Језиви српски мук – случај Мартиновић

Тог шестог „предреволуционарнодемократског“ септембра историјске 2000 те године објављена је вест да је преминуо Ђорђе Мартиновић, мученик са Косова. Најстрашнији пример икада забележен у историји. Не само по бруталности којом је арнаутска дивљачка дружина исти починила. Он носи страшан печат језиве српске ћутње, нанешене неправде несрећнику Србину, кукавичлук и олошки плашт српских кадрова у црвеној камарили потчињеној задриглом Станету Доланцу. И срамоту државе Србије- ако дотична више и зна шта је то срамота. То ћутање и данас траје. Нико и не спомиње несрећног Ђорђа из Гњилана. Ни док се кези у бриселским чампрасдиванима, ни док дронови који носе заставу велике Албаније лете изнад српске престонице, ни када Еди Рама усред те исте престонице тврди да је прича са Косовом завршена. Исти плашт,исте кукавице . Само сада сакривене и умивене по европски. А ове 2015 тачно је тридесет година од оног првог маја 1985 године, када је Ђорђе кренуо на своју њиву и петнаест година од када се упокојио и нашао свој небески мир. И сада мирна његова душа можда лебди изнад распетог и несрећног Космета. Гледа попаљене манастире и прославе арнаутске независне државе на чијем су челу продавци људских органа и хероина. Није Ђорђе једин симбол српског страдалаштва и распећа. Има их безброј бројаних а никада не избојаних,али је његов усуд персонификација свих тих несрећа. И зато је Ђорђе тај симбол изникао из сопственог мученичког тела узвишен до највиших висина. Он нема улицу у Београду, он своју људску правду никада није остварио у сопственој држави . Али је васкрасао као такав. Понижаван и физички и душевно. Први јавни терористички напад   догодио се у ноћи 16.марта 1981 године када је група тероиста тада називаних контрареволуцијом запалила конак Пећке патријашије, престонице српских патријарха (до тада је углавном чињено подмукло,уценама,паљењем сена и сечом шуме као и данас у Бујановцу и Прешеву када је убијен српски полицајац). Те кобне мартовске ноћи подметнут је пожар у поткровље конака Патријашије. На три места у размаку од десет метара. У конаку се налазило тридесет монахиња и стари јеромонах. Уз велике муке монахиње су спасиле старовековне књиге, неколико икона и голи живот. Све друго, одаје патријарха, радионице,сестринске собе изгорело је потпуно. Према неким сведочењима ватрогасна пећка екипа је каснила,потом дошла са празним цистернама за воду. Пожар се сам угасио тињајући до дубоко у ноћ. Тада се сматрало да је то најгоре што се могло догодити. Показало се да има и од горег горе. Нико није одговарао за овај злочин као ни данас. И тада се водило рачуна да се другови из покрајине не увреде.

Четири године касније за Ђорђа почиње девети круг пакла. Припремљен од другова са врха савезне државе и сем већ споменутог изопаченог Доланца, све самих српских кадрова. Наиме тог злокобног дана око 13 часова Ђорђе је кренуо на своју њиву. Сачекали су га арнаутски олоши (како је сам сведочио њих тројица, а према неким верзијама познаваоци тадашњих прилика тврде да су у питању били сестрићи Синана Хасанија тадашњег председника Председништва СФРЈ ,дакле председника Југославије) и мучки га набили на колац, на који су претходно ставили пивску флашу и гурнули је у дебело црево и то доњи део ( тзв. данце). Крвав и измучен успео је да дође до гњиланске болнице. Послат је у Приштину где су му операцију извршила три доктора. Вест је брзином светлости доспела у јавност. Саопштено ј е да је напад на националној основи и да је истрага у току. Ђорђа је у болници посетио Новак Ивановић начелник Дома Јна у Гњилану при чему је једва живог Маартиновића убеђивао да да изјаву да је сам себе повредио. Прича се окренула наглавачке. Ђорђа премештају на ВМА где се обавља још једна тешка операција. Али, почиње и операција Станета Доланца и државне службе. Писац Миодраг Булатовић лежао је на ВМА у исто време када је Ђорђе оперисан. Он сведочи о малтретирању којем је овај невољник био изложен свакодневно. Булатовић каже: “Видео сам како два полицајца, тешко повређеног Ђорђа,држећи га испод мишке одводе у другу собу,док су му се ноге вукле по ходнику јер од несносних болова није могао да хода. Ђорђу је прећено да ће бити избачен кроз прозор зграде ВМА. Новак Ивановић начелник дома ЈНА изјавио је да му је сам Мартиновић признао да се сам повредио. Ханума комунистичког шљама и милог саговорника Вука Драшковића у студијима Херцег Босне, Азема Власија позната као Надира Власи у то време дописник хрватског Вјесника, баца измишљену Мартиновићеву изјаву у етар. На сцену ступа љигавко Стане Доланц и у студију Радио телевизије Љубљана објављује са циничним осмехом на лицу, које понајмање личи на људко „ да је Мартиновић сам себи нанео повреде и да је истрага завршена“ а затим кезећи се саопштава да је Ђорђе „први српски самурај који је извршио харикири“. Настаје салва смеха у студију. Савезна скупштина је осам пута водила расправу о овом случају и пребацила је на Скупштину Србије која је опет пребацује на покрајинску јер је она надлежна по Уставу. Случај се захуктава те Петар Грачанин, народни хеој тражи такође да се случај затвори. Ислеђивање полумртвог Мартиновића на ВМА одобрио је тадашњи начелник ове институције Владимир Војводић док његов заменик, касније адмирал у хрватској војсци , Срђан Крстинић тражи да се Мартиновић избаци са ВМА. У овом подухвату му несебично помаже генерал Никола Љубичић. Тек по оглашавању интелектуалаца и новинара и објављивања њиховог текста „Истина набијена на колац“, овај случај добија размере страшног суда. Мартиновић под притиском одлази са Косова и настањује се у селу Читлук код Крушевца. Добица Ћосић јавно апелује на Душана Чкребића (аутора књиге о Кочи Поповићу) председника Председништва Србије и Бранка Мамулу да се случај потанко истражи. Одговора нема. Огавни полицијски извештај констатује да се „Мартиновић упустио у неку врсту хомосексуалног акта те сам себи нанео повреде. И то тако што је колац забио у земљу,на њеха ставио флашу а затим сео на њу. Флаша се поломила и распрснути делови су се зарили у утробу. Чувени сликар Мића Поповић приведен је у просторије Службе и саслушаван сатима јер је по објављивању вести у САНУ организовао изложбу „Распеће Ђорђа Мартиновића“.Изложба је прекинута.

kosovo nije na prodaju

Аутор приведен. Мартиновић је већ тада отишао са Косова, а доктор Зоран Кривокапић сазнаје да постоки могућност операције у Лондону чиме би се Мартиновићу омогућило да више не користи кесу коју би морао да носи док је жив. За операцију је неопходно 12.000 долара. Помажу добри људи и дијаспора. Док српски доктори тврде да до самоповређивања никако није могло доћи као и то да су злочин извршиле најмање три особе што потврђује и светки познат доктор Хали, који ће Матиновића оперисати успешно, суперсупер експертизу врши љубљански доктор Јанез Малчински и доноси суд да је самоповређивање апсолутно могуће. Спремала се независност бивше аустроугарске покрајине Словеније. Прилику је ваљало искористити. Када је видео став доктора Холија Малчински шаље претње оптужујући човека који је извршио операцију да се меша у унутрашње ствари СФРЈ. Суђење за овај злочин почело је тек 1987 године и трајало је пуне три године. Пресуда је донешена,али о злочину није било ни речи. Наиме адвокат Ђорђа Матиновића поднео је тужбу против СФРЈ. Пресуда се састојала у томе да је држава спор изгубила и да Мартиновићу мора исплатити 120.000 марака за нанесену душевну и физичку патњу. О срамоти нанешеној овом човеку од стране тадашњих функционера и лекара ни речи. Требало је запушити уста Мартиновићима. Наравно новац никада није исплаћен. И по распаду СФРЈ то је спречио Зоран Соколовић,који је после промена 2000 те извршио самоубиство. Мартиновићи су се обраћали и Народној канцеларији и Борису Тадићу. Службеник Народне канцеларије записао је да је њима начињена велика неправда и да живе у великој беди. Од овог извештаја није било вајде.

На почетку НАТО агресије Ђорђу су мобилисана сва три сина и два унука. Послати су на Косово. Часно су бранили Србију,часније него она њих . Преживели су,срећом, и другу косовску голготу. Покренули су и нови процес, али је из суда дошао одговор да нема основа. Можда би исплата износа из пресуде олакшала државну касу за пар милиона. Боље на време спречити. О голготи Ђорђа Мартиновића,српског сељака из Гњилана на Косову снимљена су два филма и написане три књиге.

На државној телевизији филмови су били ЗАБРАЊЕНИ од свих директора РТСа; Душана Митевића, Ратомира Вица, Милорада Вучелића, Александра Црквењакова, Александра Тијанића(пореклом са Косова) и Бојане Лекић уреднице БК телевизије чији су власници такође пореклом са Косова, надалеко позната браћа Карић. Истина о Ђорђу Мартиновићу и данас је забрањена. Као и филмови. Јер на европској телевизији није упутно приказати судбину малог човека, заправо већег од свих нас. А сви можемо постати Ђорђе. Вјечнаја памјат. Почивај у миру.

Д.И.

Kosovo Albanians photo
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито је сакрио истину о Јасеновцу
КАДА је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ у саставу: др Здравко Марић, Вида Бродар, Атон Погачник и др Србољуб Живановић, септембра 1964. завршила прву фазу испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини са друге стране Саве од логора Јасеновац, уплашили смо се бројева до којих смо дошли. На стратиштима дуж реке, у масовним гробницама које су се простирале на дужини 12,5 километара и ширини 4,5, сложили смо се недвосмислено да ту лежи више стотина хиљада зверски убијених људи - 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома! У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. Прве анализе узрока смрти сведочиле су да је око 20 одсто њих у гроб отишло живо. Овако данас, са горчином у гласу, говори за "Новости" академик Србољуб Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртава у Јасеновцу и председник Међународне комисије ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ko je Vojislav Šešelj?
Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. g. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za "Omladinske novine". Na pitanje "šta je po nacionalnosti?", Šešelj je odgovorio: "Jugosloven". Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član “Hrvatskog sociološkog društva” i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član “Hrvatskog sociološkog društva”. Početkom 1988. g. u porti manastira Ljubostinja, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i još neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu. On to do tada nije znao. U junu 1990. g. Šešelj formira takozvani “Srpski četnički pokret”. Kao "četnički vojvoda", a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujić, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. g., između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj "vojvodski". Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkuzantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочином против геноцида
Након избора новог председника САД мултимилијардера Доналда Трампа хрватска страна поново захуктава хрватско-српске односе плашећи се просрпске политике новоизабраног председника. Наравно, у оваквим и сличним околностима постоји неписано златно правило борбе против непријатељске стране, а које гласи - напад је најбоља одбрана. Стога одређене националистичке структуре у Липој њиној заговарају покретање нове (ревизионистичке) тужбе проив Србије за наводно изазивање рата против Хрватске 1991. г. као и њену окупацију и почињен геноцид на њеној територији иако је то питање пре неколико година, бар засада, званично решено од стране надлежних међународних органа на штету Хрватске. У доњем тексту би да се потсетимо на тај повесни догађај и дамо неке наше примедбе и оцене истог обзиром да се овде у суштини ради, или би бар тако требало да буде, о пребијању повесних рачуна Хрвата и Срба. Повампирена усташија у Туђмановој обновљеној ендехазији 1990.-их г. Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
Албански теоретичари тврде да би њихов пројект могао бити остварен за мање од седам година, јер, како су истакли у својим анализама, „ослабљена Европа неће имати снаге ни војне моћи да се одупре албанским захтевима, па нама тако остаје само да чекамо и будемо стрпљиви“. Ако се Запад и надао да је сан о „великој Албанији“ само сан, онда изгледа долази време да се суочи с кошмарном јавом. Амбасадор Велике Британије у Приштини Рори О′Конел, искрено се, како рече, забринуо да „уједињење Косова и Албаније — звучи као претња“. Па немогуће да Запад заиста годинама мисли да је прича о „великој Албанији“ само мит који се преноси са колена на колено. © Sputnik/ Бранкица Ристић Aлбанац у Приштини са заставом Дарданије (Илирске државе која се простирала на територији данашњег Косова, јужне Србије, Македоније и Албаније) Европа, или бар њен већи део, није схватила да је признавањем једностране независности Косова 2008. године, заправо, започела прва фаза реализације овог политичког циља албанске нације. Почетак друге фазе, ма ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Када је стварно рођен Тито?
Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако: Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,... била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine. Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici. Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta. Dokument za arhiv SANU Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku. - Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Само месец дана након званичне рехабилитације врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) и министра војног у влади проф. Београдског универзитета Слободана Јовановића – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, од стране државно-судских органа Републике Србије, у јуну месецу 2015. г. се појавила новопечена књига у форми монографије dr Dušana Stupara, Draža: Istina o četnicima: Ravnogorsko četništvo 1941−1945., Beograd: Vukotić medija−НИП Зрењанин (384 стр.) на латиничном алфабету. Књига се, бар у Београду у Кнез Михаиловој, налазила на ударном месту у излозима књижара које су је продавале како би одмах пролазницима запала за око. Књига на први поглед привлачи радозналост пролазника како својим насловом, обзиром да један просечни грађанин Србије (поготово Србин), очекује да прочита праву истину о „четницима“ Драже Михаиловића након вишедеценијског комунистичког мрака над овом круцијалном темом савремене повести југословенских народа и народности, тако и фотографијом самога Драже Михаиловића на насловној страни књиге. Цена књиге је приступачна (500 рсд), а квалитет ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Да се Власи не досете
Ова изрека стара је у српској писаној речи више од 200 година Потиче још од почетка Првог српског устанка када је, негде почетком 1805 године, српска делегација упућена у Цариград на преговоре са Турцима. Циљ је био постизање признања Србији извесног степена самоуправе од стране турског султана. Срби свесни да велике силе (посебно Аустрија) не подржавају неки озбиљнији развој српске аутономије те да могу ове српске намере лако осујетити, како би те силе заварали формулисали су поред правих, и лажне циљеве. „Лажне циљеве“ су наводно требали  да изнесу преко посредника, влашког кнеза Александра за кога се знало да је подмитљив и непоуздан. Али да се „Власи не досете“ послата је и лажна делегација у Букурешт док је права делегација уз дискретну сагласност и подршку Русије отпутовала за Цариград. Тако су врло успешни зачеци српске дипломатије остали упамћени само по изреци „Да се Власи не досете“ али која, како се може ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фукара: Колекција фотографија
Винстон Черчил. Британска фукара која је у току Другог светског рата на власт у Србији и Југославији довела словеначко-хрватску багру од Јосипа Броза Тита и његове пречанске партизане. Черчил је по жељи Броза мучки и бесомучно бомбардовао Србију у пролеће и јесен 1944. г. како би аустроугарски каплар лекше освојио Србију. Черчил је из дна душе мрзео и Србе и Србију још од времена Првог светског рата   Аустроугарски каплар из Хрватског Загорја за говорницом Првог конгреса УСАОЈ-а у босанском Бихаћу, 27. децембра 1942. г. на територији Независне државе Хрватске коју су му као "слободну" уступиле усташе Анте Павелића. Иза говорнице се налази карта Југославије на којој су означене тзв. "ослобођене" територије од стране његових партизана. Јасно је да Броз није имао скоро никакву подршку у Србији него само преко Дрине на усташкој територији где је од режима у Загребу и добијао "слободне" територије на којима је проглашавао "Совјетске републике" Самопроглашени маршал ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру. Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е! Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду. Младог ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Зашто је за једне херојско, а за друге погрдно име Шиптар?
Ово је тајна која се крије иза имена нашег јужног суседа а због чега је реч Шиптар за једне херојско име, а за друге увреда изненадићете се и сами. Ћиптари (Фото: Јутјуб) Премда постоји спорење око тога колико дуго Срби и Албанци живе једни поред других, нема никаквог спора око тога да је у питању врло дуги временски период. У свести обичног човека никакву улогу не игра да ли је у питању хиљаду година, или милион година, када нам и пуких 200 година колико нас дели од Карађорђа делује као вечност. Упркос томе, упркос чињеници да мислимо да их познајемо јако добро, они су за нас и даље мистерија. Оно што мислимо да знамо ограничено је на наше национално искуство и на наш угао гледања који се махом не поклапа са њиховим, а оно што не знамо (рецимо, где су били и шта су радили пре 11. века) нам даје за право ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Брозова Југословенска армија (касније Југословенска народна армија) са својим врховним командантом након завршетка рата у лето 1945. г. са немачко-нацистичким шлемовима: наставак колаборације са нацизмом и након завршетка рата
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
*Беч не признаје злочине у Србији
Развојни пут Вука Шнајдера
*Рехабилитација истине
*Тито је сакрио истину о Јасеновцу
*Ko je Vojislav Šešelj?
Злочином против геноцида
Буђење Запада у кошмару „велике Албаније“
*Када је стварно рођен Тито?
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
*Да се Власи не досете
*Фукара: Колекција фотографија
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Зашто је за једне херојско, а за друге погрдно име Шиптар?
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Share