Genocid bez kazne

7141316237_ebbc553f2a_b_Jasenovac

Đenovljanin Marko Aurelio Rivelli je, iz neobjašnjivih razloga, slabo poznat ovdašnjoj javnosti. Doktorirao je na političkim naukama sa tezom „Rasna i vjerska politika Nezavisne države Hrvatske 1941-1945″. U Milanu 1999. godine objavljuje knjigu „L’arcivescovo del genocidio” (Nadbiskup genocida), posvećenu Alojzu Stepincu koga je papa Jovan Pavle II 1998. godine u Hrvatskoj beatifikovao (stepenica na putu ka proglašenju za svetitelja). Knjigu je kod nas iste godine kad je izdata u Italiji, objavila izdavačka kuća „Jasen” iz Nikšića, u prevodu Lazara Macure.

Marko Aurelio Riveli 2002. godine u Milanu objavljuje i drugu knjigu, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo”, u kojoj se bavi vezama Vatikana za vreme Drugog svetskog rata sa nacistima i fašistima.
Za knjigu „Nadbiskup genocida” (koja je izazvala i veliku pažnju javnosti u Grčkoj), Riveli konsultuje službene hrvatske, vatikanske, nemačke, britanske, američke i jugoslovenske izvore, među kojima su posebno zanimljivi „Dnevnik” zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, hrvatski dnevni listovi i periodični časopisi iz zvanične katoličke oblasti iz perioda 1941-1945, župni bilteni (časopisi sa stotinjak različitih zaglavlja), dokumenti ministarstva spoljnih poslova Nemačke koji se odnose na izveštaje barona Dijega fon Bergena, ambasadora pri Vatikanu tokom Drugog svetskog rata, dokumenta Glavnog štaba Italijanske kraljevske vosjke, dokumenta ministarstva spoljnih poslova Britanije od 1922. do 1945. itd ….

„Nadbiskup genocida”, iz koje izdvajam neke delove, autor započinje Senekinom rečenicom iz „Trojanki” – „Onaj ko ne prijavi zločin koji mu je poznat, podržava ga”.

Prve logore za istrebljenje u Hrvatskoj ustaše pripremaju već od aprila i maja 1941. „Ozakonjeni” su 23. novembra 1941, pod nazivom „Logori za interniranje i rad”, jednim posebnim dekretom-zakonom koji su potpisali poglavnik i ministar untrašnjih poslova Andrija Artuković. Poznati kao logori rasuti su po cijeloj teritoriji Nezavisne države Hrvatske.

Internaciju u logore nisu određivali sudovi nego Ustaška nadzorna služba, čije odluke su bile konačne: to utvrđuje zakon koji ih osniva. U stvarnosti, svako odjeljenje poglavnikovog oružništva ima ovlašćenje da uhapsi i internira bilo koga u logor. Na teritoriji hrvatske države aktivna su 22 logora, ali najveći dio njih ostaće aktivan kratko vrijeme – onoliko koliko je potrebno da se izvrši etničko-vjerski genocid. Samo dva logora – u Jasenovcu i u Staroj Gradišci – ostaće u funkciji do 1945. Biće nemoguće utvrditi tačan broj žrtava koje su ubijene ili stradale od mučenja ili bolesti u logorima: sve spiskove i dokumentarni materijal (u nekim logorima nije čak ni vođena nikakva dokumentacija o internircima) uništiće ustaški dželati u bekstvu.

U početku je zapovjednik svih logora Mijo Babić, ali njegova vladavina traje vrlo kratko: juna 1941. Babića ubijaju srpski partizani. Naslijedio ga je Vjeroslav Luburić, koji će se 9. oktobra 1942, za vrijeme jedne svečanosti, hvaliti da je „smakao (u logoru Jasenovac) više lica nego otomansko carstvo u dugoj okupaciji evropskih zemalja” (1). Njegova sestra, Nada Luburić, ističe se efikasnošću koju pokazuje prema logorašicama u Staroj Gradišci (2). Čuvanje logora istrebljenja povjereno je specijalnom korpusu pod nazivom Ustaška nadzorna služba.
Čuće se mnoga svedočenja o grozotama koje su vršene u ovim logorima koji su blago nazivani logorima za internaciju i rad: a u poglavnikovim logorima smrt je zagarantovana, a zadaje se na najokrutniji način.

Način hapšenja, priprema za put i internacija u logore opisani su u izvještaju koji Jevrejska zajednica iz Mostara podnosi komandantu italijanske divizije „Cacciatori delle Alpi” (Alpski lovci).

„Noću su ustaše i policijski organi ulazili pod oružjem u jevrejske stanove, naređujući svima da se obuku i da odmah pođu s njima, noseći sa sobom samo najnužniji pribor. Tako su internirane cijele porodice, starci i starice, bolesnici, invalidi, dojenčad i hendikepirani. Trajalo bi to od ponoći do zore, od ulice do ulice, sve dok broj tih nesrećnika ne bi bio dovoljan za formiranje jednog transporta ili dok dnevna svjetlost ne bi prekinula ovo sramotno djelo. Dovedeni na periferiju grada u blizinu željezničke stanice, ostajali su satima na otvorenom, po kiši i hladnoći, gladni i žedni, da bi kasnije bili utovareni u teretne vagone, 60-70 na svaki vagon, u kojima bi bili zatvoreni bez grijanja , bez svjetla i bez klozeta. Tokom čitavog puta ovaj svijet nije dobijao ni hrane ni vode, iako su putovali nekoliko dana. Prvi takav transport za takozvani koncentracioni logor bio je uvod u stalni i sistematski progon Jevreja. Sastojao se od oko 1.000 osoba oba pola koje su sprovedene u koncentracioni logor Krušica kod Travnika.

U Krušici su smješteni u stare drvene barake s rupama na krovu i zidovima, koje nisu imale ni podova ni peći ni prostorija za higijenu. U tim barakama su bdjeli i spavali danonoćno na vlažnoj zemlji, kako starci tako i majke s dječicom, tako da su se poslije samo nedjelju dana javile zarazne bolesti od kojih je nekolicina umrla i više stotina oboljelo.
Poslije ovog prvog transporta uslijedili su novi u razmaku od jedne ili dvije nedjelje, praćeni istim neljudskim postupcima i istim nemoralnim aktima u hrvatskim koncentracionim logorima. Ponavljalo se to svakodnevno i trajalo do kraja prošle godine (1941.). Tako se dogodilo da je grad Sarajevo – da se ne pominju drugi gradovi u Bosni – koji je prije ovih progona imao oko 8.500 jevrejskog stanovništva, bio gotovo sasvim „očišćen” od Jevreja.

Kada su doprli prvi krici ovih nesrećnika u koncentracionim logorima, kompletno jevrejsko stanovništvo u Sarajevu zahvatila je panika. Takva panika uzrokovana je monstruoznošću nasilja, mučenja i terora koji su se odvijali u koncentracionim logorima, a koje su ustaški stražari vršili nezamislivom pedantnošću i okrutnošću. Biti deportovan u neki hrvatski koncentracioni logor značilo je, i još uvijek znači, biti osuđen na smrt, ali na smrt dugu i postepenu zbog ogromnih bolova i patnji; smrt koja se očekuje danima i besanim noćima kao oslobođenje i kao milost Božija.”

Prvi logor istrebljenja ustaše su smjestile u Danicu kod Koprivnice, a otvoren je posljednjih dana aprila 1941, kada su zatvori u hrvatskoj državi gotovo prepuni. Prvi konvoj od oko 300 interniraca stiže u ovaj logor 29. aprila; polovinom maja u Danici ima već 3.000 logoraša. Dovoze ih zatvorene u teretnim vagonima na kojima piše „pokvareno voće”. Ovaj logor služi bilo kao centar za razvrstavanje za druge logore bilo kao mjesto za likvidaciju. U julu mjesecu broj logoraša u Danici dostiže 9.000; dobijaju pola kilograma hljeba po grupi od 14 logoraša. Krajem tog istog jula logor je zatvoren: mnogi logoraši su prebačeni u druge logore, a ostali su likvidirani.

Logor Jadovno, smješten na padinama planine Velebit, prvi je ustaški logor koji je isključivo formiran za istrebljenje. Aktivan je od 22. maja 1941. kada su došli prvi logoraši koji su učestvovali u njegovom podizanju: to je otvoren prostor ograđen ogradom od bodljikave žice u visini od četiri metra. Dvije barake, jedna za zapovjedništvo a druga za stražu, smještene su van ograđenog prostora. Unutra nema ničega: logoraši spavaju na goloj zemlji. Krajem juna u Jadovno stižu u talasima drugi hapšenici koji bivaju odmah likvidirani: u ritmu od 3 do 4 hiljade dnevno internirce, uglavnom Srbe i Jevreje, odvode u jednu urvinu udaljenu pet kilometara od logora, Šaranovu jamu; tu ih kolju ili ubijaju maljem, a zatim bacaju u ponor. Krajem jula Šaranova jama je zajednička grobnica za preko 10.000 leševa. Tokom avgusta broj onih koji svakodnevno pristižu u Jadovno varira u hiljadama. Na taj način se povećava i ritam smaknuća koja se sada obavljaju i kod jame Grgin brijeg. Krajem mjeseca logor je srušen; posljednjih 1.500 logoraša streljano je na rubu ove dvije jame. Međutim, ostalo ih je još 150 koji su dobili zadatak da dovrše rušenje logora i da unište sve tragove; kada su završili taj posao i oni su pobijeni na dnu provalije. Prema izvorima procjenjuje se da broj poklanih i poubijanih u Jadnovu varira između 35 i 75 hiljada.

Godine 1941, 18. maja u jednom dvorcu 25km od Zgreba završava se logor Kerestinec u koji se interniraju intelektualci i lica uhapšena u glavnom gradu Hrvatske. Streljanja počinju 8. jula, ali u noći između 13. i 14. jedna grupa jugoslovenskih partizana prodire u logor i pokušava da oslobodi zarobljenike. Ova akcija propada: samo 14 interniraca uspijeva da se spasi, svi drugi su pobijeni. Logor je raspušten 16. jula.

Drugi logor kratkog trajanja je onaj u Slanom na ostrvu Pagu. Prva grupa zarobljenika tu stiže 25. juna 1941. Za manje od dva mjeseca broj poklanih penje se na oko 10.000. Kada italijanske trupe zauzimaju ovo ostrvo 20. avgusta, nalaze čitave gomile leševa naslagane u jednoj dubokoj jami u predjelu Fornace. Dana 22. septembra 1941. komandir I sanitetskog voda V korpusa italijanske vojske, Santo Straci (koji je poslan u Slano s jednim vodom vojnika da izvrši kremaciju leševa da ne bi došlo do epidemije) podnosi šefu Saniteta pri komandi Korpusa, sljedeći izveštaj:

„Kada smo uklonili kamenje, na nekoliko centimetara ispod zemlje na svjetlo dana izašle su brojne ruke, često vezane kablovima, noge bose ili sa čarapama, glave … Po položaju leševa može se zaključiti da su zarobljenici, vezani po dvoje ili troje, najprije iskopali jame i da su zatim streljani nad istim tim jamama ili dokrajčeni hladnim oružjem. Jame su zakopane na brzinu dok sve žrtve još nisu bile mrtve, a to pokazuje tragičan izraz lica većine leševa. Na nekim mjestima, leševi, nabacani bez reda jedan na drugi, formirali su pet ili šest slojeva.

Gotovo svi muški leševi imali su vezane i noge i ruke. U blizini jama nađene su mitraljeske čaure, ali kod većine leševa bilo je moguće konstatovati smrtne rane zadate nožem u grudi, leđa ili vrat. Jednoj mladoj ženi sasvim su odrezane dojke. U dvije jame našli smo samo leševe žena i djece, a u drugima su bili pomešani muškarci, žene i djeca. Uspeli smo da izvadimo i kremiramo 791 leš: 407 muškaraca, 293 žene i 91 dijete između 5 i 15 godina, te jedno novorođenče od pet mjeseci. Osoba koja nam je bila vodič rekla mi je da su u velikoj većini deportovani bacani u more tako što su bili vezani za veliko kamenje, a da su mnogi izvršili samoubistvo tako što su se sami bacali u more.”

Oko 1.000 srpskih i jevrejskih žena i djece, koji su evakuisani sa Paga prije dolaska italijanske vojske, deportovani su u logor Krušica u Bosni, koji je upravo pripremljen. Barake nemaju krov, unutra nema ležaja tako da zarobljenici spavaju u blatu. Osim starica, sve druge žene, uključujući i djevojčice, seksualno napastvuju ustaški tamničari. Krajem septembra broj logoraša penje se na 3.000; zatim bivaju premješteni u logore Loborgrad i Jasenovac, a Krušica biva raspuštena.

U logoru Loborgrad koji je pripremljen u jednom starom dvorcu, zatvoreno je 1.500 žena i stotinjak dece, svi u žalosnom stanju posle mučnog boravka u Krušici. Internirane žene strpane su u velike prostorije tvrđave koje su bile u jezivom higijenskom stanju; epidemija tifusa kosi mnoge žrtve. Logor je zatvoren oktobra 1942, a preživjele logorašice prebačene su u nacistički logor Aušvic, iz kojeg se nijedna neće vratiti.

Logor Đalovo završen je u decembru 1941, a zapovjednik mu je Jozo Matijević. U početku je tu zatočeno 1.830 jevrejskih žena i djece, te pedesetak srpskih devojčica. Dana 24. februara 1942. jedan željeznički konvoj dovozi u ovaj logor još 1.200 žena i nekoliko stotina djece. U prostorijama bivšeg mlina, koji se nalazi u sredini logora, nema mjesta za sve, tako da mnoge trpaju u jedno skladište bez prozora i vrata u kojem zimska temperatura stiže do 25 stepeni ispod nule. Epidemija pjegavca odnosi svakodnevno 5-6 žrtava; svakoj od žrtava vade se zlatni zubi prije pokopa. Obroci su minimalni; mnoge žene bivaju ubijane i mlaćene, druge bivaju obeščašćene. Svjedok Antun Miler, koji je tada imao 10 godina, ispričaće o jednom svom vršnjaku koji je bio zatočen u skladište i kojega je raskomadao pas nahuškan od strane ustaških stražara. Jedan drugi preživjeli, Juraj Kezić, pričaće o mučenju kojem je podvrgnuta jedna žena koja nije htjela da iščupa zlatne zube svoje stare tetke koja je umrla od gladi. U julu 1942. logor Đalovo je raspušten a oko 2.400 žena i djece prebačeno je u logor Jasenovac.

Stara Gradiška je stara tvrđava smještena na obali Save. Logor istrebljenja – uglavnom namenjen ženama i djeci – pripremljen je u jesen 1941. To je naročit logor: raspolaže grupom tamničarki, časnih sestara, koje pomažu ustaškim mučiteljima (3). Dana 25. aprila 1945. trupe Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije stići će u ovaj logor koji je raspušten samo nekoliko sati ranije: osim leševa žrtava naćiće samo šest preživjelih koji su bili skriveni u bunaru, tri muškarca i tri žene: Antu Beničkog, Branka Jeličića, Zijada Midžića, Emicu Vagner, Ljubicu Džajić i Rajku Pivčević. Biće procenjeno da je u Staroj Gradišci za četiri godine poklano oko 75.000 lica.

Drugi logori aktivni su u Lepoglavi, Virovitici, Vinkovcima, Kostajnici, Hrvatskoj Dubici, Donjem Miholjcu, Procidama, Zemunu, Gornjoj Rijeci, Jastrebarskom, Slavonskoj Požegi, Sisku. Sve su to logori u kojima se odvijaju najsvirepija ustaška nasilja. Ali nijedan od njih ne može da se mjeri s Jasenovcem, balkanskim Aušvicem.

(1) Luburićem se bavi jedan izvještaj koji je potpisao policijski namjesnik njemačke ambasade u Zagrebu: „Luburić je ustaški pukovnik iz Zagreba. Od 1928. do 1941. je u izgnanstvu. Osnivač je i prvi komandant koncentracionih logora u Hrvatskoj. Po njegovoj naredbi je do sada likvidirano 80.000 u Staroj Gradiški, 120.000 u Jasenovcu i 20.000 u drugim logorima. Luburić je lično učestvovao u pokoljima: veliki je sadista, nervni bolesnik, patološki tip. Veoma je poslušan poglavniku i njegovo pouzdano oružje, spreman na sve. Politički je aktivan, motorna snaga za krvavo svođenje računa u Hrvatskoj”.
Poslije rata, sklonivši se u frankističku Španiju, Luburić se starao o objavljivanju ustaškog časopisa „Drina”.

(2) „U Staroj Gradiški bio je svakodnevni prizor vidjeti gomile zaklanog i unakaženog svijeta. Među najkrvoločnijim koljačima sjećam se Nade Luburić. Noću se zabavljala bodući nožem zatočenice ili ih daveći vlastitim rukama. Danonoćno su birali nove žrtve. Dolazili su satnik Stjepan Bošak, ustaškinje Nada Luburić, Maja Bužon i Božica Obradović, vršili su izbor i one koje su odabrali klali su u jednoj ćeliji”. (Iz svjedočenja Pauline Vajs i Rožike Šinko, koje su preživele internaciju u logoru.)
(3) O tome svjedoči, na primjer, Paulina Vajs, engleska Jevrejka koja je živjela u Hrvatskoj i bila internirana u Staroj Gradiški od 22. decembra 1942. do 15. jula 1943.

2009-12-04

Alexandar Lambros

 
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Недовршена и необавезна размишљања српских академика, украдена из фиока САНУ, постала су позната као „Меморандум САНУ“ и послужила су Западу да на Србију и српски народ свали сву кривицу рата изазваног распадом Југославије. Мало је познато да су и Словенци имали свој меморандум. Меморандум САНУ је уџбенички пример спиновања медијске и друштвене појаве, каже историчар Предраг Марковић. „Један недовршени документ, необавезно сакупљена размишљања групе академика почео је да се тумачи као злослутни нацрт за разбијање Југославије, малтене као Хитлеров ’Мајн кампф‘. Да бисмо проверили има ли истине у таквој осуди Меморандума морамо да се сетимо какав је тренутак била јесен 1986. године“, каже Марковић. Већина тема које Меморандум обрађује у том тренутку нису тајна, додаје он. Новине већ увелико пишу о прогону Срба са Косова, о економским проблемима у развоју Србије. Оно што је ново је притужба на положај Срба у Хрватској, али најважнија ствар где се види колико су оптужбе ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунизам у Србији
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао: Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142 У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Терор хрватских дивизија
Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника... Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*”Песма о Хрватима” Јована Дучића
"Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде" Јован Дучић Чувени српски песник, прозни писац и дипломата, херцеговачки Требињанин, Јован Дучић, поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их. Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа. Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру. Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е! Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду. Младог ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочином против геноцида
Након избора новог председника САД мултимилијардера Доналда Трампа хрватска страна поново захуктава хрватско-српске односе плашећи се просрпске политике новоизабраног председника. Наравно, у оваквим и сличним околностима постоји неписано златно правило борбе против непријатељске стране, а које гласи - напад је најбоља одбрана. Стога одређене националистичке структуре у Липој њиној заговарају покретање нове (ревизионистичке) тужбе проив Србије за наводно изазивање рата против Хрватске 1991. г. као и њену окупацију и почињен геноцид на њеној територији иако је то питање пре неколико година, бар засада, званично решено од стране надлежних међународних органа на штету Хрватске. У доњем тексту би да се потсетимо на тај повесни догађај и дамо неке наше примедбе и оцене истог обзиром да се овде у суштини ради, или би бар тако требало да буде, о пребијању повесних рачуна Хрвата и Срба. Повампирена усташија у Туђмановој обновљеној ендехазији 1990.-их г. Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да ли су комунисти помагали усташама?
Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu. Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
Шта је хрватски председник Фрањо Туђман поручио припадницима војног и државног врха на састанку на Брионима непосредно пред акцију „Олуја”, где је један од учесника био и генерал Анте Готовина: – Чини се да бисмо могли повољну политичку ситуацију у Хрватској, деморализацију у српским редовима, наклоност и људи у Еуропи, једним дијелом у Еуропи, оно што је склоно рјешењу те кризе и у корист Хрватске гдје имамо значи пријатеља Њемачку која нас суздржано подржава и у политичким разговорима, али и у НАТО гдје такођер имају разумијевања за наше погледе. Имамо и наклоност Сједињених Америчких Држава, али до одређене границе, ако ћете господо извршити на професионалан начин, као што сте извршили у западној Славонији у року од неколико дана, то значи молим три, четири дана, максимум осам дана онда можемо рачунати да ћемо и политички, да нећемо политички не само претрпјети штете, него да ћемо политички у том и таквом свијету добити. – ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
Сажетак: Циљ овог текста је да изврши критичку анализу „Случаја Рачак“ из јануара 1999. г. на основу досада познатог фактографског стања. Важност и актуелност ове тематике је велика обзиром да је овај случај послужио америчкој администрацији и НАТО званичницима да дају ултиматум властима у Београду да са Косова и Метохије (КосМет) повуку све војне и полицијске снаге државе Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ), а ову јужну провинцију Србије препусте на управу снагама НАТО пакта што је практично значило да се од Србије захтевало одрицање од дела своје државне територије па чак и своје независности. Обзиром да је овај ултимативни захтев Вашингтона и Брисела одбијен за време „преговора“ (у ултимативној форми) у замку Рамбује (Француска) западна војна алијанса је директном војном агресијом на Србију и Црну Гору од 24. марта до 9. јуна 1999. г. коначно успела да натера државне органе Србије и СРЈ на потписивање фактичке капитулације у виду ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак... Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим... против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића... ипак... ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично... или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије. Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тајна династије која је владала Србијом више од два века
Немањићи су најпознатија средњовековна српска династија која је владала овим простором више од два века. Име је добила по свом оснивачу Стефану Немањи који је био велики жупан Рашке владар који је ударио темеље стварања моћне српске државе у средњем веку. Велики жупан Стефан (Симеон) Немања (у средини, изнад врата) - оснивач Српске државе и родоначелник династије Немањића, Црква Богородице Љевишке (Фото: slavjan.org.rs)   Династија је дала једанаест владара од којих је последњи био цар Стефан Урош V познат и као Нејаки. Међутим, иако су се сви владари ове династије звали Стефан, ниједноме од њих то заправо није било право име. "Онај који је крунисан" Први који је, свесно или несвесно, започео ову традицију заправо је био Стефан Немања. Владика Николај Велимировић наводи да име Немања, иако библијско, никада пре није било употребљено међу хришћанским Србима, свакако не међу оним угледнијим, принчевима, жупанима и војводама све до доба Стефана Немање. Његово лично име било је Немања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јосип Броз Тито као робијаш
О пореклу Јосипа Броза Тита воде се многе теорије завере, а по многима није био Југословен, ни Хрват, већ неки страни агент. Тако се у све ове приче умешала и ЦИА која тврди да је био Пољак, али те детаље смо колико-толико чули. Ипак у биографији Броза може се пронаћи податак да је био осуђен на 5 година робије, али о томе како је Тито проводио време “иза браве” се мало зна. Телеграф.рс осим фотографија доживотног председника СФРЈ из затвора вам доноси и причу о овом периоду живота МАРШАЛА. Тито се, према историјским подацима до којих је дошао наш портал у јесен 1920. године вратио у Загреб где ступа у редове Комунистичке партије Југославије. Исте године партија је одлуком краља забрањена. Када 1921. остаје без посла запошљава се у млину у месту Великом Тројству где је са својом тадашњом супругом живео до касног пролећа 1925. године. Ту му се родило троје деце. Прво дете ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Комунизам у Србији
*Терор хрватских дивизија
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
*”Песма о Хрватима” Јована Дучића
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Злочином против геноцида
Да ли су комунисти помагали усташама?
“Српске новине”, бр. 689, децембар 2015. г.
Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
*Тајна династије која је владала Србијом више од два века
Јосип Броз Тито као робијаш
*CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
*Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”

Share
  • ШУМАДИЈА

    ГЛАСНИК ОВСИШТА: “Genocid bez kazne”