија нису имале. Једини који нису били задовољни оваквим развојем ситуације су наравно били Британци јер су једино они били реални губитници. Стога се по већ унапред разрађеним резервним плановима Перфидног Албиона приступило реализацији варијанте државног удара, тј. војног пуча, у Београду како би се на власт довели крајње послушни британски трабанти слично као што су Немци урадили са Лењином 1917. г. кога су послали из Швајцарске за Петроград да преузме власт и збаци превратничку Привремену владу (у којој је Александар Керенски био други председник, јул−новембар 1917) а која није хтела да потпише сепаратни мир са Другим Рајхом. Главни британски марионета који је организовао пуч у Београду у ноћи 26./27. марта је био бригадни генерал југословенског ратног ваздухопловства Боривоје Мирковић. Демонстрације од 27. марта су биле апсолутно спонтане јер је народ мислио да се стварно ради о издаји (обзиром да нису све тачке споразума објављене јавности и обзиром да се неосновано надао британској помоћи) тако да о послератној титиостичкој пропаганди да су демонстрације организовали комунисти нема ни говора из два разлога:

• Снага, утицај и број комуниста су били мали да би анимирали велику масу демонстраната.
• Стаљинова директива свим КП у Европи након споразума са Хитлером 1939. г. је била јасна и обавезујућа: стриктно се прекидају све антинемачке активности.

Није тешко закључити и да је паљење немачке заставе на згради Туристичког уреда Немачке у Београду била добро смишљена провокација неког Мирковићевог бритиш-трабанта како би се дао јасан изговор Хитлеру да нападне Југославију. Шта ће бити након напада на Југославију и пораза краљевске војске добро су знали сви водећи српски политичари – комадање земље са стварањем велике геноцидне хрватске државе у којој ће се Срби убијати са слашћу и машћу разним „србосјецима“, маљевима и камама а Перфидни Албион ће и даље слати „обећања лудом радовања“ уз осионе захтеве да се издржи до последње капи (туђе) крви. Сву перфидност Гордог Албиона ће за време рата 1941.–1945. г. у свом пуном смислу осетити управо Срби и њихов једини национални заштитник Равногорски покрет а Београђани (и још неки други) ће морати и 1944. г. да беже у бежанију али овог пута од англоамеричких штука.

„Мајчино те отровало млеко кад имао вере у Енглезе!“

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић
www.sotirovic.eu
vladislav@sotirovic.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015

2015-03-29

Објављено на: http://www.pogledi.rs/kako-je-kraljevina-jugoslavija-uvucena-u-rat-1941/

Објављено на: http://www.koreni.rs/majcino-te-otrovalo-mleko-kad-imao-vere-u-engleze/

 photo 27-mart.jpg 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
Сажетак: Циљ овог текста је да изврши критичку анализу „Случаја Рачак“ из јануара 1999. г. на основу досада познатог фактографског стања. Важност и актуелност ове тематике је велика обзиром да је овај случај послужио америчкој администрацији и НАТО званичницима да дају ултиматум властима у Београду да са Косова и Метохије (КосМет) повуку све војне и полицијске снаге државе Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ), а ову јужну провинцију Србије препусте на управу снагама НАТО пакта што је практично значило да се од Србије захтевало одрицање од дела своје државне територије па чак и своје независности. Обзиром да је овај ултимативни захтев Вашингтона и Брисела одбијен за време „преговора“ (у ултимативној форми) у замку Рамбује (Француска) западна војна алијанса је директном војном агресијом на Србију и Црну Гору од 24. марта до 9. јуна 1999. г. коначно успела да натера државне органе Србије и СРЈ на потписивање фактичке капитулације у виду ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ponovo se oglasio istoričar Selimović
Istoričar i profesor Salih Selimović vrstan je poznavalac tema vezanih za srpsko-muslimanske odnose i probleme koji su se „provlačili“ kroz našu, ne mnogo srećnu, balkansku prošlost. Muslimani nikada nisu postali Turci jer su sačuvali svoj maternji jezik, staru tradiciju i uvek su znali svoje poreklo, kaže istoričar i profesor Salih Selimović za nedeljnik Pečat, pojašnjavajući uzroke istorijskog razdora Srba muslimanske veroispovesti i Srba pravoslavaca. Objašnjavajući pitanje porekla današnjih muslimana u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, KiM, pitanje njihovih korena, ukazujući i na suštinu i prirodu viševekovne nesloge Srba i muslimana, jednog istog naroda različitih vera, na početku razgovora, on kaže: „Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi ‚hteli‘, reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Од рехабилитације ка деидеологизацији
Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године? Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија, Хрватска и Европска Унија
Процес проширења Европске Уније (ЕУ) на истоку Старог континента се наставља и након 1. јула 2013. г. када је за сада последња (28.-ма) пуноправна чланица овог клуба постала Република Хрватска. “Велика мотка” Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ тренутно имају Црна Гора, Србија (без Косова и Метохије - КосМет), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија што ће рећи да је Балкан са Малом Азијом (мост између Европе и Азије) следећи регион тајмиран за Еуро-интеграције. Сходно томе, 24. априла текуће године се у Србији одржавају ванредни парламентарни избори како би се про-унионистичка и про-НАТО-овска владајућа пречанско-динариодска СНС (анти-Србијанска назадна странка) дефинитивно учврстила на власти са апсолутном већином у Народној скупштини и тако коначно у наредном четворогодишњем мандату угурала Србију прво у НАТО па онда (вероватно након још једних избора) и у ЕУ. Управо предизборно потписан споразум владајуће коалиције са НАТО пактом о фактичкој војно-политичкој окупацији Србије од стране западне алијансе је уједно ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ко је ко међу Србима?
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида. У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
ЕУ врши огроман притисак на Србију, приморавајући је да уводи санкције против Русије, и доводи у реалну опасност ступање у ЕУ, чему су Срби тежили последњих 15 година, одлучивши се на озбиљне уступке за земљу, сматра руководилац Центра за проучавање савремене Балканске кризе Института за славистику РАН, академик Српске Академије наука и уметности Јелена Гускова. Европски комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу Јоханес Хан уочи посете Београду изјавио је у интервјуу за београдски лист Вечерње новости да је Србија дужна да увде санкције против Русије ако жели да ступи у ЕУ. Притисак на Србију се стално врши, и мада је она све време вршила озбиљне уступке како би ступила у ЕУ, притисак ће се наставити. Данас се исти покушај притиска врши на Русију, систем санкција је из исте приче, али са нама је теже разговарати, ми смо јачи, а са Србијом је лако, зато је у тој ситауцији подршка ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Брозова Југословенска армија (касније Југословенска народна армија) са својим врховним командантом након завршетка рата у лето 1945. г. са немачко-нацистичким шлемовима: наставак колаборације са нацизмом и након завршетка рата
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Права истина о Европској унији
Желите ли да живите у земљи у којој парламент не доноси законе, а председника не бира народ? Желите ли да Република Србија приступи федералној диктаторској супердржави и финансира Енглеску? Погледајте кратак преглед невероватних чињеница о Европској унији од којих многе сигурно нећете никада чути на главним српским телевизијама ни прочитати у српским новинама. Готово су сви тзв. Очеви Европе, од краја Првог светског рата на овамо, заступали идеју о Европи као о савезној држави (насупрот Де Головој идеји о Европи као заједници суверених држава), али се план федерализације спроводио полако, корак по корак: од јединственог тржишта за угаљ и челик, економске заједнице и уније па до потпуне федерализације Европе (успостављене Лисабонским уговором како се назива Устав Европе). Данас је ЕУ у пуном смислу савезна држава. Закони ЕУ су изнад закона држава чланица. И врло су опсежни: устав ЕУ има 170. 000 страница. Сви досад издани Службени листови ЕУ, у којима Унија штампа своје ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Одмазда и терор у Београду
Dr Srđan Cvetković | 12. новембар 2015. 17:52 Успостављање народне власти пратио је бруталан обрачун са носиоцима културног и политичког живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора. Ликвидације су обављане у највећој тајности Недићевог официра и квислинге спроводе на стрељање у Београду Наставци Суочавање са заблудама Друга фаза револуције Одмазда и терор у Београду Грех мањине платила већина Шпијуни Озне на сваком кораку И знање немачког било је грех Озна је успевала да све дозна Озна тужи, суди и стреља Грађански сталеж на удару Ликвидације глумаца и новинара СРБИЈА и њени градови, као центар колаборације, легло "буржоазије и народних непријатеља", као носилац "великосрпског хегемонизма", били су посебно на мети револуционарних снага. У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду међу становништвом, мешала су се двојака осећања - страх и еуфорија. Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA. Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka. Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu. Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat! Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac. U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno. „Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Мржња према земљи слободе
Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. “Политика” већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст “Аустрија је гурнула Словене на Србију” у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију: “Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију.” Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их и данас. Одмах после првих ратних операција у Србији је настало опште разочарање у “браћу” преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разуме суров и нељудски однос Хрвата, муслимана и Словенаца према цивилном становништву. Пола године касније, тачније 20. јануара 1915. године у листу “Пијемонт”, из пера Душана С. Николајевића, пише: “У ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат. Ако смо Срби, сад се сва историја мора срушити, јер наступа ново доба… као што је увек кад се промени власт. Одакле долазимо, ко смо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања на која одговора нема, изузев у тражењу одговора. Ко смо, одакле смо, куда идемо? И шта је историја, осим сазнања да више видимо зато што стојимо на раменима оних који су живели пре нас? И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш јер смо га позајмили од предака, и да га дугујемо потомцима. Вековима већ градимо кућу „на стази слонова“ и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Ако се Запад и надао да је сан о „великој Албанији“ само сан, онда изгледа долази време да се суочи с кошмарном јавом. Амбасадор Велике Британије у Приштини Рори О′Конел, искрено се, како рече, забринуо да „уједињење Косова и Албаније — звучи као претња“. Па немогуће да Запад заиста годинама мисли да је прича о „великој Албанији“ само мит који се преноси са колена на колено. © Sputnik/ Бранкица Ристић Aлбанац у Приштини са заставом Дарданије (Илирске државе која се простирала на територији данашњег Косова, јужне Србије, Македоније и Албаније) Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Некажњено убијање српског народа
Душан Марић: НИКО КАО СРБИ ДАНАС НЕ РАЗУМЕ ФРАНЦУЗЕ By РЕПОРТЕР on 14. новембар 2015. ИСЛАМСКИ, АЛИ И ФРАНЦУСКИ, АМЕРИЧКИ, НЕМАЧКИ, ЕНГЛЕСКИ…. ТЕРОРИСТИ ВЕЋ 25 ГОДИНА НЕКАЖЊЕНО УБИЈАЈУ СРПСКИ НАРОД Пише: Душан Марић Нико Французе овог 14. новембра 2015. године не разуме боље од Срба. Јер оно што су Французи од терориста доживели 13. новембра Срби од терориста доживљавају већ 25 година. Французи су с времена на време жртве исламских терориста. Срби су дуже од две деценије жртва исламских и француских терориста. Удружених са терористима из САД, Немачке, Енглеске, Холандије, Италије, Канаде, Белгије, Канаде, Аустралије…. Исламски терористи који данас, 2015. године, по Блиском истоку одсецају главе невиним људима су још 1994. године на Црном врху између Теслића и Тешња ритуално одсецали главе заробљеним српским војницима. У јесен 1995. и пролеће 1996. године Републици Српској испоручено је неколико десетина обезглављених тела припадника ВРС из Србца, Прњавора и других делова БиХ који су у јесен 1995. године ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
*Ponovo se oglasio istoričar Selimović
Други део Истина “Стрељања Историје”
*Од рехабилитације ка деидеологизацији
*Србија, Хрватска и Европска Унија
*Ко је ко међу Србима?
*ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Права истина о Европској унији
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
“Краља Перу на бандеру”
*Одмазда и терор у Београду
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
*Мржња према земљи слободе
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
*Некажњено убијање српског народа

Share

  • The Ambiguity: The Case Of Democracy

  • Categories: Историја, Политика, Србија, Шумадија

    Tags: HAARP, Heroine, Hrvati, Hrvatska, Karađorđe, Kosovo, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Sloveni, Srbi, Srbija, Ukraine, zakonik, Југославија, Београд, Британија, Србија, Черчил

  • ГЛАСНИК ОВСИШТА: “Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941: ‘Мајчино те отровало млеко кад имао вере у Енглезе!’?”