Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета

Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од заједничке државе већ био далеко одмакао и да га је фактички било немогуће зауставити што се убрзо показало као тачним. Брозов основни политички циљ – припрема државе за њено растурање по републичким и покрајинским међашким линијама убрзо након његове смрти је почела да се и стварно реализује за мање од годину дана након сахране самопрокламованог маршала, а случај убиства Данила Милинчића је био једна од првих епизода у овом процесу.

Кључне речи: Косово, Метохија, тероризам, Југославија, Велика Шипнија, Шиптари, Срби

 Пролог

Четири године након јула 1995. (како каже спикер на почетку филма) Четврти канал британске националне телевизије ББЦ (BBC Canal Four) је направио и приказао документарни филм о Сребреници под насловом “Плач из гроба“ (“Cry from the Grave”). Овај документарни филм је у трајању од једног часа и 44 минута, а почиње и врти се око злосрећне судбине једне од сребреничких мајки које су изгубиле синове или/и мужеве јула 1995. г. након уласка Војске Републике Српске у овај источнобосански градић. Мајка Салиха Османовић тугује за својим синовима и супругом док се истовремено из њихових неидентификованих гробова наводно одзвања плач који може да чује вероватно само британско либерално-демократско ухо. Један од синова мајке Салихе је погинуо од “четничке” гранате неколико дана пре “ослобођења” Сребренице од стране генерала Ратка Младића, а други син Нермин заједно са Салихиним супругом Рамом је “нестао” након 11. јула 1995. г. када су “четници” ушли у Сребреницу. То је укратко фабула овог британског документарног филма у коме се само кроз маглу (и у трајању од само 25 секунди) спомињу крвави пирови муслиманских бојовника Насера Орића у околини Сребренице од пре 11. јула 1995. г., али се не чује ни један једини гробни плач закланих Срба из Братунца или Кравице.[1]

Самодрежа у сенци Сребренице

Случај Сребренице из јула 1995. г. је америчкој администрацији у то време, по речима првог и тадашњег америчког амбасадора у Загребу − Питера Галбрајта, послужио као директан повод (читај изговор) за давање зеленог светла Туђмановом режиму у Загребу да изврши етничко чишћење на простору Републике Српске Крајине[2] која је након тзв. војно-редарствене операције “Олуја” са почетка августа месеца 1995. г. и ликвидирана као држава, а њена територија реинтегрисана у састав Броз-Туђманове Велике Хрватске. Остаје нејасно зашто по тој истој логици та иста америчка администрација није одобрила Младићево ослобађање Сребренице након покоља у неколико таласа више од 3.200 српских цивила у њеној околини од стране муслиманског крвника Насера Орића и његових џихад-бојовника у периоду 1992. г.−1995. г.[3] Морамо се на овом месту потсетити и на чињеницу да је на европском тлу тада била основана и функционисала прва Исламска Држава и то на просторима Алијине Босне и Херцеговине, док се као друга европска Исламска Држава јавља она Хашима Тачија на КосМету од средине 1999. г. Чињеница остаје да је блискоисточна Исламска Држава (ISIL, ISIS, Daesh) основана читаве две деценије након свог босанскохерцеговачког оригинала и узора. Све три наведене Исламске Државе (две на Балкану и једна на Блиском истоку) су биле и остале сунитске.[4]

Не улазећи овом приликом у случај Сребреница, Братунац, Кравица, Поточари… из 1992. г.−1995. г.[5] скренули бисмо пажњу британској националној телевизији на (бар) један хронолошко старији плач-јаук и то са Косова и Метохије, а то је јаук Српкиње Данице, мајке Данила Милинчића, још од 2. јуна 1982. г. – дакле читавих 13 година пре лелека и плача муслиманске мајке Салихе Османовић и то у време када нико није знао ни за Аркана, ни за Шешеља, ни за Младића, ни за Караџића (Радована) нити за Милошевића (ниједан од споменутих није рођен у Србији).

Косово и Метохија 2. јуна 1982. г. У оквиру редовних сезонских пољских радова на њиви се налазе 22-шњи син Данило Милинчић и његова мајка Даница из села Самодреже код Вучитрна. Село Самодрежа ће, иначе, остати у вечно неизбрисивој српској националној самосвести јер је у локалној цркви српска војска пред Косовски бој 15./28. јуна 1389. г. примила причешће, без обзира што је та иста црква данас претворена од стране локалних Шиптара у јавни WC и ђубришни отпад.[6] Тог 2. јуна 1982. г. (четири године пре фамозног “Меморандума САНУ”) Данило је уочио стоку суседа Шиптара на својој сопственој њиви и замолио шиптарског чобана да истера стоку са туђег имања (за овакве својинске прекршаје се у Европи плаћају дебеле новчане казне). Међутим, оно што се након ове рационалне молбе догађа је у ствари права слика (не)прилика на титоистичком КосМету: чобанинов отац, сусед Мухамед (Мујо) Ферати са синовцем и сестрићем долази сав бесан на место догађања и заједно са сином чобанином физички се обрачунавају са Данилом. Дакле четири на једног. У исти тај мах неколицина других Шиптара мирно посматра обрачун без видљиве намере да интервенишу и спрече најгоре. Четворица већ споменутих Шиптара без већих физичких потешкоћа успевају да баце на земљу Данила Милинчића коме у помоћ притрчава једина заинтересована и вољна страна да помогне – рођена мајка Даница. У сценарију најбољих америчких вестерн филмова са Гари Купером и Џон Вејном отац Мујо Ферат вади револвер и устрељује Данила у мајчином наручју рањавајући при том и саму мајку Даницу у раме. Оно што следи након овог неравноправног обрачуна код “О.К. корала” на КосМету је локална варијанта вестернизације Балкана из 19.-ог столећа: док мајка Даница јауче над умореним сином убица Шиптар гласно понавља суштину авнојевског КосМета и остатка СФРЈ: ”Кукај, српску ти мајку јебем. Ово није српска земља, већ Енвера Хоџе. Ја имам још десет мушких глава у кући!“[7]

Демографија и тероризам у служби политике

Ова Фератова реченица је у ствари констатација тадашњег реалног стања на КосМету али и сажетак читаве политичке филозофије сецесионизма и стварања Велике Шипније од стране шиптарских екстремиста. Наиме, радило се конкретно о шиптарској демографској експанзији на КосМету као најбитнијег предуслова за политичку експлозију и основе за коначно решење “Српског питања” физичким уништавањем или прогонима косметских Срба али и свих оних који нису Шиптари што ће се десити након окупације НАТО пакта Косова и Метохије у јуну 1999. г. Ова демографска експлозија Шиптара је јасно била у добро смишљеној и од стране косметских шиптарских власти јасно заштићеној и подржаваној функцији “дијаспорског типа национализма”[8] заснованог на политици високог и неприродног наталитета како би се спорна територија коначно присвојила на “природан” и “легитиман” начин. Познато је да се број Шиптара на КосМету рапидно повећавао у раздобљу након Другог светског рата и то тако брзо да су косметски Шиптари фактички имали највећи природни прираштај у читавој Европи. Овакав прираштај шиптарског становништва КосМета свакако није у основи био “природан” већ пре свега чисто политички.

Праву слику “братствојединственичког” КосМета Боре и Рамиза након Брионског пленума 1966. г. упечатљиво осликава управо сам случај Мује Ферата који је те 1982. г. у тренутку вршења гнусног криминалног акта над Данилом Милинчићем имао 40 година, али је већ тада, иако у пуној радној снази, здрав и прав, био у регуларно добијеној пензији од стране титоистичке СФРЈ. По ком основу је пензионисан вероватно није јасно ни Фадиљу Хоџи, али остаје чињеница да је био из емигрантске породице из Албаније (исто као и сам Фадиљ Хоџа). Дакле, шиптарски емигрант из друге државе (Албаније) који се населио у суседној држави ради бољег живота још у првој емигрантској генерацији са пиштољем у руци упереног у староседелачку фамилију врши насилну трансформацију власничких односа и то у туђој држави! Замислите сличну ситуацију да неки турски гастарбајтер из неког села у централној Малој Азији убије власника земље етничког Немца у Баварској, а његовој мајци на њеном рођеном имању са пиштољем у руци каже да та земља није немачка већ турска (тј. да припада земљи Кемала Ататурка)!

Јужна Косовска Митровица 2015 новембар

Чињеница ипак остаје да пресвојинизација власничких тапија на КосМету почиње још пре Брионског пленума, а доказ за то је зла судбина оца убијеног Данила Милинчића који је исто тако мучки убијен када му је син био беба године 1960-те (дакле, шест година пре Брионског пленума). Од тада на породицу Милинчић се врше константни притисци од стране суседа Шиптара да им се прода земља или ће са ње бити истерани кад-тад (што се на крају и десило). На жалост, овај случај српске породице Милинчић је само врх леденог брега шиптарског терора и тероризма у Титославији на повесном и етнографском српском Косову и Метохији.[9]

Титославија у функцији Велике Шипније

Након убиства Данила Милинчића 2. јуна 1982. г. на сцену ступа спровођење авнојевске политике ”Слаба Србија – јака Југославија“ (а најјаче Словенија и Хрватска) исто као и у нешто каснијем случају са Ђорђем Мартиновићем коме су Шиптари угурали пивску боцу (с данцетом нагоре) у дебело црево на његовој рођеној њиви на КосМету.

У случају Данила Милинчића јавни тужилац је званично оквалификовао Данилово убиство као “убиство из непријатељских побуда према СФРЈ, извршено и из непријатељских и ниских побуда са умишљајем”. Дакле, након оваквог званичног става јавног тужиоца у једној нормално-правној држави се да очекивати да ће и судски и полицијски органи реаговати у складу са изнетим закључком јавног тужиоца. Међутим, обзиром да на КосМету одавно влада верификовани закон Дивљег запада Шиптара Леке Дукађина[10] легализован Уставом из 1974. г. (када је само легализовано de facto стање живљења и иживљавања шиптарских фисова по неписаним традиционалним обичајима још од пре Брионског пленума), и обзиром да ова само формално покрајина Републике Србије, а у ствари саставни део суседне (Велике) Шипније Енвера Хоџе (на шта је скренуо пажњу и Мујо Ферат мајци Даници), логично је да се догодило управо оно што се само неколико година касније десило и у ”Случају Мартиновић против боце“ јер на сцену ступа партијска сила, моћ и идеологија против самог записаног и верификованог закона.

Наиме, као што су власти Сједињених Америчких Држава у 19.-ом столећу сукцесивно и легално дозвољавале америчким колонистима да по принципу “ко пре до девојке његова девојка” обележе међе својих нових ранчева на Дивљем западу (западно од Апалачких планина) и то на туђој земљи и након тога ту отимачину легализовали тапијама у катастарским књигама, тако и те 1982. г., али на косметском шиптарском Дивљем истоку у јавности иступа члан Председништва СФРЈ Фадиљ Хоџа (каснији председник колективног председништва СФРЈ за кога се тек након једногодишњег председничког мандата утврдило да никада није имао држављанство државе чији је председник био). Фадиљ Хоџа, уједно и шеф филијале југословенске комунистичке партије за КосМет, наиме, износи тврдњу и то пред највишим државним руководиоцима да “два недавна убиства у Самодрежи и Мећи код Ђаковице немају политички карактер”. У сваком случају, као директна последица најдиректнијег уплитања једнопартијске политике у делатност правосудних органа, Окружни суд у Титовој/Косовској Митровици одбија гореспоменуту квалификацију јавног тужиоца, а на овакво политикантско замешатељство нико од надлежних органа не реагује и то ради мира у кући, а на основу смерница Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу у ноћи 28./29. новембра 1943. г. (само да се потсетимо да на овом илегалном ноћном заседању на територији усташке Независне Државе Хрватске није било представника из Србије).

Судски поступак против убице Мује Ферата је на крају крајева у самој судници суда вођен као типичан случај нерашчишћених балканских међусуседских рачуна и односа. Ипак, праву слику и (не)прилику косметске збиље у постброзовској Титославији приказује не судница већ улица испред зграде суда у коме се води парница, а на којој се свакодневно налази неколико стотина Шиптара који псују, пљују и јавно прете обема и мајци Данила Милинчића и његовој супрузи-удовици Радмили да ће да и оне прођу као и Данило. На крају судског процеса сама оптужница је била и написана и јавно саопштена на шиптарском језику исто као и изјаве сведока (иако је по важећем Уставу Републике Србије из 1974. г. на њеној територији службени језик био српскохрватски), дакле на језику извршитеља злочина, а текст Оптужнице нису разумеле ни мајка ни супруга устрељеног Данила. Тек је нешто мало текста преведено на српскохрватски на захтев адвоката Милинчићевих (замислите судску парницу у Минхену између гастарбајтера Турчина и домаћег Немца која се води на турском језику, а стенографске белешке се воде на арапском писму!).

Епилог

Ова тужна прича једне мајке Српкиње са КосМета читаву деценију и по пре уласка Војске Републике Српске у Сребреницу се завршава тако што услед свакодневних притисака непознатих људи снаха Радмила са двоје деце, од којих је једно рођено након убиства оца Данила, одлази у Косово Поље где се запошљава као учитељица иако је била средњошколски професор, а мајку Даницу исти ти непознати људи и даље узнемиравају и дању и ноћу филозофијом да то није њена већ шиптарска земља (тј. земља Енвера Хоџе) и да са ње треба (мора) да оде. На крају је мајка Даница решила да прода породично имање, међутим временске (не)прилике су се у међувремену толико измениле да истеривачи више нису хтели ни да купе земљу говорећи да је и овако и онако то имање њихово и да га мајка Даница никоме не сме да прода!

Надамо се да ће јаук мајке и супруге-удовице Данила Милинчића некако доспети и до Лондона и до било ког канала британске националне телевизије. У међувремену, свет ће и даље да гледа и слуша само плач из гроба најмилијих мајке Салихе Османовић. На крају, “Ко је чуо глас Данилове мајке Данице, заувек га је запамтио. Био је то очајни крик сиње кукавице који је преко радио-таласа допирао до срца. ‘Убише ми сина Данила’, кукала је мајка Даница Милинчић и молила: ‘Не дајте, браћо, да ми убију и другог’”.[11]

Библиографија

Књиге и часописи

Arolda Elbasani, Oliver Roy (уредници), The Revival of Islam in the Balkans: From Identity to Religiosity, New York: Palgrave Macmillan, 2015.

Charles R. Lister, The Islamic State: A Brief Introduction, Washington, D.C.: The Brookings Institution, 2015.

Charles R. Lister, The Syrian Jihad: Al-Qaeda, the Islamic State and the Evolution of an Insurgency, Oxford−New York: Oxford University Press, 2016.

Jessica Stern, J. M. Berger, ISIS: The State of Terror, New York: Ecco, 2016.

Patrick Cockburn, The Rise of Islamic State: ISIS and the New Sunni Revolution, London−New York: Verso, 2015.

Robert J. Donia, John V.A. Fine, Jr., Bosnia and Hercegovina: A Tradition Betrayed, New York: Columbia University Press, 1994.

Shtjefën Gjeçovi, Kanuni i Lekë Dukagjinit, CreateSpace Independent Publishing Platform, 2014.

Steven Woehrel, Islamic Terrorism and the Balkans: CRS Report for Congress, July 26th, 2005, Washington: Congressional Research Service, 2005.

The Code of Lekë Dukagjini, New York: Gjonlekaj Publishing Company, 1989.

Vjollca Salihu, Islam Qerimi, Social Organization and SelfGovernment of Albanians According to the Castоmarily Law, GRIN Verlag, 2013 (in German).

William McCants, The ISIS Apocalypse: The History, Strategy, and Doomsday Vision of the Islamic State, New York: St. Martin’s Press, 2015.

Бранислав Ђ. Нушић, Косово – опис земље и народа, Београд, 1986.

Вељко Ђурић Мишина (уредник), Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: “Добра воља” Београд, 2005.

Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија: Историја и идеологија, Београд: Чигоја штампа, 2007.

Јеврем Дамњановић, „Косовска голгота. Специјално издање 7“, Политика Intervju, Београд: 22. октобар 1988.

Мирко Чупић, Отета земља: Косово и Метохија (злочини, прогони, отпори…), Београд: НОЛИТ, 2006.

Питер Галбрајт, парафразирани интервју за хрватски Nedeljnik: http://www.nspm.rs/hronika/piter-galbrajt-qolujuq-smo-dozvolili-zbog-srebrenice.html.

Радослав Гаћиновић, Насиље у Југославији, Београд: ЕВРО, 2002.

Документарни филмови

“Cry from the Grave”, BBC Canal Four: http://www.youtube.com/watch?v=Fliw801iX84.

„Srebrenica – Betrayed Town”, Норвешка: http://www.youtube.com/watch?v=FvqHWS_4AuM.

2. Sotirovic 2013Проф. Др. Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

© Владислав Б. Сотировић 2016

Напомене:

[1] Читав филм се може погледати на овом линку: http://www.youtube.com/watch?v=Fliw801iX84.

[2] Парафразирање Галбрајтовог интервјуа за хрватски Nedeljnik можете прочитати на овом линку: http://www.nspm.rs/hronika/piter-galbrajt-qolujuq-smo-dozvolili-zbog-srebrenice.html.

[3] Потпуно другачију и много више истинитију слику о сребреничком случају даје норвешки документарни филм о тим догађајима у јулу 1995. г. под насловом “Сребреница – Издани град”. Филм пружа реалнију слику о бошњачко-муслиманским војним формацијама у Сребреници и Сарајеву као и о судбини српских цивила у Сарајеву, Сребреници и околини Сребренице. Филм је норвешке производње, а први пут је приказан у лето 2011. г. у Шведској и Норвешкој. Језици су енглески и српски. Читав филм се може погледати на овом линку: http://www.youtube.com/watch?v=FvqHWS_4AuM.

[4] О исламској традицији у Босни и Херцеговини видети у (Robert J. Donia, John V.A. Fine, Jr., Bosnia and Hercegovina: A Tradition Betrayed, New York: Columbia University Press, 1994). О препороду ислама на балканским просторима видети у (Arolda Elbasani, Oliver Roy (уредници), The Revival of Islam in the Balkans: From Identity to Religiosity, New York: Palgrave Macmillan, 2015). О исламском тероризму на Балкану видети у (Steven Woehrel, Islamic Terrorism and the Balkans: CRS Report for Congress, July 26th, 2005, Washington: Congressional Research Service, 2005). О блискоисточној Исламској Држави видети опширније у (William McCants, The ISIS Apocalypse: The History, Strategy, and Doomsday Vision of the Islamic State, New York: St. Martin’s Press, 2015; Patrick Cockburn, The Rise of Islamic State: ISIS and the New Sunni Revolution, London−New York: Verso, 2015; Charles R. Lister, The Islamic State: A Brief Introduction, Washington, D.C.: The Brookings Institution, 2015; Charles R. Lister, The Syrian Jihad: Al-Qaeda, the Islamic State and the Evolution of an Insurgency, Oxford−New York: Oxford University Press, 2016; Jessica Stern, J. M. Berger, ISIS: The State of Terror, New York: Ecco, 2016).

[5] Да Питер Галбрајт у наведеном интрвјуу једноставно (и масно) лаже говори и неоспорна чињеница да је УНПРОФОР у Републици Српској Крајини 4. јула 1995. г. упозорио на гомилање хрватске војске на личком и далматинском ратишту. Хрватска војска се тада увелико концентрисала и на планини Динари. У општини Двор је стога било проглашено ратно стање, а поводом очигледних припрема Загреба да војним средствима окупира РСК заказана је и седница Народне скупштине Републике Српске Крајине у Мирковцима. Јасно је да се Хрватска операционо припремала за “Олују” читавих месец дана од 4. јула до 4. августа 1995. г. када су хрватске оружане снаге у 5 часова ујутру напале територију Републике Српске Крајине. Дакле, операционе припреме за чишћење Крајине од Срба су отпочеле 4. јула 1995. г., а Војска Републике Српске је ушла у Сребреницу недељу дана касније – 11. јула 1995. г. Да не спомињемо операцију “Бљесак” од 1. маја 1995. г. којом је хрватска војска заједно са редарственицима од Срба очистила Западну Славонију – дакле читава два и по месеца пре случаја Сребренице (хронологију догађаја у Републици Српској Крајини видети у: Вељко Ђурић Мишина (уредник), Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: “Добра воља” Београд, 2005, стр. 13−49).

[6] Према Браниславу Нушићу, верује се да је име Самодрежа остало од кнеза Лазара Хребељановића “Самодрежца” који је ову малу цркву и подигао како би причестио своју војску пред бој са Османлијама (Бранислав Ђ. Нушић, Косово – опис земље и народа, Београд, 1986, стр. 218).

[7] Мирко Чупић, Отета земља: Косово и Метохија (злочини, прогони, отпори…), Београд: НОЛИТ, 2006, стр. 138.

[8] Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија: Историја и идеологија, Београд: Чигоја штампа, 2007, стр, 196.

[9] О тероризму на просторима свих Југославија видети у (Радослав Гаћиновић, Насиље у Југославији, Београд: ЕВРО, 2002).

[10] О шиптарском традиционалном општем законодавству видети у (The Code of Lekë Dukagjini, New York: Gjonlekaj Publishing Company, 1989; Vjollca Salihu, Islam Qerimi, Social Organization and SelfGovernment of Albanians According to the Castоmarily Law, GRIN Verlag, 2013 (in German); Shtjefën Gjeçovi, Kanuni i Lekë Dukagjinit, CreateSpace Independent Publishing Platform, 2014).

[11] Јеврем Дамњановић, „Косовска голгота. Специјално издање 7“, Политика Intervju, Београд: 22. октобар 1988, стр. 51.

Vladislav B. Sotirović

SCREAM OF THE SERBIAN MOTHER OF DANILO MILINČIĆ FROM CRUCIFIED KOSOVO AND METOCHIA

 

Summary: A research topic of this article is a case of murdering of a Serbs Danilo Milinčić from Kosovo’s village of Samodreža nearby a town of Vučitrn in 1982 by the local Albanian separatists and terrorists. This case was just one of many similar cases in Kosovo and Metochia at that time – a time when the local Albanians after the separatist demonstrations in the spring 1981 launched an open and brutal struggle against the state of Yugoslavia for the sake of separation of Kosovo and Metochia from its motherland and annexation of this southern Serbia’s province by a neighbouring Albania with the purpose to recreate the WWII Greater Albania (1941−1945). Kosovo and Metochia had to be ethnically cleansed from all non-Albanians, but above all from the ethnic and autochthonous Serbs according to the project of a Greater Albania designed by the First Albanian Prizren League (1878−1881). An importance of our research topic is in the fact that the case of Danilo Milinčić put a light on the real political situation in both Kosovo and Metochia and the rest of ex-Yugoslavia when Kosovo’s Albanian separatists and terrorists had a hidden but fruitful support by the Yugoslav state authorities. The case of Danilo Milinčić from 1982 clearly shows that Yugoslavia’s disintegration already was on its irreversible way according to the plan by a Slovenian-Croat dictator of Yugoslavia – Josip Broz Tito (1892−1980) that the country had to be transformed into eight independent states after his death with a real possibility of Albania’s annexation of Kosovo and Metochia.

Key words: Kosovo, Metochia, terrorism, Yugoslavia, Greater Albania, Albanians, Serbs

albanci-hasim-taci-srbi-mucenja-srba-drenicka-grupa-ovk-1328585176-62997 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ниједна српска ратна застава није заробљена
Немачки цар Вилхелм II je, током Првог светског рата, затражио од свог генерала Аугуста фон Мекензена, да му донесе барем једну заплењену српску ратну заставу, али је добио одговор који га је запрепастио. Генерал му је одговорио да не поседује ниједну. Од 51. пуковске заставе, колико је поседовала српска војска током балканских и Првог светског рата, ниједна није пала у непријатељске руке, што је био преседан у историји модерног ратовања. Војне заставе 51. пуку српске војске на Бањици је 26. јуна и 30. новембра 1911. године свечано је уручио краљ Петар Први Карађорђевић. Под њима су се српски пукови борили у два балканска и Првом светском рату. Ниједну заставу непријатељи нису заробили. Војничка и народна част је сачувана. Од педесет једне заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака. Три су нестала у биткама када су их, вероватно у жељи да не падну ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Етномузиколози о „Шоти“
ШОТА није албанска реч, ни албанска песма, то је чисто српска песма, Шотка и Шотан су српски брачни пар који очекује принову Незнање је најгоре стање. Још је горе мешање незналица у знање. Неки свадбарски хармоникаш се сетио, новинар га подржао и - прича је кренула. Маркус Тулиус Цицерон (106-43.г. пре нове ере) је изрекао: Тешка су времена дошла. Деца више не поштуjу своје родитеље, и, сви би да пишу книге. Узгред, и један ЗНАЛАЦ, српски премијер Војислав Коштуница, један од највећих стручњака за право, изјавио је: ,,Ко не разуме Гучу, не разуме Србију". Можда ћемо имати прилику да јавно причамо о Гучи, рецимо: да ли се тамо пева и свира српска музика, и да ли се тамо пева и свира српски? Е, па, мало да прозборимо. На сугестију неких новинара, у Гучи је забрањено извођење песме и игре „шота". Кажу, то је, док је убјала српску децу, певала Шота Гаљица, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine. Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici. Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta. Dokument za arhiv SANU Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku. - Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
Ако из Срема, преко окупиране Српске Крајине, кренете пут Винковаца, на самом уласку у град наићи ћете на таблу која вас обавештава о градовима пријатељима. Хрвати су педантни, рекли би неки Срби, о свему мисле, ништа не препуштају случају. Све им је уредно. Улице нису прљаве као наше, травњаци су покошени, а трговци услужни. Једном речју, могу нам бити „узор“ у свему. А да ли је баш тако?    Поред наведеног обавештења, преко читаве табле је исписано велико латинично слово „У“ са „крижом“ у врху, које вас такође обавештава о једној битној чињеници: „Нисте добродошли, ако сте Србин!“ То вас, наравно, неће ни најмање изненадити, јер је мржња према Србима одавно постала уобичајени, саставни део хрватског фолклора. И не само фолклора већ пожељна, суштинска, карактерна одредница сваког „свесног домољуба“.  Отићи ћете у град, обавити послове због којих сте дошли, уколико су ти послови у неким државним установама службеници ће вам, кад је то ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA. Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka. Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu. Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије. Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Само месец дана након званичне рехабилитације врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) и министра војног у влади проф. Београдског универзитета Слободана Јовановића – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, од стране државно-судских органа Републике Србије, у јуну месецу 2015. г. се појавила новопечена књига у форми монографије dr Dušana Stupara, Draža: Istina o četnicima: Ravnogorsko četništvo 1941−1945., Beograd: Vukotić medija−НИП Зрењанин (384 стр.) на латиничном алфабету. Књига се, бар у Београду у Кнез Михаиловој, налазила на ударном месту у излозима књижара које су је продавале како би одмах пролазницима запала за око. Књига на први поглед привлачи радозналост пролазника како својим насловом, обзиром да један просечни грађанин Србије (поготово Србин), очекује да прочита праву истину о „четницима“ Драже Михаиловића након вишедеценијског комунистичког мрака над овом круцијалном темом савремене повести југословенских народа и народности, тако и фотографијом самога Драже Михаиловића на насловној страни књиге. Цена књиге је приступачна (500 рсд), а квалитет ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
"Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku. Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uzase predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
15. децембар 2014. Петар Искендеров Од свих земаља погођених одлуком Русије да одустане од изградње „Јужног тока“ у Србији постоји вероватно најшира лепеза мишљења о таквом расплету догађаја. Жестина расправе о „руској превари“ и неосновано довођење „Јужног тока“ у везу са продајом НИС-а нису у складу са пасивношћу Београда око „Јужног тока“ коју он показује још од 2008. Било би боље ако би се Србија концентрисала на извлачење највеће могуће користи из новонастале ситуације - која може бити велика - јер друге земље неће пропустити ту прилику. Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News. Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први део Истина “Стрељања Историје”
Први део Истина “Стрељања Историје”: “Почињена зла која захтевамо да се прокуну и казне била су толико умишљена, толико натопљена мржњом, толико разорна, да цивилизација неће опстати ако та зла буду занемарена и поновљена.” (“The wrongs which we seek to condemn and punish have been so calculated, so malignant, and so devastating, that civilization cannot tolerate their being igored, because it cannot survive their being repeated.”) Према овом часном и одговорном цивилизацијском захтеву за Идеале Победе Другог светског рата Роберта Џексона (Robert H. Jackson), истражног судије Нирнбершког трибунала (Nuremberg prosecutor) на процесу Нацистима 1945, и блиском сараднику америчког председника Хари Трумана – у односу на Равноправност Права сваког народа да слободно битише у Правди и Праведности послератне цивилизације; и у односу на легитимитет Истине и Историјске Истине Другог светског рата; и поготово у односу на мржњу према Праву Српског Народа на постојање и живи као Нација у сопственој држави – јесте почињена најгрознија издаја ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ко је ко међу Србима?
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида. У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Немци о Зорану Ђинђићу
Чланак који је пред Вама објављен је 29. Juli 1999 у немачком сајту  https://www.wsws.org/de/articles/1999/07/djin-j29.html. Зоран Ђинђић је постао миљеник немачких медија и политичара. Једва да пролази и један дан у коме неки новински лист или радио станица не објави неки интервју са њим. Канцелар Шредер га је већ два пута примио у Бону. Он се третира као државник, и у суштини радије би био виђен да већ данас замени Милошевића на врху власти него сутра. Југословенски народ о томе до сада није ништа питан. Због чега уопште? Коначно, ко је демократа а ко не и ко припада светској заједници а ко је изван ње одређују Вашингтон Лондон, Париз и Берлин. Зоран Ђинђић је то схватио. Већ у децембру 1996. рекао је у интервјуу Шпиглу: „Коњ на кога запад треба да игра(да се клади) сам ја..“ Прочитајте још: Ево изјаве Зорана Ђинђића којом тражи наставак бомбардовања Србије! ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: Зоран Ђинђић је због „Олује“ тражио да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
*Ниједна српска ратна застава није заробљена
Етномузиколози о „Шоти“
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
*Победа која је задивила свет
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
*У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
*Равногорци Горске краљеве гарде из Овсишта
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
Окупација у триста слика
*Победа која је задивила свет
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
*Рецензија књиге: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
*Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
Први део Истина “Стрељања Историје”
*Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
*Ко је ко међу Србима?
Немци о Зорану Ђинђићу

Share
  • If I #PrayforParis, Who Will Pray for the Victims of French Colonial Aggression?

  • ШУМАДИЈА

    Categories: Историја, Политика, Србија Tags: HAARP, Heroine, Hrvati, Hrvatska, Karađorđe, Kosovo, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Sloveni, Srbi, Srbija, Ukraine, zakonik

  • ШУМАДИЈА

    Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета