*Када је стварно рођен Тито?

Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако:

  1. Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,… била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора.
  2. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да овакве личности имају највећег утицаја на најшире грађанске масе за које је требало да буде неприкосновени идол и „највећи син“. Обични и додирљиви људи о којима се све зна никада не постају идолима нити култне личности зашта се овај загорски металац здушно борио све до краја живота.
  3. Аутобиографским изношењем праве истине о свом сопственом животу и раду би засигурно пре свега шокирао и разочарао његове најверније саборце – пречанско-ијекавске Србе са којима је заједно и освојио власт у Београду и Србији у јесен 1944. г., а након тога и у остатку Југославије. Ово пре свега зато што је његов политички рад превасходно био антисрпски и великохрватски, а пречанске Србе је за те своје политичке циљеве једноставно брутално искористио направивши од њих невиђене марионете које су му послужиле да коначно реализује политику Ватикана и његове миљенице и заштитнице Аустро-Угарске чији је Броз био каплар у Првом светском рату, али и верни солдат и након њеног нестанка са политичке карте Европе крајем 1918. г. Познато је да само неурачунљиви људи секу грану на којој седе, а то Јосип Броз сигурно није био.

Ова свеколика мистичност у вези са личношћу Јосипа Броза се може пратити од његових биолошких почетака па све до саме смрти и вероватно лажне сахране у „Кући цвећа“ на београдском Дедињу.[1] Када је тачно рођен, па чак и где, је остало неразјашњено до краја и дан данас након више од сто година, а да је сахрањен на Дедињу 1980. г. нема никаквих доказа нити сведока. Његово мртво тело није фотографисано, ако пак и јесте та фотографија до сада није угледала светло дана што је крајње зачуђујуће обзиром да би за такву објављену фотографију неко зарадио „дебеле“ новце. Врло је вероватно да се у ковчегу у „Кући цвећа“ налази зрак или према неким индицијама песак уместо мртвога Броза који је опет вероватно покопан у Ватикану, мада има показатеља да је сахрањен или у (родној?) Пољској или у (родном?) Бечу, што ипак није тема овог истраживачког рада. У сваком случају, највећи број светских државника, а који су присуствовали његовој медијској сахрани, је вероватно остао изигран као и десетине хиљада грађана бивше Југославије који су у мимоходу одавали последњу почаст свом маршалу и „највећем сину свих наших народа и народности“.

Датум рођења уставно-доживотног (из 1974. г.) председника СФРЈ је у његовој приватној држави утврђен административним путем и као такав јавно обележаван и слављен у виду тзв. „Дана младости“ када је читава земља са свим својим народима и народностима морала да се савија, игра и пева пред својим доживотним председником. Јосип Броз је за сада једини владар у читавој светској повесници који је натерао читаву једну земљу и нацију од 23 милиона становника да му више од половине календарске године пред централну свечаност на стадиону ЈНА носи штафетну палицу која му се свечано уручивала 25. маја уз директне ТВ преносе. Међутим, овај „штафетни“ чин је имао пре свега своју веома јаку симболику обзиром да је требало да представља једногодишњи завет пастве са Богом. За разлику од неких других народа у светској повесници који су се свом Богу заветовали једанпут или два пута (Стари и Нови тестамент), Југословени су склапали тестамент са својим Господом и господарем сваке календарске године и то на дан његовог административног рођења.

У вези са датумом рођења југословенског „највећег сина“, државне власти СФРЈ су изабрале 25. мај након 1944. г., тј. тзв. немачког „Десанта на Дрвар“ који је наводно био изведен на Титов рођендан како би му се славље покварило, а Јосип Броз је, такође наводно, био главна немачка мета, тј. циљни објекат ове операције („Коњићев скок“). Међутим, добро упућени повесничари данас добро знају да је главни циљ ове падобранско-десантне операције немачког Вермахта био хватање не Тита већ сина Винстона Черчила – Ралфа, који је тада био у Титовом штабу.[2] Поред Рандолфа са Титом је тади био и делегат генерала Д. Ајзенхауера Роберт Крофорд.[3] У сваком случају, оваква част од једне Немачке и Немаца се не одбацује тако олако што ни Броз није урадио па је тако након 1944. г. у читавој Југославији 25. мај прослављан као Брозов рођендан. Међутим, као што данас засигурно знамо да главна мета немачких падобранаца у Дрвару није био Броз већ Черчилов рођени син Ралф који је боравио тада код Броза (који му је можда био и брат по оцу уколико је Брозов отац био Винстон Черчил по једној варијанти),[4] тако данас засигурно знамо и то да Броз није био рођен 25. маја већ највероватније 7. маја/свибња и то 1892. г., дакле једну календарску годину пре генерала Драгољуба Драже Михаиловића.

До сада, према нашем истраживању, најверодостојнији документ који изричито говори о датуму и месту рођења (првог?) Јосипа Броза Тита јесте Крсни лист Јосипа Броза издат од стране Загребачке надбискупије у Независној Држави Хрватској.[5] У овом документу јасно стоји да се Јосип Броз родио године 1892., месеца свибња (маја), дана седмога, а да је крштен сутрадан 8. свибња. Вероисповест му је била римокатоличка, био је законити син Фрање Броза (Хрват, примедба В.Б.С.) и Марије Јаворшек (Словеначкиња, примедба В.Б.С.), а место рођења/пребивалишта Кумровец, село у Загорју у жупи свете Блажене Дјевице Марије у Тухељу. Кумови на крштењу су му били Павао Јурић са женом Францом, а крстио га је Јурај Чвек, управник жупе. Крсни лист је издат у Тухељу дана 24., месеца свибња, године 1945. Овај документ, потписан од стране извесног Ст. Лончарића, чува се у Архиву Југославије у Београду.[6]

Крсни лист Јосипа Броза Тита је наравно исписан латиничним графемама и чува се у његовој личној архиви у Архиву Југославије (Лични фонд Јосипа Броза Тита – ЛФ ЈБТ). Међутим, пада одмах у очи да је Крсни лист издат 24. маја 1945. г., дакле читавих девет дана након формалног нестанка усташке Независне (Неовисне) Државе Хрватске (НДХ) и наводног партизанског ослобођења Хрватске од стране усташке тираније. Једном речју, чак и након пропасти НДХ бар црквени органи Ватикана су могли да слободно издају своја званична документа са ознакама Независне Државе Хрватске, а да за то вероватно нико није одговарао пред Брозовим преким револуционарним судовима. Не може се ни замислити да је неки световни или црквени орган у Србији издао неки свој званични документ крајем маја 1945. г. са заглављем нпр. Недићеве Србије или Југословенске Краљевске Војске у Отаџбини! У сваком случају, назив државе у којој је издат Крсни лист (Nezavisna Država Hrvatska) у левом заглављу обрасца је прецртан, а изнад њега је написано руком и мастилом Federalna Hrvatska. Ипак, ни овај назив није био тачан јер Хрватска није никада била федерална (тј. никада се није састојала из федералних области), већ је то била de facto само Србија у оквирима Брозове Југославије, а која је била растурена на три дела која ни до данас нису поново скупљена. Када су Срби након Другог светског рата тражили да се њима да федерална област о оквиру Хрватске по угледу на Шиптаре на Косову и Метохији или на Мађаре у Војводини, Броз о томе није хтео ни да започне разговор, а камоли да почне да размишља у том правцу. Чак је и један Моша Пијаде био избачен из Брозовог кабинета на Дедињу када се усудио да ово спомене Брозу једном приликом 1945. г.

Овде бисмо се осврнули и на фактографско стање повесне науке која све скупа износи до сада читавих петнаест могућих датума Брозовог рођења, а који се распињу у лепези од 5. марта 1892. г. до неког непознатог дана у години 1894.[7] Међутим, поента је у томе да је већину ових датума сам Јосип Броз саопштавао или спомињао у разним интервјуима па чак и сам уносио руком у нека документа.[8] Тако је, нпр., (други?) Броз у својој биографији коју је писао као поверљиви документ за Коминтерну у Москви 1935. г. и на основу које је између осталог нешто касније и постављен на место генералног секретара КПЈ у истој тој Москви, написао као годину свог рођења прво 1892. да би је потом преправио у 1893.[9] Ово вероватно стога, као што смо то већ горе и споменули, како би се око његове личности формирао недокучиви мит преко кога се улази у бесмртну легенду након физичке смрти.

Broz sa JNA 1945Јосип Броз Тито са официрима ЈА 1945. г. (тада је ЈА носила немачке нацистичке шлемове)

Формално гледано, административни проблем Брозовог рођења у политичко-државничке сврхе је коначно решио сам Броз 1952. г. у својој аутобиографији која је написана за амерички магазин Life у сарадњи са Владимиром Дедијером који је тада радио као званични пропагандни агент КПЈ на Западу у циљу улепшавања имиџа ове партије и њеног генералног секретара. Овом приликом се Броз определио за датум 25. мај 1892. г. као и да се родио у „хрватском селу Кумровец које лежи у крају по имену Загорје (земља иза гора)“.[10] Ово је, иначе, било време када је Броз читаву Југославију (Титославију, примедба В. Б. С.) дефинитивно увлачио у западну интересну сферу укључујући и НАТО пакт па је западним медијима било важно да својој јавности што детаљније представе овог (незахвалног) пребега из Стаљиновог табора. Ипак, како пише његов званични биограф Владимир Дедијер, већ следеће године је Броз њему лично изјавио да је рођен 7. маја 1892. г.[11] управо онако како и стоји у његовом Крсном листу. Очигледно је да се сам Броз једноставно поигравао са околином у вези са својим датумом рођења, као што ће то касније радити и са много озбиљнијим стварима политичке природе, а да му престо буде увек осигуран обзиром да је већ пре Стаљинове смрти (1953. г.) постао западни штићеник.

Постоји и званично партијско објашњење за фиксирање датума рођења Јосипа Броза Тита за фамозни 25. мај 1892. г. Наводно, тај датум је уведен за време рата од стране стаљиновог обавештајца при КПЈ Ивана Крајачића и шефа комсомола КПЈ Иве Лоле Рибара који су били уверени да се Броз тада стварно и родио обзиром да су пронашли тај датум у једном војном документу аустроугарске војске у којој је Броз служио (на ратиштима Србије и Русије). Броз се тада са овим датумом и сагласио па пошто је тај датум већ „ушао у традицију“ у круговима КПЈ није касније желео да га мења чак ни тада када је чувени вајар Антун Аугустинчић (вајао бисте и поглавника Анта Павелића и маршала Јосипа Броза Тита) установио на основу већ наведеног Крсног листа Јосипа Броза да му је стварни датум рођења био не 25. већ 7. мај 1892. г. Овај прави датум Брозовог рођења су касније утврдили и његови званични биографи Винтерхалтер и Дедијер,[12] али се званични датум Брозовог рођења од 1952. г. није мењао тако да их је Тито имао два: прави (7. мај 1892. г.) и административни (25. мај 1892. г.).

Ево шта стоји о овом проблему у једној од званичних југословенских хронологија револуционарне делатности „друга Тита“:

„1892. 7 maj. U Kumrovcu (Hrvatsko zagorje) rodio se Josip Broz. (Datum Titovog rodjenja u izvesnim dokumentima različito je zapisan: 5, 6. i 12. mart; 1, 7. i 25. maj. Tokom narodnooslobodilačkog rata pojedini Titovi saborci počeli su 25. maj obeležavati kao Titov rodjendan. Posle oslobodjenja taj dan se slavi kao dan Titovog rodjenja i kao Dan mladosti).[13]

Са Јосипом Брозом поред датума рођења постоје и одређене нејасноће и око самога имена и презимена, као и званичног надимка. Тачно је да му као име и презиме стоји Јосип Броз у већини званично издатих докумената; међутим постоји и већи број оних, издатих у Југославији или иностранству, у којима се он нешто другачије и зове и презива. И овде је као и у претходном случају са датумом (укључујући и годину) рођења основни проблем тај што је многа документа у којима се другачије и зове и презива Тито попуњавао и потписивао сам. Тако су му имена поред Јосип била и Јозеф, Јосеф, Јосиф и Иван, а презимена поред Броз и Брозовић и Брос.[14] У многим документима, новинама и сличним изворима стоји само „друг Тито“ или само „Тито“ без правог имена и презимена.[15] Што се тиче овог његовог најпознатијег надимка, поуздано се зна да га је, бар према архивским документима, по први пут користио 1934. г. иако је сам Броз и у овом случају био контрадикторан. Броз је у неколико наврата тврдио и домаћим и страним новинарима и повесничарима да је тај надимак најобичније и често хрватско име и да нема никаквог посебног значења. Међутим, и тада и данас је познато да ово име или презиме није било и није ни сада обично и често у Хрвата већ напротив веома ретко. У сваком случају оваква мистичност око његовог и имена и презимена и надимка и датума рођења је самом Брозу итекако ишла на руку јер се на тај начин о овом аустроугарском каплару и самопроглашеном маршалу само ширио мит и тако га учвршћивао на власти преко култа личности којег је сам развијао и неговао.

Остаје и могућност да је постојање већег броја датума Брозовог рођења која је сам наводио део смишљене конспиративне тактике да се заметне траг својим прогонитељима и непријатељима, али како то истиче Владимир Адамовић:

„Мислим да је Броз од ране младости желео да око себе и свог рођења, лутања по Европи и интимног живота, створи мистерију, знајући да је један од основних атрибута ауторитета, уз супериорност и доминацију, мистичност. Вероватно да се већ тада спремао за харизматског вођу. А њега мора да обавија тајанственост. Касније, када је могао све своје датуме рођења да исправи, он то није урадио. Сматрао је да је боље да мало збуни своје следбенике и да ни они не буду сигурни у то ко је он заправо.

Мистичност, тајанственост и необичност – основне су особине харизматског вође. На тај начин он се издиже изнад својих следбеника. То је први степеник који води дивинизацији. Уколико је живот вођен без мистерије његов ауторитет знатно губи на снази.“[16]

На крају бисмо изнели и мишљења оних који су били са њим у додиру и знали много више о њему него што се то можда на први поглед да очекивати. Једни су тврдили да је пољски Јеврејин и да је и сахрањен у Пољској, други да је Рус (Дража Михаиловић је тврдио 1941. г. да Тито говори хрватски са јасним руским нагласком), трећи да је био Јеврејин из Одесе (Молотов), четврти да је био Немац из Русије или пак Мађар, Чех, Италијан[17]… Ипак, једну од најсензационалнијих варијанти о Брозовом пореклу је она да је он бечки Јеврејин, да му је мајка била служавка Марија, а отац Јеврејин Самуел Мајер код кога је Марија радила. Дакле по овој варијанти Броз би се родио у Бечу, а тамо је можда и сахрањен. На ову могућност указује и Џаспер Ридли, аутор једне од многих Брозових биографија, иако сам много у ову причу не верује. Наиме, Ридли износи да се говорило да је Броз рођен у Бечу, а да се његов Родни лист још увек налази у Бечком државном архиву. Према овој варијанти, оригинални загорски Броз је погинуо на Карпатима против Руса 1915. г. (претходно је ратовао у Србији), а потврду о његовој смрти, тј. погибији, је аустријска влада предала (другом или трећем) Јосипу Брозу када је овај био председник Југославије за неку противуслугу коју је Тито урадио Аустријанцима. Ова потврда о смрти (правога) Броза 1915. г. је нађена у фиоци његовог радног стола након смрти (лажног) Броза 1980. г. и склоњена у тајни архив Министарства одбране СФРЈ у Београду.[18] Међутим, Ридли овде не наводи и круцијалну ствар у вези са Брозовим случајем на Карпатском ратишту 1915. г. Он износи чињеницу да га је у једној борби 22. марта један Козак коњаник тешко ранио пробивши му леђа испод леве руке дугим копљем које је за мало промашило срце, али је Броз остао тешко рањен изгубивши свест и једва преживевши овај случај.[19] Ако је ово тачно, а већина Брозових биографа се слаже да јесте, ова рана на његовом телу је морала да буде трајни и јасно видљиви ожиљак до краја живота исто као и наводна рана на руци од немачког метка или шрапнела на Сутјесци 1943. г. Међутим, ни на једној од многобројних „летњих“ Брозових фотографија (нпр. оних са Бриона, итд. на којима је наг до појаса) се не виде никакви ожиљци нити од козачког копља из 1915. г., нити од немачког метка или шрапнела из 1943. г. Ово прво јер је можда и стварно прави Броз замењен од стране Коминтерне лажним Брозом (што је била честа и уобичајена комунистичка пракса у Москви у то време), а ово друго јер никада није ни био рањен на Сутјесци, а дотична „ратна“ фотографија са левом руком у завоју је највероватније настала након рата из чисто пропагандно-политичких разлога (наводно, једини врховни командант из Другог светског рата који је био рањен (9. јуна 1943. г.)):

U šumi Milinklade (u dolini reke Hrčevke) ranjen je vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito, prilikom bombardovawa od strane nemačkih aviona. Tom prilikom poginuo je šef Vojne misije Velike Britanije pri VŠ NOV i POJ kapetan inž. Bil Stjuart i pratilac Vrhovnog komandanta Djuro Vujović Španac, a nešto kasnije podlegao je ranama komandant 4. proleterske NOU brigade Vasilije Djurović Vako“.[20]

Тито је тако без тачно утврђеног датума рођења започео и до краја водио један пре свега мистериозни живот којег је на тајанствени начин и завршио обзиром да је највероватније сахрањен у ноћи након своје телевизијске и званичне сахране по дану на Дедињу, само се још увек не зна и где (логично би било у Ватикану).

Остаје ипак чињеница да тај Јосип Броз Тито који је владао својом Југославијом, и то као средњевековни монарх, скоро четири десетлећа није никада говорио течним матерњим језиком за некога ко се издавао да је рођен у Хрватском Загорју (кајкавштина), тј. на просторима Југославије. Ова чињеница можда и није пресудна, али је свакако битна за реконструкцију „живота и дела“ (другог или трећег) Јосипа Броза Тита. Оно што ипак јесте не само пресудно, већ пре свега најпресудније, за ову реконструкцију јесте чињеница да је Јосип Броз Тито био пре свега и изнад свега задрти србомрзац.

 

IMG_20150917_115923

Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

 

© Vladislav B. Sotirovic 2015

____________________________________________

НАПОМЕНЕ:

[1] Овде је од врло битног питања колико је уствари Јосипа Броза било на политичкој сцени бивше Југославије. Врло је вероватно да сигурно није био један Јосип Броз већ највероватније три. О овом проблему видети више у: Vladan Dinić, Tito (ni)je Tito. Konačna istina, Beograd: Novmark, 2013.

[2] Постоји до сада недоказана хипотеза да су Ралф и Броз били браћа по оцу Черчилу па је стога Винстон Ралфа и послао код Броза у Босну 1944. г. У сваком случају, релевантних доказа за ову хипотезу за сада нема, али ипак остаје до данас неразјашњена чињеница зашто је Черчил послао сина Ралфа у Југославију код Тита где је релативно лако могао да погине или буде заробљен што се умало и десило у Дрвару 25. маја 1944. г. У случају немачког заробљавања Черчиловог сина у Југославији (или било где другде) велико је питање када и како би се завршио Други светски рат у Европи.

[3] Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I deo, Beograd: Laguna, 2013, str. 252.

[4] Те 1892. г. када се највероватније родио Тито, Винстон Черчил је имао 22 године. Те и следеће 1893. г. поред Јосипа Броза родили су се и Дража Михаиловић, Иво Андрић, Мирослав Крлежа и Милош Црњански.

[5] Овај документ је издат на основу оригинала Status animarum (“Стање душа”) римокатоличке жупе у Тухељу, у Хрватском Загорју (Архив Југославије, 516, МГ 2958).

[6] Архив Југославије, 838, ЛФ ЈБТ III-1/1.

[7] Видети нпр.: Архив Југославије, 838, ЛФ III/11, кутија 8; Архив Југославије, 837, КПР IV-5б/50; Владимир Дедијер, Јосип Броз Тито – прилози за биографију, Београд, 1953, стр. 22−23; Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 2, Beograd: 1984, str. 204; ibid., tom 3, str. 180; Јосип Броз, Аутобиографска казивања, први том, Београд: Народна књига, 1982.

[8] Перо Симић, Тито. Феномен 20. века, Београд: Службени гласник−Сведоци епохе, 2011 (Треће допуњено издање), стр. 13.

[9] Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-277-21/1.

[10] Life, New York, April 21st, 1952.

[11] Владимир Дедијер, Јосип Броз Тито – прилози за биографију, Београд, 1953, стр. 22.

[12] Vilko Vinterhalter, Životnom stazom Josipa Broza, Beograd, 1968, str. 50−51; Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, tom 2, Rijeka−Zagreb, 1981, str. 137.

[13] Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978, str. 9.

[14] Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-277-21/1; Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 1, Beograd: 1984, str. 166; ibid., tom 3, str. 183.

[15] Видети нпр. у: Borba, 6. 12. 1942; Архив Југославије, 730, АВНОЈ 1944/62; Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-74-601; Архив Југославије, 791, ЦК КПЈ – КИ, 1943/50.

[16] Владимир Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела, Београд: Informatika, 2008, стр. 451.

[17] Италијански лист Ђенте је објавио један чланак маја 1980. г. након Брозове смрти да је овај био Италијан родом из Трента.

[18] Jasper Ridley, Tito. Biografija, Zagreb: Prometej, 2000, str. 48.

[19] Jasper Ridley, Tito. Biografija, Zagreb: Prometej, 2000, str. 73−74.

[20] Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978, str. 72.

Tito na frontu u SrbijiЈосип Броз Тито (крајње лево лежи са пушком) као аустроугарски војник злогласне 42. хрватске домобранске Вражје дивизије на положају у Западној Србији 1914. г.

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, изузев ретких преживелих и родбине несрећника који су тамо скончали од усташке руке! Пријатељи, родбина и потомци покланих Срба тек након пада комунизма почели слободно да посјећују места на којима су страдали њихови најближи, историчар Зоран Пејашиновић ипак истиче да је погрешно у комунистичкој репресији тражити искључивог кривца за недостојно обележавање локација на којима је извршен геноцид над српским народом. Кривица за такав однос у највећој мери лежи у нама самима. Нажалост, показало се да Срби, за разлику од неких других народа, немају културу сећања на своје жртве. До пре неколико година о злочину који је почињен у Гаравицама чак ни на интернету нисте могли скоро ништа да пронађете, а слична ситуација је била и са Шушњаром. На маузолеју на острву Видо, које је највећа гробница Срба страдалих у Првом светском рату, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Колаборација Брозових партизана са усташама: Једна аутентична фотографија
Источна Босна 1942. г.: Руковање Брозовог партизана са усташом Анта Павелића. Типичан доказ о круцијалној, систематској, свеобухватној и планској колаборацији два Хрвата и њихових војски на просторима усташке Неовисне Државе Хрватске у току читавог Другог светског рата. Сарадња се односила искључиво против Југословенске Војске у Отаџбини под командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића Расправљајте на нашој Твитер страници! Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*”Песма о Хрватима” Јована Дучића
"Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде" Јован Дучић Чувени српски песник, прозни писац и дипломата, херцеговачки Требињанин, Јован Дучић, поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их. Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа. Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
Ако из Срема, преко окупиране Српске Крајине, кренете пут Винковаца, на самом уласку у град наићи ћете на таблу која вас обавештава о градовима пријатељима. Хрвати су педантни, рекли би неки Срби, о свему мисле, ништа не препуштају случају. Све им је уредно. Улице нису прљаве као наше, травњаци су покошени, а трговци услужни. Једном речју, могу нам бити „узор“ у свему. А да ли је баш тако?    Поред наведеног обавештења, преко читаве табле је исписано велико латинично слово „У“ са „крижом“ у врху, које вас такође обавештава о једној битној чињеници: „Нисте добродошли, ако сте Србин!“ То вас, наравно, неће ни најмање изненадити, јер је мржња према Србима одавно постала уобичајени, саставни део хрватског фолклора. И не само фолклора већ пожељна, суштинска, карактерна одредница сваког „свесног домољуба“.  Отићи ћете у град, обавити послове због којих сте дошли, уколико су ти послови у неким државним установама службеници ће вам, кад је то ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први део Истина “Стрељања Историје”
Први део Истина “Стрељања Историје”: “Почињена зла која захтевамо да се прокуну и казне била су толико умишљена, толико натопљена мржњом, толико разорна, да цивилизација неће опстати ако та зла буду занемарена и поновљена.” (“The wrongs which we seek to condemn and punish have been so calculated, so malignant, and so devastating, that civilization cannot tolerate their being igored, because it cannot survive their being repeated.”) Према овом часном и одговорном цивилизацијском захтеву за Идеале Победе Другог светског рата Роберта Џексона (Robert H. Jackson), истражног судије Нирнбершког трибунала (Nuremberg prosecutor) на процесу Нацистима 1945, и блиском сараднику америчког председника Хари Трумана – у односу на Равноправност Права сваког народа да слободно битише у Правди и Праведности послератне цивилизације; и у односу на легитимитет Истине и Историјске Истине Другог светског рата; и поготово у односу на мржњу према Праву Српског Народа на постојање и живи као Нација у сопственој држави – јесте почињена најгрознија издаја ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата…
Када се помене кољачки нагон Хрвата, сви ће одмах да помисле на усташе и НДХ, али мало ће њих да зна како је тај злочиначки менталитет много старији од усташа. Ова дивљаштва о којима ће сада бити реч се тотално поклапају са усташким кољачким менталитетом (и на жалост данас су већ скоро пали у заборав), једина разлика јесте што су се десила 300 година пре усташког покрета. У тридесетогодишњем рату (1618-1648) између католика и протестаната, на католичкој страни под водством Хабсбуршког цара су се борили многи (Мађари, Пољаци, Италијани, итд), али Немци су тада од свих њих једне посебно упамтили Хрвате. Европа је још у првој половини 17.-ог столећа сковала крилатицу-проклетницу која гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Овај срамни белег за читаву једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег рата 1618.-1648. г. који се водио између европских католика и протестаната (фактички европски Југ против европског Севера). Овај верски рат се ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!
Београд и већи градови у Србији посути су необележеним масовним гробницама, пуних костију невиних жртава комунистичког терора с краја Другог светског рата. Запањујућа је сличност са злочином у Сребреници, почињеним 50 година касније. Недавна пресуда првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу поново је отворила питање злочина у Сребреници, који су починиле снаге под командом генерала Ратка Младића, официра некадашње Југословенске народне армије, а последње три године каријере и Војске Републике Српске. Дрљави, амерички, пристрасни и какав год Хашки трибунал ипак је осудио већину налогодаваца и неке непосредне извршиоце тог стравичног злочина, гробови убијених су обележени и подигнут им је споменик. Догађаји из јула 1995. године углавном су истражени, злочин је кажњен, а кривци су у затвору. Подсетило ме то на сличан, али по броју жртава, много тежи злочин, који се широм Србије догодио пола века раније, а за који нико до данас није одговарао и сва је прилика да се то неће ни догодити, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
Leto tek što je počinjalo. Ondašnje novine su objavile da je bilo prijatnih 25 stepeni. Bio je pijačni dan, pa je stanovništvo iz okolnih sela požurilo da u gradu proda šta može. I đaci su baš tada dolazili da preuzmu knjižice. Raspust tek što je počeo. Nemačka okupacija se tog 5. juna 1941. godine u Smederevu nije naročito osećala. Naravno, tu i tamo, videli su se nemački vojnici, ali se narod slobodno kretao, trgovalo se i radilo, pa je i život nekako išao dalje. Samo dan pre, u gradu je gostovala pozorišna trupa iz Novog Sada. A onda se začula eksplozija iz pravca tvrđave, jednog od simbola Smedereva koji se nalazi u centru grada. Dan kada se dogodilo nezamislivo Smederevska tvrđava pre katastrofe sa naslaganom municijom i vojnom opremom, Foto: Wikipedia Posle kapitulacije Jugoslavije, Nemci su odredili Smederevo kao mesto na kome će se skladištiti sva zarobljena oprema, oružje, municija i benzin. U gradu je ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte! Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog puta pre ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стравични злочини комуниста у Србији
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине, јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
*Предлог за нови споменик знаном јунаку на Калемегдану
*Колаборација Брозових партизана са усташама: Једна аутентична фотографија
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
*”Песма о Хрватима” Јована Дучића
*Победа која је задивила свет
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
Први део Истина “Стрељања Историје”
*Истина о Вражјој дивизији
*Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата…
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
*Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
*Стравични злочини комуниста у Србији
*Рехабилитација истине

Share