Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!

jure-francetic-ujka-620x330

Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру.

Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е!

Tadic djubre

Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду.

Младог Бориса уписују у школу „Перо Поповић Ага“ (садашња ,,Мика Алас,,), у Господар Јовановој улици. Због проблема са физичким здрављем, никада није успео да се оствари на спортском пољу.

Као дете веома утицајних родитеља, млади Борис се уписује у Прву мушку гимназију „Моша Пијаде“ и ту се дешава нешто сто ће имати далекосежне последице не само за Бориса…

У његов разред долази млади и згодни Небојша Крстић у ког се Борис Тадић заљубљује! Њих двојица ступају у хомосексуалну везу. У трећем разреду гимназије, школска „теткица“ затиче Бориса како ради фелацио Небојши и шокирана оним што је видела, све пријављује директору Прве мушке гимназије „Моша Пијаде“. Тадашњи директор, иначе сарадник војне обавештајне службе КОС-а, забрањује „теткици“ да о томе било шта прича због утицаја Борисових родитеља, док истовремено то пријављује својим надређенима у КОС-у.

Тамо су одмах препознали његов „потенцијал“ и са компромитујућим информација са лакоћом га врбују да ради за њих. Један од првих задатака био је да шпијунира своје родитеље, у првом реду оца Љубу, који се у то време интензивно виђао са „дисидентима“ Загорком Голубовић, Драгољубом Мићуновићем, Небојшом Поповим итд…

Агенти КОС-а саветују Борису да макар формално нађе неку девојку, јер ће се приче о његовим склоностима проширити, и на тај начин упропастити планове које је Служба имала са њим. Пошто је био потпуно незаинтересован за супротан пол, „набацују“ му ћерку познатог „Политикиног“ спортског новинара, извесну Олгицу С., касније дипломирану правницу. Они се, као, „забављају“ и то је једна једина девојка коју је Борис Тадић имао до своје женидбе са Веселинком Веселом Заставниковић, револуционарком из Осјека.

До женидбе са Веселом долази из два разлога. Први је што је Небојша Крстић постао звезда СФРЈ као певач групе „Идоли“. Небојша је имао много мање жеље за везом са истим полом од Бориса, и покушао је да се дистанцира од њега песмом, ондашњим великим хитом, „Ретко те виђам са девојкама“.

Тако разочараног Бориса агенти КОС-а упознају са Веселом. Прави циљ им је био да га преко Веселе убаце у једну дисидентску „револуционарну групу“. Весела је изабрана као потпуно асексуална особа и у том погледу идеална жена бисексуалном Борису. Била је само три године старија од њега, али далеко изнад њега у свему. И од осталих из групе се издвајала чињеницом да је била најрадикалнијих идеја.

Весела је одушевљена својим дечком и упознаје га са Владом-Револуцијом Мијановићем, Павлушком Имшировићем и осталим члановима те групе. Нико и не сања да је меду њима „информатор“ КОС-а који је до тада успешно „безбедносно обрадио“ и сопствене родитеље, до те мере да су му оца Љубу суспендовали са Филозофског факултета. На наговор КОС-овог официра, Борис радикализује свој положај напуштајући стан својих родитеља, и са својом новопеченом женом изнајмљује стан у улици Коче Капетана број 47 који му „налази“ КОС, напуњен микрофонима!

Наравно да новопечени пар није имао новца, па су на суму коју је Борис добијао од КОС-а морали још да се довијају. Тако долазе на идеју да започну свој бизнис, и то са прављењем и продајом луткица, али је и то пропало. Захваљујући информацијама достављеним својим шефовима, цела група, укључујући ту и сопствену супругу Веселу, бива ухапшена. За време хапшења, Борис је био са својим „пријатељем“ Небојшом Крстићем на крстарењу плавим Јадраном, међутим да не би дошло до провале, шефови зову Бориса да хитно дође назад у Београд, где онда и он бива ухапшен и осуђен на 45 дана „Падињака“ због његовог „протестовања“ поводом хапшења његове жене и њених револуционарних компањона.

Борис Тадић убрзо после овога (1985) одлази на одслужење војног рока у Сарајево, где први пут доживљава нервни слом и тиме отпочиње јавна манифестација његовог поремећеног менталног здравља.

Шефови КОС-а ово вешто прикривају, а мама Невенка преузима на себе лечење јаким лековима. Видевши да од пара које је као доушник КОС-а добијао није могуће да живи, у ситуацији када је комунизам почео да се урушава широм света, Борис се обраћа свом тати, који је у међувремену постао важна фигура нове политичке стварности у Србији.

Као суоснивач Демократске странке и лични пријатељ земљака Драгољуба Мићуновића, тата Љуба без проблема убацује свог сина у новоосновану странку. Борис нема проблема ни са својим старешинама из КОС-а, који су и сами желели да убаце свог човека у једну од највећих опозиционих странака.

Борис постаје секретар главног одбора, а потом и потпредседник Извршног одбора ДС-а. Приватни живот је такође почео да се мења. Због познатих догађаја деведесетих, са једног јадранског острва се враћа у Београд и његов „пријатељ“ Небојша Крстић, где је радио као лекар. Са друге стране, породица (која никада није волела Веселу) и нови председник странке Зоран Ђинђић, врше притисак на Бориса да се ратосиља Веселинке.

Борис је, наравно, морао да пита и газде из КОС-а који су схватили да им Веселинка више не треба и да ће њихов штићеник направити много бољу каријеру са неком згоднијом и мање компромитованом женом. Осим тога и сама Весела више није имала илузија о свом браку.

Ментални проблеми њеног супруга све више су долазили до изражаја. Све чешће је испољавао свој психопатски карактер кроз премлаћивање своје супруге. Осим тога, све мање је крио пред женом природу своје везе са Небојшом Крстићем. Схвативши да је своје најбоље године провела уз психопату, који је одржавао противприродне односе са својим најбољим другом, и на све то сарадника КОС-а који је, не само откуцавао своју жену и њене пријатеље већ и довео до њиховог хапшења, бива потпуно згађена тим чињеницама и одлази у манастир где налази свој душевни мир и постаје калуђерица. На тај начин, путеви метеорског успона Бориса Тадића постали су широм отворени…

Ко је Јуре Францетић, ујак Бориса Тадића?

Јуре Францетић рођен је 3. српња 1912. у Оточцу. Пучку школу завршава у Оточцу, а гимназију похађа у Сењу и Оточцу. Студиј права на загребачком свеучилишту уписује 1931. и исте године приступа усташком покрету. Због усташке промиџбе је ухићен и изгнан из Загреба на пет година.

jure-francetic-ujka-620x330

У ожујку 1933. одлази у емиграцију у Италију. Наредне четири године проводи у Аустрији, Италији и Мађарској гдје полаже усташку присегу у логору Борготаро (Италија), дана 24. травња 1933. Одлази у Мађарску као нека врста побочника Вјекослава Серватзyија који је именован заповједником логора Јанка Пусти. Након атентат на краља Александра интерниран је на Сардинији. Проглашењем амнестије у Краљевини Југославији, враћа се из Италије у Хрватску у студеноме 1937. Ухићен је и прогнан у родно мјесто. Сљедеће године долази у Загреб намјеравајући наставити студиј права. Прекида га позив на служење војног рока. У Нишу је положио испит за причувног дочасника. Поткрај 1940. у Загребу је ухићен због брзојавне честитке што ју је у име хрватских националиста упутио предсједнику новоосноване Словачке Републике др. Јозефу Тису. Враћају га у Оточац, а 12. сијечња 1941. бјежи у Њемачку како би избјегао ухићење због промиџбенога говора одржана на новогодишњој ђачкој приредби у Оточцу.

Након успоставе Независне Државе Хрватске враћа се у домовину. Именован је усташким повјереником за Босну и Херцеговину. У Сарајеву успоставља власт и оснива прве постројбеУсташке војнице за борбу против устаника у источној Босни. Из чина усташког доводника промакнут је 20. липња у чин сатника ПТБ-а. Средином рујна оснива и води Бојну групу Францетић познатију под називом Црна Легија. Зиму 1941./42. проводи заповиједајући постројбом у борбама око Сарајева, у потхватима на Озрен и Романију те Хан Пијесак. Чин бојника ПТБ-а добива 15. студенога 1941., а допуковника ПТБ-а 6. ожујка 1942.

Поткрај ожујка, на челу Црне легије, продире у источну Босну и избија на Дрину. Тим потхватом је постао национални јунак, а 24. травња одликован је Војничким редом жељезнога тролиста ИИИ. ступња с храстовим гранчицама. Поткрај свибња борави с И. бојном Црне легије у Макарској и Вргорцу, затим одлази у Мостар и због талијанског притиска враћа се у Сарајево.

Промакнут је у чин пуковника ПТБ-а 24. липња 1942. С дијелом Легије судјелује у борбама на Козари, а средином српња пребацује се у Доњи Вакуф и укључује у борбе за Бугојно. Након протјеривања партизанских бригада из долине Врбаса судјелује у потхвату пуковника Шимића према Ливну и Томиславграду. Из Купреса одлази 7. коловоза ради селидбе усташке бојне из Фоче у Имотски. Заповједништво И. сдруга предаје пуковнику Стипковићу, јер је 25. коловоза именован заповједником стајаћих здругова Усташке војнице. Именовање га је затекло у њемачко-хрватском потхвату на Шековиће гдје је водио усташке бојне.

Као представник Усташке војнице у пратњи поглавника Анте Павелића, посјетио је 24. рујна постројбе хрватске 369. појачане пјешачке пуковније у Русији а дан прије био је у изасланству које је посјетило Адолфа Хитлера у Виници. У листопаду води усташке бојне на Ливно у операцијиДИНАРА, а половицом студенога је на подручју Калника.

Летио је у Госпић 22. просинца 1942. гдје је требао преузети дужност заповједника Оперативног подручја Лика. Зракоплов којим је управљао заставник Мијо Абичић се присилно спустио у село Мочила код Слуња. У сукобу са сеоском партизанском стражом и сељацима тешко је рањен у главу. Када су у партизанском штабу сазнали је у зракоплову био Францетић, премјестили су га у самостан у Слуњу и покушавали залијечити с циљем да га размјене за велики број заробљених другова. Оперирали су га др. Франц Клеинхаппел и др. Бошко Божовић, али Францетић није преживио.

Умро је у слуњској болници (27?) 28. просинца 1942., а гдје је сахрањен није познато. Два дана након Нове године и у Загребу је објављено да је Јуре Францетић нестао, а да је погинуо службено је потврђено тек 30. ожујка 1943.

Посмртно је, 27. ожујка 1943., одликован Златном колајном за храброст поглавника Анте Павелића с правом на наслов витеза, а пригодом прославе двогодишњице НДХ, 8. травња 1943., промакнут је у чин дјелатног усташког крилника. У његову је част, 31. ожујка 1943., 7. пјешачка пуковнија добила име 7. домобранска пјешачка пуковнија усташког пуковника витеза Јуре Францетића.

ustasa20sjekirom20skidafa9

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*О злочинима комуниста над Србима
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
Милан Трешњић Милан Трешњић мајор ОЗНЕ у пензији, Београд Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић Ослобађање Дедиња “Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.” … Октобар је 1944. године Ушао сам у Београд на коњу, није био бео, али је био прелеп. У Младеновцу ме је опколила јединица Руса и са упереним пушкама тражила да им предам коња. Њихови коњићи су били комични, кржљави, ниски. – Дај ми коња, нареди Рус. – Шта ће теби коњ, мени треба коњ! Пошто сам знао руски, јер сам био у VI дивизији, једином батаљону оформљеном у част војне совјетске мисије, и ја подвикнем: – Ја сам официр! – Какав официр? – НКВД-а! Кад ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Како функционише новокомпонована титоистичка памфлет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској интернет страници можете да налетите на колумну званичног „историчара“-гласноговорника новопламених брозомбија Стефана Гужвице: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) у којој дотични „експерт“ покушава да побије моје тезе о стратешкој сарадњи југокомуниста са кроатоусташама како пре тако и за време Другог светског рата изнете у научним публикацијама: “Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156; “Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стравични злочини комуниста у Србији
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине, јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
ДРУГОСРБИЈАНЦИ ПОНОВО ЈАШУ Ове јесени се у Београду, окуженим духом самопорицања и неотитоизма, појавио Антифашистички манифест, који су обнародовали Савез антифашиста Србије, Жене у црном и Хелсиншки одбор за људска права. Предвођени Сташом Зајовић и Соњом Бисерко, домаћи „антифашисти“ подсетили су да је Србија, после распада СФРЈ, уместо „антифашизма, демократије и мира“, изабрала „пут национализма, рехебилитације четничког покрета, оживљања пројекта о Великој Србији, нетолеранције и ратне авантуре“. У стилу песме из „наводно ослободилачке борбе“, Млада партизанка бомбе бацала, потписници манифеста су за сва зла нашег друштва, од незапослености, преко корупције, до „масовне апатије“, оптужили „неспособну политичку класу и њену злочиначку равногорску идеологију“ (Борис Тадић равногорац? Ивица Дачић и Дража? Вучићев саветник није Гузенбауер, него Калабић?) Антифашисти/киње тако усташе против закона о изједначавању четника и партизана као и против рехабилитације четника, чиме се, веле, „оправдавају четнички злочини, рехабилитује фашизам, а сарадници фашиста проглашавају антифашистима и најзад релативизују фашизам и антифашизам“. То све доприноси ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ko je Vojislav Šešelj?
Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. g. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za "Omladinske novine". Na pitanje "šta je po nacionalnosti?", Šešelj je odgovorio: "Jugosloven". Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član “Hrvatskog sociološkog društva” i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član “Hrvatskog sociološkog društva”. Početkom 1988. g. u porti manastira Ljubostinja, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i još neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu. On to do tada nije znao. U junu 1990. g. Šešelj formira takozvani “Srpski četnički pokret”. Kao "četnički vojvoda", a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujić, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. g., između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj "vojvodski". Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkuzantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито је сакрио истину о Јасеновцу
КАДА је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ у саставу: др Здравко Марић, Вида Бродар, Атон Погачник и др Србољуб Живановић, септембра 1964. завршила прву фазу испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини са друге стране Саве од логора Јасеновац, уплашили смо се бројева до којих смо дошли. На стратиштима дуж реке, у масовним гробницама које су се простирале на дужини 12,5 километара и ширини 4,5, сложили смо се недвосмислено да ту лежи више стотина хиљада зверски убијених људи - 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома! У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. Прве анализе узрока смрти сведочиле су да је око 20 одсто њих у гроб отишло живо. Овако данас, са горчином у гласу, говори за "Новости" академик Србољуб Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртава у Јасеновцу и председник Међународне комисије ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кочини Кочићи
Пре једно добрих десет година, један мој познаник, у необавезном разговору саопшти крајње уверљиво, да је једини чист и поштен комуниста човек или човек комуниста друг Коча Поповић, наш Србин човек, из богате буржујске београдске фамилије. “Замисли он је народу поклонио сву своју имовину“. Нисам посебно улазила у расправу. А све из жеље да не заподевам кавгу, тако својствену нама. А и да избегнем да другима у друштву буде непријатно. Овај разговор сам послала у мождану фиоку и оног, последњег пута када се славило ослобађање (читај окупирање српске нам престонице. Бомбардоване око педесет пута у историји) 1944 године. Тог дана, јунак нашег доба са почетка текста, добио је и своју улицу у родном му Београду. Улица Загребачка преименована је. Сада се сетих, како је том приликом, млади јуловски стрелац који је некада фурао имиџ Ернеста Геваре, познатијег као Че, изјавио да Коча јесте грешио али нико није безгрешан (чак и ако је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
У част Стаљиновог рођендана, у варошици Рудо 21. децембра 1941. комунисти оснивају Прву пролетерску бригаду. После сукоба са Стаљином, 1948. године, они ће једноставно рећи да је 1. пролетерска бригада основана 22. децембра и од тада ће се тај датум славити као „Дан Југословенске народне армије“. Своју 2. пролетерску бригаду формирају 1. марта 1942. године у Чајничу. Том приликом Тито је, поред осталог, изговорио касније много пута поновљену реченицу: „Ми ћемо пуцати и на рођеног оца ако иде против народа!“[1]   Од свог наредбодавца из Москве међутим, Тито одмах добија критику поводом тих потеза; у депеши од 5. марта 1942. Коминтерна замера Брозу што је дао повода „присталицама енглеске и југословенске владе“ да сумњају како „партизански покрет добија комунистички карактер и да се усмерава ка совјетизацији Југославије“. Била је то тајна која се морала чувати све док се енглеске и југословенске трупе (четници) боре против сила Осовине. Зато „Дјед“ у истој депеши, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Језиви српски мук – случај Мартиновић
Тог шестог „предреволуционарнодемократског“ септембра историјске 2000 те године објављена је вест да је преминуо Ђорђе Мартиновић, мученик са Косова. Најстрашнији пример икада забележен у историји. Не само по бруталности којом је арнаутска дивљачка дружина исти починила. Он носи страшан печат језиве српске ћутње, нанешене неправде несрећнику Србину, кукавичлук и олошки плашт српских кадрова у црвеној камарили потчињеној задриглом Станету Доланцу. И срамоту државе Србије- ако дотична више и зна шта је то срамота. То ћутање и данас траје. Нико и не спомиње несрећног Ђорђа из Гњилана. Ни док се кези у бриселским чампрасдиванима, ни док дронови који носе заставу велике Албаније лете изнад српске престонице, ни када Еди Рама усред те исте престонице тврди да је прича са Косовом завршена. Исти плашт,исте кукавице . Само сада сакривене и умивене по европски. А ове 2015 тачно је тридесет година од оног првог маја 1985 године, када је Ђорђе кренуо на своју ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Процес тзв. „рехабилитације“ врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића поново је (наравно намерно) ушао у субноровски ћорсокак титоистичког судства у Републици Остатака Србије што је потпуно разумљиво и схватљиво уколико се зна где се води и од кога судски поступак. Наравно, субноровским владајућим структурама у титоистичкој Србији у којој аустроугарски каплар из 42. Хрватске домобранске „Вражје дивизије“ и даље влада из гроба („И после Тита, Тито!“) је од кључног значаја да се рехабилитациони процес развлачи што дуже и по могућности у недоглед. Међутим, овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење: Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога? С једне стране, за сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Брозова Југословенска армија (касније Југословенска народна армија) са својим врховним командантом након завршетка рата у лето 1945. г. са немачко-нацистичким шлемовима: наставак колаборације са нацизмом и након завршетка рата
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Сажетак: Тема овог рада спада у ред социолингвистичких истраживања у најширем смислу појма социолингвистике као лингвистичке гране која се бави проучавањем феномена односа друштва и језика. У ужем смислу овај истраживачки рад сигурно припада политолингвистичким истраживањима обзиром да се овде ради о пресудном утицају политике на лингвистику. Предмет овог чланка је политолингвистички аспект нестанка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (SFRJ). Почетак процеса нестајања ове државе се може везати за фамозну Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967. г.) потписане од стране групе хрватских интелектуалаца, а чији је потписник, ако не и главни аутор, био и књижевник Мирослав Крлежа – главни фаворит Јосипа Броза Тита за кандидовање за добијање Нобелове награде за књижевност. Почетак нестанка СФРЈ се сигурно може везати за овај пре свега политички маневар хрватске стране, а којим се хтело коначно озаконити хрватско присвајање српског културно-повесног наслеђа насталог на ијекавском идиому српског народног језика – штокавског говора. На ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
Objavljeno: Nedjelja, 07 Veljača 2016 20:09 Pogledajte popis 1423 suradnika zloglasne UDBA-e na kojima se nalaze imena i iz našeg grada. Možda se na njemu nalaze Vaši susjedi, ”prijatelji”, rodbina, ili pak poznanici. Popis je preuzet iz knjige Čuvari Jugoslavije: Suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini, Ivan Bešlić objavljen na portalu Domoljub.org. - ABAZOVIĆ (FAHRIJE) AMIR, 1955. – BISTRICA/GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »MAŠINAC« - ABAZOVSKI (ŠEMSUDINA) DŽEMAIL, 1944. – KIČEVO/MAKEDONIJA – »SMIR« - ABDULAHI (FERIDA) FETI, 1933. – GOSTIVAR/MAKEDONIJA – »BALON« - ABRAMOVIĆ (ALEKSE) NIKOLA, 1946. – BERKOVIĆI/STOLAC – »STON« - ADILOVIĆ (IBRE) ŠEFKO, 1959. – KLJACI/TRAVNIK – »ARGUS« - AGIĆ (HAZIMA) OSMAN, 1957. – VRANOVIĆI/ZENICA – »MUSAFIR« - AHMETBEGOVIĆ (FEHIMA) MUSTAFA, 1934. – PRAČA/FOČA – »INFORMATOR« - AHMETOVIĆ (SADRIJE) ŠABAN, 1923. – GUSINJE/CRNA GORA – »BORAC« - AHMETOVIĆ (ŠABANA) SKENDER, 1950. – SKOPLJE/MAKEDONIJA – »BESA« - AJANOVIĆ (JUSE) IBRAHIM, 1947. – VOLJICE/ GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »LAUFER« - AJDIN (MEHMEDA) HAMDO, 1922. – SARAJEVO – »LIRA« - AJKUNIĆ (IZETA) ABID, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О злочинима комуниста над Србима
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
*„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
*Стравични злочини комуниста у Србији
*Фрањин дух у Колиндином телу
*Има ли Србија снаге да након смрти Јосипа Броза изврши демистификацију његовог култа?
Друга Србија против Косте Николића, а о ОЗНИ да и не говоримо
*Ko je Vojislav Šešelj?
*Тито је сакрио истину о Јасеновцу
*Кочини Кочићи
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
Пролетерске бригаде 1941. и 1942. године
Језиви српски мук – случај Мартиновић
*О рехабилитацији ђенерала Михаиловића
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Прилог проучавању феномена политолингвистичког аспекта нестанка СФР Југославије
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
Share

Comments are closed.