Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?

Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије.

Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам

Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици која је део ширег Кељменди клана који се, иначе, између осталог, „прославио“ 3. септембра 1987. г. масакром војника ЈНА у параћинској касарни. Да се потсетимо, том приликом је Азиз Кељменди (из Душанова) из аутоматског оружја убио четири регрута ЈНА[1] и ранио још петорицу у параћинској касарни „Бранко Крсмановић“ (Нишка армијска област) што је имало директну политичку последицу да се престане са слањем Шиптара на одслужење војног рока где су добијали бесплатну обуку у руковању оружјем за касније учковање по КосМету 1995−1999. г. Иначе је сам Азис Кељменди примљен на одслужење војног рока са чистим картоном иако је учествовао у антидржавним демонстрацијама на КосМету 1981. г. за стварање Велике Шипније[2] што одлично дочарава слику већ тада пропале ЈНА и читаве пречанско-партизанске Титославије.[3]

Ко је стварно био др. Ибрахим Ругова – „Балкански Ганди“? У Руговиним прозападним и „продемократским“ животописима, који су прављени за једнократну НАТО употребу, нећете наћи податак да су партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита третирали Руговиног оца (Уке Ругову) и деду по оцу (Русте Ругову) као нацистичке колаборационисте, што су обојица то и били, и да су стога и стрељани још пре завршетка самог рата (у јануару 1945. г.). Дакле, уколико титоистички комунистички извори и званична ознашко-удбовска пропаганда тврди да су одређене личности из периода Другог светског рата са простора Југославије несрпске етничке провенијенције сарађивали са „нацистичким окупаторима“ постоји огромна вероватноћа да је овакво пропагандно тврђење у суштини и била пука реална истина. Сличан је случај био и са др. Фрањом Туђманом, бившим комунистичким партизаном и председником „демократске“ Хрватске, за кога сама комунистичка литература потврђује да је прва четири месеца рата 1941. г. провео у усташким формацијама Хрвата Анта Павелића пре него што је прешао у партизане другог Хрвата Јосипа Броза Тита.[4]

У сваком случају, Ибрахим Ругова је долазио из класичног балканског сељачког окружења оријентално-патријархалног типа (такозване “балканске вукојебине” из којих су испливавали и Брозови партизани) и, као и многи други из бивше Југославије након 1945. г., искористио је могућности титоистичког режима за бесплатно (масовно квази)школовање и образовање све до највишег нивоа (које је у косметском случају финансирала скраћена и осакаћена пречанско-авнојевска Република Србија, тј. “Брозов пашалук”) као и да захваљујући томе доживи значајан успон како на друштвеној тако и на политичког лествици (као и многи Брозови саборци и њихови потомци из разних личких, банијских, кордунашких, крајишких и осталих прекодринских дивизија из “балканских вукојебина”).[5]

Овом приликом се нећемо бавити критичком анализом квалитативне “разине” овакве врсте масовне бесплатне “наобразбе” на просторима обећане Брозове „вукојебарске“ државе[6] поготово на КосМету у доба југословенског самоуправног социјализма. Тако је Ибрахим Ругова завршио основну школу у Истоку, а средњу школу у Пећи 1967. г. На Филозофском факултету Универзитета у Приштини на одсеку за „Албанске студије“ студира до 1971. г. када је и дипломирао. У међувремену, године 1968. учествује у шиптарском протесту на КосМету чији су основни захтеви били да се КосМет уставно прогласи седмом југословенском републиком као националном државом Шиптара у Југославији, али је било и захтева да се ова јужна покрајина Републике Србије отцепи од ње и припоји суседној Шипнији онако како су се још 1945. г. договорили Јосип Броз Тито и Енвер Хоџа. Године 1976. и 1977. Ругова студира на Париском универзитету. Докторирао је на истом 1984. г. Вративши се на КосМет најпре је радио као наставник да би касније био изабран за председника „Друштва књижевника Косова“ које је очито било оделито од „Друштва књижевника Србије“ као што је у то време и приштинска „Академија наука и уметности Косова“ била оделита од београдске САНУ.

На Западу је Ибрахим Ругова визуелно остао препознатљив по свиленом шалу везаном око врата без обзира на годишње доба, друштвено-политичке ситуације у којима се налазио као и на окружење у коме је био, а није га скидао чак ни за време ручкова или вечера са страним дипломатама и политичарима. На Западу је остао тако упамћен као један од бораца за „праведну“ вишедеценијску борбу косметских Шиптара за своја национално-мањинска права без обзира на реалну чињеницу да су, ако је тада (по Уставу из 1974. г. па све до 1989. г.) ико на читавом свету као етничка мањина имао сва могућа и немогућа мањинска права, територијално-политичке привилегије и етно-културолошке повластице, то били управо Шиптари на КосМету (Срби у Хрватској су о таквим мањинским правима могли само да сањају).

Формално вођа грађанског националног покрета Шиптара на КосМету, Ибрахим Ругова је у ствари већ у јулу 1990. г. показао своје право лице и суштину тог покрета који је стајао иза њега („Демократске лиге Косова“ (DLK), основане 1989. г.) када је издао „Прокламацију о независности Косова“ као и када је две године касније био изабран за првог „председника“ тзв. „Републике Косова“. Мора се напоменути да је сваки шиптарски националистичко-сепаратистички покрет био и остао у суштини исламски[7] па тако и овај предвођен од стране Ибрахима Ругове што се јасно показало управо након окупације КосМета од стране НАТО пакта 1999. г. па све до данас када је изграђено на КосМету више нових џамија и срушено више хришћанских (српских) богомоља него за 457 година отоманске окупације (1455−1912. г.).[8] Дакле, балкански Ганди са свиленим шалом око врата у ствари прекраја политичко-државне границе у Европи! Власти државе Србије су поводом ове велеиздаје реаговале у складу са свим међународним прописима и домаћим законима, исто као што би реаговале и САД, Француска, Италија, Шведска или Кина, или као што је већ реаговала у сличној ситуацији Турска (када је ухапсила вођу курдске сепаратистичке ПКК Очелана), па је од 120 чланова легално распуштеног „Парламента Косова“ похапшено њих 112 као и 6 чланова тзв. „Владе Косова“.[9] Треба напоменути и то да је у овом тренутку самопроглашена тзв. „независност Косова“ остала без икакве међународне подршке, и то у доба „диктатора“ Слободана Милошевића, али је „демократски“ Запад признао исто тако самопроглашену „независност Косова“ фебруара 2008. г. и то у време „прозападног демократе“ Бориса Тадића – типичног клијента, марионете, потрчка и полтрона (Запада), иначе, прекодринског Сарајлије сумњивог етнонационалног порекла (као и његовог земљака Војислава Шешеља).

Морамо се на овом месту осврнути и на чињеницу да је у западним медијима политика (Милошевићевог) Београда према Шиптарима на КосМету у 1990.-им окарактерисана као „диктаторска и опресивна“ обзиром да је „Шиптарима на Косову укинута аутономија“.[10] Овде се ради, међутим, о ноторној пропагандној лажи јер је Шиптарима на КосМету укинута само политичко-територијална аутономија (тј. по Уставу из 1974. г. фактичка државна независност) под чијим окриљем је вршено етничко чишћење српског живља у овој провинцији све до 1989. г. Многе националне мањине у Европи и свету би данас биле презадовољне нивоом етно-културолошке аутономије коју су Шиптари на Космету уживали чак и у 1990.-им годинама, а првенствено Руси у Естонији и Летонији, али и нпр. разноразне мањине у Шипнији, а о Курдима у Турској и да не говоримо обзиром да као такви нису чак ни признати да постоје.[11] Или другим речима, многе данашње „демократске“ државе и у Европи (укључујући и Европску Унију) и на свету могу да студирају случај косметске аутономије из „Милошевићевих“ 1990.-их година као узор који се може применити и у њиховим случајевима, а пре свега у Француској, Шведској, Шипнији или Турској. Ова последња је већ пре педесет година поднела званичну кандидатуру за чланство у Европској Унији а добила статус кандидата 1999. г. као награду за непоштовање права националних мањина, асилилацију Курда и војну окупацију 40% државне територије Републике Кипар још 1974. г.[12]

Елем, 1990.-их година на косметску сцену ступа ноторна терористичка организација типа Ал-Каиде, Хамаса, ИРЕ, ЕТЕ или Хезболаха – тзв. „Ослободилачка војска Косова“ (UÇK). Занимљиво је да се у овим новим „терористичким“ косметским условима Ругова званично денунцирао од активности UÇK, али из разлога што је јавно сматрао да је ова парамилитарна организација „изум српске тајне службе“, а не стога што су припадници ове организације изводили терористичка дејства како против регуларних и легитимних полицијских снага државе Србије тако и против локалног српског живља, али и против локалних етничких Шиптара који су били лојални држави Србији која је за њих била западни пут ка Европи за разлику од Велике Шипније као аутостраде ка отоманској Анадолији.[13] Како, иначе, „демократски“ Запад реагује на акције оваквих терористичких организација може се видети на примерима израелске регуларне армије у Палестини и нарочито Бејруту или НАТО снага у Ираку или Авганистану.[14]

У то време се од стране Руговине политичке организације оснивају и делују подземни „Парламент Косова“ и „Влада Косова“ чији је тзв. премијер/канцелар био Бујар Букоши који је „председниковао“ овом фантомском косовском владом из Немачке, а која је финансијску подршку добијала од шиптарске гастарбајтерске емиграције. Ову владу је једино признала суседна Шипнија (или у Европи позната као Албанија). У многим другим сличним случајевима на свету би се са државама које би признале самопрокламовану независност неког вашег државног региона прекидали дипломатски односи ако не и објављивали ратови. Тако је нпр. Грузија прекинула дипломатске односе са Русијом 2008. г. када је Москва признала самопроглашену независност Абхазије и Јужне Осетије, али из неког „необјашњивог разлога“ нити је Црногорац Милошевић прекинуо дипломатске односе са Шипнијом (или било којом другом државом) када је ова 1990.-их година признала самопрокламовану независност Приштине нити је то урадио Сарајлија Борис Тадић након 17. фебруара 2008. г.[15] Ваљда зато што и једном и другом динариодном пречанину Србија никада није била, јер није ни могла да буде, истинска Отаџбина која се воли и за коју се гине.

rugovaГодине 1999. у току НАТО агресије на Федеративну Републику Југославију[16] Ругова је наступио на државној телевизији Републике Србије заједно са њеним увеженим из Црне Горе председником Слободаном Милошевићем (врло вероватно се родио у црногорској „вукојебини“ Љевој Ријеци а не у Пожаревцу) и патријархом Српске православне цркве господином Павлом како би званично критиковао бомбардовање и разарања које оно доноси, али је убрзо из земље емигрирао у Италију и тако у ствари показао да прећутно одобрава агресију ради отцепљења КосМета од Србије и каснијег стварања Велике Шипније управо како је то 1997. г. непосредно пред косметски рат 1998. г. јавно и прокламовао као политички циљ своје DLK. Нешто слично је урадио и Херцегбосанац др. Зоран Ђинђић, родом из Босанског Шамца, који се склонио за време исте те агресије 1999. г. у Црну Гору и јавно у својим интервјуима западним медијима позивао НАТО бомбардере да доврше посао до краја (како би он херцегбосански „демократа“ дошао на власт након црногорског „диктатора“ Милошевића у њима туђој земљи Србији).

Иначе, за време геноцидно-бомбашке операције „Милосрдни анђео“ испоставило се као нетачна првобитна информација која се вукла по западним медијима да је породична кућа Ибрахима Ругове сравњена са земљом од стране Југословенске армије још крајем марта месеца. Кућа је наиме до краја бомбардовања остала нетакнута и у њу се Ругова и вратио након потписивања Кумановског споразума јуна 1999. г. исто као што се у (туђу) земљу вратио и др. Зоран Ђинђић да на крају заврши као Абрахам Линколн.

За разлику од званичних политичких лидера терористичке UÇK типа Хашима Тачија, Ругова је читавих 1990.-их година успевао да себе претстави на „демократском“ Западу као присталица пасивног отпора Милошевићевом режиму типа Махатме Гандија (1869. г.−1948. г.) у Индији за време британске колонијалне управе. Оно што је најбитније од свега по питању односа у троуглу UÇK-Београд-Ругова 1990.-их година је чињеница да је Запад бар званично у медијима прихватио „self-image“ др. Ибрахима Ругове као супарника и противника UÇK и њихових терористичких метода борбе за отцепљење јужне покрајине Србије од своје природне матице. Тако је Ругова у 1998.-ој години био поново изабран за “председника” Косова, али што је још битније, добио је од стране „Европског“ парламента (тј. парламента само Европске Уније, али не и читаве Европе па сходно томе не и Норвешке, Швајцарске, Лихтенштајна, Андоре…) “Сахаровљеву награду за слободу мисли” и тако постао легализован „freedom fighter“ од стране Брисела и Запада.[17]

Др. Ибрахим Ругова је као књижевник, тј. љубитељ лепих и невиних уметности, уживао имиџ на Западу као лидер једног мирољубивог и ненасилног национално-политичког покрета и то све за разлику од UÇK терористичке гериле (иначе у потпуности прописно униформисаној и до зуба наоружаној). Међутим оно што се мало зна је чињеница да је Руговина странка DLK имала своју сопствену оружану формацију под именом „Безбедност за домовину“ и да ју је сам Ругова лично организовао. Постоје индиције да су припадници ове Руговине партијске војске (типа Парагиног HOS-а) били умешани у нападе на издавача приштинског либералног дневника „Koha Ditore“.[18] Њихова жртва је био и уред Ветона Суроија који је критиковао читаву DLK као партију која се силом обрачунава са својим политичким неистомишљеницима.[19] Да се DLK преко свог војног крила „Безбедности за домовину“ бавила терористичким активностима у време „Слобиних деведесетих“ сведочи и подебео досије предат UNMIK-у почетком 2005. г. од стране ноторног терористе Хашима Тачија (чија је UÇK 1998. г. секла главе српским цивилима и са тако одсеченим главама се и фотографисала у селу Клечки у Метохији, а између осталог организовала и прави крематоријум за Србе у том истом селу), али Руговиног политичког противника који је (врло вероватно баш Тачи) организовао атентат на Ругову као тзв. „председника Косова“ 15. марта 2005. г. Како је писао немачки (из Хамбурга) водећи политички недељник Der Spiegel у броју 22.-ом из 2005. г., у овом Тачијевом досијеу су наведени конкретни примери са доказима да је Руговина DLK наручивала убиства (чији су организатори вероватно били припадници Руговине „Безбедности за домовину“) као и докази да се DLK бавила изнуђивањем новца у сврхе финансирања партијске делатности.

На крају се мора напоменути и необорива чињеница да се етничко чишћење Срба у току тзв. Мартовског погрома, тј. „Косметских кристалних дана и ноћи“ од 17.-ог до 19.-ог марта 2004. г., а изведеног у класичном стилу нацистичке антисемитске Kristallnacht операције (9. новембра 1938. г. и наредних дана), одиграло управо за време „председничког“ мандата Ибрахима Ругове (који је био тзв. „председник Косова“ од 4. марта 2002. г. до 21. јануара 2006. г.). Да се потсетимо да је том приликом „протерано преко 4000 Срба, запаљено преко 800 српских домова и разрушено или тешко оштећено 35 православних храмова и споменика културе“.[20] Међутим, тадашњи „председник Косова“ са свиленим шалом око врата не само да није након ове тродневне кристалне ноћи поднео оставку (што би урадили многи прави председници неких истинских држава који нису прошли систем титоистичког бесплатног и масовног школовања за „вукојебаче“ и који не воде порекло од очева и дедова који су сарађивали са нацистима у Другом светском рату), већ није ни осудио на прави начин овакво дивљање својих етничких суграђана.

Библиографија

Чланци и књиге

Cenk Saraçoglu, Kurds of Modern Turkey: Migration, Neoliberalism and Exclusion in Turkish Society, Tauris Academic Studies, 2010.

Gerard Chaliand (уредник), A People Without a Country: The Kurds and Kurdistan, Interlink Publishing Group, 1993.

Hannes Hofbauer, Eksperiment Kosovo. Povratak kolonijalizma, Beograd: Albatros Plus, 2009.

Henri Bemford Parks, Istorija Sjedinjenih Američkih Država, Beograd: Rad, 1986.

Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I−II, Beograd: Laguna, 2013.

Michael M. Gunter, The Evolving Solution to the Kurdish Problem in Iraq and Turkey, London−New York: Palgrave−Macmillan, 2008.

Misha Glenny, The Balkans: Nationalism, War and the Great Powers, 1804−1999, New York: Viking, 1999.

Oxford Guide to British and American Culture for learners of English, Oxford-New York: Oxford University Press, 2005.

Quil Lawrence, Invisible Nation: How the Kurds’ Quest for Statehood is Shaping Iraq and the Middle East, New York: Macmillan, 2008.

Vladan Dinić, Tito (ni)je Tito. Konačna istina, Beograd: NAVMARK doo, 2013.

Алекс Н. Драгнић, Титова обећана земља Југославија, Београд: Чигоја штампа, 2004.

Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија у српско-арбанашким односима, Београд: Чигоја штампа, 2006.

Јеврем Дамњановић, Косовска Голгота. Специјално издање, бр. 7, Београд, 22. октобар 1988, Политика Intervju.

Јевтић М., „Исламска суштина албанског сецесионизма и културно наслеђе Срба“, Национални интерест, Vol. 17, No. 2, 2013, стр. 231−252.

Мирко Чупић, Отета земља. Косово и Метохија (злочини, прогони, отпори…), Београд: НОЛИТ, 2006.

Радован Самарџић и други, Косово и Метохија у српској историји, Београд: Српска књижевна задруга, 1989.

Интернет извори

Мартовски погром на Косову и Метохији: 17−19. март 2004. године с кратким прегледом уништеног и угроженог хришћанског културног наслеђа, Министрарство културе Републике Србије и Музеј у Приштини [са измештеним седиштем], Београд, 2004, (http://www.kosovo-metochia.org/2015/11/17/the-2004-march-pogrom-in-kosovo-a-book-of-photo-evidence/).

Koha Ditore (Приштина): http://www.kohaditore.com

Kosovo: Can You Imagine? (документарни филм Бориса Малагурског из 2009. г.)

Неправедни рат на Косову 1999. г. НАТО пакта (документарни филм из три дела западне продукције)

 
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тајна династије која је владала Србијом више од два века
Немањићи су најпознатија средњовековна српска династија која је владала овим простором више од два века. Име је добила по свом оснивачу Стефану Немањи који је био велики жупан Рашке владар који је ударио темеље стварања моћне српске државе у средњем веку. Велики жупан Стефан (Симеон) Немања (у средини, изнад врата) - оснивач Српске државе и родоначелник династије Немањића, Црква Богородице Љевишке (Фото: slavjan.org.rs)   Династија је дала једанаест владара од којих је последњи био цар Стефан Урош V познат и као Нејаки. Међутим, иако су се сви владари ове династије звали Стефан, ниједноме од њих то заправо није било право име. "Онај који је крунисан" Први који је, свесно или несвесно, започео ову традицију заправо је био Стефан Немања. Владика Николај Велимировић наводи да име Немања, иако библијско, никада пре није било употребљено међу хришћанским Србима, свакако не међу оним угледнијим, принчевима, жупанима и војводама све до доба Стефана Немање. Његово лично име било је Немања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија Улаз у село (МЗ) Овсиште из правца села (МЗ) Трнаве Грб града Тополе - престонице Карађорђеве Србије ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ОВСИШТУ: Држава - Србија Управни округ - Шумадијски Општина - Топола Број становника 2011. г. - 536 Временска зона - средњеевропска (UTC+1) Надморска висина - 320 м. Телефонски позивни број - 034 Поштански број - 34310 Ауторегистарска ознака - ТО Број домаћинстава 2002. г. - 183 Етнички састав становништва 2014. г. - >99% Срби Сеоска слава - Прокопље (8./21. јул) Село Овсиште је родно место Радоја Домановића (1873-1908) Поглед на планину Рудник (1132 м/нв) из Јошанице, горње Овсиште Стара шумадијска кућа у горњем Овсишту - Јошаница Стари шумадијски вајат у горњем Овсишту - Јошаница Народна ношња у Овсишту између два светска рата Проф. Др. Петар Грујић (рођен 22. априла 1941. г.) - најеминентнији рођени Овсиштанин   Равногорци из села Овсишта у Горској краљевој гарди Николе Калабића за време Другог светског рата Предлог назива главне улице у МЗ Овсиште Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, који се деведесетих година, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ (1994-1996), у својим мемоарима „Рат на Балкану“ саопштава своја сазнања и о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995. За разлику од измишљотина плаћених „стручњака“, лажних сведока и пропагандиста „невладиних организација“, генерал Мартинс Бранко износи чињенице које су на терену прикупљали компетентни обавештајни органи. Те чињенице су се службено сливале на његов писаћи сто у Загребу, где се налазио штаб Посматрачке мисије УН. Фактима које износи и закључцима које изводи тешко је приговорити по било којем убедљивом основу. У продужетку, наводићемо ставове који се налазе на страницама 201 – 206 његових мемоара. Дакле, да не би било недоумице, на основу свега виђеног и прегледаног, португалски генерал из официрског састава НАТО пакта, Карлос Мартинс Бранко, изјашњава се недвосмислено да се у Сребреници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија између српа и чекића
Уочи 20. октобра: Колико је случај Србије и Југославије упоредив са примерима поратне одмазде у Европи?  Уочи годишњицa ослобођења Београда и Србије у Другом светском рату од фашизма  ретко се говори о многим жртвама које су страдале од другог великог зла 20. века – бољшевизма. А када се и пише о овим смутним поратним месецима често се праве компарације и говори  како ни у Западној Европи послератна правда није била уједначена. Наводи се обично пример Француске као земље која је иако демократска ето била подложна ,,етосу одмазде“. На жалост такве компарације су крајње неутемељене и нетачне. Србија и Југославија далеко предњаче у броју побијених у време револуциоанрног терора и освете не само у доносу на  Француску  него и у односу на све земље Источног блока. Како? Улични перформанс у Београду, Теразије 1945. Про­цес де­на­цифи­ка­ци­је на­и­ла­зио је на ма­њи от­пор и мно­го је жу­стри­је во­ђен у зе­мља­ма где на­ци­фа­ши­стич­ка иде­о­ло­ги­ја ни­је би­ла опште при­хва­ће­на. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ко је ко међу Србима?
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида. У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
1. Југославија је многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који чини само 39 одсто целокупног становништва Југославије. Остали народи, који заједно представљају велику већину становништва више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације. 2. Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија о јединственом троименом народу Срба, Хрвата и Словенаца, јесте само маска за великосрпски империјализам. 3. Задатак је КПЈ да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима и за самоопредељење народа, да подстиче народноослободилачке покрете стално тежећи да те покрете извуче испод утицаја буржоазије и да их повеже с општом борбом радних маса против буржоазије и капитализма. 4. Пошто у Југославији постоји масовни покрет против националног угњетавања у свим његовим облицима, масовни покрет за право на самоопредељење, национално питање има актуелно и оштро обележје и непосредно дотиче интересе радних маса. 5. Због тога се општа парола у вези ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Комунистичка уравниловка
Један професор економије на једном локалном колеџу у Америци је из свог испита дао слабе оцене већини ученика из разреда. Урадио је то приликом оцењивања њиховог рада који се односио на слободно изабрану тему. Био је изненађен зато што је велика већина  ученика инсистирали на тврдњи "да је социјализам до краја успостављен у целом свету нико неби био сиромашан и нико неби био богат и да је то систем где влада велика једнакост за све". Али професор се није само задржао на томе. Хтео је да им помогне како да те слабе оцене поправе и показао им је конкретне примере како је њихов закључак о једном систему и животу унутар тог система погрешан. Професор је рекао: У реду! Сада ћемо урадити један експеримент у оквиру ваше класе. У експерименту ћемо заменити оцене  доларима... то ће бити ваша егзистенцијална примања која стичете радом приликом запослења а од чега издржавате себе и вашу породицу. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочином против геноцида
Након избора новог председника САД мултимилијардера Доналда Трампа хрватска страна поново захуктава хрватско-српске односе плашећи се просрпске политике новоизабраног председника. Наравно, у оваквим и сличним околностима постоји неписано златно правило борбе против непријатељске стране, а које гласи - напад је најбоља одбрана. Стога одређене националистичке структуре у Липој њиној заговарају покретање нове (ревизионистичке) тужбе проив Србије за наводно изазивање рата против Хрватске 1991. г. као и њену окупацију и почињен геноцид на њеној територији иако је то питање пре неколико година, бар засада, званично решено од стране надлежних међународних органа на штету Хрватске. У доњем тексту би да се потсетимо на тај повесни догађај и дамо неке наше примедбе и оцене истог обзиром да се овде у суштини ради, или би бар тако требало да буде, о пребијању повесних рачуна Хрвата и Срба. Повампирена усташија у Туђмановој обновљеној ендехазији 1990.-их г. Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунизам у Србији
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао: Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142 У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Једна фотографија из Неовисне Државе Косово
Срушено српско православно гробље и црква у јужном делу Косовске Митровице од стране Шиптара Рушитељи свега што је српско на Косову и Метохији у последње две деценије су управо Брозови шиптарски пионири и омладинци које је он брижљиво одгајао у СФРЈ. Они након две деценије од његове смрти изгледају овако:  
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Њујорк тајмс: Како је Косово постало плодно тле за ДАЕШ
Више од 10 година, користећи мрежу добротворних организација преко радикалних имама, Саудијска Арабија и друге земље Арапског залива шире вехабизам на Косову кроз градњу нових џамија, утеривање страха и регрутовање младих за борбу у Сирији на страни џихадиста, пише „Њујорк тајмс“. Џамије, које су на Косову саграђене од новца који је донирала Саудијска Арабија, окупљају људе који шире вехабизам — „конзервативну идеологију која доминира у Саудијској Арабији“, наводи се у тексту Карлоте Гал у њујоршком дневнику, преноси данас РТС. Од када је 1999. Београд после интервенције НАТО изгубио контролу на Косову, под присмотром америчких званичника, новац и утицај Саудијске Арабије је умногоме променио ову некад толерантну муслиманску заједницу, примећује се у тексту. „Њујорк тајмс“ наводи да се Косово сада, као и остатак Европе, брани од претњи исламиста и да је у протекле две године полиција идентификовала 314 грађана Косова — укључујући два бомбаша-самоубице, 44 жене и 28 деце која су нестала, а сумња се да су их џихадисти отели и прикључили њиховим групама. Децу су регрутовали, како наводе косовски истражитељи, екстремистички свештеници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
*Тајна династије која је владала Србијом више од два века
*Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
*Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
*КОГА ТО ПРЕМИЈЕР ИМИТИРА?
Србија између српа и чекића
*Интервју Владислава Б. Сотировића: Косовски сценарио за Македонију
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
*Ко је ко међу Србима?
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
*Фрањин дух у Колиндином телу
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
*Комунистичка уравниловка
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
Злочином против геноцида
Комунизам у Србији
*Једна фотографија из Неовисне Државе Косово
Њујорк тајмс: Како је Косово постало плодно тле за ДАЕШ

Share