*Истина о Вражјој дивизији

Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор.

Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“.

Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији.

Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић као командант 42. домобранске дивизије именован је  октобра 1914. за Земаљског поглавара у БиХ, након пензионисања понемченог Словенца ОСКАРА ПОТЈОРЕКА. Чим је стигао у Сарајево забранио је ћирилицу као писмо, и изјавио: „Срби су са својим писмом непријатељско тијело Истока, у борбеној зони Запада“!

Безобзирно је забранио писмо већинском народу, јер су Срби православне вере чинили 43,49% становништва по попису из 1910.године, који су провеле аустро-угарске власти у тадашњој БиХ.

Прогон ћирилице у НДХ  наставак је ове забране, а траје и данас, у појединим новонасталим земљама на српском етничком простору!

amblem vrazje divizije

Као поглавар БиХ он је и командант свих аустро-угарских војних јединица, и у БиХ и у Далмацији, те 1915/16. учествује у војној окупацији Црне Горе и зато добива титулу „барон од Ловћена“. Верност доказује тако што одмах избацује кости владике Његоша и руши капелу на Ловћену. У новембру 1918. године, пре доласка српских ослободилаца бежи у Загреб, где га  самопроглашено Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба смешта у хотел на Зрињевцу (елитни део града), као експерта за војна питања.

Након настанка заједничке државе СХС (Југославије) одлази у Беч да би активно деловао против ње, окупљајући око себе ветеране „вражије“ дивизије и емигранте свих боја, те иницира стварање терористичке организације „Хрватски ослободилачки покрет“, у Грацу 1919. године. Када Анте Павелић емигрира из Загреба 1929.године, предаје му целокупну организацију, као ембрион, за развој усташког покрета. Умире у Бечу 1938. године, опроштајни говор држи му генерал Глец фон Хорстенау, будући опуномоћени изасланик немачке војске у НДХ од 1941. до 1945. године.

Други командант 42. хрватске домобранске дивизије, гроф Јохан Салис-Севис који је команду примио од Стјепана Саркотића, после пораза у Колубарској битки повешће домобране у Галицију, на руски фронт, где ће такође ићи из пораза у пораз, док их не упуте на талијански фронт у јужни Тирол, где хрватски домобрани остају КуК ратници до краја Великог рата.

После окупације Србије 1915. године, постављен је за првог окупаторског гувернера, доводећи групу официра из 42. „вражије“ дивизије за бројне шефове окупаторске управе, са собом. Поставио је полицајце из Загреба за шефове у Београду, из Вараждина у Смедереву и тако у свим административним седиштима Србије, управљаће Хрвати и Мађари. Свакодневно је изрицао казне вешања или стрељања, а Београд је 1916. године по аустро-угарском попису имао само 12000 становника. Под његовом управом Србија је тешко пострадала, његовим наређењима у логоре Нежидер и Маутхаузен отеран је огроман број Срба, где је  живот изгубило неколико десетина хиљада мушкараца и дечака. Поставио је за војног заповедника Београда потпуковника Славка Кватерника из 42.домобранске дивизије, који ће 10. априла 1941. године прогласити НДХ (Независна држава Хрватска) у тренутку уласка немачких освајача.

И Салис-Севис ће одмах забранити ћирилицу у Србији и увести латиницу, као „европско“, окупаторско писмо, које данас толико форсирају „соросеви курсисти и курсисткиње“ на путу „еуропеизације“ Србије и лакше комуникације са светом (како то они стручно тумаче)!

Будак др Миле, правник, резервни официр у 26. (карловачка) пуковнији 42. домобранске дивизије, српски ратни заробљеник, најближи сарадник Анте Павелића, службени идеолог усташког покрета.

Робијао у Сремскомитровачкој  казниони где је као политички осуђеник учествовао у изради текста споразума између усташа и комуниста, који је потписан 1935.године. Основ споразума је   рушење Краљевине Југославије, као државе у коју је „силом“ ушао део некадашње „претече“ ЕУ.

Творац је споразума о стварању КП НДХ, као националне партије суверене државе.

Потписан 17.маја 1941.године са Андријом Хебрангом и Владимиром Бакарићем у име КПХ и министрима НДХ, Милом Будаком и Младеном Лорковићем, а парафирао га је и сам Павелић!

Мачек Влатко, резервни официр у 25. (загребачка) пуковнији 42. домобранске дивизије, српски ратни заробљеник, један од оснивача и дугогодишњи председник ХСС (Хрватска сељачка странка), најбројније политичке странке Хрвата у Краљевини Југославији и потпредседник владе у два мандата. Са Josipom Brozom водио тајне преговоре преко посредника Јосипа Маговца око укључивања ХСС у органе власти НКОЈ, и пре II. заседања АВНОЈ-а, где је српски народ заступала октроисана група комуниста, а не изабраних народних представника.

Broz Josip (Tito), резервни подофицир у 25. (загребачка) пуковнији 42. домобранске дивизије, руски ратни заробљеник, активиста радничког покрета у Загребу крајем двадесетих година XX. века, осуђен у „бомбашкој“ афери, робијао у затвору Лепоглава, где је управник био Максимилијан Бохачек, резервни официр у 25. (загребачка) пуковнији 42. домобранске дивизије током кампање у Србији и Русији. Генерални секретар КПЈ у време стварања КП НДХ (боравио у Загребу!) и руководилац НОП и ПОЈ („партизански покрет“) током 1941-1945. године.

tito 1914

У часу уласка немачких јединица у Загреб 10.априла 1941.године, активираће се одмах бивши официри 42. „вражије“ домобранске дивизије и већ 12.априла у „Рудолфовој“ касарни у Загребу формирана је прва пуковнија НДХ, са ознаком 25. пјешачка као „обнова традиције хрватског оружја“! Указом Анте Павелића у активну службу војске НДХ у чину генерала примљени су некадашњи официри 42. „вражије“ дивизије– Славко Штанцер, Ладислав Алеман, Вилим Лулић, Лавослав Милић, Ђуро Грујић, Мирко Грегурић и Иван Томашевић (командир вода и чете Josipu Brozu 1914!), а некадашњи оперативни официр у штабу 42. „вражије“ дивизије Леон Рупник, постаће заповедник словеначког домобранства током Другог светског рата.

Ратни састав 42. домобранске дивизије имао је неколико стотина старешина, и већина се лично упознала током периода 1914-1918. године, на српском, руском и  талијанском фронту. Настављају своје сусрете и дружење у периоду 1918.-1941.године, у заједничкој држави  Југославији или у емиграцији, где приступају разним терористичким организацијама са изразито антисрпским деловањем.

Тако малобројни кадрови, имали су значајно место и водећу улогу, у партијама и странкама, у емигрантским организацијама,тајним службама,у војсци Краљевине Југославије, НДХ, хрватским и словеначким домобранима, усташама, партизанима, па чак и у масонској ложи у граду Загребу.

Српски историчари свакако морају свом народу да одговоре на питање, да ли је сва трагедија српског народа у Великом рату, Другом светском рату, геноцид у НДХ, геноцид у грађанском рату 1991.-1995. у заједничкој држави, потекла од „дјелатника“ из 42. „вражије“ дивизије, као претече организованог антисрпског неформалног центра. Расветљавање личних и партијских веза и утицаја, у удружењима под покровитељством РКЦ као антисрпске константе деловања, примарно је истраживање које још чека одговоре!

Важно је, детаљно истражити све везе разних група и странака из кругова блиских фашистичким и тоталитарним идеологијама, чији су чланови били припадници 42. „вражије“ домобранске дивизије и међусобно се прожимали мржњом према Србима и жељом за осветом, због срамног пораза у две кампање „казнене експедиције“ на Србију, из Великог рата.  Појаве регенерације неофашизма на просторима земаља са различитим учешћем у Великом и Другом светском рату, крију у себи нову опасност за српски народ, да буде поновно жртва кампање која вуче корене из две заједничке државе, у недовољној истражености, због велике заблуде.

У уме  „југословенства“ у првој и „братства-јединства“, у другој заблуди Срба, о потреби одрицања од истине, зарад виших циљева.

Нарочито је важно истражити загађеност делова „одрживог рама тетке Ангеле“ са простора некадашње заједничке државе, како се не би „спонтано“ појавио неки нови кандидат, а да му корени– породични и социјални – потичу из круга некадашњих припадника 42. домобранске „вражије“ дивизије, што Србима може само донети нову пропаст и међусобице, у још недовољно стручно и научно разјашњеном почетку и току сукоба, два антифашистичка српска покрета у Другом светском рату.

Српски историчари дугују свом народу одговор на изјаву Еугена-Диде Кватерника, шефа УНС (хрватски GESTAPO), дату Анти Павелићу у мају 1941.године – „да ће Срби трпети барем педесет година последице, после „поклона“ који им је управо упућен“! (тврдња британског обавештајца из Загреба, јавно објављена у његовим мемоарима).

Каква је веза „поклона“ и дјелатника 42. Домобранске „вражије“ дивизије?

Зашто ниједан генерал НДХ, заробљен на крају рата и суђен у току 1945.године, није разјаснио злочине почињене у Великом рату у Србији 1914., а сви су били официри у 42. домобранској „вражијој“ дивизији КуК „казнене експедиције“!

Ко је и зашто, спречио да се још тада сазна и обелодани пуна истина?

Век после, време је за пуну истину, ма како болна и била!

(Фонд стратешке културе/Витали Жучни)

Извор: http://srbin.info/2014/12/30/1istina-o-vrazjoj-diviziji/

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Титоизам и патриотизам:  За кога су се борили Брозови партизани?
Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да ли су комунисти помагали усташама?
Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu. Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Мржња према земљи слободе
Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. “Политика” већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст “Аустрија је гурнула Словене на Србију” у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију: “Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију.” Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их и данас. Одмах после првих ратних операција у Србији је настало опште разочарање у “браћу” преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разуме суров и нељудски однос Хрвата, муслимана и Словенаца према цивилном становништву. Пола године касније, тачније 20. јануара 1915. године у листу “Пијемонт”, из пера Душана С. Николајевића, пише: “У ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
То је “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави” оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: “Не остаје ништа друго него да се гине.” Преносимо из књиге др Андреја Митровића “Србија у Првом светском рату” део из поглавља о јулској кризи 1914. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника Републике из Русије пошто се желело спречити руско-француско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији и тиме онемогућити овим силама да брзо заузму заједнички став. То је било и постигнуто. Такође је било одлучено да текст ултиматума буде стављен на знање другим великим силама ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунизам у Србији
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао: Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142 У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована. Највећи  стуб  који  је  имао  за циљ  да  помути  разум  СРБА  су  партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. За филм ”Валтер брани Сарајево” узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ”Валтеру”, команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ”Валтер”, али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ”Валтер”, у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ”Валтер” био ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата…
Када се помене кољачки нагон Хрвата, сви ће одмах да помисле на усташе и НДХ, али мало ће њих да зна како је тај злочиначки менталитет много старији од усташа. Ова дивљаштва о којима ће сада бити реч се тотално поклапају са усташким кољачким менталитетом (и на жалост данас су већ скоро пали у заборав), једина разлика јесте што су се десила 300 година пре усташког покрета. У тридесетогодишњем рату (1618-1648) између католика и протестаната, на католичкој страни под водством Хабсбуршког цара су се борили многи (Мађари, Пољаци, Италијани, итд), али Немци су тада од свих њих једне посебно упамтили Хрвате. Европа је још у првој половини 17.-ог столећа сковала крилатицу-проклетницу која гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Овај срамни белег за читаву једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег рата 1618.-1648. г. који се водио између европских католика и протестаната (фактички европски Југ против европског Севера). Овај верски рат се ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фукара: Колекција фотографија
Винстон Черчил. Британска фукара која је у току Другог светског рата на власт у Србији и Југославији довела словеначко-хрватску багру од Јосипа Броза Тита и његове пречанске партизане. Черчил је по жељи Броза мучки и бесомучно бомбардовао Србију у пролеће и јесен 1944. г. како би аустроугарски каплар лекше освојио Србију. Черчил је из дна душе мрзео и Србе и Србију још од времена Првог светског рата   Аустроугарски каплар из Хрватског Загорја за говорницом Првог конгреса УСАОЈ-а у босанском Бихаћу, 27. децембра 1942. г. на територији Независне државе Хрватске коју су му као "слободну" уступиле усташе Анте Павелића. Иза говорнице се налази карта Југославије на којој су означене тзв. "ослобођене" територије од стране његових партизана. Јасно је да Броз није имао скоро никакву подршку у Србији него само преко Дрине на усташкој територији где је од режима у Загребу и добијао "слободне" територије на којима је проглашавао "Совјетске републике" Самопроглашени маршал ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Недовршена и необавезна размишљања српских академика, украдена из фиока САНУ, постала су позната као „Меморандум САНУ“ и послужила су Западу да на Србију и српски народ свали сву кривицу рата изазваног распадом Југославије. Мало је познато да су и Словенци имали свој меморандум. Меморандум САНУ је уџбенички пример спиновања медијске и друштвене појаве, каже историчар Предраг Марковић. „Један недовршени документ, необавезно сакупљена размишљања групе академика почео је да се тумачи као злослутни нацрт за разбијање Југославије, малтене као Хитлеров ’Мајн кампф‘. Да бисмо проверили има ли истине у таквој осуди Меморандума морамо да се сетимо какав је тренутак била јесен 1986. године“, каже Марковић. Већина тема које Меморандум обрађује у том тренутку нису тајна, додаје он. Новине већ увелико пишу о прогону Срба са Косова, о економским проблемима у развоју Србије. Оно што је ново је притужба на положај Срба у Хрватској, али најважнија ствар где се види колико су оптужбе ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*NATO može slobodno da gazi Srbijom
Vojnici NATO ubuduće bi trebalo da imaju slobodan tranzit kroz Srbiju, da koriste srpsku vojnu infrastrukturu i budu „zaštićeni“ posebnim statusom dok borave na teritoriji Srbije, pišu „Večernje novosti“. Ovo je samo jedna od stavki koje se Srbija obavezala Individualnim partnerskim akcionim planom /IPAP/, čije su stupanje na snagu prije dva dana u Briselu ozvaničili ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i ministar odbrane Bratislav Gašić. Plan IPAP podrazumijeva i potpisivanje takozvanog SOFA sporazuma, koji Srbija već ima sa SAD i sa članicama NATO, kojim se reguliše prelazak granice i nivo imuniteta za pripadnike NATO dok prolaze kroz Srbiju ili borave u njoj, kao i pristup vojnim objektima. Srbija se obavezala i da Regionalni centar za obuku „Jug“ kod Bujanovca bude otvoren za sve zemlje članice Partnerstva za mir i NATO, da postepeno usklađuje svoje propise u oblasti odbrane sa EU, uništava viškove naoružanja. Posebno je zanimljiva obavezna stavka o saradnji sa NATO na polju ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак… Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим… против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића… ипак… ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично… или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali”. (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću”, rekao je. Da bude što manja, Srbija je dobila dvije autonomije: Vojvodinu i Kosovo! Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su još jedino u Srbiji tabu tema. Sve krivične prijave do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta. Ali, istina polako izbija.Samo od 1944, od ulaska Crvene armije i partizana u Beograd, do 1947, u Srbiji je bez suđenja ubijeno oko 100.000 Srba, a nekoliko stotina hiljada prošlo je zatvore,logore i policijsku torturu.Ogromnom broju ljudi oduzeta je imovina, građanska prava, državljanstvo, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
*Интервју Владислава Б. Сотировића: Косовски сценарио за Македонију
*Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Да ли су комунисти помагали усташама?
*Beograd – Pasja groblja žrtava komunizma (mapa)
“Српске новине”, бр. 689, децембар 2015. г.
“Краља Перу на бандеру”
*Мржња према земљи слободе
*Ултиматум који је шокирао свет (23. јул 1914. г.)
*Службеници неће ћирилицу
Комунизам у Србији
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
*Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата…
*Фукара: Колекција фотографија
И Словенци су имали свој „меморандум“
*NATO može slobodno da gazi Srbijom
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Tito je za Srbe bio balkanski Hitler
*Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана

Share
  • ШУМАДИЈА

    RUSSIA AND THE US-LED NATO’S WORLD ORDER

  • ШУМАДИЈА

    Categories: Историја, Политика, Србија Tags: Franjo, HAARP, Heroine, Hrvati, Hrvatska, Istanbul, Karađorđe, Kolinda, Kosovo, Metohija, Milosevic, Mitrovica, NATO, Oplenac, Pec, Pristina, Prizren, Russia, Serbia, Serbs, Sloveni, Srbi, Srbija, Topola, Ukraine, zakonik, Јосип Броз Тито, бомбардовање, Броз, Вражја дивизија, говна, Грабар, НАТО, партизани, Србија, Тито, Туђман, усташе, Хитлер, Хрвати

  • Petar V. Grujic: Twenty Principal Misconceptions about the Kosovo Issue