*Genocid bez kazne

7141316237_ebbc553f2a_b_Jasenovac

Đenovljanin Marko Aurelio Rivelli je, iz neobjašnjivih razloga, slabo poznat ovdašnjoj javnosti. Doktorirao je na političkim naukama sa tezom „Rasna i vjerska politika Nezavisne države Hrvatske 1941-1945″. U Milanu 1999. godine objavljuje knjigu „L’arcivescovo del genocidio” (Nadbiskup genocida), posvećenu Alojzu Stepincu koga je papa Jovan Pavle II 1998. godine u Hrvatskoj beatifikovao (stepenica na putu ka proglašenju za svetitelja). Knjigu je kod nas iste godine kad je izdata u Italiji, objavila izdavačka kuća „Jasen” iz Nikšića, u prevodu Lazara Macure.

Marko Aurelio Riveli 2002. godine u Milanu objavljuje i drugu knjigu, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo”, u kojoj se bavi vezama Vatikana za vreme Drugog svetskog rata sa nacistima i fašistima.
Za knjigu „Nadbiskup genocida” (koja je izazvala i veliku pažnju javnosti u Grčkoj), Riveli konsultuje službene hrvatske, vatikanske, nemačke, britanske, američke i jugoslovenske izvore, među kojima su posebno zanimljivi „Dnevnik” zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, hrvatski dnevni listovi i periodični časopisi iz zvanične katoličke oblasti iz perioda 1941-1945, župni bilteni (časopisi sa stotinjak različitih zaglavlja), dokumenti ministarstva spoljnih poslova Nemačke koji se odnose na izveštaje barona Dijega fon Bergena, ambasadora pri Vatikanu tokom Drugog svetskog rata, dokumenta Glavnog štaba Italijanske kraljevske vosjke, dokumenta ministarstva spoljnih poslova Britanije od 1922. do 1945. itd ….

„Nadbiskup genocida”, iz koje izdvajam neke delove, autor započinje Senekinom rečenicom iz „Trojanki” – „Onaj ko ne prijavi zločin koji mu je poznat, podržava ga”.

Prve logore za istrebljenje u Hrvatskoj ustaše pripremaju već od aprila i maja 1941. „Ozakonjeni” su 23. novembra 1941, pod nazivom „Logori za interniranje i rad”, jednim posebnim dekretom-zakonom koji su potpisali poglavnik i ministar untrašnjih poslova Andrija Artuković. Poznati kao logori rasuti su po cijeloj teritoriji Nezavisne države Hrvatske.

Internaciju u logore nisu određivali sudovi nego Ustaška nadzorna služba, čije odluke su bile konačne: to utvrđuje zakon koji ih osniva. U stvarnosti, svako odjeljenje poglavnikovog oružništva ima ovlašćenje da uhapsi i internira bilo koga u logor. Na teritoriji hrvatske države aktivna su 22 logora, ali najveći dio njih ostaće aktivan kratko vrijeme – onoliko koliko je potrebno da se izvrši etničko-vjerski genocid. Samo dva logora – u Jasenovcu i u Staroj Gradišci – ostaće u funkciji do 1945. Biće nemoguće utvrditi tačan broj žrtava koje su ubijene ili stradale od mučenja ili bolesti u logorima: sve spiskove i dokumentarni materijal (u nekim logorima nije čak ni vođena nikakva dokumentacija o internircima) uništiće ustaški dželati u bekstvu.

U početku je zapovjednik svih logora Mijo Babić, ali njegova vladavina traje vrlo kratko: juna 1941. Babića ubijaju srpski partizani. Naslijedio ga je Vjeroslav Luburić, koji će se 9. oktobra 1942, za vrijeme jedne svečanosti, hvaliti da je „smakao (u logoru Jasenovac) više lica nego otomansko carstvo u dugoj okupaciji evropskih zemalja” (1). Njegova sestra, Nada Luburić, ističe se efikasnošću koju pokazuje prema logorašicama u Staroj Gradišci (2). Čuvanje logora istrebljenja povjereno je specijalnom korpusu pod nazivom Ustaška nadzorna služba.
Čuće se mnoga svedočenja o grozotama koje su vršene u ovim logorima koji su blago nazivani logorima za internaciju i rad: a u poglavnikovim logorima smrt je zagarantovana, a zadaje se na najokrutniji način.

Način hapšenja, priprema za put i internacija u logore opisani su u izvještaju koji Jevrejska zajednica iz Mostara podnosi komandantu italijanske divizije „Cacciatori delle Alpi” (Alpski lovci).

„Noću su ustaše i policijski organi ulazili pod oružjem u jevrejske stanove, naređujući svima da se obuku i da odmah pođu s njima, noseći sa sobom samo najnužniji pribor. Tako su internirane cijele porodice, starci i starice, bolesnici, invalidi, dojenčad i hendikepirani. Trajalo bi to od ponoći do zore, od ulice do ulice, sve dok broj tih nesrećnika ne bi bio dovoljan za formiranje jednog transporta ili dok dnevna svjetlost ne bi prekinula ovo sramotno djelo. Dovedeni na periferiju grada u blizinu željezničke stanice, ostajali su satima na otvorenom, po kiši i hladnoći, gladni i žedni, da bi kasnije bili utovareni u teretne vagone, 60-70 na svaki vagon, u kojima bi bili zatvoreni bez grijanja , bez svjetla i bez klozeta. Tokom čitavog puta ovaj svijet nije dobijao ni hrane ni vode, iako su putovali nekoliko dana. Prvi takav transport za takozvani koncentracioni logor bio je uvod u stalni i sistematski progon Jevreja. Sastojao se od oko 1.000 osoba oba pola koje su sprovedene u koncentracioni logor Krušica kod Travnika.

U Krušici su smješteni u stare drvene barake s rupama na krovu i zidovima, koje nisu imale ni podova ni peći ni prostorija za higijenu. U tim barakama su bdjeli i spavali danonoćno na vlažnoj zemlji, kako starci tako i majke s dječicom, tako da su se poslije samo nedjelju dana javile zarazne bolesti od kojih je nekolicina umrla i više stotina oboljelo.
Poslije ovog prvog transporta uslijedili su novi u razmaku od jedne ili dvije nedjelje, praćeni istim neljudskim postupcima i istim nemoralnim aktima u hrvatskim koncentracionim logorima. Ponavljalo se to svakodnevno i trajalo do kraja prošle godine (1941.). Tako se dogodilo da je grad Sarajevo – da se ne pominju drugi gradovi u Bosni – koji je prije ovih progona imao oko 8.500 jevrejskog stanovništva, bio gotovo sasvim „očišćen” od Jevreja.

Kada su doprli prvi krici ovih nesrećnika u koncentracionim logorima, kompletno jevrejsko stanovništvo u Sarajevu zahvatila je panika. Takva panika uzrokovana je monstruoznošću nasilja, mučenja i terora koji su se odvijali u koncentracionim logorima, a koje su ustaški stražari vršili nezamislivom pedantnošću i okrutnošću. Biti deportovan u neki hrvatski koncentracioni logor značilo je, i još uvijek znači, biti osuđen na smrt, ali na smrt dugu i postepenu zbog ogromnih bolova i patnji; smrt koja se očekuje danima i besanim noćima kao oslobođenje i kao milost Božija.”

Prvi logor istrebljenja ustaše su smjestile u Danicu kod Koprivnice, a otvoren je posljednjih dana aprila 1941, kada su zatvori u hrvatskoj državi gotovo prepuni. Prvi konvoj od oko 300 interniraca stiže u ovaj logor 29. aprila; polovinom maja u Danici ima već 3.000 logoraša. Dovoze ih zatvorene u teretnim vagonima na kojima piše „pokvareno voće”. Ovaj logor služi bilo kao centar za razvrstavanje za druge logore bilo kao mjesto za likvidaciju. U julu mjesecu broj logoraša u Danici dostiže 9.000; dobijaju pola kilograma hljeba po grupi od 14 logoraša. Krajem tog istog jula logor je zatvoren: mnogi logoraši su prebačeni u druge logore, a ostali su likvidirani.

Logor Jadovno, smješten na padinama planine Velebit, prvi je ustaški logor koji je isključivo formiran za istrebljenje. Aktivan je od 22. maja 1941. kada su došli prvi logoraši koji su učestvovali u njegovom podizanju: to je otvoren prostor ograđen ogradom od bodljikave žice u visini od četiri metra. Dvije barake, jedna za zapovjedništvo a druga za stražu, smještene su van ograđenog prostora. Unutra nema ničega: logoraši spavaju na goloj zemlji. Krajem juna u Jadovno stižu u talasima drugi hapšenici koji bivaju odmah likvidirani: u ritmu od 3 do 4 hiljade dnevno internirce, uglavnom Srbe i Jevreje, odvode u jednu urvinu udaljenu pet kilometara od logora, Šaranovu jamu; tu ih kolju ili ubijaju maljem, a zatim bacaju u ponor. Krajem jula Šaranova jama je zajednička grobnica za preko 10.000 leševa. Tokom avgusta broj onih koji svakodnevno pristižu u Jadovno varira u hiljadama. Na taj način se povećava i ritam smaknuća koja se sada obavljaju i kod jame Grgin brijeg. Krajem mjeseca logor je srušen; posljednjih 1.500 logoraša streljano je na rubu ove dvije jame. Međutim, ostalo ih je još 150 koji su dobili zadatak da dovrše rušenje logora i da unište sve tragove; kada su završili taj posao i oni su pobijeni na dnu provalije. Prema izvorima procjenjuje se da broj poklanih i poubijanih u Jadnovu varira između 35 i 75 hiljada.

Godine 1941, 18. maja u jednom dvorcu 25km od Zgreba završava se logor Kerestinec u koji se interniraju intelektualci i lica uhapšena u glavnom gradu Hrvatske. Streljanja počinju 8. jula, ali u noći između 13. i 14. jedna grupa jugoslovenskih partizana prodire u logor i pokušava da oslobodi zarobljenike. Ova akcija propada: samo 14 interniraca uspijeva da se spasi, svi drugi su pobijeni. Logor je raspušten 16. jula.

Drugi logor kratkog trajanja je onaj u Slanom na ostrvu Pagu. Prva grupa zarobljenika tu stiže 25. juna 1941. Za manje od dva mjeseca broj poklanih penje se na oko 10.000. Kada italijanske trupe zauzimaju ovo ostrvo 20. avgusta, nalaze čitave gomile leševa naslagane u jednoj dubokoj jami u predjelu Fornace. Dana 22. septembra 1941. komandir I sanitetskog voda V korpusa italijanske vojske, Santo Straci (koji je poslan u Slano s jednim vodom vojnika da izvrši kremaciju leševa da ne bi došlo do epidemije) podnosi šefu Saniteta pri komandi Korpusa, sljedeći izveštaj:

„Kada smo uklonili kamenje, na nekoliko centimetara ispod zemlje na svjetlo dana izašle su brojne ruke, često vezane kablovima, noge bose ili sa čarapama, glave … Po položaju leševa može se zaključiti da su zarobljenici, vezani po dvoje ili troje, najprije iskopali jame i da su zatim streljani nad istim tim jamama ili dokrajčeni hladnim oružjem. Jame su zakopane na brzinu dok sve žrtve još nisu bile mrtve, a to pokazuje tragičan izraz lica većine leševa. Na nekim mjestima, leševi, nabacani bez reda jedan na drugi, formirali su pet ili šest slojeva.

Gotovo svi muški leševi imali su vezane i noge i ruke. U blizini jama nađene su mitraljeske čaure, ali kod većine leševa bilo je moguće konstatovati smrtne rane zadate nožem u grudi, leđa ili vrat. Jednoj mladoj ženi sasvim su odrezane dojke. U dvije jame našli smo samo leševe žena i djece, a u drugima su bili pomešani muškarci, žene i djeca. Uspeli smo da izvadimo i kremiramo 791 leš: 407 muškaraca, 293 žene i 91 dijete između 5 i 15 godina, te jedno novorođenče od pet mjeseci. Osoba koja nam je bila vodič rekla mi je da su u velikoj većini deportovani bacani u more tako što su bili vezani za veliko kamenje, a da su mnogi izvršili samoubistvo tako što su se sami bacali u more.”

Oko 1.000 srpskih i jevrejskih žena i djece, koji su evakuisani sa Paga prije dolaska italijanske vojske, deportovani su u logor Krušica u Bosni, koji je upravo pripremljen. Barake nemaju krov, unutra nema ležaja tako da zarobljenici spavaju u blatu. Osim starica, sve druge žene, uključujući i djevojčice, seksualno napastvuju ustaški tamničari. Krajem septembra broj logoraša penje se na 3.000; zatim bivaju premješteni u logore Loborgrad i Jasenovac, a Krušica biva raspuštena.

U logoru Loborgrad koji je pripremljen u jednom starom dvorcu, zatvoreno je 1.500 žena i stotinjak dece, svi u žalosnom stanju posle mučnog boravka u Krušici. Internirane žene strpane su u velike prostorije tvrđave koje su bile u jezivom higijenskom stanju; epidemija tifusa kosi mnoge žrtve. Logor je zatvoren oktobra 1942, a preživjele logorašice prebačene su u nacistički logor Aušvic, iz kojeg se nijedna neće vratiti.

Logor Đalovo završen je u decembru 1941, a zapovjednik mu je Jozo Matijević. U početku je tu zatočeno 1.830 jevrejskih žena i djece, te pedesetak srpskih devojčica. Dana 24. februara 1942. jedan željeznički konvoj dovozi u ovaj logor još 1.200 žena i nekoliko stotina djece. U prostorijama bivšeg mlina, koji se nalazi u sredini logora, nema mjesta za sve, tako da mnoge trpaju u jedno skladište bez prozora i vrata u kojem zimska temperatura stiže do 25 stepeni ispod nule. Epidemija pjegavca odnosi svakodnevno 5-6 žrtava; svakoj od žrtava vade se zlatni zubi prije pokopa. Obroci su minimalni; mnoge žene bivaju ubijane i mlaćene, druge bivaju obeščašćene. Svjedok Antun Miler, koji je tada imao 10 godina, ispričaće o jednom svom vršnjaku koji je bio zatočen u skladište i kojega je raskomadao pas nahuškan od strane ustaških stražara. Jedan drugi preživjeli, Juraj Kezić, pričaće o mučenju kojem je podvrgnuta jedna žena koja nije htjela da iščupa zlatne zube svoje stare tetke koja je umrla od gladi. U julu 1942. logor Đalovo je raspušten a oko 2.400 žena i djece prebačeno je u logor Jasenovac.

Stara Gradiška je stara tvrđava smještena na obali Save. Logor istrebljenja – uglavnom namenjen ženama i djeci – pripremljen je u jesen 1941. To je naročit logor: raspolaže grupom tamničarki, časnih sestara, koje pomažu ustaškim mučiteljima (3). Dana 25. aprila 1945. trupe Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije stići će u ovaj logor koji je raspušten samo nekoliko sati ranije: osim leševa žrtava naćiće samo šest preživjelih koji su bili skriveni u bunaru, tri muškarca i tri žene: Antu Beničkog, Branka Jeličića, Zijada Midžića, Emicu Vagner, Ljubicu Džajić i Rajku Pivčević. Biće procenjeno da je u Staroj Gradišci za četiri godine poklano oko 75.000 lica.

Drugi logori aktivni su u Lepoglavi, Virovitici, Vinkovcima, Kostajnici, Hrvatskoj Dubici, Donjem Miholjcu, Procidama, Zemunu, Gornjoj Rijeci, Jastrebarskom, Slavonskoj Požegi, Sisku. Sve su to logori u kojima se odvijaju najsvirepija ustaška nasilja. Ali nijedan od njih ne može da se mjeri s Jasenovcem, balkanskim Aušvicem.

(1) Luburićem se bavi jedan izvještaj koji je potpisao policijski namjesnik njemačke ambasade u Zagrebu: „Luburić je ustaški pukovnik iz Zagreba. Od 1928. do 1941. je u izgnanstvu. Osnivač je i prvi komandant koncentracionih logora u Hrvatskoj. Po njegovoj naredbi je do sada likvidirano 80.000 u Staroj Gradiški, 120.000 u Jasenovcu i 20.000 u drugim logorima. Luburić je lično učestvovao u pokoljima: veliki je sadista, nervni bolesnik, patološki tip. Veoma je poslušan poglavniku i njegovo pouzdano oružje, spreman na sve. Politički je aktivan, motorna snaga za krvavo svođenje računa u Hrvatskoj”.
Poslije rata, sklonivši se u frankističku Španiju, Luburić se starao o objavljivanju ustaškog časopisa „Drina”.

(2) „U Staroj Gradiški bio je svakodnevni prizor vidjeti gomile zaklanog i unakaženog svijeta. Među najkrvoločnijim koljačima sjećam se Nade Luburić. Noću se zabavljala bodući nožem zatočenice ili ih daveći vlastitim rukama. Danonoćno su birali nove žrtve. Dolazili su satnik Stjepan Bošak, ustaškinje Nada Luburić, Maja Bužon i Božica Obradović, vršili su izbor i one koje su odabrali klali su u jednoj ćeliji”. (Iz svjedočenja Pauline Vajs i Rožike Šinko, koje su preživele internaciju u logoru.)
(3) O tome svjedoči, na primjer, Paulina Vajs, engleska Jevrejka koja je živjela u Hrvatskoj i bila internirana u Staroj Gradiški od 22. decembra 1942. do 15. jula 1943.

2009-12-04

Alexandar Lambros

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Немци о Зорану Ђинђићу
Чланак који је пред Вама објављен је 29. Juli 1999 у немачком сајту  https://www.wsws.org/de/articles/1999/07/djin-j29.html. Зоран Ђинђић је постао миљеник немачких медија и политичара. Једва да пролази и један дан у коме неки новински лист или радио станица не објави неки интервју са њим. Канцелар Шредер га је већ два пута примио у Бону. Он се третира као државник, и у суштини радије би био виђен да већ данас замени Милошевића на врху власти него сутра. Југословенски народ о томе до сада није ништа питан. Због чега уопште? Коначно, ко је демократа а ко не и ко припада светској заједници а ко је изван ње одређују Вашингтон Лондон, Париз и Берлин. Зоран Ђинђић је то схватио. Већ у децембру 1996. рекао је у интервјуу Шпиглу: „Коњ на кога запад треба да игра(да се клади) сам ја..“ Прочитајте још: Ево изјаве Зорана Ђинђића којом тражи наставак бомбардовања Србије! ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: Зоран Ђинђић је због „Олује“ тражио да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Jугославија је била лажни рај
Мит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма. Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о „златним седамдесетим“ у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион „гастарбајтера“. И управо је за толико и пао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Балканска географија „Турског тока“
Власти у Анкари покушавају да претворе земљу у кључно чвориште енергетских токова који иду ка Европи и да од Турске направе главног играча у плановима свих будућих пројеката транспорта гаса у Европу. Енергетска безбедност Балкана диктира добре односе са Русијом. Танкери са америчким течним гасом из Катара или Алжира не могу доћи у Београд, Софију и Скопље. А све постојеће и планиране маршруте гасовода стижу у регион са истока, а не са запада. Руска компанија „Стројтрансгас“ започела је изградњу гасовода Клечовце-Неготино у Македонији. Са пуштањем у погон овог гасовода Скопље ће добити дуго чекану основу за стварање сопственог савременог енергетског система. У овом тренутку, зависност македонске привреде од спољних енергетских извора оцењује се на 48%. Једино Хрватска у региону има виши проценат зависности – 52%. Међутим, значај пројекта је знатно шири и може се посматрати као кључни елемент стварања општебалканског енергетског система повезаног са пројектом „Турски ток“, који су усагласили Русија и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рекордна бекства партизана
Комунисти су се хвалили – а и данас се хвале – својим безбројним успесима (измишљеним), док у ствари међу свим герилама у Другом светском рату они држе рекорд у – бекствима. Наиме, Савезници су авионима и бродовима преко Јадрана пребацили, и тако у задњи час спасили, најмање 27.000 партизана, укључујући и њиховог команданта Тита. Поред Тита, јуна 1944. евакуисани су и чланови савезничких мисија и његовог штаба као и преко стотину партизана, укупно око 200 људи. На тај начин је партизански врховни командант спашен од сигурног заробљавања. ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ Вољом трију великих сила на конференцији у Техерану, донета је тајна одлука да „се пружи сва могућа помоћ партизанима“. У новембру 1943, пре него што је одлука била и донешена, партизанима је бродовима испору­чено преко 3000 тона залиха. То је истовремено значило да се сва морална, материјална и политичка подршка укида Михаиловићу. Снабдевање је закомпликовано већ у децембру 1943. пошто су Немци покренули офанзиву да би поново ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао
Пре неколико дана, у деведесетој години живота, у Загребу је преминуо истакнути хрватски интелектуалац и историчар, Славко Голдштајн. Као што је по презимену лако наслутити, Голдштајн је био јеврејског порекла. То значи да по преовлађујућим мерилима у Хрватској он није могао припадати „хрватској крви и тлу.“ Без обзира на ту околност која је отежавала статус покојника, ипак се мало ко надао бујици најпримитивнијих погрда којом је хрватска јавност пропратила нестанак овог угледног јавног радника из своје средине. Ево неколико карактеристичних епитета: „чифут,“ „смеће,“ „смрад,“ „жидовски и орјунашки расист“ (шта год би ово последње требало да значи), те неизбежно, „говно.“ „Напокон једна лијепа вијест,“ „Богу хвала!“, ширио „антихрватску пропаганду по свијету о томе како су Хрвати били већи злочинци чак и од њемачких нациста,“ били су то само неки од одушевљених проширених коментара Голдштајнових хрватских суграђана. [1] Изгледа да се римска девиза de mortuis nihil nisi bene у Хрватској не практикује. Ипак, општенародно ликовање ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, који се деведесетих година, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ (1994-1996), у својим мемоарима „Рат на Балкану“ саопштава своја сазнања и о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995. За разлику од измишљотина плаћених „стручњака“, лажних сведока и пропагандиста „невладиних организација“, генерал Мартинс Бранко износи чињенице које су на терену прикупљали компетентни обавештајни органи. Те чињенице су се службено сливале на његов писаћи сто у Загребу, где се налазио штаб Посматрачке мисије УН. Фактима које износи и закључцима које изводи тешко је приговорити по било којем убедљивом основу. У продужетку, наводићемо ставове који се налазе на страницама 201 – 206 његових мемоара. Дакле, да не би било недоумице, на основу свега виђеног и прегледаног, португалски генерал из официрског састава НАТО пакта, Карлос Мартинс Бранко, изјашњава се недвосмислено да се у Сребреници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Frankfurter algemajne cajtung piše da Hrvatska i Slovenija više ne veličaju Josipa Broza Tita koga taj list naziva “jednim od najvećih masovnih ubica 20. veka”. Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung piše kako “Hrvatska i Slovenija više ne žele da slave herojskog vođu”. Novinar Karl-Peter Švarc piše da je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović, kada je stupila na dužnost, odstranila iz službene vile na Pantovčaku Titovu bistu, zato što, kao što je rekla “odbija da identifikuje komunističkog diktatora sa hrvatskim antifašizmom”. – Na reakciju hrvatske levice nije trebalo dugo čekati. Bivši predsednik Josipović je kritikovao taj potez kao loš politički signal, a socijaldemokratski premijer Zoran Milanović je optužio predsednicu da odstranjivanjem Titove biste manipuliše istoriju – piše novinar. – Sporna je i agenda Kolinde Grabar-Kitarović na godišnjicu završetka rata – 26. aprila je učestvovala na komemorativnoj svečanosti u Jasenovcu; tamo su ubijene hiljade Jevreja i Srba. Zvanična proslava Dana pobede se održava pod njenim pokroviteljstvom 9. maja ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито у 42. Вражјој дивизији
Први светски рат започео је силовито. Аустроугарска армада кренула је на Србију са три армије, које су бројале 220.000 војника, које су биле добро опремљене најсавременијим ратним средствима. Против себе имали су српску војску, измрцварену балканским ратовима, бремениту многим проблемима. Није било муниције, није било довољно униформи, није било довољно хране као ни остале ратне опреме. Био је то класичан пример судара Давида и Голијата. Држава која је имала 53 милиона становника напала је земљу са нешто више од четири милиона житеља. Бројне формације аустроугарске војске, дивизије и пукови били су састављени искључиво од јужнословенског живља из Двојне монархије. Хрвати, Словенци, па и Срби, чинили су окосницу удара преко Дрине .Допринос тих јединица, које су у 28. јула 1914. године кренуле да поробе Србију, да је униште као државу, да је избришу са политичке и географске мапе Европе, најбoље могу да сведоче подаци о броју одликованих војника и официра, Хрвата, муслимана, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Немци о Зорану Ђинђићу
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
Jугославија је била лажни рај
Балканска географија „Турског тока“
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
*Величање зла и последице
Рекордна бекства партизана
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
*За злочин… казна!
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
*Рехабилитација истине
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
*Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао
*Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
*Беч не признаје злочине у Србији
*Службеници неће ћирилицу
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953
*Тито у 42. Вражјој дивизији

Share
  • ШУМАДИЈА

    ГЛАСНИК ОВСИШТА: “Genocid bez kazne”