*Фото албум: Равна Гора 1941.-1945. г.

ДрагославДрагослав Ђорђевић из села Влакче, као четник Горске краљеве гарде. Комунисти су му убили мајку Јелицу и сестру Олгу. Њега су заробили лета 1945. На монтираном процесу у Тополи осуђен је на смрт. Мучен је и убијен у Капислани у Крагујевцу

Draza u bojiЂенерал Драгољуб Дража Михаиловић у Прањанима 6. септембра 1944. г., на прослави рођендана краља Петра Другог Карађорђевића. Десно, у зеленој кошуљи, је наредник Никола Марковић из села Бозољин код Блажева, један од 26 равногораца који су 11. маја 1941. г. заједно са пуковником Михаиловићем дошли на Равну Гору у Западној Србији. Снимак је начинила америчка војна мисија. Ово је једна од првих фотографија у боји снимљених у Србији

draza1_L

Прањани, 6. септембар 1944. г. У левом углу, у првом плану, је капетан Никола Лалић. У средини је ђенерал Михаиловић. До њега је пуковник Мекдауел. Звоник у позадини фотографије постоји и данас

Драгослав Димитријевић

Драгослав Димитријевић је био један од омиљених ратних команданата Јасенице и Поморавља 1941-1945. Родио се 1920. у породици ратара у селу Ратарима, као син првенац Светозара Димитријевића. Светозар је служио војску у Краљевој гарди, а по истеку војног рока се оженио и засновао породицу са Крстином Милошевић из суседне Клоке; припадао је кругу напредних домаћина који су подизали задругу, а неодвојиви део његове сељачке свакодневице било је читање – и књиге, и љубав према књизи, пренео је и својим синовима. Дању би орали, а ноћу, уз светлост лампе или свеће, у сан утонули читајући. Из периода задругарства датира и пријатељство Димитријевића са Димитријем Љотићем, смедеревским адвокатом и бившим министром правде који је 30-их година окупљао и предводио такве сељаке у смедеревском крају. Тако, када је умро Драгутин, Светозаров отац, и деда нашег јунака Драгослава, и Љотић је долазио на сахрану, да се од сељака којег је ценио опрости и запали му свећу…

Жена Светозара Димитријевића је млада умрла, па се он оженио други пут, и уз њега и маћеху, на имању од шест хектара, стасавало је шесторо деце. Ћерке су им умрле у детињству, синови Предраг и Радосав учили су занате, а Драгослав (а после рата и Филип) је као најстарији и најбистрији дат у гимназију у Паланци. Тамо је живео код рођаке, скупа са братом Предрагом, који се у околини прочуо као добар ковач, и од чије су зараде углавном и живели. Био је марљив ученик посвећен школовању, па је у слободно време давао часове математике слабијим ђацима из села. Говорио је немачки и служио се енглеским и француским језиком. Распусте је проводио на селу, обављајући и даље послове на њиви. Затим уписује Нижу школу Војне академије (68. класа) – али се његово школовање прекида 1941.

Драгослав Димитријевић се након окупације земље вратио на село, где се у прво време држао углавном пасивно. Краће време провео је у одреду Српске државне страже, да би од пролећа 1942. почео активно да ради за Равногорски покрет. Најпре је почео да уз свог земљака и школског друга Радосава Богићевића организује младиће у селу, а потом, војнички поткован, постаје и командант батаљона ЈВуО. Крајем 1943. произведен је у чин потпоручника, и од тада се налазио непрестано у акцији. У борбе са партизанима се нерадо упуштао, као и у прогон присталица ривалских покрета на терену – сматрајући да је грађански рат зло и да се народ мора сачувати без обзира којој идеологији да припада. Оштрица ударца њега и његових војника била је усмерена против окупатора, и зато је у документима Гестапоа био означен као један од најопаснијих непријатеља у овом делу Шумадије. У априлу 1944. предводио је низ препада и пљачки немачких транспорта на прузи Београд-Ниш. Немци су му зато више пута пљачкали кућу, хапсили оца и прогањали породицу… али нико од ухапшених није га одао.

Драгослав Димитријевић је од пролећа 1944. преузео и команду над бригадом ЈВуО у Поморављу, у околини Велике Плане. Тамо је чак, у брдима насеља Купусина, услед великог броја заробљених Немаца, за њих организовао и логор. У исто време, предводио је и десетину ”специјалаца” која је ноћу на Морави прихватала групе америчких авијатичара евакуисаних из источне Србије, и спроводила их даље према Прањанима, одакле су евакуисани у савезничке базе. Народни певач му је посветио стихове: ”Дува ветар, дува поветарац, војску води Драгослав Ратарац”.

Када је у рану јесен 1944. дошло до изненадних промена у току грађанског рата у Србији, мноштво Драгослављевих војника остало је у строју без оружја и муниције, многи чак и боси. Команда му је препоручивала да се зато уздржава од напада на непријатеља. Млади официр-идеалиста одговорио је претпостављеном: ”Значи да ја могу да рачунам да сам само командант Радовањских брда и Моравске равнице и да добро бежим кад се неко појави. Покушаћу и то да радим, али ја то не умем”. Са главнином трупа повукао се потом у Босну. Од тада се о њему ретко налази траг у изворима; постоји тек документ из априла 1945, где је као командант батаљона направио распоред активности за своју јединицу. Његови војници су устајали у 5.30, од шест сати су ишли на молитву, потом је следило „занимање по распореду рада“. Такав распоред трајао је до последњег дана. Јутарња молитва била им је једино обавезна – војници су спавали ако су им то околности дозвољавале, а дан је даље пролазио у зависности од тога какав се терен треба савладати, колико препешачити, када и какав непријатељ напада. Ти документи осликавају трагични положај ЈВуО, чији припадници нису знали да што су били ближи циљу – били су ближи и коначном поразу и смрти самој.

У Босни је погинуо и Драгослављев брат Предраг-Драгић – рањен у обе ноге остао је одсечен од јединице на једној планини, где су га касније растргли вукови. Драгослав Димитријевић је наставио марш према Србији и остао последњи командант из смедеревског краја уз генерала Михаиловића када је на Зеленгори маја 1945. издао наредбу о пробоју у Србију: ”По тројкама, петоркама, десетинама, како се може, и снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на своју надлежну територију. Наставите борбу за добро нашега народа. Ја ћу бити са вама. Наша је победа!” Успео је да упркос свим замкама пређе Дрину и да се у јесен 1945. пробије до завичаја. На пролеће је овде планирао да покрене народ на устанак против комуниста.

Током целе јесени и зиме Драгослав Димитријевић је обилазио старе саборце и сараднике. Иако су били заплашени и вероломни, нико га није проказао властима. И тако готово 150 дана. Када је наступило пролеће, Драгослав је окупио 13 бораца. Удба га је непрестано гонила, хапсила му јатаке, оца, брата… и круг око ”горског цара” се сужавао. Осамнаестог марта 1946, Драгослав је са неколико својих четника заноћио у једној скровитој кући у Стојачку. Сутрадан је милиција пресрела његовог курира који је носио пошту јатаку у суседном селу – и он је под батинама проговорио. Удба је покренула хитну акцију.

Кућа у којој се крио Драгослав Димитријевић је опкољена – и ускоро је започела борба на живот и смрт. Четници су се један за другим преко дворишта извлачили према оближњој шуми. Њихов командант Димитријевић штитио их је ватром и кренуо је последњи. Док је претрчавао ливаду која је водила до шуме – био је погођен. Двојица четника су га понела, али им је он наредио да беже и спашавају се, пошто су одбили да га рањеног дотуку. Издахнуо је пре него што је потера стигла до њега. Последњи поглед био му је на тек озеленело дрвеће горе која му је последњих година била дом…

Како су сведочили поједини припадници Удбе, на лицу места пронађен је Драгослављев ранац, у којем су очекивали да нађу његов дневник или неки други значајан спис; међутим, у њему је био тек Шолоховљев роман ”Узорана ледина” који је равногорски вођ непосредно пред смрт читао…

Mart 1942 okolina Nove Varosi

Март 1942, околина Нове Вароши. Артиљеријски мајор Вучко С. Игњатовић, потпуковник Момчило Матић и мајор Манојло Кораћ

12742358_195402944148317_1973862175163304721_n

Ђенерал Дража на венчању наредника Гојка Ајваза у селу Врањска подно Равне Горе, марта 1944. Кум је био капетан Мусулин а девер поручник Благоје Ковач

12742522_195329467488998_4895492153469617182_n

Ретуширана фотографија – Ђенерал Дража са децом, двориште школе у селу Копривна, октобра 1944. г. између Добоја и Модриче. Са Дражом је четворо деце свештеника Ристе Михића, као и деца из породица Деспотовић, Илић и др. За разлику од Драже Михаиловића, Јосип Броз Тито не поседује ни једну једину ратну фотографију са народом и/или децом

12742505_197221803966431_1337982768847723976_n

Ђенерал Дража Михаиловић и генерал Матија Парац (у цивилу) лета 1944. у области Равне Горе

027-img008-planinica-11-09-1944

Чича Дража у селу Планиници испод Равне Горе, у дворишту кафане Добрице Ћировића (седи на десној страни). У кафани се налазила пекара за Дражине равногорце

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*О злочинима комуниста над Србима
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA. Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka. Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu. Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ко су ови људи?
Одговор на насловљено питање изгледа веома лак ако се исти покуша дати кроз друштвне функције које су ове личности у прошлости обављале или које обављају данас, њихове јавне наступе, дубоке трагове које су иза себе оставили како у друштву као целини  тако и појединачно у свести и општем положају сваког грађанина. Потичу из различитих политичких партија са различитим програмским и идеолошким опредељењима. Често су међусобно супротстављени, имају различите приступе по питању управљања и вођења државе са позиције власти. Међусобна супротстављеност и политичка нетолерантност између истих често пута прелазе и на поље личних обрачуна али их лични и партијски интереси исто тако још чешће, лакше и брже уједињују при чему се преко ноћи заборављају све негативно изречене конотације једних према другима. Дакле, пред собом имамо врло различите, често пута непоправљиво међособно супротстављене личности које се бескрупулозно, за све ове године од увођења вишепартијског система у Србији, боре за освајање и очување ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стравични злочини комуниста у Србији
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине, јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунизам у Србији
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао: Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142 У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
Португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, који се деведесетих година, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ (1994-1996), у својим мемоарима „Рат на Балкану“ саопштава своја сазнања и о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995. За разлику од измишљотина плаћених „стручњака“, лажних сведока и пропагандиста „невладиних организација“, генерал Мартинс Бранко износи чињенице које су на терену прикупљали компетентни обавештајни органи. Те чињенице су се службено сливале на његов писаћи сто у Загребу, где се налазио штаб Посматрачке мисије УН. Фактима које износи и закључцима које изводи тешко је приговорити по било којем убедљивом основу. У продужетку, наводићемо ставове који се налазе на страницама 201 – 206 његових мемоара. Дакле, да не би било недоумице, на основу свега виђеног и прегледаног, португалски генерал из официрског састава НАТО пакта, Карлос Мартинс Бранко, изјашњава се недвосмислено да се у Сребреници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Трагична судбина Дражиног адвоката
Судбина Драгића Јоксимовића, који је на суђењу бранио Дражу Михаиловића. Морао је да плати због неколико реченица које су ишле у прилог ђенералу. Др Јоксимовић је осуђен због слушања емисија страних радио-станица. У СТАРОМ Риму су записали и оставили као наук васцелом потомству – „Историја је учитељица живота“. Неку хиљаду година доцније, на београдском асфалту, ову латинску максиму, наш писац, овдашњи Милован Витезовић, „превешће“ на српски: „Историја нам је била учитељица живота, онда су стигли људи из шуме и силовали нам учитељицу“! И мудри Енглези су пре неколико векова упозорити: „Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља“. Људи из шуме после силовања учитељицу су послали на ново радно место чистачице у Централном комитету. И док се она знојила и прилагођавала новом задатку, чистећи и бришући све што се није допадало новом послодавцу, живот је текао даље. У новом југословенском гротлу поново ће бити уписана јединица у дневник. Понављачи ће остати доследни у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Сажетак: Циљ овог чланка је конструктиван допринос проучавању феномена антисрпског карактера Комунистичке партије Југославије, тј. каснијег Савеза комуниста Југославије, југословенској и пре свега српској историографској науци. Ова тематика до сада није адекватно обрађивана, а камоли обрађена, пре свега из идеолошко-политичких разлога обзиром да несрпске југословенске историографије за то нису ни заинтересоване из националних разлога док је у случају српске државне историографије (тј. историографије Републике Србије) разлог за потцењивање ове тематике чисто практичне природе уколико знамо да Србија још увек није раститоисана па се стога неможе очекивати да још увек владајуће титоистичке структуре једноставно раде против самих себе. С друге стране, српска емигрантска историографија је након 1945. г. традиционално заокупирана проучавањем и изношењем истине о антифашистичком и антититоистичком „четничком“ покрету ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Они малобројни пионири у документованом изношењу праве истине антисрпског карактера преброзовске и брозовске КПЈ/СКЈ и њене војноударне песнице тзв. „Народноослободилачке војске Југославије“ из времена Другог светског рата ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Балканска географија „Турског тока“
Власти у Анкари покушавају да претворе земљу у кључно чвориште енергетских токова који иду ка Европи и да од Турске направе главног играча у плановима свих будућих пројеката транспорта гаса у Европу. Енергетска безбедност Балкана диктира добре односе са Русијом. Танкери са америчким течним гасом из Катара или Алжира не могу доћи у Београд, Софију и Скопље. А све постојеће и планиране маршруте гасовода стижу у регион са истока, а не са запада. Руска компанија „Стројтрансгас“ започела је изградњу гасовода Клечовце-Неготино у Македонији. Са пуштањем у погон овог гасовода Скопље ће добити дуго чекану основу за стварање сопственог савременог енергетског система. У овом тренутку, зависност македонске привреде од спољних енергетских извора оцењује се на 48%. Једино Хрватска у региону има виши проценат зависности – 52%. Међутим, значај пројекта је знатно шири и може се посматрати као кључни елемент стварања општебалканског енергетског система повезаног са пројектом „Турски ток“, који су усагласили Русија и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Сажетак: Тема овог рада спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био и књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Недовршена и необавезна размишљања српских академика, украдена из фиока САНУ, постала су позната као „Меморандум САНУ“ и послужила су Западу да на Србију и српски народ свали сву кривицу рата изазваног распадом Југославије. Мало је познато да су и Словенци имали свој меморандум. Меморандум САНУ је уџбенички пример спиновања медијске и друштвене појаве, каже историчар Предраг Марковић. „Један недовршени документ, необавезно сакупљена размишљања групе академика почео је да се тумачи као злослутни нацрт за разбијање Југославије, малтене као Хитлеров ’Мајн кампф‘. Да бисмо проверили има ли истине у таквој осуди Меморандума морамо да се сетимо какав је тренутак била јесен 1986. године“, каже Марковић. Већина тема које Меморандум обрађује у том тренутку нису тајна, додаје он. Новине већ увелико пишу о прогону Срба са Косова, о економским проблемима у развоју Србије. Оно што је ново је притужба на положај Срба у Хрватској, али најважнија ствар где се види колико су оптужбе ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О злочинима комуниста над Србима
*Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
*Ко су ови људи?
*Стравични злочини комуниста у Србији
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Комунизам у Србији
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Други део Истина “Стрељања Историје”
*Равногорци Горске краљеве гарде из села Овсишта код Тополе (1941-1945)
*Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!
*Трагична судбина Дражиног адвоката
*Водич за будуће средњошколце у европској Србији: Занимање и опис радног места
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Балканска географија „Турског тока“
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Окупација у триста слика
И Словенци су имали свој „меморандум“
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Share

Comments are closed.