Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета

Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од заједничке државе већ био далеко одмакао и да га је фактички било немогуће зауставити што се убрзо показало као тачним. Брозов основни политички циљ – припрема државе за њено растурање по републичким и покрајинским међашким линијама убрзо након његове смрти је почела да се и стварно реализује за мање од годину дана након сахране самопрокламованог маршала, а случај убиства Данила Милинчића је био једна од првих епизода у овом процесу.

Кључне речи: Косово, Метохија, тероризам, Југославија, Велика Шипнија, Шиптари, Срби

 Пролог

Четири године након јула 1995. (како каже спикер на почетку филма) Четврти канал британске националне телевизије ББЦ (BBC Canal Four) је направио и приказао документарни филм о Сребреници под насловом “Плач из гроба“ (“Cry from the Grave”). Овај документарни филм је у трајању од једног часа и 44 минута, а почиње и врти се око злосрећне судбине једне од сребреничких мајки које су изгубиле синове или/и мужеве јула 1995. г. након уласка Војске Републике Српске у овај источнобосански градић. Мајка Салиха Османовић тугује за својим синовима и супругом док се истовремено из њихових неидентификованих гробова наводно одзвања плач који може да чује вероватно само британско либерално-демократско ухо. Један од синова мајке Салихе је погинуо од “четничке” гранате неколико дана пре “ослобођења” Сребренице од стране генерала Ратка Младића, а други син Нермин заједно са Салихиним супругом Рамом је “нестао” након 11. јула 1995. г. када су “четници” ушли у Сребреницу. То је укратко фабула овог британског документарног филма у коме се само кроз маглу (и у трајању од само 25 секунди) спомињу крвави пирови муслиманских бојовника Насера Орића у околини Сребренице од пре 11. јула 1995. г., али се не чује ни један једини гробни плач закланих Срба из Братунца или Кравице.[1]

Самодрежа у сенци Сребренице

Случај Сребренице из јула 1995. г. је америчкој администрацији у то време, по речима првог и тадашњег америчког амбасадора у Загребу − Питера Галбрајта, послужио као директан повод (читај изговор) за давање зеленог светла Туђмановом режиму у Загребу да изврши етничко чишћење на простору Републике Српске Крајине[2] која је након тзв. војно-редарствене операције “Олуја” са почетка августа месеца 1995. г. и ликвидирана као држава, а њена територија реинтегрисана у састав Броз-Туђманове Велике Хрватске. Остаје нејасно зашто по тој истој логици та иста америчка администрација није одобрила Младићево ослобађање Сребренице након покоља у неколико таласа више од 3.200 српских цивила у њеној околини од стране муслиманског крвника Насера Орића и његових џихад-бојовника у периоду 1992. г.−1995. г.[3] Морамо се на овом месту потсетити и на чињеницу да је на европском тлу тада била основана и функционисала прва Исламска Држава и то на просторима Алијине Босне и Херцеговине, док се као друга европска Исламска Држава јавља она Хашима Тачија на КосМету од средине 1999. г. Чињеница остаје да је блискоисточна Исламска Држава (ISIL, ISIS, Daesh) основана читаве две деценије након свог босанскохерцеговачког оригинала и узора. Све три наведене Исламске Државе (две на Балкану и једна на Блиском истоку) су биле и остале сунитске.[4]

Не улазећи овом приликом у случај Сребреница, Братунац, Кравица, Поточари… из 1992. г.−1995. г.[5] скренули бисмо пажњу британској националној телевизији на (бар) један хронолошко старији плач-јаук и то са Косова и Метохије, а то је јаук Српкиње Данице, мајке Данила Милинчића, још од 2. јуна 1982. г. – дакле читавих 13 година пре лелека и плача муслиманске мајке Салихе Османовић и то у време када нико није знао ни за Аркана, ни за Шешеља, ни за Младића, ни за Караџића (Радована) нити за Милошевића (ниједан од споменутих није рођен у Србији).

Косово и Метохија 2. јуна 1982. г. У оквиру редовних сезонских пољских радова на њиви се налазе 22-шњи син Данило Милинчић и његова мајка Даница из села Самодреже код Вучитрна. Село Самодрежа ће, иначе, остати у вечно неизбрисивој српској националној самосвести јер је у локалној цркви српска војска пред Косовски бој 15./28. јуна 1389. г. примила причешће, без обзира што је та иста црква данас претворена од стране локалних Шиптара у јавни WC и ђубришни отпад.[6] Тог 2. јуна 1982. г. (четири године пре фамозног “Меморандума САНУ”) Данило је уочио стоку суседа Шиптара на својој сопственој њиви и замолио шиптарског чобана да истера стоку са туђег имања (за овакве својинске прекршаје се у Европи плаћају дебеле новчане казне). Међутим, оно што се након ове рационалне молбе догађа је у ствари права слика (не)прилика на титоистичком КосМету: чобанинов отац, сусед Мухамед (Мујо) Ферати са синовцем и сестрићем долази сав бесан на место догађања и заједно са сином чобанином физички се обрачунавају са Данилом. Дакле четири на једног. У исти тај мах неколицина других Шиптара мирно посматра обрачун без видљиве намере да интервенишу и спрече најгоре. Четворица већ споменутих Шиптара без већих физичких потешкоћа успевају да баце на земљу Данила Милинчића коме у помоћ притрчава једина заинтересована и вољна страна да помогне – рођена мајка Даница. У сценарију најбољих америчких вестерн филмова са Гари Купером и Џон Вејном отац Мујо Ферат вади револвер и устрељује Данила у мајчином наручју рањавајући при том и саму мајку Даницу у раме. Оно што следи након овог неравноправног обрачуна код “О.К. корала” на КосМету је локална варијанта вестернизације Балкана из 19.-ог столећа: док мајка Даница јауче над умореним сином убица Шиптар гласно понавља суштину авнојевског КосМета и остатка СФРЈ: ”Кукај, српску ти мајку јебем. Ово није српска земља, већ Енвера Хоџе. Ја имам још десет мушких глава у кући!“[7]

Демографија и тероризам у служби политике

Ова Фератова реченица је у ствари констатација тадашњег реалног стања на КосМету али и сажетак читаве политичке филозофије сецесионизма и стварања Велике Шипније од стране шиптарских екстремиста. Наиме, радило се конкретно о шиптарској демографској експанзији на КосМету као најбитнијег предуслова за политичку експлозију и основе за коначно решење “Српског питања” физичким уништавањем или прогонима косметских Срба али и свих оних који нису Шиптари што ће се десити након окупације НАТО пакта Косова и Метохије у јуну 1999. г. Ова демографска експлозија Шиптара је јасно била у добро смишљеној и од стране косметских шиптарских власти јасно заштићеној и подржаваној функцији “дијаспорског типа национализма”[8] заснованог на политици високог и неприродног наталитета како би се спорна територија коначно присвојила на “природан” и “легитиман” начин. Познато је да се број Шиптара на КосМету рапидно повећавао у раздобљу након Другог светског рата и то тако брзо да су косметски Шиптари фактички имали највећи природни прираштај у читавој Европи. Овакав прираштај шиптарског становништва КосМета свакако није у основи био “природан” већ пре свега чисто политички.

Праву слику “братствојединственичког” КосМета Боре и Рамиза након Брионског пленума 1966. г. упечатљиво осликава управо сам случај Мује Ферата који је те 1982. г. у тренутку вршења гнусног криминалног акта над Данилом Милинчићем имао 40 година, али је већ тада, иако у пуној радној снази, здрав и прав, био у регуларно добијеној пензији од стране титоистичке СФРЈ. По ком основу је пензионисан вероватно није јасно ни Фадиљу Хоџи, али остаје чињеница да је био из емигрантске породице из Албаније (исто као и сам Фадиљ Хоџа). Дакле, шиптарски емигрант из друге државе (Албаније) који се населио у суседној држави ради бољег живота још у првој емигрантској генерацији са пиштољем у руци упереног у староседелачку фамилију врши насилну трансформацију власничких односа и то у туђој држави! Замислите сличну ситуацију да неки турски гастарбајтер из неког села у централној Малој Азији убије власника земље етничког Немца у Баварској, а његовој мајци на њеном рођеном имању са пиштољем у руци каже да та земља није немачка већ турска (тј. да припада земљи Кемала Ататурка)!

Јужна Косовска Митровица 2015 новембар

Чињеница ипак остаје да пресвојинизација власничких тапија на КосМету почиње још пре Брионског пленума, а доказ за то је зла судбина оца убијеног Данила Милинчића који је исто тако мучки убијен када му је син био беба године 1960-те (дакле, шест година пре Брионског пленума). Од тада на породицу Милинчић се врше константни притисци од стране суседа Шиптара да им се прода земља или ће са ње бити истерани кад-тад (што се на крају и десило). На жалост, овај случај српске породице Милинчић је само врх леденог брега шиптарског терора и тероризма у Титославији на повесном и етнографском српском Косову и Метохији.[9]

Титославија у функцији Велике Шипније

Након убиства Данила Милинчића 2. јуна 1982. г. на сцену ступа спровођење авнојевске политике ”Слаба Србија – јака Југославија“ (а најјаче Словенија и Хрватска) исто као и у нешто каснијем случају са Ђорђем Мартиновићем коме су Шиптари угурали пивску боцу (с данцетом нагоре) у дебело црево на његовој рођеној њиви на КосМету.

У случају Данила Милинчића јавни тужилац је званично оквалификовао Данилово убиство као “убиство из непријатељских побуда према СФРЈ, извршено и из непријатељских и ниских побуда са умишљајем”. Дакле, након оваквог званичног става јавног тужиоца у једној нормално-правној држави се да очекивати да ће и судски и полицијски органи реаговати у складу са изнетим закључком јавног тужиоца. Међутим, обзиром да на КосМету одавно влада верификовани закон Дивљег запада Шиптара Леке Дукађина[10] легализован Уставом из 1974. г. (када је само легализовано de facto стање живљења и иживљавања шиптарских фисова по неписаним традиционалним обичајима још од пре Брионског пленума), и обзиром да ова само формално покрајина Републике Србије, а у ствари саставни део суседне (Велике) Шипније Енвера Хоџе (на шта је скренуо пажњу и Мујо Ферат мајци Даници), логично је да се догодило управо оно што се само неколико година касније десило и у ”Случају Мартиновић против боце“ јер на сцену ступа партијска сила, моћ и идеологија против самог записаног и верификованог закона.

Наиме, као што су власти Сједињених Америчких Држава у 19.-ом столећу сукцесивно и легално дозвољавале америчким колонистима да по принципу “ко пре до девојке његова девојка” обележе међе својих нових ранчева на Дивљем западу (западно од Апалачких планина) и то на туђој земљи и након тога ту отимачину легализовали тапијама у катастарским књигама, тако и те 1982. г., али на косметском шиптарском Дивљем истоку у јавности иступа члан Председништва СФРЈ Фадиљ Хоџа (каснији председник колективног председништва СФРЈ за кога се тек након једногодишњег председничког мандата утврдило да никада није имао држављанство државе чији је председник био). Фадиљ Хоџа, уједно и шеф филијале југословенске комунистичке партије за КосМет, наиме, износи тврдњу и то пред највишим државним руководиоцима да “два недавна убиства у Самодрежи и Мећи код Ђаковице немају политички карактер”. У сваком случају, као директна последица најдиректнијег уплитања једнопартијске политике у делатност правосудних органа, Окружни суд у Титовој/Косовској Митровици одбија гореспоменуту квалификацију јавног тужиоца, а на овакво политикантско замешатељство нико од надлежних органа не реагује и то ради мира у кући, а на основу смерница Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу у ноћи 28./29. новембра 1943. г. (само да се потсетимо да на овом илегалном ноћном заседању на територији усташке Независне Државе Хрватске није било представника из Србије).

Судски поступак против убице Мује Ферата је на крају крајева у самој судници суда вођен као типичан случај нерашчишћених балканских међусуседских рачуна и односа. Ипак, праву слику и (не)прилику косметске збиље у постброзовској Титославији приказује не судница већ улица испред зграде суда у коме се води парница, а на којој се свакодневно налази неколико стотина Шиптара који псују, пљују и јавно прете обема и мајци Данила Милинчића и његовој супрузи-удовици Радмили да ће да и оне прођу као и Данило. На крају судског процеса сама оптужница је била и написана и јавно саопштена на шиптарском језику исто као и изјаве сведока (иако је по важећем Уставу Републике Србије из 1974. г. на њеној територији службени језик био српскохрватски), дакле на језику извршитеља злочина, а текст Оптужнице нису разумеле ни мајка ни супруга устрељеног Данила. Тек је нешто мало текста преведено на српскохрватски на захтев адвоката Милинчићевих (замислите судску парницу у Минхену између гастарбајтера Турчина и домаћег Немца која се води на турском језику, а стенографске белешке се воде на арапском писму!).

Епилог

Ова тужна прича једне мајке Српкиње са КосМета читаву деценију и по пре уласка Војске Републике Српске у Сребреницу се завршава тако што услед свакодневних притисака непознатих људи снаха Радмила са двоје деце, од којих је једно рођено након убиства оца Данила, одлази у Косово Поље где се запошљава као учитељица иако је била средњошколски професор, а мајку Даницу исти ти непознати људи и даље узнемиравају и дању и ноћу филозофијом да то није њена већ шиптарска земља (тј. земља Енвера Хоџе) и да са ње треба (мора) да оде. На крају је мајка Даница решила да прода породично имање, међутим временске (не)прилике су се у међувремену толико измениле да истеривачи више нису хтели ни да купе земљу говорећи да је и овако и онако то имање њихово и да га мајка Даница никоме не сме да прода!

Надамо се да ће јаук мајке и супруге-удовице Данила Милинчића некако доспети и до Лондона и до било ког канала британске националне телевизије. У међувремену, свет ће и даље да гледа и слуша само плач из гроба најмилијих мајке Салихе Османовић. На крају, “Ко је чуо глас Данилове мајке Данице, заувек га је запамтио. Био је то очајни крик сиње кукавице који је преко радио-таласа допирао до срца. ‘Убише ми сина Данила’, кукала је мајка Даница Милинчић и молила: ‘Не дајте, браћо, да ми убију и другог’”.[11]

Библиографија

Књиге и часописи

Arolda Elbasani, Oliver Roy (уредници), The Revival of Islam in the Balkans: From Identity to Religiosity, New York: Palgrave Macmillan, 2015.

Charles R. Lister, The Islamic State: A Brief Introduction, Washington, D.C.: The Brookings Institution, 2015.

Charles R. Lister, The Syrian Jihad: Al-Qaeda, the Islamic State and the Evolution of an Insurgency, Oxford−New York: Oxford University Press, 2016.

Jessica Stern, J. M. Berger, ISIS: The State of Terror, New York: Ecco, 2016.

Patrick Cockburn, The Rise of Islamic State: ISIS and the New Sunni Revolution, London−New York: Verso, 2015.

Robert J. Donia, John V.A. Fine, Jr., Bosnia and Hercegovina: A Tradition Betrayed, New York: Columbia University Press, 1994.

Shtjefën Gjeçovi, Kanuni i Lekë Dukagjinit, CreateSpace Independent Publishing Platform, 2014.

Steven Woehrel, Islamic Terrorism and the Balkans: CRS Report for Congress, July 26th, 2005, Washington: Congressional Research Service, 2005.

The Code of Lekë Dukagjini, New York: Gjonlekaj Publishing Company, 1989.

Vjollca Salihu, Islam Qerimi, Social Organization and SelfGovernment of Albanians According to the Castоmarily Law, GRIN Verlag, 2013 (in German).

William McCants, The ISIS Apocalypse: The History, Strategy, and Doomsday Vision of the Islamic State, New York: St. Martin’s Press, 2015.

Бранислав Ђ. Нушић, Косово – опис земље и народа, Београд, 1986.

Вељко Ђурић Мишина (уредник), Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: “Добра воља” Београд, 2005.

Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија: Историја и идеологија, Београд: Чигоја штампа, 2007.

Јеврем Дамњановић, „Косовска голгота. Специјално издање 7“, Политика Intervju, Београд: 22. октобар 1988.

Мирко Чупић, Отета земља: Косово и Метохија (злочини, прогони, отпори…), Београд: НОЛИТ, 2006.

Питер Галбрајт, парафразирани интервју за хрватски Nedeljnik: http://www.nspm.rs/hronika/piter-galbrajt-qolujuq-smo-dozvolili-zbog-srebrenice.html.

Радослав Гаћиновић, Насиље у Југославији, Београд: ЕВРО, 2002.

Документарни филмови

“Cry from the Grave”, BBC Canal Four: http://www.youtube.com/watch?v=Fliw801iX84.

„Srebrenica – Betrayed Town”, Норвешка: http://www.youtube.com/watch?v=FvqHWS_4AuM.

2. Sotirovic 2013Проф. Др. Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

vladislav@sotirovic.eu

© Владислав Б. Сотировић 2016

Напомене:

[1] Читав филм се може погледати на овом линку: http://www.youtube.com/watch?v=Fliw801iX84.

[2] Парафразирање Галбрајтовог интервјуа за хрватски Nedeljnik можете прочитати на овом линку: http://www.nspm.rs/hronika/piter-galbrajt-qolujuq-smo-dozvolili-zbog-srebrenice.html.

[3] Потпуно другачију и много више истинитију слику о сребреничком случају даје норвешки документарни филм о тим догађајима у јулу 1995. г. под насловом “Сребреница – Издани град”. Филм пружа реалнију слику о бошњачко-муслиманским војним формацијама у Сребреници и Сарајеву као и о судбини српских цивила у Сарајеву, Сребреници и околини Сребренице. Филм је норвешке производње, а први пут је приказан у лето 2011. г. у Шведској и Норвешкој. Језици су енглески и српски. Читав филм се може погледати на овом линку: http://www.youtube.com/watch?v=FvqHWS_4AuM.

[4] О исламској традицији у Босни и Херцеговини видети у (Robert J. Donia, John V.A. Fine, Jr., Bosnia and Hercegovina: A Tradition Betrayed, New York: Columbia University Press, 1994). О препороду ислама на балканским просторима видети у (Arolda Elbasani, Oliver Roy (уредници), The Revival of Islam in the Balkans: From Identity to Religiosity, New York: Palgrave Macmillan, 2015). О исламском тероризму на Балкану видети у (Steven Woehrel, Islamic Terrorism and the Balkans: CRS Report for Congress, July 26th, 2005, Washington: Congressional Research Service, 2005). О блискоисточној Исламској Држави видети опширније у (William McCants, The ISIS Apocalypse: The History, Strategy, and Doomsday Vision of the Islamic State, New York: St. Martin’s Press, 2015; Patrick Cockburn, The Rise of Islamic State: ISIS and the New Sunni Revolution, London−New York: Verso, 2015; Charles R. Lister, The Islamic State: A Brief Introduction, Washington, D.C.: The Brookings Institution, 2015; Charles R. Lister, The Syrian Jihad: Al-Qaeda, the Islamic State and the Evolution of an Insurgency, Oxford−New York: Oxford University Press, 2016; Jessica Stern, J. M. Berger, ISIS: The State of Terror, New York: Ecco, 2016).

[5] Да Питер Галбрајт у наведеном интрвјуу једноставно (и масно) лаже говори и неоспорна чињеница да је УНПРОФОР у Републици Српској Крајини 4. јула 1995. г. упозорио на гомилање хрватске војске на личком и далматинском ратишту. Хрватска војска се тада увелико концентрисала и на планини Динари. У општини Двор је стога било проглашено ратно стање, а поводом очигледних припрема Загреба да војним средствима окупира РСК заказана је и седница Народне скупштине Републике Српске Крајине у Мирковцима. Јасно је да се Хрватска операционо припремала за “Олују” читавих месец дана од 4. јула до 4. августа 1995. г. када су хрватске оружане снаге у 5 часова ујутру напале територију Републике Српске Крајине. Дакле, операционе припреме за чишћење Крајине од Срба су отпочеле 4. јула 1995. г., а Војска Републике Српске је ушла у Сребреницу недељу дана касније – 11. јула 1995. г. Да не спомињемо операцију “Бљесак” од 1. маја 1995. г. којом је хрватска војска заједно са редарственицима од Срба очистила Западну Славонију – дакле читава два и по месеца пре случаја Сребренице (хронологију догађаја у Републици Српској Крајини видети у: Вељко Ђурић Мишина (уредник), Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: “Добра воља” Београд, 2005, стр. 13−49).

[6] Према Браниславу Нушићу, верује се да је име Самодрежа остало од кнеза Лазара Хребељановића “Самодрежца” који је ову малу цркву и подигао како би причестио своју војску пред бој са Османлијама (Бранислав Ђ. Нушић, Косово – опис земље и народа, Београд, 1986, стр. 218).

[7] Мирко Чупић, Отета земља: Косово и Метохија (злочини, прогони, отпори…), Београд: НОЛИТ, 2006, стр. 138.

[8] Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија: Историја и идеологија, Београд: Чигоја штампа, 2007, стр, 196.

[9] О тероризму на просторима свих Југославија видети у (Радослав Гаћиновић, Насиље у Југославији, Београд: ЕВРО, 2002).

[10] О шиптарском традиционалном општем законодавству видети у (The Code of Lekë Dukagjini, New York: Gjonlekaj Publishing Company, 1989; Vjollca Salihu, Islam Qerimi, Social Organization and SelfGovernment of Albanians According to the Castоmarily Law, GRIN Verlag, 2013 (in German); Shtjefën Gjeçovi, Kanuni i Lekë Dukagjinit, CreateSpace Independent Publishing Platform, 2014).

[11] Јеврем Дамњановић, „Косовска голгота. Специјално издање 7“, Политика Intervju, Београд: 22. октобар 1988, стр. 51.

Vladislav B. Sotirović

SCREAM OF THE SERBIAN MOTHER OF DANILO MILINČIĆ FROM CRUCIFIED KOSOVO AND METOCHIA

 

Summary: A research topic of this article is a case of murdering of a Serbs Danilo Milinčić from Kosovo’s village of Samodreža nearby a town of Vučitrn in 1982 by the local Albanian separatists and terrorists. This case was just one of many similar cases in Kosovo and Metochia at that time – a time when the local Albanians after the separatist demonstrations in the spring 1981 launched an open and brutal struggle against the state of Yugoslavia for the sake of separation of Kosovo and Metochia from its motherland and annexation of this southern Serbia’s province by a neighbouring Albania with the purpose to recreate the WWII Greater Albania (1941−1945). Kosovo and Metochia had to be ethnically cleansed from all non-Albanians, but above all from the ethnic and autochthonous Serbs according to the project of a Greater Albania designed by the First Albanian Prizren League (1878−1881). An importance of our research topic is in the fact that the case of Danilo Milinčić put a light on the real political situation in both Kosovo and Metochia and the rest of ex-Yugoslavia when Kosovo’s Albanian separatists and terrorists had a hidden but fruitful support by the Yugoslav state authorities. The case of Danilo Milinčić from 1982 clearly shows that Yugoslavia’s disintegration already was on its irreversible way according to the plan by a Slovenian-Croat dictator of Yugoslavia – Josip Broz Tito (1892−1980) that the country had to be transformed into eight independent states after his death with a real possibility of Albania’s annexation of Kosovo and Metochia.

Key words: Kosovo, Metochia, terrorism, Yugoslavia, Greater Albania, Albanians, Serbs

albanci-hasim-taci-srbi-mucenja-srba-drenicka-grupa-ovk-1328585176-62997 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Lista američkih brljotina na Balkanu
Ako iscrpljena EU, što zbog nameta koje joj nameće NATO i američkih ratova po svetu, što zbog izdvajana iz budžeta za održavanje u životu „država iz epruvete“ poput Kosova, kao i sankcija i kontrasankcija sa Rusijom, ne može da reši svoje probleme, kako će onda da razreši balkanski čvor. Terorizam, najezda migranata, ekonomska kriza, separatizam… To su boljke sa kojima se EU suočava u svom dvorištu. Kosovo, Makedonija, Srbija, Bosna… zaostala su nerešena pitanja Amerike na Balkanu za koje SAD očekuje da ih EU reši, i to u skladu sa američkim planovima. Može li EU, uz sve svoje jade, da zadovolji i prekookeanskog partnera i prilike na Balkanu da zaokruži na način kako to SAD žele? I šta će se desiti ako u tome ne uspe? Zvanična spoljna politika Amerike navodno je usmerena daleko van Balkana, ali, ako je suditi po rečima umirovljenog bivšeg ambasadora SAD u Srbiji Vilijama Montgomerija, ostala su tri ključna pitanja za američku administraciju za koja se očekuje da će ih rešiti EU — prvo, da nezavisno Kosovo bude ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
После писања Телеграфа, који је уз помоћ аутора бројних књига о четничком покрету Милослава Самарџића разбио многе митове из историје коју су генерације у СФРЈ училе о комунистичком Валтеру, који је бранио Сарајево, да је он био четник и под командом Драгољуба Драже Михаиловића, наш портал иде корак даље и доноси право име јунака из Сарајева, а то је потпуковник Жарко Тодоровић! Велико занимање за прошлу тему – о офанзиви четника на осовинске формације у области Сарајева и у самом Сарајеву – аутоматски нам је поставило нови задатак: Валтер. Наиме, сви знају за филм ”Валтер брани Сарајево”, али испоставило се да је ретко коме познато на основу којих догађаја је тај филм снимљен. У Другом светском рату заиста су постојала два Валтера: – Владимир Перић Валтер, комуниста, и – Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, четник. Први Валтер је после проглашен народним херојем, а други се и данас налази на списку народних непријатеља и ратних злочинаца, који је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Насиље на сваком кораку
Убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије је изазвало насилне антисрпске демонстрације гневних Хрвата и муслимана тог истог дана, 28. јуна 1914, и већим делом сутрашњег дана. Ово је довело до дубоке међуетничке подељености каква није забележена у дотадашњој историји. Руља је усмерила свој бес ка пословном простору у власништву знаменитих Срба, Српској православној цркви, школама, Српском културном друштву “Просвјета”, које је имало своје просторије у готово свим већим градовима, банкама и редакцијама српских новина. Током насиља у многим местима било је и мртвих. Предвече, 28. јуна 1914. године у Загребу је била несносна спарина. Али то не спречава неколико стотина Загрепчана, после вести да је у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, да крену у рушилачки поход. Главни хушкачи су праваши који позивају на обрачун са велеиздајницима Србима. Скандира се “Доле са Србијом! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле убице! Напоље из Загреба!” Новинар и члан уредништва пројугославенског листа “Обзор” Јосип Хорват овај ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Da je Dubrovnik do 20. veka bio srpski, a ne hrvatski grad govore i činjenice. Prema podacima koje je skupila Austrougarska država, kada je 31. decembra 1890. godine popisala stanovništvo grada Dubrovnika, srpskim jezikom govori apsolutna većina od 5.823 ljudi, italijanskim 677,  češkim 48,  poljskim 6, nemačkim 263 i mađarskim 384. Foto: Dubrovnik – kalendar za prostu 1898 godinu Tu su i podaci za druga mesta u opštini Dubrovnik, a podaci su tu još frapantniji, jer Srbi u većini mesta čine 100 odsto stanovništa. Dakle, iz priloženog možemo videti da hrvatski jezik nije ni postojao kao jezik kojim se pričalo u Dubrovniku i okolini. Ako to nije dovoljno, treba reći da je tadašnji papa, Lav XIII (1810-1903), javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi. Utemeljivač hrvatske istorije: U Dubrovniku se oduvek govorilo srpski Foto: Wikimedia Commons "U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini". To je tvrdio Natko Nodilo, koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија Улаз у село (МЗ) Овсиште из правца села (МЗ) Трнаве Грб града Тополе - престонице Карађорђеве Србије ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ОВСИШТУ: Држава - Србија Управни округ - Шумадијски Општина - Топола Број становника 2011. г. - 536 Временска зона - средњеевропска (UTC+1) Надморска висина - 320 м. Телефонски позивни број - 034 Поштански број - 34310 Ауторегистарска ознака - ТО Број домаћинстава 2002. г. - 183 Етнички састав становништва 2014. г. - >99% Срби Сеоска слава - Прокопље (8./21. јул) Село Овсиште је родно место Радоја Домановића (1873-1908) Поглед на планину Рудник (1132 м/нв) из Јошанице, горње Овсиште Стара шумадијска кућа у горњем Овсишту - Јошаница Стари шумадијски вајат у горњем Овсишту - Јошаница Народна ношња у Овсишту између два светска рата Проф. Др. Петар Грујић (рођен 22. априла 1941. г.) - најеминентнији рођени Овсиштанин   Равногорци из села Овсишта у Горској краљевој гарди Николе Калабића за време Другог светског рата Предлог назива главне улице у МЗ Овсиште Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!
Mauro del Vekio, bivši general italijanske vojske, koji je predvodio jedinicu od 7.000 vojnika koji su ušli na Kosovo u junu 1999. godine nakon završetka NATO bombardovanja Srbije, rekao je da su tokom prve tri sedmice njegovog mandata izveštaji o telima ubijenih Srba i Roma stizala na njegov sto svakog jutra. On je za italijanski list „Panorama“ izjavio da je to bila „tabu tema“ i da mu nije bilo dozvoljeno da o tome govori sa novinarima. – Ubistva su nastavljena i kasnije, ali ne tako često. Oni koji nisu pobegli sa Kosova bili su pod stalnim rizikom da budu ubijeni ili silovani. Napuštene srpske kuće su sravnjene sa zemljom ili zapaljene. Albanci su napadali i crkve i manastire. Njihov cilj je bio da izbrišu svaki trag srpskog prisustva na Kosovu – rekao je Del Vekio. On je dodao da niko nije sklanjao srpske leševe koji su nalaženi na svim mogućim mestima. – Majke i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ponovo se oglasio istoričar Selimović
Istoričar i profesor Salih Selimović vrstan je poznavalac tema vezanih za srpsko-muslimanske odnose i probleme koji su se „provlačili“ kroz našu, ne mnogo srećnu, balkansku prošlost. Muslimani nikada nisu postali Turci jer su sačuvali svoj maternji jezik, staru tradiciju i uvek su znali svoje poreklo, kaže istoričar i profesor Salih Selimović za nedeljnik Pečat, pojašnjavajući uzroke istorijskog razdora Srba muslimanske veroispovesti i Srba pravoslavaca. Objašnjavajući pitanje porekla današnjih muslimana u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, KiM, pitanje njihovih korena, ukazujući i na suštinu i prirodu viševekovne nesloge Srba i muslimana, jednog istog naroda različitih vera, na početku razgovora, on kaže: „Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi ‚hteli‘, reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Сажетак: Тема овог рада спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био и књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
На билатералном састанку председника Русије и званичних представника Европског јеврејског конгреса 19. јануара 2016. године, Јевреји замолише Владимира Путина да предузме потребне кораке зарад побољшања генерално лошег положаја јеврејске заједнице на Старом континенту. И гле, председник Путин, не баш у шали, позва све европске и Јевреје из целог света а што су отишли из СССР-а  да напросто емигрирају у Русију. На први поглед, веома племенит па чак и демократичан потез руског председника. Али... Хајде да мало проанализирамо целу ствар. По представницима Јевреја, постоје бар две "несношљивости" положаја Јевреја у Европи, због: 1) антисемитизма, и; 2) прилива муслиманских имиграната са Блиског истока у Европу. Стога су ова и оваква два разлога, по Јеврејима, сасвим довољна за исељавање из Европе, а по председнику Путину, да их позове да емигрирају у Русију. Овде нећемо разматрати зашто европски Јевреји не желе да се иселе у своју националну државу - Израел (нити у САД), већ нас интересује ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први део Истина “Стрељања Историје”
Први део Истина “Стрељања Историје”: “Почињена зла која захтевамо да се прокуну и казне била су толико умишљена, толико натопљена мржњом, толико разорна, да цивилизација неће опстати ако та зла буду занемарена и поновљена.” (“The wrongs which we seek to condemn and punish have been so calculated, so malignant, and so devastating, that civilization cannot tolerate their being igored, because it cannot survive their being repeated.”) Према овом часном и одговорном цивилизацијском захтеву за Идеале Победе Другог светског рата Роберта Џексона (Robert H. Jackson), истражног судије Нирнбершког трибунала (Nuremberg prosecutor) на процесу Нацистима 1945, и блиском сараднику америчког председника Хари Трумана – у односу на Равноправност Права сваког народа да слободно битише у Правди и Праведности послератне цивилизације; и у односу на легитимитет Истине и Историјске Истине Другог светског рата; и поготово у односу на мржњу према Праву Српског Народа на постојање и живи као Нација у сопственој држави – јесте почињена најгрознија издаја ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Недовршена и необавезна размишљања српских академика, украдена из фиока САНУ, постала су позната као „Меморандум САНУ“ и послужила су Западу да на Србију и српски народ свали сву кривицу рата изазваног распадом Југославије. Мало је познато да су и Словенци имали свој меморандум. Меморандум САНУ је уџбенички пример спиновања медијске и друштвене појаве, каже историчар Предраг Марковић. „Један недовршени документ, необавезно сакупљена размишљања групе академика почео је да се тумачи као злослутни нацрт за разбијање Југославије, малтене као Хитлеров ’Мајн кампф‘. Да бисмо проверили има ли истине у таквој осуди Меморандума морамо да се сетимо какав је тренутак била јесен 1986. године“, каже Марковић. Већина тема које Меморандум обрађује у том тренутку нису тајна, додаје он. Новине већ увелико пишу о прогону Срба са Косова, о економским проблемима у развоју Србије. Оно што је ново је притужба на положај Срба у Хрватској, али најважнија ствар где се види колико су оптужбе ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
Leto tek što je počinjalo. Ondašnje novine su objavile da je bilo prijatnih 25 stepeni. Bio je pijačni dan, pa je stanovništvo iz okolnih sela požurilo da u gradu proda šta može. I đaci su baš tada dolazili da preuzmu knjižice. Raspust tek što je počeo. Nemačka okupacija se tog 5. juna 1941. godine u Smederevu nije naročito osećala. Naravno, tu i tamo, videli su se nemački vojnici, ali se narod slobodno kretao, trgovalo se i radilo, pa je i život nekako išao dalje. Samo dan pre, u gradu je gostovala pozorišna trupa iz Novog Sada. A onda se začula eksplozija iz pravca tvrđave, jednog od simbola Smedereva koji se nalazi u centru grada. Dan kada se dogodilo nezamislivo Smederevska tvrđava pre katastrofe sa naslaganom municijom i vojnom opremom, Foto: Wikipedia Posle kapitulacije Jugoslavije, Nemci su odredili Smederevo kao mesto na kome će se skladištiti sva zarobljena oprema, oružje, municija i benzin. U gradu je ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine. Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici. Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta. Dokument za arhiv SANU Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku. - Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?
На још једну годишњицу увлачења Краљевине Југославије у вртлоге Другог светског рата поставља се питање да ли се могло избећи оно што је задесило Србе за време Другог светског рата (и након тога). Стога бисмо у наредном тексту изнели нека наша запажања у циљу разбијања предрасуда и стереотипа који су створени углавном комбинацијом српске емигрантске и антисрпске југословенске титографске повести. Ови погрешни стереотипи се могу класификовати у три групе дезинформација: 1. Приступ Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. г. је самосталан чин саме владе а пре свега главног намесника кнеза Павла Карађорђевића који је Југославију увео у савез са Немачком, Италијом и Јапаном услед свог германофилства. 2. Пуч од 27. марта 1941. г. у Београду, тј. државни удар војске под руководством генерала Боривоја Мирковића и Душана Симовића је патриотско-слободарски чин часног дела југословенских официра који је спонтано изведен и политички је био независтан од било ког спољног фактора. 3. Масовне народне демонстрације ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Lista američkih brljotina na Balkanu
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
*Насиље на сваком кораку
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
*Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
*Ponovo se oglasio istoričar Selimović
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
*Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Први део Истина “Стрељања Историје”
И Словенци су имали свој „меморандум“
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
*Prava presuda o Draži Mihailoviću
Како је Краљевина Југославија увучена у рат 1941?

Share
  • If I #PrayforParis, Who Will Pray for the Victims of French Colonial Aggression?

  • ШУМАДИЈА

    Categories: Историја, Политика, Србија Tags: HAARP, Heroine, Hrvati, Hrvatska, Karađorđe, Kosovo, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Sloveni, Srbi, Srbija, Ukraine, zakonik

  • ШУМАДИЈА

    Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета