*Genocid bez kazne

7141316237_ebbc553f2a_b_Jasenovac

Đenovljanin Marko Aurelio Rivelli je, iz neobjašnjivih razloga, slabo poznat ovdašnjoj javnosti. Doktorirao je na političkim naukama sa tezom „Rasna i vjerska politika Nezavisne države Hrvatske 1941-1945″. U Milanu 1999. godine objavljuje knjigu „L’arcivescovo del genocidio” (Nadbiskup genocida), posvećenu Alojzu Stepincu koga je papa Jovan Pavle II 1998. godine u Hrvatskoj beatifikovao (stepenica na putu ka proglašenju za svetitelja). Knjigu je kod nas iste godine kad je izdata u Italiji, objavila izdavačka kuća „Jasen” iz Nikšića, u prevodu Lazara Macure.

Marko Aurelio Riveli 2002. godine u Milanu objavljuje i drugu knjigu, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo”, u kojoj se bavi vezama Vatikana za vreme Drugog svetskog rata sa nacistima i fašistima.
Za knjigu „Nadbiskup genocida” (koja je izazvala i veliku pažnju javnosti u Grčkoj), Riveli konsultuje službene hrvatske, vatikanske, nemačke, britanske, američke i jugoslovenske izvore, među kojima su posebno zanimljivi „Dnevnik” zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, hrvatski dnevni listovi i periodični časopisi iz zvanične katoličke oblasti iz perioda 1941-1945, župni bilteni (časopisi sa stotinjak različitih zaglavlja), dokumenti ministarstva spoljnih poslova Nemačke koji se odnose na izveštaje barona Dijega fon Bergena, ambasadora pri Vatikanu tokom Drugog svetskog rata, dokumenta Glavnog štaba Italijanske kraljevske vosjke, dokumenta ministarstva spoljnih poslova Britanije od 1922. do 1945. itd ….

„Nadbiskup genocida”, iz koje izdvajam neke delove, autor započinje Senekinom rečenicom iz „Trojanki” – „Onaj ko ne prijavi zločin koji mu je poznat, podržava ga”.

Prve logore za istrebljenje u Hrvatskoj ustaše pripremaju već od aprila i maja 1941. „Ozakonjeni” su 23. novembra 1941, pod nazivom „Logori za interniranje i rad”, jednim posebnim dekretom-zakonom koji su potpisali poglavnik i ministar untrašnjih poslova Andrija Artuković. Poznati kao logori rasuti su po cijeloj teritoriji Nezavisne države Hrvatske.

Internaciju u logore nisu određivali sudovi nego Ustaška nadzorna služba, čije odluke su bile konačne: to utvrđuje zakon koji ih osniva. U stvarnosti, svako odjeljenje poglavnikovog oružništva ima ovlašćenje da uhapsi i internira bilo koga u logor. Na teritoriji hrvatske države aktivna su 22 logora, ali najveći dio njih ostaće aktivan kratko vrijeme – onoliko koliko je potrebno da se izvrši etničko-vjerski genocid. Samo dva logora – u Jasenovcu i u Staroj Gradišci – ostaće u funkciji do 1945. Biće nemoguće utvrditi tačan broj žrtava koje su ubijene ili stradale od mučenja ili bolesti u logorima: sve spiskove i dokumentarni materijal (u nekim logorima nije čak ni vođena nikakva dokumentacija o internircima) uništiće ustaški dželati u bekstvu.

U početku je zapovjednik svih logora Mijo Babić, ali njegova vladavina traje vrlo kratko: juna 1941. Babića ubijaju srpski partizani. Naslijedio ga je Vjeroslav Luburić, koji će se 9. oktobra 1942, za vrijeme jedne svečanosti, hvaliti da je „smakao (u logoru Jasenovac) više lica nego otomansko carstvo u dugoj okupaciji evropskih zemalja” (1). Njegova sestra, Nada Luburić, ističe se efikasnošću koju pokazuje prema logorašicama u Staroj Gradišci (2). Čuvanje logora istrebljenja povjereno je specijalnom korpusu pod nazivom Ustaška nadzorna služba.
Čuće se mnoga svedočenja o grozotama koje su vršene u ovim logorima koji su blago nazivani logorima za internaciju i rad: a u poglavnikovim logorima smrt je zagarantovana, a zadaje se na najokrutniji način.

Način hapšenja, priprema za put i internacija u logore opisani su u izvještaju koji Jevrejska zajednica iz Mostara podnosi komandantu italijanske divizije „Cacciatori delle Alpi” (Alpski lovci).

„Noću su ustaše i policijski organi ulazili pod oružjem u jevrejske stanove, naređujući svima da se obuku i da odmah pođu s njima, noseći sa sobom samo najnužniji pribor. Tako su internirane cijele porodice, starci i starice, bolesnici, invalidi, dojenčad i hendikepirani. Trajalo bi to od ponoći do zore, od ulice do ulice, sve dok broj tih nesrećnika ne bi bio dovoljan za formiranje jednog transporta ili dok dnevna svjetlost ne bi prekinula ovo sramotno djelo. Dovedeni na periferiju grada u blizinu željezničke stanice, ostajali su satima na otvorenom, po kiši i hladnoći, gladni i žedni, da bi kasnije bili utovareni u teretne vagone, 60-70 na svaki vagon, u kojima bi bili zatvoreni bez grijanja , bez svjetla i bez klozeta. Tokom čitavog puta ovaj svijet nije dobijao ni hrane ni vode, iako su putovali nekoliko dana. Prvi takav transport za takozvani koncentracioni logor bio je uvod u stalni i sistematski progon Jevreja. Sastojao se od oko 1.000 osoba oba pola koje su sprovedene u koncentracioni logor Krušica kod Travnika.

U Krušici su smješteni u stare drvene barake s rupama na krovu i zidovima, koje nisu imale ni podova ni peći ni prostorija za higijenu. U tim barakama su bdjeli i spavali danonoćno na vlažnoj zemlji, kako starci tako i majke s dječicom, tako da su se poslije samo nedjelju dana javile zarazne bolesti od kojih je nekolicina umrla i više stotina oboljelo.
Poslije ovog prvog transporta uslijedili su novi u razmaku od jedne ili dvije nedjelje, praćeni istim neljudskim postupcima i istim nemoralnim aktima u hrvatskim koncentracionim logorima. Ponavljalo se to svakodnevno i trajalo do kraja prošle godine (1941.). Tako se dogodilo da je grad Sarajevo – da se ne pominju drugi gradovi u Bosni – koji je prije ovih progona imao oko 8.500 jevrejskog stanovništva, bio gotovo sasvim „očišćen” od Jevreja.

Kada su doprli prvi krici ovih nesrećnika u koncentracionim logorima, kompletno jevrejsko stanovništvo u Sarajevu zahvatila je panika. Takva panika uzrokovana je monstruoznošću nasilja, mučenja i terora koji su se odvijali u koncentracionim logorima, a koje su ustaški stražari vršili nezamislivom pedantnošću i okrutnošću. Biti deportovan u neki hrvatski koncentracioni logor značilo je, i još uvijek znači, biti osuđen na smrt, ali na smrt dugu i postepenu zbog ogromnih bolova i patnji; smrt koja se očekuje danima i besanim noćima kao oslobođenje i kao milost Božija.”

Prvi logor istrebljenja ustaše su smjestile u Danicu kod Koprivnice, a otvoren je posljednjih dana aprila 1941, kada su zatvori u hrvatskoj državi gotovo prepuni. Prvi konvoj od oko 300 interniraca stiže u ovaj logor 29. aprila; polovinom maja u Danici ima već 3.000 logoraša. Dovoze ih zatvorene u teretnim vagonima na kojima piše „pokvareno voće”. Ovaj logor služi bilo kao centar za razvrstavanje za druge logore bilo kao mjesto za likvidaciju. U julu mjesecu broj logoraša u Danici dostiže 9.000; dobijaju pola kilograma hljeba po grupi od 14 logoraša. Krajem tog istog jula logor je zatvoren: mnogi logoraši su prebačeni u druge logore, a ostali su likvidirani.

Logor Jadovno, smješten na padinama planine Velebit, prvi je ustaški logor koji je isključivo formiran za istrebljenje. Aktivan je od 22. maja 1941. kada su došli prvi logoraši koji su učestvovali u njegovom podizanju: to je otvoren prostor ograđen ogradom od bodljikave žice u visini od četiri metra. Dvije barake, jedna za zapovjedništvo a druga za stražu, smještene su van ograđenog prostora. Unutra nema ničega: logoraši spavaju na goloj zemlji. Krajem juna u Jadovno stižu u talasima drugi hapšenici koji bivaju odmah likvidirani: u ritmu od 3 do 4 hiljade dnevno internirce, uglavnom Srbe i Jevreje, odvode u jednu urvinu udaljenu pet kilometara od logora, Šaranovu jamu; tu ih kolju ili ubijaju maljem, a zatim bacaju u ponor. Krajem jula Šaranova jama je zajednička grobnica za preko 10.000 leševa. Tokom avgusta broj onih koji svakodnevno pristižu u Jadovno varira u hiljadama. Na taj način se povećava i ritam smaknuća koja se sada obavljaju i kod jame Grgin brijeg. Krajem mjeseca logor je srušen; posljednjih 1.500 logoraša streljano je na rubu ove dvije jame. Međutim, ostalo ih je još 150 koji su dobili zadatak da dovrše rušenje logora i da unište sve tragove; kada su završili taj posao i oni su pobijeni na dnu provalije. Prema izvorima procjenjuje se da broj poklanih i poubijanih u Jadnovu varira između 35 i 75 hiljada.

Godine 1941, 18. maja u jednom dvorcu 25km od Zgreba završava se logor Kerestinec u koji se interniraju intelektualci i lica uhapšena u glavnom gradu Hrvatske. Streljanja počinju 8. jula, ali u noći između 13. i 14. jedna grupa jugoslovenskih partizana prodire u logor i pokušava da oslobodi zarobljenike. Ova akcija propada: samo 14 interniraca uspijeva da se spasi, svi drugi su pobijeni. Logor je raspušten 16. jula.

Drugi logor kratkog trajanja je onaj u Slanom na ostrvu Pagu. Prva grupa zarobljenika tu stiže 25. juna 1941. Za manje od dva mjeseca broj poklanih penje se na oko 10.000. Kada italijanske trupe zauzimaju ovo ostrvo 20. avgusta, nalaze čitave gomile leševa naslagane u jednoj dubokoj jami u predjelu Fornace. Dana 22. septembra 1941. komandir I sanitetskog voda V korpusa italijanske vojske, Santo Straci (koji je poslan u Slano s jednim vodom vojnika da izvrši kremaciju leševa da ne bi došlo do epidemije) podnosi šefu Saniteta pri komandi Korpusa, sljedeći izveštaj:

„Kada smo uklonili kamenje, na nekoliko centimetara ispod zemlje na svjetlo dana izašle su brojne ruke, često vezane kablovima, noge bose ili sa čarapama, glave … Po položaju leševa može se zaključiti da su zarobljenici, vezani po dvoje ili troje, najprije iskopali jame i da su zatim streljani nad istim tim jamama ili dokrajčeni hladnim oružjem. Jame su zakopane na brzinu dok sve žrtve još nisu bile mrtve, a to pokazuje tragičan izraz lica većine leševa. Na nekim mjestima, leševi, nabacani bez reda jedan na drugi, formirali su pet ili šest slojeva.

Gotovo svi muški leševi imali su vezane i noge i ruke. U blizini jama nađene su mitraljeske čaure, ali kod većine leševa bilo je moguće konstatovati smrtne rane zadate nožem u grudi, leđa ili vrat. Jednoj mladoj ženi sasvim su odrezane dojke. U dvije jame našli smo samo leševe žena i djece, a u drugima su bili pomešani muškarci, žene i djeca. Uspeli smo da izvadimo i kremiramo 791 leš: 407 muškaraca, 293 žene i 91 dijete između 5 i 15 godina, te jedno novorođenče od pet mjeseci. Osoba koja nam je bila vodič rekla mi je da su u velikoj većini deportovani bacani u more tako što su bili vezani za veliko kamenje, a da su mnogi izvršili samoubistvo tako što su se sami bacali u more.”

Oko 1.000 srpskih i jevrejskih žena i djece, koji su evakuisani sa Paga prije dolaska italijanske vojske, deportovani su u logor Krušica u Bosni, koji je upravo pripremljen. Barake nemaju krov, unutra nema ležaja tako da zarobljenici spavaju u blatu. Osim starica, sve druge žene, uključujući i djevojčice, seksualno napastvuju ustaški tamničari. Krajem septembra broj logoraša penje se na 3.000; zatim bivaju premješteni u logore Loborgrad i Jasenovac, a Krušica biva raspuštena.

U logoru Loborgrad koji je pripremljen u jednom starom dvorcu, zatvoreno je 1.500 žena i stotinjak dece, svi u žalosnom stanju posle mučnog boravka u Krušici. Internirane žene strpane su u velike prostorije tvrđave koje su bile u jezivom higijenskom stanju; epidemija tifusa kosi mnoge žrtve. Logor je zatvoren oktobra 1942, a preživjele logorašice prebačene su u nacistički logor Aušvic, iz kojeg se nijedna neće vratiti.

Logor Đalovo završen je u decembru 1941, a zapovjednik mu je Jozo Matijević. U početku je tu zatočeno 1.830 jevrejskih žena i djece, te pedesetak srpskih devojčica. Dana 24. februara 1942. jedan željeznički konvoj dovozi u ovaj logor još 1.200 žena i nekoliko stotina djece. U prostorijama bivšeg mlina, koji se nalazi u sredini logora, nema mjesta za sve, tako da mnoge trpaju u jedno skladište bez prozora i vrata u kojem zimska temperatura stiže do 25 stepeni ispod nule. Epidemija pjegavca odnosi svakodnevno 5-6 žrtava; svakoj od žrtava vade se zlatni zubi prije pokopa. Obroci su minimalni; mnoge žene bivaju ubijane i mlaćene, druge bivaju obeščašćene. Svjedok Antun Miler, koji je tada imao 10 godina, ispričaće o jednom svom vršnjaku koji je bio zatočen u skladište i kojega je raskomadao pas nahuškan od strane ustaških stražara. Jedan drugi preživjeli, Juraj Kezić, pričaće o mučenju kojem je podvrgnuta jedna žena koja nije htjela da iščupa zlatne zube svoje stare tetke koja je umrla od gladi. U julu 1942. logor Đalovo je raspušten a oko 2.400 žena i djece prebačeno je u logor Jasenovac.

Stara Gradiška je stara tvrđava smještena na obali Save. Logor istrebljenja – uglavnom namenjen ženama i djeci – pripremljen je u jesen 1941. To je naročit logor: raspolaže grupom tamničarki, časnih sestara, koje pomažu ustaškim mučiteljima (3). Dana 25. aprila 1945. trupe Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije stići će u ovaj logor koji je raspušten samo nekoliko sati ranije: osim leševa žrtava naćiće samo šest preživjelih koji su bili skriveni u bunaru, tri muškarca i tri žene: Antu Beničkog, Branka Jeličića, Zijada Midžića, Emicu Vagner, Ljubicu Džajić i Rajku Pivčević. Biće procenjeno da je u Staroj Gradišci za četiri godine poklano oko 75.000 lica.

Drugi logori aktivni su u Lepoglavi, Virovitici, Vinkovcima, Kostajnici, Hrvatskoj Dubici, Donjem Miholjcu, Procidama, Zemunu, Gornjoj Rijeci, Jastrebarskom, Slavonskoj Požegi, Sisku. Sve su to logori u kojima se odvijaju najsvirepija ustaška nasilja. Ali nijedan od njih ne može da se mjeri s Jasenovcem, balkanskim Aušvicem.

(1) Luburićem se bavi jedan izvještaj koji je potpisao policijski namjesnik njemačke ambasade u Zagrebu: „Luburić je ustaški pukovnik iz Zagreba. Od 1928. do 1941. je u izgnanstvu. Osnivač je i prvi komandant koncentracionih logora u Hrvatskoj. Po njegovoj naredbi je do sada likvidirano 80.000 u Staroj Gradiški, 120.000 u Jasenovcu i 20.000 u drugim logorima. Luburić je lično učestvovao u pokoljima: veliki je sadista, nervni bolesnik, patološki tip. Veoma je poslušan poglavniku i njegovo pouzdano oružje, spreman na sve. Politički je aktivan, motorna snaga za krvavo svođenje računa u Hrvatskoj”.
Poslije rata, sklonivši se u frankističku Španiju, Luburić se starao o objavljivanju ustaškog časopisa „Drina”.

(2) „U Staroj Gradiški bio je svakodnevni prizor vidjeti gomile zaklanog i unakaženog svijeta. Među najkrvoločnijim koljačima sjećam se Nade Luburić. Noću se zabavljala bodući nožem zatočenice ili ih daveći vlastitim rukama. Danonoćno su birali nove žrtve. Dolazili su satnik Stjepan Bošak, ustaškinje Nada Luburić, Maja Bužon i Božica Obradović, vršili su izbor i one koje su odabrali klali su u jednoj ćeliji”. (Iz svjedočenja Pauline Vajs i Rožike Šinko, koje su preživele internaciju u logoru.)
(3) O tome svjedoči, na primjer, Paulina Vajs, engleska Jevrejka koja je živjela u Hrvatskoj i bila internirana u Staroj Gradiški od 22. decembra 1942. do 15. jula 1943.

2009-12-04

Alexandar Lambros

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Партизани и усташе убијали четнике и цивиле!
Масовна гробница на узвишењу Шибови код Бањалуке у којој су кости око хиљаду зверски убијених војника, припадника црногорских четника којима је командовао Павле Ђуришић, али и жена, стараца и деце, само је једна од многих неоткривених – уверава историчар др Александар Стаматовић. Он, у разговору за „Новости“, наводи и да су црногорске и босанско-херцеговачке четнике током мучног егзодуса, на путу ка Словенији сустизали и убијали и усташе и партизани. – Крајем новембра 1944. године Павле Ђуришић је на основу консултација са Дражом Михаиловићем донео одлуку о покрету четничких трупа из Црне Горе ка Босни. Тако је 2. децембра извршено њихово окупљање из јужне и централне Црне Горе у околини Подгорице које су бројале око 7.000 бораца. Њима се прикључило и око 3.000 жена, деце и стараца из четничких породица, каже Стаматовић. – Придружио се и митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац са 56 свештеника и монаха. То није био коначан број, јер су поред ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
Од самог почетка “демократских промена“ 1990. године, невоља је била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст… Велику и лепу кућу Сотировића у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи, у њој данас живи мајка Зорана Ђинђића. Драгољуба Мићуновића су као комунисту пребацили у разред више у гимназији. ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Демократска странка је некада, по природи ствари, била антикомунистичка. Њен председник др Милан Грол био је у истој влади са генералом Дражом Михаиловићем, секретар др Брана Ивковић био је на Равној Гори, председник Демократске омладине Милија Јанићијевић био је истакнути Дражин сарадник, члан председништва и народни посланик др Драгић Јоксимовић бранио је Дражу на суду, итд. Међутим, када је последњих дана 1989. године обнављана Демократска странка, на скупу су доминирали комунисти попут Милована Ђиласа, Добрице Ћосића и Драгољуба Мићуновића, као и потомци истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Писац Борислав Пекић, који је као демократски омладинац робијао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Србија, Хрватска и Европска Унија
Процес проширења Европске Уније (ЕУ) на истоку Старог континента се наставља и након 1. јула 2013. г. када је за сада последња (28.-ма) пуноправна чланица овог клуба постала Република Хрватска. “Велика мотка” Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ тренутно имају Црна Гора, Србија (без Косова и Метохије - КосМет), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија што ће рећи да је Балкан са Малом Азијом (мост између Европе и Азије) следећи регион тајмиран за Еуро-интеграције. Сходно томе, 24. априла текуће године се у Србији одржавају ванредни парламентарни избори како би се про-унионистичка и про-НАТО-овска владајућа пречанско-динариодска СНС (анти-Србијанска назадна странка) дефинитивно учврстила на власти са апсолутном већином у Народној скупштини и тако коначно у наредном четворогодишњем мандату угурала Србију прво у НАТО па онда (вероватно након још једних избора) и у ЕУ. Управо предизборно потписан споразум владајуће коалиције са НАТО пактом о фактичкој војно-политичкој окупацији Србије од стране западне алијансе је уједно ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозомбијада
Брозомбиленд Народна власт Ко је финансирао аустроугарског каплара? Загорски Џек Трбосек Друже Тито ми ти се кунемо! Голи оток - омиљено летовалиште Јосипа Броза Тита Највећи син свих наших народа и народности: Од Србије је одвојио Војводину и КосМет а својој Хрватској прикључио Дубровник, Истру и отоке И после Тита - Кита! Јосип Броз Тито (1892.-1980. г.) као војник крваве 42. Вражје дивизије аустроугарске војске на положају у Западној Србији 1914. г. (лежи са упереном пушком) Партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита из Прве пролетерске бригаде заједно са усташама поглавника Анте Павелића из Црне легије у Босни априла 1942. г. Члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије Милован Ђилас (из Црне Горе) и партизански командант Коча Поповић (Цинцарин) заједно са немачким официрима и војницима за време “Мартовских преговора” 1943. г. (Босни и Херцеговина) када су се обе преговарачке стране договориле о билатералној колаборацији против Југословенске војске у Отаџбини Немачки војник Аугуст Хелер са партизанима Љубићког партизанског одреда у околини Чачка 1941. г. Демократски ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Брегзит и српска демократија
Шта год мислили о британској политици – а поготово како се Албион у последња два века односио према Србији, неколико ставки из британског референдума о ЕУ свакако су за поштовање. Прво, када су у британској јавности нарасла критичка становишта о ЕУ, расписан је референдум. Реалан однос снага у политичкој елити Британије био је 3:1 за ЕУ, само је фракција конзервативаца била за Брегзит. Ипак, у Британији се није чекало да се у парламенту накупи 50% евроскептичких посланика. Чим се видело да је нешто од важности спорно, позван је народ да искаже своју вољу. Друго, током кампање у медијима је „за обе стране био обезебеђен релативно равноправан третман на водећим државним телевизијама и довољно простора да изнесу аргументе за свој став“. Када се десило убиство једне евроунионистичке парламентарке, пробриселски медији у Британији то нису искористили да одмах сатанизују све евроскептике као „лудаке“, „екстремисте“ и “фашисте“. Опоненти су остали демократски ривали, не „нацоши“ које ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сахрана 8. маја 1980. године: Највећи скуп убица и диктатора
Многе од 124 државне делегације, у којима се налазило и 38 шефова држава или влада, чиниле су такве личности чије ступање на тло Србије, у најмању руку, не би требало да служи на понос На подсећање да је 4. маја пре 36 година “умро друг Тито“, један члан форума на сајту “Погледи“ одговорио је: “Тај још није умро“. И заиста, догађаји током сваког 4. маја подсећају нас на комунистичку паролу из 1980-тих година, која је гласила: “И после Тита – Тито“. Много воде је протекло Савом и Дунавом од тада, а судећи према водећим медијима, и даље се негује култ диктатора, који је у ствари био један од највећих непријатеља Србије у историји. Ове године, један од ретких изузетака је фељтон Пере Симића у “Новостима“ о мрачној Титовој улози у вези концентрационог логора Јасеновац. Иначе доминира афирмативно приказивање овог масовног убице и диктатора, уз несмањени темпо репризирања партизанских филмова, у којима је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Недовршена и необавезна размишљања српских академика, украдена из фиока САНУ, постала су позната као „Меморандум САНУ“ и послужила су Западу да на Србију и српски народ свали сву кривицу рата изазваног распадом Југославије. Мало је познато да су и Словенци имали свој меморандум. Меморандум САНУ је уџбенички пример спиновања медијске и друштвене појаве, каже историчар Предраг Марковић. „Један недовршени документ, необавезно сакупљена размишљања групе академика почео је да се тумачи као злослутни нацрт за разбијање Југославије, малтене као Хитлеров ’Мајн кампф‘. Да бисмо проверили има ли истине у таквој осуди Меморандума морамо да се сетимо какав је тренутак била јесен 1986. године“, каже Марковић. Већина тема које Меморандум обрађује у том тренутку нису тајна, додаје он. Новине већ увелико пишу о прогону Срба са Косова, о економским проблемима у развоју Србије. Оно што је ново је притужба на положај Срба у Хрватској, али најважнија ствар где се види колико су оптужбе ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О злочинима комуниста над Србима
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
Сажетак: Циљ овог текста је да изврши критичку анализу „Случаја Рачак“ из јануара 1999. г. на основу досада познатог фактографског стања. Важност и актуелност ове тематике је велика обзиром да је овај случај послужио америчкој администрацији и НАТО званичницима да дају ултиматум властима у Београду да са Косова и Метохије (КосМет) повуку све војне и полицијске снаге државе Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ), а ову јужну провинцију Србије препусте на управу снагама НАТО пакта што је практично значило да се од Србије захтевало одрицање од дела своје државне територије па чак и своје независности. Обзиром да је овај ултимативни захтев Вашингтона и Брисела одбијен за време „преговора“ (у ултимативној форми) у замку Рамбује (Француска) западна војна алијанса је директном војном агресијом на Србију и Црну Гору од 24. марта до 9. јуна 1999. г. коначно успела да натера државне органе Србије и СРЈ на потписивање фактичке капитулације у виду ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Права истина о Европској унији
Желите ли да живите у земљи у којој парламент не доноси законе, а председника не бира народ? Желите ли да Република Србија приступи федералној диктаторској супердржави и финансира Енглеску? Погледајте кратак преглед невероватних чињеница о Европској унији од којих многе сигурно нећете никада чути на главним српским телевизијама ни прочитати у српским новинама. Готово су сви тзв. Очеви Европе, од краја Првог светског рата на овамо, заступали идеју о Европи као о савезној држави (насупрот Де Головој идеји о Европи као заједници суверених држава), али се план федерализације спроводио полако, корак по корак: од јединственог тржишта за угаљ и челик, економске заједнице и уније па до потпуне федерализације Европе (успостављене Лисабонским уговором како се назива Устав Европе). Данас је ЕУ у пуном смислу савезна држава. Закони ЕУ су изнад закона држава чланица. И врло су опсежни: устав ЕУ има 170. 000 страница. Сви досад издани Службени листови ЕУ, у којима Унија штампа своје ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Партизани и усташе убијали четнике и цивиле!
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Pasja groblja žrtava komunizma
*Рехабилитација истине
*Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
*Србија, Хрватска и Европска Унија
Брозомбијада
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
*Брегзит и српска демократија
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Титова сахрана 8. маја 1980. године: Највећи скуп убица и диктатора
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
И Словенци су имали свој „меморандум“
*О злочинима комуниста над Србима
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Права истина о Европској унији

Share
  • ШУМАДИЈА

    ГЛАСНИК ОВСИШТА: “Genocid bez kazne”