Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета

Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од заједничке државе већ био далеко одмакао и да га је фактички било немогуће зауставити што се убрзо показало као тачним. Брозов основни политички циљ – припрема државе за њено растурање по републичким и покрајинским међашким линијама убрзо након његове смрти је почела да се и стварно реализује за мање од годину дана након сахране самопрокламованог маршала, а случај убиства Данила Милинчића је био једна од првих епизода у овом процесу.

Кључне речи: Косово, Метохија, тероризам, Југославија, Велика Шипнија, Шиптари, Срби

 Пролог

Четири године након јула 1995. (како каже спикер на почетку филма) Четврти канал британске националне телевизије ББЦ (BBC Canal Four) је направио и приказао документарни филм о Сребреници под насловом “Плач из гроба“ (“Cry from the Grave”). Овај документарни филм је у трајању од једног часа и 44 минута, а почиње и врти се око злосрећне судбине једне од сребреничких мајки које су изгубиле синове или/и мужеве јула 1995. г. након уласка Војске Републике Српске у овај источнобосански градић. Мајка Салиха Османовић тугује за својим синовима и супругом док се истовремено из њихових неидентификованих гробова наводно одзвања плач који може да чује вероватно само британско либерално-демократско ухо. Један од синова мајке Салихе је погинуо од “четничке” гранате неколико дана пре “ослобођења” Сребренице од стране генерала Ратка Младића, а други син Нермин заједно са Салихиним супругом Рамом је “нестао” након 11. јула 1995. г. када су “четници” ушли у Сребреницу. То је укратко фабула овог британског документарног филма у коме се само кроз маглу (и у трајању од само 25 секунди) спомињу крвави пирови муслиманских бојовника Насера Орића у околини Сребренице од пре 11. јула 1995. г., али се не чује ни један једини гробни плач закланих Срба из Братунца или Кравице.[1]

Самодрежа у сенци Сребренице

Случај Сребренице из јула 1995. г. је америчкој администрацији у то време, по речима првог и тадашњег америчког амбасадора у Загребу − Питера Галбрајта, послужио као директан повод (читај изговор) за давање зеленог светла Туђмановом режиму у Загребу да изврши етничко чишћење на простору Републике Српске Крајине[2] која је након тзв. војно-редарствене операције “Олуја” са почетка августа месеца 1995. г. и ликвидирана као држава, а њена територија реинтегрисана у састав Броз-Туђманове Велике Хрватске. Остаје нејасно зашто по тој истој логици та иста америчка администрација није одобрила Младићево ослобађање Сребренице након покоља у неколико таласа више од 3.200 српских цивила у њеној околини од стране муслиманског крвника Насера Орића и његових џихад-бојовника у периоду 1992. г.−1995. г.[3] Морамо се на овом месту потсетити и на чињеницу да је на европском тлу тада била основана и функционисала прва Исламска Држава и то на просторима Алијине Босне и Херцеговине, док се као друга европска Исламска Држава јавља она Хашима Тачија на КосМету од средине 1999. г. Чињеница остаје да је блискоисточна Исламска Држава (ISIL, ISIS, Daesh) основана читаве две деценије након свог босанскохерцеговачког оригинала и узора. Све три наведене Исламске Државе (две на Балкану и једна на Блиском истоку) су биле и остале сунитске.[4]

Не улазећи овом приликом у случај Сребреница, Братунац, Кравица, Поточари… из 1992. г.−1995. г.[5] скренули бисмо пажњу британској националној телевизији на (бар) један хронолошко старији плач-јаук и то са Косова и Метохије, а то је јаук Српкиње Данице, мајке Данила Милинчића, још од 2. јуна 1982. г. – дакле читавих 13 година пре лелека и плача муслиманске мајке Салихе Османовић и то у време када нико није знао ни за Аркана, ни за Шешеља, ни за Младића, ни за Караџића (Радована) нити за Милошевића (ниједан од споменутих није рођен у Србији).

Косово и Метохија 2. јуна 1982. г. У оквиру редовних сезонских пољских радова на њиви се налазе 22-шњи син Данило Милинчић и његова мајка Даница из села Самодреже код Вучитрна. Село Самодрежа ће, иначе, остати у вечно неизбрисивој српској националној самосвести јер је у локалној цркви српска војска пред Косовски бој 15./28. јуна 1389. г. примила причешће, без обзира што је та иста црква данас претворена од стране локалних Шиптара у јавни WC и ђубришни отпад.[6] Тог 2. јуна 1982. г. (четири године пре фамозног “Меморандума САНУ”) Данило је уочио стоку суседа Шиптара на својој сопственој њиви и замолио шиптарског чобана да истера стоку са туђег имања (за овакве својинске прекршаје се у Европи плаћају дебеле новчане казне). Међутим, оно што се након ове рационалне молбе догађа је у ствари права слика (не)прилика на титоистичком КосМету: чобанинов отац, сусед Мухамед (Мујо) Ферати са синовцем и сестрићем долази сав бесан на место догађања и заједно са сином чобанином физички се обрачунавају са Данилом. Дакле четири на једног. У исти тај мах неколицина других Шиптара мирно посматра обрачун без видљиве намере да интервенишу и спрече најгоре. Четворица већ споменутих Шиптара без већих физичких потешкоћа успевају да баце на земљу Данила Милинчића коме у помоћ притрчава једина заинтересована и вољна страна да помогне – рођена мајка Даница. У сценарију најбољих америчких вестерн филмова са Гари Купером и Џон Вејном отац Мујо Ферат вади револвер и устрељује Данила у мајчином наручју рањавајући при том и саму мајку Даницу у раме. Оно што следи након овог неравноправног обрачуна код “О.К. корала” на КосМету је локална варијанта вестернизације Балкана из 19.-ог столећа: док мајка Даница јауче над умореним сином убица Шиптар гласно понавља суштину авнојевског КосМета и остатка СФРЈ: ”Кукај, српску ти мајку јебем. Ово није српска земља, већ Енвера Хоџе. Ја имам још десет мушких глава у кући!“[7]

Демографија и тероризам у служби политике

Ова Фератова реченица је у ствари констатација тадашњег реалног стања на КосМету али и сажетак читаве политичке филозофије сецесионизма и стварања Велике Шипније од стране шиптарских екстремиста. Наиме, радило се конкретно о шиптарској демографској експанзији на КосМету као најбитнијег предуслова за политичку експлозију и основе за коначно решење “Српског питања” физичким уништавањем или прогонима косметских Срба али и свих оних који нису Шиптари што ће се десити након окупације НАТО пакта Косова и Метохије у јуну 1999. г. Ова демографска експлозија Шиптара је јасно била у добро смишљеној и од стране косметских шиптарских власти јасно заштићеној и подржаваној функцији “дијаспорског типа национализма”[8] заснованог на политици високог и неприродног наталитета како би се спорна територија коначно присвојила на “природан” и “легитиман” начин. Познато је да се број Шиптара на КосМету рапидно повећавао у раздобљу након Другог светског рата и то тако брзо да су косметски Шиптари фактички имали највећи природни прираштај у читавој Европи. Овакав прираштај шиптарског становништва КосМета свакако није у основи био “природан” већ пре свега чисто политички.

Праву слику “братствојединственичког” КосМета Боре и Рамиза након Брионског пленума 1966. г. упечатљиво осликава управо сам случај Мује Ферата који је те 1982. г. у тренутку вршења гнусног криминалног акта над Данилом Милинчићем имао 40 година, али је већ тада, иако у пуној радној снази, здрав и прав, био у регуларно добијеној пензији од стране титоистичке СФРЈ. По ком основу је пензионисан вероватно није јасно ни Фадиљу Хоџи, али остаје чињеница да је био из емигрантске породице из Албаније (исто као и сам Фадиљ Хоџа). Дакле, шиптарски емигрант из друге државе (Албаније) који се населио у суседној држави ради бољег живота још у првој емигрантској генерацији са пиштољем у руци упереног у староседелачку фамилију врши насилну трансформацију власничких односа и то у туђој држави! Замислите сличну ситуацију да неки турски гастарбајтер из неког села у централној Малој Азији убије власника земље етничког Немца у Баварској, а његовој мајци на њеном рођеном имању са пиштољем у руци каже да та земља није немачка већ турска (тј. да припада земљи Кемала Ататурка)!

Јужна Косовска Митровица 2015 новембар

Чињеница ипак остаје да пресвојинизација власничких тапија на КосМету почиње још пре Брионског пленума, а доказ за то је зла судбина оца убијеног Данила Милинчића који је исто тако мучки убијен када му је син био беба године 1960-те (дакле, шест година пре Брионског пленума). Од тада на породицу Милинчић се врше константни притисци од стране суседа Шиптара да им се прода земља или ће са ње бити истерани кад-тад (што се на крају и десило). На жалост, овај случај српске породице Милинчић је само врх леденог брега шиптарског терора и тероризма у Титославији на повесном и етнографском српском Косову и Метохији.[9]

Титославија у функцији Велике Шипније

Након убиства Данила Милинчића 2. јуна 1982. г. на сцену ступа спровођење авнојевске политике ”Слаба Србија – јака Југославија“ (а најјаче Словенија и Хрватска) исто као и у нешто каснијем случају са Ђорђем Мартиновићем коме су Шиптари угурали пивску боцу (с данцетом нагоре) у дебело црево на његовој рођеној њиви на КосМету.

У случају Данила Милинчића јавни тужилац је званично оквалификовао Данилово убиство као “убиство из непријатељских побуда према СФРЈ, извршено и из непријатељских и ниских побуда са умишљајем”. Дакле, након оваквог званичног става јавног тужиоца у једној нормално-правној држави се да очекивати да ће и судски и полицијски органи реаговати у складу са изнетим закључком јавног тужиоца. Међутим, обзиром да на КосМету одавно влада верификовани закон Дивљег запада Шиптара Леке Дукађина[10] легализован Уставом из 1974. г. (када је само легализовано de facto стање живљења и иживљавања шиптарских фисова по неписаним традиционалним обичајима још од пре Брионског пленума), и обзиром да ова само формално покрајина Републике Србије, а у ствари саставни део суседне (Велике) Шипније Енвера Хоџе (на шта је скренуо пажњу и Мујо Ферат мајци Даници), логично је да се догодило управо оно што се само неколико година касније десило и у ”Случају Мартиновић против боце“ јер на сцену ступа партијска сила, моћ и идеологија против самог записаног и верификованог закона.

Наиме, као што су власти Сједињених Америчких Држава у 19.-ом столећу сукцесивно и легално дозвољавале америчким колонистима да по принципу “ко пре до девојке његова девојка” обележе међе својих нових ранчева на Дивљем западу (западно од Апалачких планина) и то на туђој земљи и након тога ту отимачину легализовали тапијама у катастарским књигама, тако и те 1982. г., али на косметском шиптарском Дивљем истоку у јавности иступа члан Председништва СФРЈ Фадиљ Хоџа (каснији председник колективног председништва СФРЈ за кога се тек након једногодишњег председничког мандата утврдило да никада није имао држављанство државе чији је председник био). Фадиљ Хоџа, уједно и шеф филијале југословенске комунистичке партије за КосМет, наиме, износи тврдњу и то пред највишим државним руководиоцима да “два недавна убиства у Самодрежи и Мећи код Ђаковице немају политички карактер”. У сваком случају, као директна последица најдиректнијег уплитања једнопартијске политике у делатност правосудних органа, Окружни суд у Титовој/Косовској Митровици одбија гореспоменуту квалификацију јавног тужиоца, а на овакво политикантско замешатељство нико од надлежних органа не реагује и то ради мира у кући, а на основу смерница Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу у ноћи 28./29. новембра 1943. г. (само да се потсетимо да на овом илегалном ноћном заседању на територији усташке Независне Државе Хрватске није било представника из Србије).

Судски поступак против убице Мује Ферата је на крају крајева у самој судници суда вођен као типичан случај нерашчишћених балканских међусуседских рачуна и односа. Ипак, праву слику и (не)прилику косметске збиље у постброзовској Титославији приказује не судница већ улица испред зграде суда у коме се води парница, а на којој се свакодневно налази неколико стотина Шиптара који псују, пљују и јавно прете обема и мајци Данила Милинчића и његовој супрузи-удовици Радмили да ће да и оне прођу као и Данило. На крају судског процеса сама оптужница је била и написана и јавно саопштена на шиптарском језику исто као и изјаве сведока (иако је по важећем Уставу Републике Србије из 1974. г. на њеној територији службени језик био српскохрватски), дакле на језику извршитеља злочина, а текст Оптужнице нису разумеле ни мајка ни супруга устрељеног Данила. Тек је нешто мало текста преведено на српскохрватски на захтев адвоката Милинчићевих (замислите судску парницу у Минхену између гастарбајтера Турчина и домаћег Немца која се води на турском језику, а стенографске белешке се воде на арапском писму!).

Епилог

Ова тужна прича једне мајке Српкиње са КосМета читаву деценију и по пре уласка Војске Републике Српске у Сребреницу се завршава тако што услед свакодневних притисака непознатих људи снаха Радмила са двоје деце, од којих је једно рођено након убиства оца Данила, одлази у Косово Поље где се запошљава као учитељица иако је била средњошколски професор, а мајку Даницу исти ти непознати људи и даље узнемиравају и дању и ноћу филозофијом да то није њена већ шиптарска земља (тј. земља Енвера Хоџе) и да са ње треба (мора) да оде. На крају је мајка Даница решила да прода породично имање, међутим временске (не)прилике су се у међувремену толико измениле да истеривачи више нису хтели ни да купе земљу говорећи да је и овако и онако то имање њихово и да га мајка Даница никоме не сме да прода!

Надамо се да ће јаук мајке и супруге-удовице Данила Милинчића некако доспети и до Лондона и до било ког канала британске националне телевизије. У међувремену, свет ће и даље да гледа и слуша само плач из гроба најмилијих мајке Салихе Османовић. На крају, “Ко је чуо глас Данилове мајке Данице, заувек га је запамтио. Био је то очајни крик сиње кукавице који је преко радио-таласа допирао до срца. ‘Убише ми сина Данила’, кукала је мајка Даница Милинчић и молила: ‘Не дајте, браћо, да ми убију и другог’”.[11]

Библиографија

Књиге и часописи

Arolda Elbasani, Oliver Roy (уредници), The Revival of Islam in the Balkans: From Identity to Religiosity, New York: Palgrave Macmillan, 2015.

Charles R. Lister, The Islamic State: A Brief Introduction, Washington, D.C.: The Brookings Institution, 2015.

Charles R. Lister, The Syrian Jihad: Al-Qaeda, the Islamic State and the Evolution of an Insurgency, Oxford−New York: Oxford University Press, 2016.

Jessica Stern, J. M. Berger, ISIS: The State of Terror, New York: Ecco, 2016.

Patrick Cockburn, The Rise of Islamic State: ISIS and the New Sunni Revolution, London−New York: Verso, 2015.

Robert J. Donia, John V.A. Fine, Jr., Bosnia and Hercegovina: A Tradition Betrayed, New York: Columbia University Press, 1994.

Shtjefën Gjeçovi, Kanuni i Lekë Dukagjinit, CreateSpace Independent Publishing Platform, 2014.

Steven Woehrel, Islamic Terrorism and the Balkans: CRS Report for Congress, July 26th, 2005, Washington: Congressional Research Service, 2005.

The Code of Lekë Dukagjini, New York: Gjonlekaj Publishing Company, 1989.

Vjollca Salihu, Islam Qerimi, Social Organization and SelfGovernment of Albanians According to the Castоmarily Law, GRIN Verlag, 2013 (in German).

William McCants, The ISIS Apocalypse: The History, Strategy, and Doomsday Vision of the Islamic State, New York: St. Martin’s Press, 2015.

Бранислав Ђ. Нушић, Косово – опис земље и народа, Београд, 1986.

Вељко Ђурић Мишина (уредник), Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: “Добра воља” Београд, 2005.

Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија: Историја и идеологија, Београд: Чигоја штампа, 2007.

Јеврем Дамњановић, „Косовска голгота. Специјално издање 7“, Политика Intervju, Београд: 22. октобар 1988.

Мирко Чупић, Отета земља: Косово и Метохија (злочини, прогони, отпори…), Београд: НОЛИТ, 2006.

Питер Галбрајт, парафразирани интервју за хрватски Nedeljnik: http://www.nspm.rs/hronika/piter-galbrajt-qolujuq-smo-dozvolili-zbog-srebrenice.html.

Радослав Гаћиновић, Насиље у Југославији, Београд: ЕВРО, 2002.

Документарни филмови

“Cry from the Grave”, BBC Canal Four: http://www.youtube.com/watch?v=Fliw801iX84.

„Srebrenica – Betrayed Town”, Норвешка: http://www.youtube.com/watch?v=FvqHWS_4AuM.

2. Sotirovic 2013Проф. Др. Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

© Владислав Б. Сотировић 2016

Напомене:

[1] Читав филм се може погледати на овом линку: http://www.youtube.com/watch?v=Fliw801iX84.

[2] Парафразирање Галбрајтовог интервјуа за хрватски Nedeljnik можете прочитати на овом линку: http://www.nspm.rs/hronika/piter-galbrajt-qolujuq-smo-dozvolili-zbog-srebrenice.html.

[3] Потпуно другачију и много више истинитију слику о сребреничком случају даје норвешки документарни филм о тим догађајима у јулу 1995. г. под насловом “Сребреница – Издани град”. Филм пружа реалнију слику о бошњачко-муслиманским војним формацијама у Сребреници и Сарајеву као и о судбини српских цивила у Сарајеву, Сребреници и околини Сребренице. Филм је норвешке производње, а први пут је приказан у лето 2011. г. у Шведској и Норвешкој. Језици су енглески и српски. Читав филм се може погледати на овом линку: http://www.youtube.com/watch?v=FvqHWS_4AuM.

[4] О исламској традицији у Босни и Херцеговини видети у (Robert J. Donia, John V.A. Fine, Jr., Bosnia and Hercegovina: A Tradition Betrayed, New York: Columbia University Press, 1994). О препороду ислама на балканским просторима видети у (Arolda Elbasani, Oliver Roy (уредници), The Revival of Islam in the Balkans: From Identity to Religiosity, New York: Palgrave Macmillan, 2015). О исламском тероризму на Балкану видети у (Steven Woehrel, Islamic Terrorism and the Balkans: CRS Report for Congress, July 26th, 2005, Washington: Congressional Research Service, 2005). О блискоисточној Исламској Држави видети опширније у (William McCants, The ISIS Apocalypse: The History, Strategy, and Doomsday Vision of the Islamic State, New York: St. Martin’s Press, 2015; Patrick Cockburn, The Rise of Islamic State: ISIS and the New Sunni Revolution, London−New York: Verso, 2015; Charles R. Lister, The Islamic State: A Brief Introduction, Washington, D.C.: The Brookings Institution, 2015; Charles R. Lister, The Syrian Jihad: Al-Qaeda, the Islamic State and the Evolution of an Insurgency, Oxford−New York: Oxford University Press, 2016; Jessica Stern, J. M. Berger, ISIS: The State of Terror, New York: Ecco, 2016).

[5] Да Питер Галбрајт у наведеном интрвјуу једноставно (и масно) лаже говори и неоспорна чињеница да је УНПРОФОР у Републици Српској Крајини 4. јула 1995. г. упозорио на гомилање хрватске војске на личком и далматинском ратишту. Хрватска војска се тада увелико концентрисала и на планини Динари. У општини Двор је стога било проглашено ратно стање, а поводом очигледних припрема Загреба да војним средствима окупира РСК заказана је и седница Народне скупштине Републике Српске Крајине у Мирковцима. Јасно је да се Хрватска операционо припремала за “Олују” читавих месец дана од 4. јула до 4. августа 1995. г. када су хрватске оружане снаге у 5 часова ујутру напале територију Републике Српске Крајине. Дакле, операционе припреме за чишћење Крајине од Срба су отпочеле 4. јула 1995. г., а Војска Републике Српске је ушла у Сребреницу недељу дана касније – 11. јула 1995. г. Да не спомињемо операцију “Бљесак” од 1. маја 1995. г. којом је хрватска војска заједно са редарственицима од Срба очистила Западну Славонију – дакле читава два и по месеца пре случаја Сребренице (хронологију догађаја у Републици Српској Крајини видети у: Вељко Ђурић Мишина (уредник), Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: “Добра воља” Београд, 2005, стр. 13−49).

[6] Према Браниславу Нушићу, верује се да је име Самодрежа остало од кнеза Лазара Хребељановића “Самодрежца” који је ову малу цркву и подигао како би причестио своју војску пред бој са Османлијама (Бранислав Ђ. Нушић, Косово – опис земље и народа, Београд, 1986, стр. 218).

[7] Мирко Чупић, Отета земља: Косово и Метохија (злочини, прогони, отпори…), Београд: НОЛИТ, 2006, стр. 138.

[8] Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија: Историја и идеологија, Београд: Чигоја штампа, 2007, стр, 196.

[9] О тероризму на просторима свих Југославија видети у (Радослав Гаћиновић, Насиље у Југославији, Београд: ЕВРО, 2002).

[10] О шиптарском традиционалном општем законодавству видети у (The Code of Lekë Dukagjini, New York: Gjonlekaj Publishing Company, 1989; Vjollca Salihu, Islam Qerimi, Social Organization and SelfGovernment of Albanians According to the Castоmarily Law, GRIN Verlag, 2013 (in German); Shtjefën Gjeçovi, Kanuni i Lekë Dukagjinit, CreateSpace Independent Publishing Platform, 2014).

[11] Јеврем Дамњановић, „Косовска голгота. Специјално издање 7“, Политика Intervju, Београд: 22. октобар 1988, стр. 51.

Vladislav B. Sotirović

SCREAM OF THE SERBIAN MOTHER OF DANILO MILINČIĆ FROM CRUCIFIED KOSOVO AND METOCHIA

 

Summary: A research topic of this article is a case of murdering of a Serbs Danilo Milinčić from Kosovo’s village of Samodreža nearby a town of Vučitrn in 1982 by the local Albanian separatists and terrorists. This case was just one of many similar cases in Kosovo and Metochia at that time – a time when the local Albanians after the separatist demonstrations in the spring 1981 launched an open and brutal struggle against the state of Yugoslavia for the sake of separation of Kosovo and Metochia from its motherland and annexation of this southern Serbia’s province by a neighbouring Albania with the purpose to recreate the WWII Greater Albania (1941−1945). Kosovo and Metochia had to be ethnically cleansed from all non-Albanians, but above all from the ethnic and autochthonous Serbs according to the project of a Greater Albania designed by the First Albanian Prizren League (1878−1881). An importance of our research topic is in the fact that the case of Danilo Milinčić put a light on the real political situation in both Kosovo and Metochia and the rest of ex-Yugoslavia when Kosovo’s Albanian separatists and terrorists had a hidden but fruitful support by the Yugoslav state authorities. The case of Danilo Milinčić from 1982 clearly shows that Yugoslavia’s disintegration already was on its irreversible way according to the plan by a Slovenian-Croat dictator of Yugoslavia – Josip Broz Tito (1892−1980) that the country had to be transformed into eight independent states after his death with a real possibility of Albania’s annexation of Kosovo and Metochia.

Key words: Kosovo, Metochia, terrorism, Yugoslavia, Greater Albania, Albanians, Serbs

albanci-hasim-taci-srbi-mucenja-srba-drenicka-grupa-ovk-1328585176-62997 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ко је ко међу Србима?
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида. У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија између српа и чекића
Уочи 20. октобра: Колико је случај Србије и Југославије упоредив са примерима поратне одмазде у Европи?  Уочи годишњицa ослобођења Београда и Србије у Другом светском рату од фашизма  ретко се говори о многим жртвама које су страдале од другог великог зла 20. века – бољшевизма. А када се и пише о овим смутним поратним месецима често се праве компарације и говори  како ни у Западној Европи послератна правда није била уједначена. Наводи се обично пример Француске као земље која је иако демократска ето била подложна ,,етосу одмазде“. На жалост такве компарације су крајње неутемељене и нетачне. Србија и Југославија далеко предњаче у броју побијених у време револуциоанрног терора и освете не само у доносу на  Француску  него и у односу на све земље Источног блока. Како? Улични перформанс у Београду, Теразије 1945. Про­цес де­на­цифи­ка­ци­је на­и­ла­зио је на ма­њи от­пор и мно­го је жу­стри­је во­ђен у зе­мља­ма где на­ци­фа­ши­стич­ка иде­о­ло­ги­ја ни­је би­ла опште при­хва­ће­на. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
На данашњи дан, пре седамдесет година, англоамеричка авијација је, на захтев Титовог измећара и партизанског команданта, битанге маскиране у „надреалисту“ и „интелектуалца“, Коче Поповића, са земљом сравнила Лесковац, до тада познат као „србски Манчестер“, јер је био средиште наше самосвојне текстилне индустрије. Изабран је 6. септембар, јер је то био рођендан краља Петра; англоамеричка сатанистичка врхушка решила је да покаже Србима да су осуђени даизгубе свог владара и живе под влашћу србоубице Броза. О историјском контексту овог злочина можемо читати у књизи Милослава Самарџића,„Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова, УНА Прес, Београд 2011.) ЦЕНА СРБСКИХ ИЛУЗИЈА То да је србски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Трагична судбина Дражиног адвоката
Судбина Драгића Јоксимовића, који је на суђењу бранио Дражу Михаиловића. Морао је да плати због неколико реченица које су ишле у прилог ђенералу. Др Јоксимовић је осуђен због слушања емисија страних радио-станица. У СТАРОМ Риму су записали и оставили као наук васцелом потомству – „Историја је учитељица живота“. Неку хиљаду година доцније, на београдском асфалту, ову латинску максиму, наш писац, овдашњи Милован Витезовић, „превешће“ на српски: „Историја нам је била учитељица живота, онда су стигли људи из шуме и силовали нам учитељицу“! И мудри Енглези су пре неколико векова упозорити: „Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља“. Људи из шуме после силовања учитељицу су послали на ново радно место чистачице у Централном комитету. И док се она знојила и прилагођавала новом задатку, чистећи и бришући све што се није допадало новом послодавцу, живот је текао даље. У новом југословенском гротлу поново ће бити уписана јединица у дневник. Понављачи ће остати доследни у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Šiptarska politika krvi i tla
Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.). Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Лаж заштићена “Забраном”!
Истина “Стрељања историје” је безкомпромисна: Пре свега зато што Истина “Стрељања историје” безкомпромисно анулира лажу и паралажу! Зато је “Стрељања историје” забрањено да се зна! Tек данашњим униформисаним катихизисом покушавања покорних слугу да одбијaњем Раденковићевог “Стрељања историје” одбаце Истину “Стрељања историје”, настављајући тако лажну “неприкосновеност прописаности” “Забране Истине”, и покушавајући да “Забраном” и даље држе Истину ћушнуту у бездану лажних “кажњивих деликата” – слуге уствари својим бенавим одбијањем подстичу управо супротан ефекат од оног који покушавају да досегну: уместо да Истину “Стрељања историје” балванизују у непримећене екстремитете заборава – њиховим немуштим покушајима одбијања они напротив, несвјесно подстичу громадне историјске закључке на које до сада није обраћана осебујна пажња, а који димензијама Истине “Стрељања историје” додају још превасходнији и судбоносно још погубнији значај по опстанак и пренемажуће служинчади, и по опстанак цмиздраве “Забране”: Прво: Јесте огроман али и злочиначки распон америчке “Забране” објављивања не само извештаја генерал Доновановог обавештајног пуковника Роберта Мекдауела (Robert Mcdowell) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*У Првој крагујевачкој гимназији уче турски
Ћирилизовано: Неће богами Николиће више да прати зао глас оног ратног злочинца Милоша. И Драгица сад на миру и без гриже савести може да обавља своје државничке задатке. Драгица са првом дамом Турске У Првој крагујевачкој гимназији од фебруара ће бити уведено факултативно учење турског језика. Места има за највише 25 полазнка, а већ се пријавило више од 15 заинтересованих. Курс је бесплатан, а намењен је првенствено ученицима средњих школа. Иван Недељковић, психолог у Првој крагујевачкој гимназији, каже да је идеја за увођење факултативне наставе турског потекла из жеље да ученци више науче и о култури Турске. - Центар за стручно усавршавање запослених у образовању Крагујевац повезао нас је са турским "Бејза" едукативним центром из Београда који ће слати свог наставника. Ђаци ће осим језика учити и о турској култури, а моћи ће да се упознају са древном уметношћу сликања на води која се зове ебру. То је оријентална уметност украшавања папира – објашњава Недељковић. Он ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована. Највећи  стуб  који  је  имао  за циљ  да  помути  разум  СРБА  су  партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. За филм ”Валтер брани Сарајево” узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ”Валтеру”, команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ”Валтер”, али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ”Валтер”, у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ”Валтер” био ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат. Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде? Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Насиље на сваком кораку
Убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије је изазвало насилне антисрпске демонстрације гневних Хрвата и муслимана тог истог дана, 28. јуна 1914, и већим делом сутрашњег дана. Ово је довело до дубоке међуетничке подељености каква није забележена у дотадашњој историји. Руља је усмерила свој бес ка пословном простору у власништву знаменитих Срба, Српској православној цркви, школама, Српском културном друштву “Просвјета”, које је имало своје просторије у готово свим већим градовима, банкама и редакцијама српских новина. Током насиља у многим местима било је и мртвих. Предвече, 28. јуна 1914. године у Загребу је била несносна спарина. Али то не спречава неколико стотина Загрепчана, после вести да је у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, да крену у рушилачки поход. Главни хушкачи су праваши који позивају на обрачун са велеиздајницима Србима. Скандира се “Доле са Србијом! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле убице! Напоље из Загреба!” Новинар и члан уредништва пројугославенског листа “Обзор” Јосип Хорват овај ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte! Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog puta pre ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
*Ко је ко међу Србима?
Србија између српа и чекића
*Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
*Истина о Вражјој дивизији
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
*Трагична судбина Дражиног адвоката
Окупација у триста слика
Šiptarska politika krvi i tla
Лаж заштићена “Забраном”!
*У Првој крагујевачкој гимназији уче турски
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
*Beograd – Pasja groblja žrtava komunizma (mapa)
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
*Победа која је задивила свет
*ОЗНА: “Књига стрељаних” – Нишко подручје
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
*Насиље на сваком кораку
*На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima

Share
  • If I #PrayforParis, Who Will Pray for the Victims of French Colonial Aggression?

  • ШУМАДИЈА

    Categories: Историја, Политика, Србија Tags: HAARP, Heroine, Hrvati, Hrvatska, Karađorđe, Kosovo, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Sloveni, Srbi, Srbija, Ukraine, zakonik

  • ШУМАДИЈА

    Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета