*Genocid bez kazne

7141316237_ebbc553f2a_b_Jasenovac

Đenovljanin Marko Aurelio Rivelli je, iz neobjašnjivih razloga, slabo poznat ovdašnjoj javnosti. Doktorirao je na političkim naukama sa tezom „Rasna i vjerska politika Nezavisne države Hrvatske 1941-1945″. U Milanu 1999. godine objavljuje knjigu „L’arcivescovo del genocidio” (Nadbiskup genocida), posvećenu Alojzu Stepincu koga je papa Jovan Pavle II 1998. godine u Hrvatskoj beatifikovao (stepenica na putu ka proglašenju za svetitelja). Knjigu je kod nas iste godine kad je izdata u Italiji, objavila izdavačka kuća „Jasen” iz Nikšića, u prevodu Lazara Macure.

Marko Aurelio Riveli 2002. godine u Milanu objavljuje i drugu knjigu, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo”, u kojoj se bavi vezama Vatikana za vreme Drugog svetskog rata sa nacistima i fašistima.
Za knjigu „Nadbiskup genocida” (koja je izazvala i veliku pažnju javnosti u Grčkoj), Riveli konsultuje službene hrvatske, vatikanske, nemačke, britanske, američke i jugoslovenske izvore, među kojima su posebno zanimljivi „Dnevnik” zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, hrvatski dnevni listovi i periodični časopisi iz zvanične katoličke oblasti iz perioda 1941-1945, župni bilteni (časopisi sa stotinjak različitih zaglavlja), dokumenti ministarstva spoljnih poslova Nemačke koji se odnose na izveštaje barona Dijega fon Bergena, ambasadora pri Vatikanu tokom Drugog svetskog rata, dokumenta Glavnog štaba Italijanske kraljevske vosjke, dokumenta ministarstva spoljnih poslova Britanije od 1922. do 1945. itd ….

„Nadbiskup genocida”, iz koje izdvajam neke delove, autor započinje Senekinom rečenicom iz „Trojanki” – „Onaj ko ne prijavi zločin koji mu je poznat, podržava ga”.

Prve logore za istrebljenje u Hrvatskoj ustaše pripremaju već od aprila i maja 1941. „Ozakonjeni” su 23. novembra 1941, pod nazivom „Logori za interniranje i rad”, jednim posebnim dekretom-zakonom koji su potpisali poglavnik i ministar untrašnjih poslova Andrija Artuković. Poznati kao logori rasuti su po cijeloj teritoriji Nezavisne države Hrvatske.

Internaciju u logore nisu određivali sudovi nego Ustaška nadzorna služba, čije odluke su bile konačne: to utvrđuje zakon koji ih osniva. U stvarnosti, svako odjeljenje poglavnikovog oružništva ima ovlašćenje da uhapsi i internira bilo koga u logor. Na teritoriji hrvatske države aktivna su 22 logora, ali najveći dio njih ostaće aktivan kratko vrijeme – onoliko koliko je potrebno da se izvrši etničko-vjerski genocid. Samo dva logora – u Jasenovcu i u Staroj Gradišci – ostaće u funkciji do 1945. Biće nemoguće utvrditi tačan broj žrtava koje su ubijene ili stradale od mučenja ili bolesti u logorima: sve spiskove i dokumentarni materijal (u nekim logorima nije čak ni vođena nikakva dokumentacija o internircima) uništiće ustaški dželati u bekstvu.

U početku je zapovjednik svih logora Mijo Babić, ali njegova vladavina traje vrlo kratko: juna 1941. Babića ubijaju srpski partizani. Naslijedio ga je Vjeroslav Luburić, koji će se 9. oktobra 1942, za vrijeme jedne svečanosti, hvaliti da je „smakao (u logoru Jasenovac) više lica nego otomansko carstvo u dugoj okupaciji evropskih zemalja” (1). Njegova sestra, Nada Luburić, ističe se efikasnošću koju pokazuje prema logorašicama u Staroj Gradišci (2). Čuvanje logora istrebljenja povjereno je specijalnom korpusu pod nazivom Ustaška nadzorna služba.
Čuće se mnoga svedočenja o grozotama koje su vršene u ovim logorima koji su blago nazivani logorima za internaciju i rad: a u poglavnikovim logorima smrt je zagarantovana, a zadaje se na najokrutniji način.

Način hapšenja, priprema za put i internacija u logore opisani su u izvještaju koji Jevrejska zajednica iz Mostara podnosi komandantu italijanske divizije „Cacciatori delle Alpi” (Alpski lovci).

„Noću su ustaše i policijski organi ulazili pod oružjem u jevrejske stanove, naređujući svima da se obuku i da odmah pođu s njima, noseći sa sobom samo najnužniji pribor. Tako su internirane cijele porodice, starci i starice, bolesnici, invalidi, dojenčad i hendikepirani. Trajalo bi to od ponoći do zore, od ulice do ulice, sve dok broj tih nesrećnika ne bi bio dovoljan za formiranje jednog transporta ili dok dnevna svjetlost ne bi prekinula ovo sramotno djelo. Dovedeni na periferiju grada u blizinu željezničke stanice, ostajali su satima na otvorenom, po kiši i hladnoći, gladni i žedni, da bi kasnije bili utovareni u teretne vagone, 60-70 na svaki vagon, u kojima bi bili zatvoreni bez grijanja , bez svjetla i bez klozeta. Tokom čitavog puta ovaj svijet nije dobijao ni hrane ni vode, iako su putovali nekoliko dana. Prvi takav transport za takozvani koncentracioni logor bio je uvod u stalni i sistematski progon Jevreja. Sastojao se od oko 1.000 osoba oba pola koje su sprovedene u koncentracioni logor Krušica kod Travnika.

U Krušici su smješteni u stare drvene barake s rupama na krovu i zidovima, koje nisu imale ni podova ni peći ni prostorija za higijenu. U tim barakama su bdjeli i spavali danonoćno na vlažnoj zemlji, kako starci tako i majke s dječicom, tako da su se poslije samo nedjelju dana javile zarazne bolesti od kojih je nekolicina umrla i više stotina oboljelo.
Poslije ovog prvog transporta uslijedili su novi u razmaku od jedne ili dvije nedjelje, praćeni istim neljudskim postupcima i istim nemoralnim aktima u hrvatskim koncentracionim logorima. Ponavljalo se to svakodnevno i trajalo do kraja prošle godine (1941.). Tako se dogodilo da je grad Sarajevo – da se ne pominju drugi gradovi u Bosni – koji je prije ovih progona imao oko 8.500 jevrejskog stanovništva, bio gotovo sasvim „očišćen” od Jevreja.

Kada su doprli prvi krici ovih nesrećnika u koncentracionim logorima, kompletno jevrejsko stanovništvo u Sarajevu zahvatila je panika. Takva panika uzrokovana je monstruoznošću nasilja, mučenja i terora koji su se odvijali u koncentracionim logorima, a koje su ustaški stražari vršili nezamislivom pedantnošću i okrutnošću. Biti deportovan u neki hrvatski koncentracioni logor značilo je, i još uvijek znači, biti osuđen na smrt, ali na smrt dugu i postepenu zbog ogromnih bolova i patnji; smrt koja se očekuje danima i besanim noćima kao oslobođenje i kao milost Božija.”

Prvi logor istrebljenja ustaše su smjestile u Danicu kod Koprivnice, a otvoren je posljednjih dana aprila 1941, kada su zatvori u hrvatskoj državi gotovo prepuni. Prvi konvoj od oko 300 interniraca stiže u ovaj logor 29. aprila; polovinom maja u Danici ima već 3.000 logoraša. Dovoze ih zatvorene u teretnim vagonima na kojima piše „pokvareno voće”. Ovaj logor služi bilo kao centar za razvrstavanje za druge logore bilo kao mjesto za likvidaciju. U julu mjesecu broj logoraša u Danici dostiže 9.000; dobijaju pola kilograma hljeba po grupi od 14 logoraša. Krajem tog istog jula logor je zatvoren: mnogi logoraši su prebačeni u druge logore, a ostali su likvidirani.

Logor Jadovno, smješten na padinama planine Velebit, prvi je ustaški logor koji je isključivo formiran za istrebljenje. Aktivan je od 22. maja 1941. kada su došli prvi logoraši koji su učestvovali u njegovom podizanju: to je otvoren prostor ograđen ogradom od bodljikave žice u visini od četiri metra. Dvije barake, jedna za zapovjedništvo a druga za stražu, smještene su van ograđenog prostora. Unutra nema ničega: logoraši spavaju na goloj zemlji. Krajem juna u Jadovno stižu u talasima drugi hapšenici koji bivaju odmah likvidirani: u ritmu od 3 do 4 hiljade dnevno internirce, uglavnom Srbe i Jevreje, odvode u jednu urvinu udaljenu pet kilometara od logora, Šaranovu jamu; tu ih kolju ili ubijaju maljem, a zatim bacaju u ponor. Krajem jula Šaranova jama je zajednička grobnica za preko 10.000 leševa. Tokom avgusta broj onih koji svakodnevno pristižu u Jadovno varira u hiljadama. Na taj način se povećava i ritam smaknuća koja se sada obavljaju i kod jame Grgin brijeg. Krajem mjeseca logor je srušen; posljednjih 1.500 logoraša streljano je na rubu ove dvije jame. Međutim, ostalo ih je još 150 koji su dobili zadatak da dovrše rušenje logora i da unište sve tragove; kada su završili taj posao i oni su pobijeni na dnu provalije. Prema izvorima procjenjuje se da broj poklanih i poubijanih u Jadnovu varira između 35 i 75 hiljada.

Godine 1941, 18. maja u jednom dvorcu 25km od Zgreba završava se logor Kerestinec u koji se interniraju intelektualci i lica uhapšena u glavnom gradu Hrvatske. Streljanja počinju 8. jula, ali u noći između 13. i 14. jedna grupa jugoslovenskih partizana prodire u logor i pokušava da oslobodi zarobljenike. Ova akcija propada: samo 14 interniraca uspijeva da se spasi, svi drugi su pobijeni. Logor je raspušten 16. jula.

Drugi logor kratkog trajanja je onaj u Slanom na ostrvu Pagu. Prva grupa zarobljenika tu stiže 25. juna 1941. Za manje od dva mjeseca broj poklanih penje se na oko 10.000. Kada italijanske trupe zauzimaju ovo ostrvo 20. avgusta, nalaze čitave gomile leševa naslagane u jednoj dubokoj jami u predjelu Fornace. Dana 22. septembra 1941. komandir I sanitetskog voda V korpusa italijanske vojske, Santo Straci (koji je poslan u Slano s jednim vodom vojnika da izvrši kremaciju leševa da ne bi došlo do epidemije) podnosi šefu Saniteta pri komandi Korpusa, sljedeći izveštaj:

„Kada smo uklonili kamenje, na nekoliko centimetara ispod zemlje na svjetlo dana izašle su brojne ruke, često vezane kablovima, noge bose ili sa čarapama, glave … Po položaju leševa može se zaključiti da su zarobljenici, vezani po dvoje ili troje, najprije iskopali jame i da su zatim streljani nad istim tim jamama ili dokrajčeni hladnim oružjem. Jame su zakopane na brzinu dok sve žrtve još nisu bile mrtve, a to pokazuje tragičan izraz lica većine leševa. Na nekim mjestima, leševi, nabacani bez reda jedan na drugi, formirali su pet ili šest slojeva.

Gotovo svi muški leševi imali su vezane i noge i ruke. U blizini jama nađene su mitraljeske čaure, ali kod većine leševa bilo je moguće konstatovati smrtne rane zadate nožem u grudi, leđa ili vrat. Jednoj mladoj ženi sasvim su odrezane dojke. U dvije jame našli smo samo leševe žena i djece, a u drugima su bili pomešani muškarci, žene i djeca. Uspeli smo da izvadimo i kremiramo 791 leš: 407 muškaraca, 293 žene i 91 dijete između 5 i 15 godina, te jedno novorođenče od pet mjeseci. Osoba koja nam je bila vodič rekla mi je da su u velikoj većini deportovani bacani u more tako što su bili vezani za veliko kamenje, a da su mnogi izvršili samoubistvo tako što su se sami bacali u more.”

Oko 1.000 srpskih i jevrejskih žena i djece, koji su evakuisani sa Paga prije dolaska italijanske vojske, deportovani su u logor Krušica u Bosni, koji je upravo pripremljen. Barake nemaju krov, unutra nema ležaja tako da zarobljenici spavaju u blatu. Osim starica, sve druge žene, uključujući i djevojčice, seksualno napastvuju ustaški tamničari. Krajem septembra broj logoraša penje se na 3.000; zatim bivaju premješteni u logore Loborgrad i Jasenovac, a Krušica biva raspuštena.

U logoru Loborgrad koji je pripremljen u jednom starom dvorcu, zatvoreno je 1.500 žena i stotinjak dece, svi u žalosnom stanju posle mučnog boravka u Krušici. Internirane žene strpane su u velike prostorije tvrđave koje su bile u jezivom higijenskom stanju; epidemija tifusa kosi mnoge žrtve. Logor je zatvoren oktobra 1942, a preživjele logorašice prebačene su u nacistički logor Aušvic, iz kojeg se nijedna neće vratiti.

Logor Đalovo završen je u decembru 1941, a zapovjednik mu je Jozo Matijević. U početku je tu zatočeno 1.830 jevrejskih žena i djece, te pedesetak srpskih devojčica. Dana 24. februara 1942. jedan željeznički konvoj dovozi u ovaj logor još 1.200 žena i nekoliko stotina djece. U prostorijama bivšeg mlina, koji se nalazi u sredini logora, nema mjesta za sve, tako da mnoge trpaju u jedno skladište bez prozora i vrata u kojem zimska temperatura stiže do 25 stepeni ispod nule. Epidemija pjegavca odnosi svakodnevno 5-6 žrtava; svakoj od žrtava vade se zlatni zubi prije pokopa. Obroci su minimalni; mnoge žene bivaju ubijane i mlaćene, druge bivaju obeščašćene. Svjedok Antun Miler, koji je tada imao 10 godina, ispričaće o jednom svom vršnjaku koji je bio zatočen u skladište i kojega je raskomadao pas nahuškan od strane ustaških stražara. Jedan drugi preživjeli, Juraj Kezić, pričaće o mučenju kojem je podvrgnuta jedna žena koja nije htjela da iščupa zlatne zube svoje stare tetke koja je umrla od gladi. U julu 1942. logor Đalovo je raspušten a oko 2.400 žena i djece prebačeno je u logor Jasenovac.

Stara Gradiška je stara tvrđava smještena na obali Save. Logor istrebljenja – uglavnom namenjen ženama i djeci – pripremljen je u jesen 1941. To je naročit logor: raspolaže grupom tamničarki, časnih sestara, koje pomažu ustaškim mučiteljima (3). Dana 25. aprila 1945. trupe Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije stići će u ovaj logor koji je raspušten samo nekoliko sati ranije: osim leševa žrtava naćiće samo šest preživjelih koji su bili skriveni u bunaru, tri muškarca i tri žene: Antu Beničkog, Branka Jeličića, Zijada Midžića, Emicu Vagner, Ljubicu Džajić i Rajku Pivčević. Biće procenjeno da je u Staroj Gradišci za četiri godine poklano oko 75.000 lica.

Drugi logori aktivni su u Lepoglavi, Virovitici, Vinkovcima, Kostajnici, Hrvatskoj Dubici, Donjem Miholjcu, Procidama, Zemunu, Gornjoj Rijeci, Jastrebarskom, Slavonskoj Požegi, Sisku. Sve su to logori u kojima se odvijaju najsvirepija ustaška nasilja. Ali nijedan od njih ne može da se mjeri s Jasenovcem, balkanskim Aušvicem.

(1) Luburićem se bavi jedan izvještaj koji je potpisao policijski namjesnik njemačke ambasade u Zagrebu: „Luburić je ustaški pukovnik iz Zagreba. Od 1928. do 1941. je u izgnanstvu. Osnivač je i prvi komandant koncentracionih logora u Hrvatskoj. Po njegovoj naredbi je do sada likvidirano 80.000 u Staroj Gradiški, 120.000 u Jasenovcu i 20.000 u drugim logorima. Luburić je lično učestvovao u pokoljima: veliki je sadista, nervni bolesnik, patološki tip. Veoma je poslušan poglavniku i njegovo pouzdano oružje, spreman na sve. Politički je aktivan, motorna snaga za krvavo svođenje računa u Hrvatskoj”.
Poslije rata, sklonivši se u frankističku Španiju, Luburić se starao o objavljivanju ustaškog časopisa „Drina”.

(2) „U Staroj Gradiški bio je svakodnevni prizor vidjeti gomile zaklanog i unakaženog svijeta. Među najkrvoločnijim koljačima sjećam se Nade Luburić. Noću se zabavljala bodući nožem zatočenice ili ih daveći vlastitim rukama. Danonoćno su birali nove žrtve. Dolazili su satnik Stjepan Bošak, ustaškinje Nada Luburić, Maja Bužon i Božica Obradović, vršili su izbor i one koje su odabrali klali su u jednoj ćeliji”. (Iz svjedočenja Pauline Vajs i Rožike Šinko, koje su preživele internaciju u logoru.)
(3) O tome svjedoči, na primjer, Paulina Vajs, engleska Jevrejka koja je živjela u Hrvatskoj i bila internirana u Staroj Gradiški od 22. decembra 1942. do 15. jula 1943.

2009-12-04

Alexandar Lambros

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Континуитет геноцидног ума у Хрвата
Реаговања и коментари на недавни текст „Корени геноцида: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао“ били су разноврсни и занимљиви. Начин како је овај читалац доживео тему је типичан: „Прочитао сам на ФСК текст о Анти Старчевићу. Невјероватно је колико мало се Срби баве овим хрватским идеологом и расистом. Посебно је невјероватно да се нико није запитао, прије формирања заједничке државе, са ким ми то намјеравамо да правимо државу? Ако ми дозвољавате неколико интересантних детаља. Мајка Анте Страчевића се звала Милица!? По мајци Србин, по оцу Хрват. Није ово јединствен случај у Хрвата. Други такав случај је ‘блаженик’ из Бање Луке Иван Мерц. Његова мајка је мађарска Јеврејка, а отац Аустријанац. Други ‘знаменити’ бањалучанин је Феликс Ниеџиелски. Његова мајка је била Георгина Славнић, Српкиња из Вараждина која се удала за Пољака Антона Никодема. Феликс је био једно вријеме на челу Хрватских крижара чији је идеолог био Мерц!? Георгина Славнић је сахрањена на бањалучком ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања Тито и Милован Ђилас: Хрват и Црногорчина на заједничком задатку уништавања Српства ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи: - Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра: а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса. б) НОВЈ сматра четнике ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије. Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
ЛОНДОН – Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Британски таблоид је направио листу најгорих масовних убица 20. века. На врху листе су комунистички диктатори Мао Це Тунг и Јосиф Стаљин, на трећем месту је Адолф Хитлер, а Јосипа Броза Тита Дејли мејл је ставио на 13. место. Према процени Дејли мејла, Тито је одговоран за смрт 570.000 људи, махом политичких противника. Режиму Мао Це Тунга приписују 60 милиона жртава, док је Стаљин, како пишу, крив за смрт 40 милиона људи. Лидер нацистичке Немачке Адолф Хитлер је, према Дејли мејлу, проузроковао смрт 30 милиона људи. На четвртом месту је белгијски краљ Леополд II, ком се приписује одговорност за смрт осам милиона људи у колонизованом Конгу. Следи јапански војни диктатор Хидеки Тојо, Хитлеров сарадник у Другом светском рату, ког овај таблоид сматра одговорним за пет милиона жртава. Шести је Турчин Исмаил Енвер Паша са „салдом“ од два милиона жртава. За смрт више ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Терор хрватских дивизија
Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника... Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Њујорк тајмс: Како је Косово постало плодно тле за ДАЕШ
Више од 10 година, користећи мрежу добротворних организација преко радикалних имама, Саудијска Арабија и друге земље Арапског залива шире вехабизам на Косову кроз градњу нових џамија, утеривање страха и регрутовање младих за борбу у Сирији на страни џихадиста, пише „Њујорк тајмс“. Џамије, које су на Косову саграђене од новца који је донирала Саудијска Арабија, окупљају људе који шире вехабизам — „конзервативну идеологију која доминира у Саудијској Арабији“, наводи се у тексту Карлоте Гал у њујоршком дневнику, преноси данас РТС. Од када је 1999. Београд после интервенције НАТО изгубио контролу на Косову, под присмотром америчких званичника, новац и утицај Саудијске Арабије је умногоме променио ову некад толерантну муслиманску заједницу, примећује се у тексту. „Њујорк тајмс“ наводи да се Косово сада, као и остатак Европе, брани од претњи исламиста и да је у протекле две године полиција идентификовала 314 грађана Косова — укључујући два бомбаша-самоубице, 44 жене и 28 деце која су нестала, а сумња се да су их џихадисти отели и прикључили њиховим групама. Децу су регрутовали, како наводе косовски истражитељи, екстремистички свештеници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, који се деведесетих година, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ (1994-1996), у својим мемоарима „Рат на Балкану“ саопштава своја сазнања и о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995. За разлику од измишљотина плаћених „стручњака“, лажних сведока и пропагандиста „невладиних организација“, генерал Мартинс Бранко износи чињенице које су на терену прикупљали компетентни обавештајни органи. Те чињенице су се службено сливале на његов писаћи сто у Загребу, где се налазио штаб Посматрачке мисије УН. Фактима које износи и закључцима које изводи тешко је приговорити по било којем убедљивом основу. У продужетку, наводићемо ставове који се налазе на страницама 201 – 206 његових мемоара. Дакле, да не би било недоумице, на основу свега виђеног и прегледаног, португалски генерал из официрског састава НАТО пакта, Карлос Мартинс Бранко, изјашњава се недвосмислено да се у Сребреници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte! Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog puta pre ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Шта значе оцила на грбу Србије?
Шта је уопште оцило? Оцило или огњило је врста турпије савијена у облик који се може видети на српском грбу. Кресањем кремена о оцило правила се варница која је служила за потпаљивање ватре. На српски грб оцила је ставио деспот Стефан Лазаревић, након што је постао византијски вазал 1402. године. На грбу обновљене Византије налазила су се четири слова „β“ која имају идентичан облик са ћириличном слову „В“. Реч је о акрониму мотоа династије Палеолог, односно крилатице Византије, који је опет прерађен из времена римске иперије: „Цар Царева, Царује над Царевима“ („Βασιλεὺς Βασιλέων, Βασιλεύων Βασιλευόντων“). У старом Риму се мислило на титулу Цезара коју је као титулу устоличио император Октавијан Август, који је после смрти изједначаван са божанством, а касније се, под владавином Константина гесло променило и односи се на Исуса Христоса – цара небеског, који царује над свим царевима света. Деспот Стефан је увео варијацију овог грба и уместо четири „β“ ставио четири „С“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат. Ако смо Срби, сад се сва историја мора срушити, јер наступа ново доба… као што је увек кад се промени власт. Одакле долазимо, ко смо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања на која одговора нема, изузев у тражењу одговора. Ко смо, одакле смо, куда идемо? И шта је историја, осим сазнања да више видимо зато што стојимо на раменима оних који су живели пре нас? И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш јер смо га позајмили од предака, и да га дугујемо потомцима. Вековима већ градимо кућу „на стази слонова“ и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Континуитет геноцидног ума у Хрвата
*За злочин… казна!
Титова сарадња са Немцима
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
“Српске новине”, бр. 689, децембар 2015. г.
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Тито на топ листи највећих масовних убица 20. века
*Терор хрватских дивизија
Њујорк тајмс: Како је Косово постало плодно тле за ДАЕШ
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
*Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
*Шта значе оцила на грбу Србије?
*Рехабилитација истине
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Развојни пут Вука Шнајдера

Share
  • ШУМАДИЈА

    ГЛАСНИК ОВСИШТА: “Genocid bez kazne”