*Да се Власи не досете

16426115_1265597076838905_144208341605117930_n

Ова изрека стара је у српској писаној речи више од 200 година Потиче још од почетка Првог српског устанка када је, негде почетком 1805 године, српска делегација упућена у Цариград на преговоре са Турцима. Циљ је био постизање признања Србији извесног степена самоуправе од стране турског султана. Срби свесни да велике силе (посебно Аустрија) не подржавају неки озбиљнији развој српске аутономије те да могу ове српске намере лако осујетити, како би те силе заварали формулисали су поред правих, и лажне циљеве. „Лажне циљеве“ су наводно требали  да изнесу преко посредника, влашког кнеза Александра за кога се знало да је подмитљив и непоуздан. Али да се „Власи не досете“ послата је и лажна делегација у Букурешт док је права делегација уз дискретну сагласност и подршку Русије отпутовала за Цариград. Тако су врло успешни зачеци српске дипломатије остали упамћени само по изреци „Да се Власи не досете“ али која, како се може приметити, и данас може бити врло актуелна мада у нешто другачијем контексту.

У пролеће 2012. године имали смо редовне изборе на којима је за републички парламент највише мандата освојила Српска напредна странка. Појавила се нова (стара) странка на политичкој сцени са много обећања, са једне стране, и много нада са друге стране. Зашто је кључну улогу у новоформираној Влади Србије а самим тим и у целокупној власти имала СПС, иако је била по броју освојених мандата тек на трећем месту, никоме није баш до краја јасно. Није јасно ни зашто су организовани ванредни парламентарни избори почетком марта 2014.године у којима је нова (стара) СНС само потврдила своју снагу и формално променила састав Владе. Уствари, једном широм елаборацијом би се сигурно могао дати одговор и на ове дилеме али то нам овог пута није циљ а неби имали ни довољно простора за некакаву свеобухватнију анализу. Дилема: „да ли се налазимо поново пред још једним ванредним парламентарним изборима“ поново се појавила 2016.године и то непосредно пред одржавање редовних локалних избора. Бројне спекулације о истовременом одржавању редовних локалних и ванредних парламентарних избора изрицане су свакодневно од високих партијских и државних званичника. У свему томе посебно се истицао „Велики вођа“ са различитим изјавама у кратким временским размацима. (да о евентуалним ванредним парламентарним изборима одлучује његова странка а не он, да то зависи највише од коалиционих партнера, или опет, ако их и буде, на то ће највише утицати опозиција која свашта лаже и подмеће па је време да се она таква каква је, једном опамети и ућутка). Сви наводно желе ванредне парламентарне изборе само не он, „Велики вођа“ је тај који брине о народу. Сви други мање брину од њега, по узору на „највећег сина свих народа и народности“. Култ који се гради мора да буде неокрњен. Он је тај који доноси срећу свима и сви који стану уз његов лик морају да побеђују.

Али, да се „Власи не досете“, одлука о ванредним парламентарним изборима већ је била донета негде иза кулиса, у неформалном центру моћи, а одлуку је формално преузео на себе он „Велики вођа“ прогласивши је као сопствену бригу за велике циљеве и општенародно добро. Наравно, све то уз класичан декор једног добро и дуго усавршаванпг тоталитарног система –  еуфорични десетоминутни аплауз Главног одбора Вођине партије, загушљиви амбијент подаништва и слуганске оданости…. Како рече једна позната медијска личност „Да ванредних парламентарних избора неће бити веровали су само они чији поглед не сеже даље од Сорајине и Станијине задњице“ (извињавамо се на изразу).

Особина тоталитарног система је, између осталог, и брига о континуитету и вечности трајања па се због тога минула искуства користе као драгоцена поука. Тако и би 2016. године. Локални огранци „највеће“ партије нису имали баш нарочито са чим да се похвале у предизборној кампањи. Нису чак успели да докрајче ни оне инвестиције што су започете а нису завршене у претходном мандату. Управо критиком на рачун тих незавршених инвестиција и још којечега, добијали су и највише гласова на изборима 2012.г. Расписати само локалне и покрајинске изборе без републичких, био би велики ризик. По том питању изразито негативно искуство имају странке из неких не тако давних времена, посебно главни коалициони партнер СНС-а, СПС. Бахата самоувереност  ’96 године натерала је лидера СПС-а да донесе “Lex specialis” како би спасао што се спасити може јер изгубљени локални избори не могу да се пониште а још мање да се уведе ванредно стање у земљи због тога. Када крене еуфорија, доста се тешко зауставља па је тако ’97 године после расписаних избора за републичку скупштину, част морала да се спашава помоћу „МАГАРЕЋИХ УШИЈУ“  и наизглед неприродних „црвено-црних“ коалиција.

13100822_1734655436779198_3956733207107550525_nДа власт врло брзо и лако може да изопачи људску памет најбоље су то осетиле Тадићеве „демократе“. Ничим заслужено, довољно, рекло би се и превише остали су на власти (три мандата – од 2000г. до 2012.г). Како народ каже „чега је доста биће га мало“, та три мандата учинише  да „жути“ упадну у замку умишљене сопствене непролазности. Бахатост и неразумевање према другима, лажна слика о себи и сопственим успесима тј неуспесима, себичлук и незајажљивост у расподели друштвене моћи, превелика грабеж за општим добром и привилегијама …. све то заједно учини да већина гласачког тела на изборима одлучи, „не да гласа за СНС већ да гласа против ЖУТИХ“ (што изгледа већинском естабилишменту из СНС-а а и „Великом вођи“ још увек није јасно).

Али, време неумитно тече па се увек изнова јављају и нови изазови. А нови изазови су управо предстојећи избори за град Београд који опет сами по себи имају превелику тежину за сваку власт а посебно за садашњу тј. за „Великог вођу“ тј. за култ „Великог вође“

Како у свести грађана створити слику да је власт успешна и да грађани треба за исту поново да гласају иако је реалност другачија од пожељне? Аргументованим подацима о напретку и развоју, врло тешко, јер је наша мала Србијица у поређењу са другим земљама све сиромашнија.

Локална средина је „видљива“ скоро на први поглед. Грађани лако препознају учинке локалне власти јер се свакодневно крећу улицама, прате спортска и културна догађања, непосредно осећају како и у ком обиму млади задовољавају своје потребе у својој средини (у образовном и културолошком, егзистенцијалном, безбедоносном и сваком другом смислу), виде ко се и како запошљава у јавним предузећима и установама итд. У свести грађана локалне заједнице тешко може да се створи имагинарна слика пожељног стања јер се грађани непосредно и свакодневно сударају са проблемима који се њих лично тичу.

Материјално сиромаштво, неефикасна државна управа, неуспешна економија, одсуство опште стратегије и националних циљева, непостојање фактора хомогенизације народа и нације, морална пустош итд. никако не иду на руку владајућој номенклатури.

Али, „да се Власи не досете“, тежиште слике у јавности се пребацује на други терен. Као и у 2016.години, спас ће се још једном потражити у  ванредним парламентарним изборима и култној величини „Великог вође“. Терен се већ полако припрема. Могућност ванредних парламентарних избора већ су више пута најавили високи званичници владајуће партије приликом вештачки испроблематизованог избора новог Председника Владе. Начин избора Премијера, састав Владе, ауторитет појединих министара итд., све то утире пут да „Велики вођа“ у „најпогоднијем“ тренутку може донети већ испланирану одлуку.  Култ вође који се ствара од самог почетка излази у први план. Од њега зависи све, он је Бог створитељ, без њега нема живота, нема воде ни ваздуха, без њега сунце ће престати да греје. Ако партија, на чијем челу је „Велики вођа“ неким случајем изгуби, све ће да пропадне,  живот ће бити бесмислен, као народ нећемо више постојати. Зато ће поред сваког кандидата за било коју функцију (од одборника до посланика и министра) бити слика великог вође па ко воли нек изволи. Нека гласа против ако сме, ако је „луд“ нека гласа у корист сопственог нестанка.

Из године у годину, од избора до избора, са несигурним и квази демократским парламентарним системом, наша мала Србијица све дубље себе гура у сверу земаља које се оцењују као изразито политички нестабилним. Скоро исти број редовних и ванредних парламентарних избора сами по себи говоре о карактеру владајуће номенклатуре, њиховим интересима, циљевима, методама владања, извесности тј. неизвесности перспективе живљења будућих генерација у систему који се тврдоглаво и упорно брани и чува. Они који добро виде и разумеју да се у нашој маленој Србији не зна тачна граница између онога што представља манипулацију и онога што чини реалну животну стварност, немају стрпљења за вечиту неизвесност. Они, а то су млади и образовани, полако одлазе где је та неизвесност „мало“ мања. И ту се тек намеће неограничен број питања на које у овом моменту нико од властодржаца не жели да одговара. А култ „великог вође“ се и даље гради, чува и успоставља. „Без њега се не може“.


Аутор: Петар Ристовић

kumovi

 

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија између српа и чекића
Уочи 20. октобра: Колико је случај Србије и Југославије упоредив са примерима поратне одмазде у Европи?  Уочи годишњицa ослобођења Београда и Србије у Другом светском рату од фашизма  ретко се говори о многим жртвама које су страдале од другог великог зла 20. века – бољшевизма. А када се и пише о овим смутним поратним месецима често се праве компарације и говори  како ни у Западној Европи послератна правда није била уједначена. Наводи се обично пример Француске као земље која је иако демократска ето била подложна ,,етосу одмазде“. На жалост такве компарације су крајње неутемељене и нетачне. Србија и Југославија далеко предњаче у броју побијених у време револуциоанрног терора и освете не само у доносу на  Француску  него и у односу на све земље Источног блока. Како? Улични перформанс у Београду, Теразије 1945. Про­цес де­на­цифи­ка­ци­је на­и­ла­зио је на ма­њи от­пор и мно­го је жу­стри­је во­ђен у зе­мља­ма где на­ци­фа­ши­стич­ка иде­о­ло­ги­ја ни­је би­ла опште при­хва­ће­на. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!
Београд и већи градови у Србији посути су необележеним масовним гробницама, пуних костију невиних жртава комунистичког терора с краја Другог светског рата. Запањујућа је сличност са злочином у Сребреници, почињеним 50 година касније. Недавна пресуда првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу поново је отворила питање злочина у Сребреници, који су починиле снаге под командом генерала Ратка Младића, официра некадашње Југословенске народне армије, а последње три године каријере и Војске Републике Српске. Дрљави, амерички, пристрасни и какав год Хашки трибунал ипак је осудио већину налогодаваца и неке непосредне извршиоце тог стравичног злочина, гробови убијених су обележени и подигнут им је споменик. Догађаји из јула 1995. године углавном су истражени, злочин је кажњен, а кривци су у затвору. Подсетило ме то на сличан, али по броју жртава, много тежи злочин, који се широм Србије догодио пола века раније, а за који нико до данас није одговарао и сва је прилика да се то неће ни догодити, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кочини Кочићи
Пре једно добрих десет година, један мој познаник, у необавезном разговору саопшти крајње уверљиво, да је једини чист и поштен комуниста човек или човек комуниста друг Коча Поповић, наш Србин човек, из богате буржујске београдске фамилије. “Замисли он је народу поклонио сву своју имовину“. Нисам посебно улазила у расправу. А све из жеље да не заподевам кавгу, тако својствену нама. А и да избегнем да другима у друштву буде непријатно. Овај разговор сам послала у мождану фиоку и оног, последњег пута када се славило ослобађање (читај окупирање српске нам престонице. Бомбардоване око педесет пута у историји) 1944 године. Тог дана, јунак нашег доба са почетка текста, добио је и своју улицу у родном му Београду. Улица Загребачка преименована је. Сада се сетих, како је том приликом, млади јуловски стрелац који је некада фурао имиџ Ернеста Геваре, познатијег као Че, изјавио да Коча јесте грешио али нико није безгрешан (чак и ако је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Primedba urednika: Tekst je napisan i originalno objavljen januara 2015. g. Novoizabrana HDZ predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je uspela zasigurno u rekordnom roku nakon pobede na predsedničkim izborima (11. siječnja) tekuće godine da uzburka balkansku javnost ali i nacionalne strasti na brdovitom Balkanu svojom izjavom da su Srbi (po nacionalnosti) u Hrvatskoj Hrvati ako ništa drugo a ono na osnovu toga jer su građani Republike Hrvatske. Jasno je da se ovde u osnovi na implicitan način potura u suštini stara strarčevićanska (i ustaška) teza da su svi Srbi sa prostora Hrvatske (do Drine ako ne i preko nje) podrijetlom etnički Hrvati. Ovu tezu mogu da potvrde ili odbace isključivo znanstvenici i to samo na osnovu postojećih povesnih istočnika ali dok oni ne obave svoj deo posla skrenuli bismo u donjem tekstu pozornost na nekoliko suštinskih stvari i to latiničnim pismenima sa „hrvatskom“ leksikom kako bi nas dotična novopečena predsednica i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито у 42. Вражјој дивизији
Први светски рат започео је силовито. Аустроугарска армада кренула је на Србију са три армије, које су бројале 220.000 војника, које су биле добро опремљене најсавременијим ратним средствима. Против себе имали су српску војску, измрцварену балканским ратовима, бремениту многим проблемима. Није било муниције, није било довољно униформи, није било довољно хране као ни остале ратне опреме. Био је то класичан пример судара Давида и Голијата. Држава која је имала 53 милиона становника напала је земљу са нешто више од четири милиона житеља. Бројне формације аустроугарске војске, дивизије и пукови били су састављени искључиво од јужнословенског живља из Двојне монархије. Хрвати, Словенци, па и Срби, чинили су окосницу удара преко Дрине .Допринос тих јединица, које су у 28. јула 1914. године кренуле да поробе Србију, да је униште као државу, да је избришу са политичке и географске мапе Европе, најбoље могу да сведоче подаци о броју одликованих војника и официра, Хрвата, муслимана, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први део Истина “Стрељања Историје”
Први део Истина “Стрељања Историје”: “Почињена зла која захтевамо да се прокуну и казне била су толико умишљена, толико натопљена мржњом, толико разорна, да цивилизација неће опстати ако та зла буду занемарена и поновљена.” (“The wrongs which we seek to condemn and punish have been so calculated, so malignant, and so devastating, that civilization cannot tolerate their being igored, because it cannot survive their being repeated.”) Према овом часном и одговорном цивилизацијском захтеву за Идеале Победе Другог светског рата Роберта Џексона (Robert H. Jackson), истражног судије Нирнбершког трибунала (Nuremberg prosecutor) на процесу Нацистима 1945, и блиском сараднику америчког председника Хари Трумана – у односу на Равноправност Права сваког народа да слободно битише у Правди и Праведности послератне цивилизације; и у односу на легитимитет Истине и Историјске Истине Другог светског рата; и поготово у односу на мржњу према Праву Српског Народа на постојање и живи као Нација у сопственој држави – јесте почињена најгрознија издаја ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, изузев ретких преживелих и родбине несрећника који су тамо скончали од усташке руке! Пријатељи, родбина и потомци покланих Срба тек након пада комунизма почели слободно да посјећују места на којима су страдали њихови најближи, историчар Зоран Пејашиновић ипак истиче да је погрешно у комунистичкој репресији тражити искључивог кривца за недостојно обележавање локација на којима је извршен геноцид над српским народом. Кривица за такав однос у највећој мери лежи у нама самима. Нажалост, показало се да Срби, за разлику од неких других народа, немају културу сећања на своје жртве. До пре неколико година о злочину који је почињен у Гаравицама чак ни на интернету нисте могли скоро ништа да пронађете, а слична ситуација је била и са Шушњаром. На маузолеју на острву Видо, које је највећа гробница Срба страдалих у Првом светском рату, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
ДРУГОСРБИЈАНЦИ ПОНОВО ЈАШУ Ове јесени се у Београду, окуженим духом самопорицања и неотитоизма, појавио Антифашистички манифест, који су обнародовали Савез антифашиста Србије, Жене у црном и Хелсиншки одбор за људска права. Предвођени Сташом Зајовић и Соњом Бисерко, домаћи „антифашисти“ подсетили су да је Србија, после распада СФРЈ, уместо „антифашизма, демократије и мира“, изабрала „пут национализма, рехебилитације четничког покрета, оживљања пројекта о Великој Србији, нетолеранције и ратне авантуре“. У стилу песме из „наводно ослободилачке борбе“, Млада партизанка бомбе бацала, потписници манифеста су за сва зла нашег друштва, од незапослености, преко корупције, до „масовне апатије“, оптужили „неспособну политичку класу и њену злочиначку равногорску идеологију“ (Борис Тадић равногорац? Ивица Дачић и Дража? Вучићев саветник није Гузенбауер, него Калабић?) Антифашисти/киње тако усташе против закона о изједначавању четника и партизана као и против рехабилитације четника, чиме се, веле, „оправдавају четнички злочини, рехабилитује фашизам, а сарадници фашиста проглашавају антифашистима и најзад релативизују фашизам и антифашизам“. То све доприноси ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рекордна бекства партизана
Комунисти су се хвалили – а и данас се хвале – својим безбројним успесима (измишљеним), док у ствари међу свим герилама у Другом светском рату они држе рекорд у – бекствима. Наиме, Савезници су авионима и бродовима преко Јадрана пребацили, и тако у задњи час спасили, најмање 27.000 партизана, укључујући и њиховог команданта Тита. Поред Тита, јуна 1944. евакуисани су и чланови савезничких мисија и његовог штаба као и преко стотину партизана, укупно око 200 људи. На тај начин је партизански врховни командант спашен од сигурног заробљавања. ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ Вољом трију великих сила на конференцији у Техерану, донета је тајна одлука да „се пружи сва могућа помоћ партизанима“. У новембру 1943, пре него што је одлука била и донешена, партизанима је бродовима испору­чено преко 3000 тона залиха. То је истовремено значило да се сва морална, материјална и политичка подршка укида Михаиловићу. Снабдевање је закомпликовано већ у децембру 1943. пошто су Немци покренули офанзиву да би поново ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Лаж заштићена “Забраном”!
Истина “Стрељања историје” је безкомпромисна: Пре свега зато што Истина “Стрељања историје” безкомпромисно анулира лажу и паралажу! Зато је “Стрељања историје” забрањено да се зна! Tек данашњим униформисаним катихизисом покушавања покорних слугу да одбијaњем Раденковићевог “Стрељања историје” одбаце Истину “Стрељања историје”, настављајући тако лажну “неприкосновеност прописаности” “Забране Истине”, и покушавајући да “Забраном” и даље држе Истину ћушнуту у бездану лажних “кажњивих деликата” – слуге уствари својим бенавим одбијањем подстичу управо супротан ефекат од оног који покушавају да досегну: уместо да Истину “Стрељања историје” балванизују у непримећене екстремитете заборава – њиховим немуштим покушајима одбијања они напротив, несвјесно подстичу громадне историјске закључке на које до сада није обраћана осебујна пажња, а који димензијама Истине “Стрељања историје” додају још превасходнији и судбоносно још погубнији значај по опстанак и пренемажуће служинчади, и по опстанак цмиздраве “Забране”: Прво: Јесте огроман али и злочиначки распон америчке “Забране” објављивања не само извештаја генерал Доновановог обавештајног пуковника Роберта Мекдауела (Robert Mcdowell) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*”Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
*Равногорци Горске краљеве гарде из села Овсишта код Тополе (1941-1945)
Србија између српа и чекића
*Победа која је задивила свет
“Српске новине”, бр. 689, децембар 2015. г.
*Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!
*Кочини Кочићи
Odgovor novoizabranoj hrvaćanskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović: Tko su Hrvati
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
*Тито у 42. Вражјој дивизији
*Величање зла и последице
*Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Први део Истина “Стрељања Историје”
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
Рекордна бекства партизана
Лаж заштићена “Забраном”!
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
*”Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!

Share