Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо

Kuca Cveca

ДРУГОСРБИЈАНЦИ ПОНОВО ЈАШУ Ове јесени се у Београду, окуженим духом самопорицања и неотитоизма, појавио Антифашистички манифест, који су обнародовали Савез антифашиста Србије, Жене у црном и Хелсиншки одбор за људска права.

Предвођени Сташом Зајовић и Соњом Бисерко, домаћи „антифашисти“ подсетили су да је Србија, после распада СФРЈ, уместо „антифашизма, демократије и мира“, изабрала „пут национализма, рехебилитације четничког покрета, оживљања пројекта о Великој Србији, нетолеранције и ратне авантуре“. У стилу песме из „наводно ослободилачке борбе“, Млада партизанка бомбе бацала, потписници манифеста су за сва зла нашег друштва, од незапослености, преко корупције, до „масовне апатије“, оптужили „неспособну политичку класу и њену злочиначку равногорску идеологију“ (Борис Тадић равногорац? Ивица Дачић и Дража? Вучићев саветник није Гузенбауер, него Калабић?)

Антифашисти/киње тако усташе против закона о изједначавању четника и партизана као и против рехабилитације четника, чиме се, веле, „оправдавају четнички злочини, рехабилитује фашизам, а сарадници фашиста проглашавају антифашистима и најзад релативизују фашизам и антифашизам“. То све доприноси да у Србији бујају што легалне што нелегалне „фашистичке групе“, које праве „уличне нереде, величају ратне злочине, нападају и убијају представнике мањинских група и бранитеље и бранитељке људских права“ (наравно, није наведен ниједан пример таквих непочинстава). Сви антифашисти треба да се окупе у борби зато што ратни злочини, холокауст и геноцид не застаревају, нарочито они на територији бивше Југославије. „Антифа“ хероји и хероине су погођени „званичним дочецима“ „ратним злочинцима“ који се враћају из Хага, што је, наравно, подстрек за нове – другови, шта? – ратне злочине. Борба против фашизма у Србији неће бити могућа док се не укину закони који су рехабилитовали „геноцидни четнички и неочетнички покрет“, ускликују партизанке и партизани, управо у доба у коме Ивица Дачић пева химне покојној Јованки Броз а „дебели мртвац Гроз“ (израз владике Данила) опет доживљава афирмацију.

Mercedes Tito

ТУЖБА ПРОТИВ „ЧЕТНИЧКИХ ИСТОРИЧАРА“ Свему овоме претходила је кривична пријава коју је Савез антифашиста Србије са Женама у црном, Друштвом за истину о НОБ и Југославији, Хелсиншким одбором за људска права, Удружењем „Наука и друштво“, као и Независним удружењем новинара Војводине, поднео против двојице историчара Косте Николића и Бојана Димитријевића „због лажног сведочења на суду током процеса за рехабилитацију заповедника четничких јединица у Другом светском рату Драже Михаиловића“. Кривична пријава је поднета јер су они „износили нетачне податке и лажне тврдње“, што су другросбијански „антифашисти“ демантовали „правим подацима“ преузетим из књига „од којих су неке деценијама доступне најширој публици“ (то су, наравно, купусаре које су објавили Титови историчари, познати по својој „објактивности и непристрасности“ ). Оно што је узнемирило наше „антифашисте/киње“ (посебно Соњу Бисерко) јесте ново тумачење прошлости, које би могло да утиче на садашњост (рецимо, да се неко сети да је АВНОЈ у Јајцу био нелегалан и нелегитиман и да су границе које су Тито, Ђилас & компанија цртали на основу АВНОЈа нешто што српски народ никад неће признати). Александар Краус је нагласио да је „рехабилитација сарадника окупатора недопустива“ а Сташа Зајовић, „жена у црном“, тражила је од Томислава Николића да се одрекне титуле четничког војводе, па је ускликнула, уместо „Смрт фашизму – слобода народу!“, „Желим солидарност на родној, расној и етничкој основи“. И тако се Друга Србија опет нашла у првим редовима борбе за тумачење историјских збивања. На удару Друге Србије опет се, скупа са колегом Димитријевићем, нашао и Коста Николић. Поновила се 2002. година.

„ЧЕТНИЧКА ЧИТАНКА“ Наиме, 2002. године Завод за уџбенике и наставна средства из Београда објавио је гимназијски уџбеник чији су аутори били, поред Косте Николића, др Момчило Павловић, др Никола Жутић и Зорица Шпадијер. У њему се после Другог светског рата први пут могло прочитати нешто афирмативно о Југословенској војсци ђенерала Михаиловића, која је била званична савезничка војска, иза које је стајала Влада Краљевине Југословије. Ту се могло читати и да су комунисти кренули у борбу против нациста тек кад је Немачка напала СССР, да су четници и партизани заједно ослободили Горњи Милановац, да је Друго заседање АВНОЈа било „против националних интереса српског народа“, (због чега су представници свих грађанских партија Краљевине Југославије на Светосавском конгресу у селу Ба 1944. све његове одлуке проглашене ништавним), да је мит о генијалности Тита на Неретви, према речима „маршаловог“ сарадника Коче Поповића, плод „неконтролисане несамокритичности“ Брозове. Писало је да је крајем 1945. чак и Тито узвикнуо: „Доста више са тим смртним осудама и убијањем! Смртна казна више и нема ефекта – нико се више и не боји смрти!“ Ученици су могли да сазнају да је на Сремском фронту погинуло 13 хиљада голобрадих србских младића. Било је речи и о федерализовању Србије увођењем аутономних покрајина Војводине и Косова, као и то да је рат у бившој СФРЈ крајем 20. века наставак грађанског рата 1941-1945.

Одмах је кренула другосрбијанска кампања против „четничке читанке“. Милош Васић је у недељнику Време оптужио ауторе за ревизионизам – између осталог зато што нису писали о „хрватским партизанима, којих је било поприлично“ (мада је сам Броз у листу Пролетер 16. децембра 1942. сведочио: „Слабост партизанског покрета у Хрватској лежи у томе што он углавном обухвата српско становништво на Кордуну, Лици итд, а међутим врло мали број Хрвата сељака“). Марксољубива другосрбијанка са Филозофског факултета у Београду др Оливера Милосављевић била је ужаснута: „Данас се штампају уџбеници за васпитавање милитантних равногораца“. Др Дубравка Стојановић са истог факултета рекла је: „Проблем је у јасној намери да се прикрије сарадња четника са окупаторима и да се нова историјска свест заснује на четничкој идеологији“.

Коста Николић, један од аутора уџбеника, одговорио је критичарима: „Коме је Херодот оставио тестамент на знање, на право да се бави истраживањима, на право да пише? (…) Заиста бих волео да критичари овог уџбеника јавност обавест о својим научним радовима и референцама које их квалификују да пресуђују, да вреднују и оцењују. Такве библиографије треба сучелити са библиографијама аутора уџбеника, па нека читаоци процене ко је за шта квалификован.“ Поводом оптужби за „говор мржње“ (јер, писало се, на ужас другосрбијанаца, о злочинима усташа), Николић је подсетио да у хрватском уџбенику за матуранте стоји да је НДХ „настала после вишедеценијске борбе против великосрпског хегемонизма и фашизма, па је зато њено проглашење у народу дочекано са великим одушевљењем. У делу текста који говори о концентрационом логору Јасеновац речено је да је у њему страдало 50.000 противника режима НДХ, хрватских антифашиста свих боја и гдјекоји припадник којег другог народа. Толико о говору мржње. Да и не говоримо о лекцијама које се тичу распада СФРЈ и грађанског рата“.

pavelic

Прође деценија и овај историчар би тужен. Титова тзв. Друга Србија није могла да одоли.

ШТА ЧИТАТИ ОД НИКОЛИЋА? Коста Николић, рођен 1963, научни саветник Института за савремену историју у Београду, доктор наука, бави се историјом комунизма у Краљевини Југославији, повесницом српског народа и српског друштва у Другом светском рату, култом Титове личности у СФРЈ, распадом СФРЈ и историјом историографије. До сада је објавио 35 монографија и више од сто научних чланака у часописима у земљи и иностранству.

Његова најновија књига у издању Службеног гласника и Српског кода из Београда свакако ће изазвати нови талас другосрбијанског гнева (поготово ако се зна да су неки од предака наших другосрбијанки били зликовци Титове тајне полиције). Књига се зове Мач револуције / ОЗНА у Југославији 1944–1946. и бави се формирањем југословенске ЧЕКАа, њеним „радом“ у Србији, Хрватској и Словенији, „чишћењем“ армијских јединица, “револуционарном правдом“ и одбраном тоталитарног бољшевичког поретка, успостављеног по узору на Лењинову и Стаљинову ГУЛАГ демократију.

Заснована на тек однедавно доступним изворима и озбиљној литератури, Николићева монографија чита се у једном даху. Пред нама се појављују актери невиђених злодела, од Ранковића и Крцуна, преко Јефта Шашића (мање познатог а битног делатника ОЗНАе чије успомене се обилно цитирају), до обичних извршилаца. Јер ОЗНА није била обавештајна служба какву имају све државе: њен циљ је био, према Николићу, „уништење свих противника револуције“. И то, наравно, свим средствима. Зато су људи без суда и пресуде масовно убијани. Николић наводи наредбу о стрељању похапшених из пера опуномоћеника ОЗНАе 47. дивизије НОВЈ, који се новембра 1944. налазио у Ћуприји: „Само стрељање мора бити извршено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна (…) Уколико у току случајева чишћења наиђете на случајеве да поједине породице одржавају везу са четницима у шуми, онога на кога се сумња да одржава везу – стрељајте најконспиративније, а породици забранити кретање из села и обавестите је да је стрељани упућен у логор“. У књизи има и других „пикантерија“ (уствари, крвавих чињеница): рецимо, списак за стрељање „народних непријатеља“ које је ОЗНАи предложио чувени „прадругосрбијанац“ надреалиста Марко Ристић, титопојац и амбасадор ФНРЈ у Француској.

Упркос Соњи & Сташи, историјска истина побеђује. Доказ за то је и ова књига.


Владимир Димитријевић

2013-12-11

Изворник: владимир димитријевић

Расправљајте на нашој Твитер страници!

hitlerscar_1529350c

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Frankfurter algemajne cajtung piše da Hrvatska i Slovenija više ne veličaju Josipa Broza Tita koga taj list naziva “jednim od najvećih masovnih ubica 20. veka”. Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung piše kako “Hrvatska i Slovenija više ne žele da slave herojskog vođu”. Novinar Karl-Peter Švarc piše da je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović, kada je stupila na dužnost, odstranila iz službene vile na Pantovčaku Titovu bistu, zato što, kao što je rekla “odbija da identifikuje komunističkog diktatora sa hrvatskim antifašizmom”. – Na reakciju hrvatske levice nije trebalo dugo čekati. Bivši predsednik Josipović je kritikovao taj potez kao loš politički signal, a socijaldemokratski premijer Zoran Milanović je optužio predsednicu da odstranjivanjem Titove biste manipuliše istoriju – piše novinar. – Sporna je i agenda Kolinde Grabar-Kitarović na godišnjicu završetka rata – 26. aprila je učestvovala na komemorativnoj svečanosti u Jasenovcu; tamo su ubijene hiljade Jevreja i Srba. Zvanična proslava Dana pobede se održava pod njenim pokroviteljstvom 9. maja ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а промјенљивих политичких и ратних околности, а захваљујући пракси: да их по правилу тумаче само побједници. Тим прије ако је виновнике тих злочина посљератна партијска митологија овјенчала ореолима народних хероја, као што је и био случај са љубомирским. У одмазди за раније ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да ли су комунисти помагали усташама?
Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu. Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Да се Власи не досете
Ова изрека стара је у српској писаној речи више од 200 година Потиче још од почетка Првог српског устанка када је, негде почетком 1805 године, српска делегација упућена у Цариград на преговоре са Турцима. Циљ је био постизање признања Србији извесног степена самоуправе од стране турског султана. Срби свесни да велике силе (посебно Аустрија) не подржавају неки озбиљнији развој српске аутономије те да могу ове српске намере лако осујетити, како би те силе заварали формулисали су поред правих, и лажне циљеве. „Лажне циљеве“ су наводно требали  да изнесу преко посредника, влашког кнеза Александра за кога се знало да је подмитљив и непоуздан. Али да се „Власи не досете“ послата је и лажна делегација у Букурешт док је права делегација уз дискретну сагласност и подршку Русије отпутовала за Цариград. Тако су врло успешни зачеци српске дипломатије остали упамћени само по изреци „Да се Власи не досете“ али која, како се може ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем...) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави). Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine. Ćerke Andrije Mirkovića Anica Jovčić i Dušanka Gerzić - Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima - kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice koji je streljan 1945. godine. U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte! Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog puta pre ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
“Istorija je niz laži sa kojima smo se složili” – Napoleon Bonaparta Hrvatska nacija stvorena je od Srba katolika pod uticajem Vatikana. Današnji “hrvatski narod” je veštačka kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta, utemeljenog na težnji da se srpski narod uništi unijaćenjem, pokatoličavanjem ili potpunom fizičkom likvidacijom,kako više ne bi predstavljao prepreku daljem vatikanskom prodiranju na istočnoevropske prostore, pa i dalje do Crnog mora.Ovaj projekat nije bio unapred dat kao gotov i zaokružen, već se postepeno razvijao i sazrevao imajući u prvoj fazi ilirsku, a u drugoj fazi jugoslovensku opciju. Međutim, suština rimokatoličkih zločina je stalno ista. Neverovatno je, da najbrojniji narod na Balkanu (srpski narod ), doživi takve gubitke i depresije u zemljama gdje je bio najbrojniji i najdržavotvorniji. Srbi su u 20. veku izgubili: Južnu Srbiju, Dalmaciju, Hercegovinu, Skadar, najsrpskiji grad 19. veka – Dubrovnik, delove Gorskog Kotara, Zapadnu Bosnu, Liku, Kordun, Baniju, Zapadnu i Istočnu ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Фотографије из 1914. г. на којима је усликан Јосип Броз Тито (крајње лево у лежећем положају) - "највећи син свих наших народа и народности" у својој првој посети Србији. Овом приликом је имао одело плаве боје шивено по последњој бечкој моди. Разгледање природних лепота Србије уз стручно објашњавање бечких туристичких водича Први сусрет са Брозовим домаћинима уз најсрдачније изразе захвалности на топлом гостопримству Save Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
Tito je najveći masovni ubica 20. veka!
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
Да ли су комунисти помагали усташама?
*Да се Власи не досете
*Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
*In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
*Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
*Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
“Српске новине”, бр. 689, децембар 2015. г.
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Share