*Фото албум: Равна Гора 1941.-1945. г.

ДрагославДрагослав Ђорђевић из села Влакче, као четник Горске краљеве гарде. Комунисти су му убили мајку Јелицу и сестру Олгу. Њега су заробили лета 1945. На монтираном процесу у Тополи осуђен је на смрт. Мучен је и убијен у Капислани у Крагујевцу

Draza u bojiЂенерал Драгољуб Дража Михаиловић у Прањанима 6. септембра 1944. г., на прослави рођендана краља Петра Другог Карађорђевића. Десно, у зеленој кошуљи, је наредник Никола Марковић из села Бозољин код Блажева, један од 26 равногораца који су 11. маја 1941. г. заједно са пуковником Михаиловићем дошли на Равну Гору у Западној Србији. Снимак је начинила америчка војна мисија. Ово је једна од првих фотографија у боји снимљених у Србији

draza1_L

Прањани, 6. септембар 1944. г. У левом углу, у првом плану, је капетан Никола Лалић. У средини је ђенерал Михаиловић. До њега је пуковник Мекдауел. Звоник у позадини фотографије постоји и данас

Драгослав Димитријевић

Драгослав Димитријевић је био један од омиљених ратних команданата Јасенице и Поморавља 1941-1945. Родио се 1920. у породици ратара у селу Ратарима, као син првенац Светозара Димитријевића. Светозар је служио војску у Краљевој гарди, а по истеку војног рока се оженио и засновао породицу са Крстином Милошевић из суседне Клоке; припадао је кругу напредних домаћина који су подизали задругу, а неодвојиви део његове сељачке свакодневице било је читање – и књиге, и љубав према књизи, пренео је и својим синовима. Дању би орали, а ноћу, уз светлост лампе или свеће, у сан утонули читајући. Из периода задругарства датира и пријатељство Димитријевића са Димитријем Љотићем, смедеревским адвокатом и бившим министром правде који је 30-их година окупљао и предводио такве сељаке у смедеревском крају. Тако, када је умро Драгутин, Светозаров отац, и деда нашег јунака Драгослава, и Љотић је долазио на сахрану, да се од сељака којег је ценио опрости и запали му свећу…

Жена Светозара Димитријевића је млада умрла, па се он оженио други пут, и уз њега и маћеху, на имању од шест хектара, стасавало је шесторо деце. Ћерке су им умрле у детињству, синови Предраг и Радосав учили су занате, а Драгослав (а после рата и Филип) је као најстарији и најбистрији дат у гимназију у Паланци. Тамо је живео код рођаке, скупа са братом Предрагом, који се у околини прочуо као добар ковач, и од чије су зараде углавном и живели. Био је марљив ученик посвећен школовању, па је у слободно време давао часове математике слабијим ђацима из села. Говорио је немачки и служио се енглеским и француским језиком. Распусте је проводио на селу, обављајући и даље послове на њиви. Затим уписује Нижу школу Војне академије (68. класа) – али се његово школовање прекида 1941.

Драгослав Димитријевић се након окупације земље вратио на село, где се у прво време држао углавном пасивно. Краће време провео је у одреду Српске државне страже, да би од пролећа 1942. почео активно да ради за Равногорски покрет. Најпре је почео да уз свог земљака и школског друга Радосава Богићевића организује младиће у селу, а потом, војнички поткован, постаје и командант батаљона ЈВуО. Крајем 1943. произведен је у чин потпоручника, и од тада се налазио непрестано у акцији. У борбе са партизанима се нерадо упуштао, као и у прогон присталица ривалских покрета на терену – сматрајући да је грађански рат зло и да се народ мора сачувати без обзира којој идеологији да припада. Оштрица ударца њега и његових војника била је усмерена против окупатора, и зато је у документима Гестапоа био означен као један од најопаснијих непријатеља у овом делу Шумадије. У априлу 1944. предводио је низ препада и пљачки немачких транспорта на прузи Београд-Ниш. Немци су му зато више пута пљачкали кућу, хапсили оца и прогањали породицу… али нико од ухапшених није га одао.

Драгослав Димитријевић је од пролећа 1944. преузео и команду над бригадом ЈВуО у Поморављу, у околини Велике Плане. Тамо је чак, у брдима насеља Купусина, услед великог броја заробљених Немаца, за њих организовао и логор. У исто време, предводио је и десетину ”специјалаца” која је ноћу на Морави прихватала групе америчких авијатичара евакуисаних из источне Србије, и спроводила их даље према Прањанима, одакле су евакуисани у савезничке базе. Народни певач му је посветио стихове: ”Дува ветар, дува поветарац, војску води Драгослав Ратарац”.

Када је у рану јесен 1944. дошло до изненадних промена у току грађанског рата у Србији, мноштво Драгослављевих војника остало је у строју без оружја и муниције, многи чак и боси. Команда му је препоручивала да се зато уздржава од напада на непријатеља. Млади официр-идеалиста одговорио је претпостављеном: ”Значи да ја могу да рачунам да сам само командант Радовањских брда и Моравске равнице и да добро бежим кад се неко појави. Покушаћу и то да радим, али ја то не умем”. Са главнином трупа повукао се потом у Босну. Од тада се о њему ретко налази траг у изворима; постоји тек документ из априла 1945, где је као командант батаљона направио распоред активности за своју јединицу. Његови војници су устајали у 5.30, од шест сати су ишли на молитву, потом је следило „занимање по распореду рада“. Такав распоред трајао је до последњег дана. Јутарња молитва била им је једино обавезна – војници су спавали ако су им то околности дозвољавале, а дан је даље пролазио у зависности од тога какав се терен треба савладати, колико препешачити, када и какав непријатељ напада. Ти документи осликавају трагични положај ЈВуО, чији припадници нису знали да што су били ближи циљу – били су ближи и коначном поразу и смрти самој.

У Босни је погинуо и Драгослављев брат Предраг-Драгић – рањен у обе ноге остао је одсечен од јединице на једној планини, где су га касније растргли вукови. Драгослав Димитријевић је наставио марш према Србији и остао последњи командант из смедеревског краја уз генерала Михаиловића када је на Зеленгори маја 1945. издао наредбу о пробоју у Србију: ”По тројкама, петоркама, десетинама, како се може, и снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на своју надлежну територију. Наставите борбу за добро нашега народа. Ја ћу бити са вама. Наша је победа!” Успео је да упркос свим замкама пређе Дрину и да се у јесен 1945. пробије до завичаја. На пролеће је овде планирао да покрене народ на устанак против комуниста.

Током целе јесени и зиме Драгослав Димитријевић је обилазио старе саборце и сараднике. Иако су били заплашени и вероломни, нико га није проказао властима. И тако готово 150 дана. Када је наступило пролеће, Драгослав је окупио 13 бораца. Удба га је непрестано гонила, хапсила му јатаке, оца, брата… и круг око ”горског цара” се сужавао. Осамнаестог марта 1946, Драгослав је са неколико својих четника заноћио у једној скровитој кући у Стојачку. Сутрадан је милиција пресрела његовог курира који је носио пошту јатаку у суседном селу – и он је под батинама проговорио. Удба је покренула хитну акцију.

Кућа у којој се крио Драгослав Димитријевић је опкољена – и ускоро је започела борба на живот и смрт. Четници су се један за другим преко дворишта извлачили према оближњој шуми. Њихов командант Димитријевић штитио их је ватром и кренуо је последњи. Док је претрчавао ливаду која је водила до шуме – био је погођен. Двојица четника су га понела, али им је он наредио да беже и спашавају се, пошто су одбили да га рањеног дотуку. Издахнуо је пре него што је потера стигла до њега. Последњи поглед био му је на тек озеленело дрвеће горе која му је последњих година била дом…

Како су сведочили поједини припадници Удбе, на лицу места пронађен је Драгослављев ранац, у којем су очекивали да нађу његов дневник или неки други значајан спис; међутим, у њему је био тек Шолоховљев роман ”Узорана ледина” који је равногорски вођ непосредно пред смрт читао…

Mart 1942 okolina Nove Varosi

Март 1942, околина Нове Вароши. Артиљеријски мајор Вучко С. Игњатовић, потпуковник Момчило Матић и мајор Манојло Кораћ

12742358_195402944148317_1973862175163304721_n

Ђенерал Дража на венчању наредника Гојка Ајваза у селу Врањска подно Равне Горе, марта 1944. Кум је био капетан Мусулин а девер поручник Благоје Ковач

12742522_195329467488998_4895492153469617182_n

Ретуширана фотографија – Ђенерал Дража са децом, двориште школе у селу Копривна, октобра 1944. г. између Добоја и Модриче. Са Дражом је четворо деце свештеника Ристе Михића, као и деца из породица Деспотовић, Илић и др. За разлику од Драже Михаиловића, Јосип Броз Тито не поседује ни једну једину ратну фотографију са народом и/или децом

12742505_197221803966431_1337982768847723976_n

Ђенерал Дража Михаиловић и генерал Матија Парац (у цивилу) лета 1944. у области Равне Горе

027-img008-planinica-11-09-1944

Чича Дража у селу Планиници испод Равне Горе, у дворишту кафане Добрице Ћировића (седи на десној страни). У кафани се налазила пекара за Дражине равногорце

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Genocid bez kazne
Đenovljanin Marko Aurelio Rivelli je, iz neobjašnjivih razloga, slabo poznat ovdašnjoj javnosti. Doktorirao je na političkim naukama sa tezom „Rasna i vjerska politika Nezavisne države Hrvatske 1941-1945". U Milanu 1999. godine objavljuje knjigu „L'arcivescovo del genocidio" (Nadbiskup genocida), posvećenu Alojzu Stepincu koga je papa Jovan Pavle II 1998. godine u Hrvatskoj beatifikovao (stepenica na putu ka proglašenju za svetitelja). Knjigu je kod nas iste godine kad je izdata u Italiji, objavila izdavačka kuća „Jasen" iz Nikšića, u prevodu Lazara Macure. Marko Aurelio Riveli 2002. godine u Milanu objavljuje i drugu knjigu, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo", u kojoj se bavi vezama Vatikana za vreme Drugog svetskog rata sa nacistima i fašistima. Za knjigu „Nadbiskup genocida" (koja je izazvala i veliku pažnju javnosti u Grčkoj), Riveli konsultuje službene hrvatske, vatikanske, nemačke, britanske, američke i jugoslovenske izvore, među kojima su posebno zanimljivi „Dnevnik" zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат. Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде? Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
Титологијом за ренесансу Титославије У намери да повампире титолошке фалсификате о КПЈ/СКЈ као и улози ове гангстерске политичке организације у повести „народа и народности Југославије“, носталгични југоброзомбии окупљени око памфлетско-пропагандног новокомунистичког портала „Novi plamen“ (www.noviplamen.org) и предвођени псеудоповесничарем Стефаном (Стипетом?) Гужвицом изигравајући знанствене академске раднике константно покушавају да протуре старе фалсификат-тезе југословенске антинаучне историографије познате као „титологије“ из доба Титославије – обећане земље једног аустроугарског каплара из хрватског Загорја. Носталгија као психолошка појава или стање духа сама по себи није опасна али јесте уколико је заснована на нереалној и лажној идеологизацији онога за чим се тугује, а то су у овом случају новопламеног Гужвице и његових југоброзомби другова са истог памфлетског портала она „добра стара Брозова времена“ која су нам омогућили његова КПЈ/СКЈ, а чија је званична титоистичка титологија препуна повесних фалсификата и исполитизованих интерпретација којих се новопламени југоброзомбии још увек „држе као пијан плота“. Овде се конкретно ради о памфлетској пљувачини Стефана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Етномузиколози о „Шоти“
ШОТА није албанска реч, ни албанска песма, то је чисто српска песма, Шотка и Шотан су српски брачни пар који очекује принову Незнање је најгоре стање. Још је горе мешање незналица у знање. Неки свадбарски хармоникаш се сетио, новинар га подржао и - прича је кренула. Маркус Тулиус Цицерон (106-43.г. пре нове ере) је изрекао: Тешка су времена дошла. Деца више не поштуjу своје родитеље, и, сви би да пишу книге. Узгред, и један ЗНАЛАЦ, српски премијер Војислав Коштуница, један од највећих стручњака за право, изјавио је: ,,Ко не разуме Гучу, не разуме Србију". Можда ћемо имати прилику да јавно причамо о Гучи, рецимо: да ли се тамо пева и свира српска музика, и да ли се тамо пева и свира српски? Е, па, мало да прозборимо. На сугестију неких новинара, у Гучи је забрањено извођење песме и игре „шота". Кажу, то је, док је убјала српску децу, певала Шота Гаљица, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат. Ако смо Срби, сад се сва историја мора срушити, јер наступа ново доба… као што је увек кад се промени власт. Одакле долазимо, ко смо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања на која одговора нема, изузев у тражењу одговора. Ко смо, одакле смо, куда идемо? И шта је историја, осим сазнања да више видимо зато што стојимо на раменима оних који су живели пре нас? И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш јер смо га позајмили од предака, и да га дугујемо потомцима. Вековима већ градимо кућу „на стази слонова“ и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Стварање нове прошлости Косова и Метохије
Не ишчуђавајмо се и не потцењујмо безумље. Истина је „само једна од опција које се боре на тржишту”. Задатак арбанашке окупационе структуре и њених западних ментора само личи на немогућу мисију: избрисати једино што постоји (српска културна и сакрална баштина) и исконструисати уназад оно што никад није постојало (албанско културно наслеђе на Косову и Метохији). Кад се све претвори у карикатуру, нормалност више није нормална. Ево како је то покушано у публикацији ArchaeologicalGuide of Kosovo. Затирање свега српског на Косову и Метохији постало је редовна пракса, обична вест. Из штампе су познати примери уништавања савремених гробаља, паљења цркава, покушаја бруталног прекрајања историјских чињеница. Међутим, Албанци на Косову целој тој ствари приступају много темељније. Судећи по публикацији Archaeological Guide of Kosovo из 2012. године, на делу је и потпуно брисање постојања српске средњовековне државе и српске баштине на Косову и Метохији. У тој публикацији приметно недостају ствари уобичајене у било којем стручном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Сажетак: Тема овог рада спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био и књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први део Истина “Стрељања Историје”
Први део Истина “Стрељања Историје”: “Почињена зла која захтевамо да се прокуну и казне била су толико умишљена, толико натопљена мржњом, толико разорна, да цивилизација неће опстати ако та зла буду занемарена и поновљена.” (“The wrongs which we seek to condemn and punish have been so calculated, so malignant, and so devastating, that civilization cannot tolerate their being igored, because it cannot survive their being repeated.”) Према овом часном и одговорном цивилизацијском захтеву за Идеале Победе Другог светског рата Роберта Џексона (Robert H. Jackson), истражног судије Нирнбершког трибунала (Nuremberg prosecutor) на процесу Нацистима 1945, и блиском сараднику америчког председника Хари Трумана – у односу на Равноправност Права сваког народа да слободно битише у Правди и Праведности послератне цивилизације; и у односу на легитимитет Истине и Историјске Истине Другог светског рата; и поготово у односу на мржњу према Праву Српског Народа на постојање и живи као Нација у сопственој држави – јесте почињена најгрознија издаја ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Genocid bez kazne
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
*Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
Етномузиколози о „Шоти“
*Победа која је задивила свет
*Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.
*За злочин… казна!
Стварање нове прошлости Косова и Метохије
Величање зла и последице
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
*Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Окупација у триста слика
Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Други део Истина “Стрељања Историје”
“Српске новине”, бр. 690, фебруар 2016. г.
Први део Истина “Стрељања Историје”
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Share

Comments are closed.