*Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао

Пре неколико дана, у деведесетој години живота, у Загребу је преминуо истакнути хрватски интелектуалац и историчар, Славко Голдштајн. Као што је по презимену лако наслутити, Голдштајн је био јеврејског порекла. То значи да по преовлађујућим мерилима у Хрватској он није могао припадати „хрватској крви и тлу.“ Без обзира на ту околност која је отежавала статус покојника, ипак се мало ко надао бујици најпримитивнијих погрда којом је хрватска јавност пропратила нестанак овог угледног јавног радника из своје средине. Ево неколико карактеристичних епитета: „чифут,“ „смеће,“ „смрад,“ „жидовски и орјунашки расист“ (шта год би ово последње требало да значи), те неизбежно, „говно.“ „Напокон једна лијепа вијест,“ „Богу хвала!“, ширио „антихрватску пропаганду по свијету о томе како су Хрвати били већи злочинци чак и од њемачких нациста,“ били су то само неки од одушевљених проширених коментара Голдштајнових хрватских суграђана. [1]
Изгледа да се римска девиза de mortuis nihil nisi bene у Хрватској не практикује. Ипак, општенародно ликовање поводом смрти овог угледног припадника хрватског друштва (макар да он, својим пореклом, не задовољава неке од кључних расних критеријума средине да би могао бити прихваћен и интегрисан) поново поставља у средиште пажње нека шира питања која се односе на менталитет и колективни морални профил покојникових суграђана. Та питања би требало да буду врло разумљива не само сваком Србину него — на основу управо изложеног — и већини припадника јеврејског народа.
Јер, пре седамдесет година, у срцу Европе, и то баш у Хрватској, догодила су се два масовна покоља, у оквиру Другог светског рата. На територији под контролом тадашње хрватске државе, која је функционисала између 1941. и 1945, дошло је до покушаја да се систематски истребе и униште два народа Поред сународника покојног Славка Голдштајна, то су били и — Срби.
Под утицајем нацистичких доктрина, Немци су свуда сабирали јеврејско становништво, које су затим масовно слали у злогласне логоре смрти. На такав начин, процењује се да су побили око шест милиона Јевреја. Специфичност НДХ је била у томе да је тамо масовна ликвидација јеврејског становништва била у потпуности поверена хрватским властима. Славко Голдштајн — чија недавна смрт је у Хрватској прослављена са ликовањем — један је од малобројних преживелих јеврејских срећника са територије Хрватске из тог периода.
У „Независној Држави Хрватској“ српски народ је био стављен ван закона, а убити Србина или опљачкати његово имање постало је не само право него и патриотска дужност сваког Хрвата.
По немачком историчару Карлхајнц Дешнеру (Karlheinz Descher), усташка недела су незамислива без надахнућа које је пружио Старчевић:
„Њихов духов ни родоначелник, Анте Старчевић, заступао је гледиште да Срба уопште нема, а све оно што се српским зове да мора исчезнути, због чега су Срби, како је Старчевић писао, предмет кланице. По тој доктрини, наступише сад усташе против Срба, народа који на Балкану стоји културно на највишем ступњу, али није био католички…“ (K. Deschner: Abermals Kraehte der Hahn, Stuttgart 1962).
Током четворогодишњег покоља, према компетентним проценама уништено је око 750,000 српских живота.
Поред формалне паралеле између немачких и хрватских злочина, постоје и извесне разлике — барем ако би се поредили ставови Немаца и Хрвата.
Док се сви одговорни Немци данас ограђују од Адолфа Хитлера и његових расистичких идеја, идејни инспиратор хрватског злочина против Срба, Анте Старчевић, од Хрвата је био признат и слављен као „Отац домовине“ и пре, и за време, и после геноцидне оргије које је његово учење надахнуло током Другог светског рата. Он је то исто и данас, после репризе те оргије у Хрватској, деведесетих година прошлога века.
Бес на Српство
У немогућности да оствари своје мегаломанске амбиције, Старчевић је тражио некога да свали кривицу за све хрватске проблеме и невоље. Кривца је нашао у Србима који су — културно и економски напредни, национално свесни и јаки — тада сачињавали једну четвртину становништва Хрватске.
Развијенији српски национализам створио је снажне српске политичке странке у тадашњој Хрватској. Као четвртина становништва, Срби су, разумљиво, били и снажан политички фактор, који није имао симпатија према правашким идејама Старчевића и круга његових истомишљеника.
Старчевић је нашао решење окомљујући се на Српство. Као ни аустроугарске државне установе, Старчевић ни Српство једноставно — не признаје. На типично својствен начин он „аргументише“ да Срби нису никаква нација, јер немају документа! По Старчевићу, то би требало да буде нека врста феудалне повеље. Према томе, то нису никакви Срби (јер он тврди да таква нација не постоји) већ је то мешавина Цинцара, Влаха, Мартолога, Цигана, Арнаута и Грка, који својим присуством „оскверњују“ (скрнаве) свету хрватску земљу. Србе су, тврди Старчевић, створили Беч и Пешта да би имали пету колону у Хрватској и да би спречили стварање хрватске државе. Зато Старчевић псује Србе као „влашки накот,“ „посрбице,“ „служинце,“ итд.
И Јосип Хорват, један од најбољих хрватских историчара, потврђује да „у Старчевићевим кресевима … распром доминирају личне навале у којима је пречесто ultima ratio псовка … С том методом служит ће се Анте Старчевић у будућим својим политичким борбама.“
Од негирања народности кратак је пут до негирања људскости. Старчевић одузима Србима све што је добро и присваја Хрватима.
„Старчевић наступа као хрватски национални империјалиста,“ наставља Хорват. „Старчевић хрватство протеже на цијели српско-хрватски простор: и сам Душан Силни за Старчевића је одвијетак ‘прејасне хрватске династије Немањића, који кроз вијекове као краљеви владаху източно-сјеверних покрајинах Херватске’.“ [2]
Лишени својих национално-културних и историјских обележја и вредности, Срби у Старчевићевом наказном приказивању губе и људске карактеристике, постају уљези, накот. Тако је Анте Старчевић формулисао „философску“ подлогу за зверства усташких кољача у том моделу од „хрватског државног права,“ геноцидној НДХ.
„Славосербска пасмина“ — геноцидна шифра за српски народ
Анте Старчевић, та „најлуциднија хрватска глава“ (М. Крлежа) чији су ultima ratio биле псовке (Јосип Хорат),  наслањао је своје расистичке, антисрпске доктрине на појам „славосербске пасмине,“ којим је етикетирао цео српски народ.
За Старчевића, „славосерби“, одн. Срби, нижи су од животиња (најнижег ступња савршенства), па стога нису достојни да се убрајају у људска створења:
„Они су сужањска пасмина, скот гнуснији од икојега другога. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора и ступањ ума, душевност. Славосрсби нису потпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега не могу се дигнути. Они немају свијест; они не знаду као људи читат; њих се никакав наук не прима; они не могу бити гори ни бољи него ли су; они су, изузев окретности и препредености које даје вјежбање, сви у свему посве једнаки.“ [3]
Из ових „размишљања“ Оца Домовине следи закључак: истребити ове расчовечене креатуре није грех; напротив, очистити хрватску домовину од њиховог присуства је патриотска врлина. Геноцидно семе усташтва, чији су опаки плодови процветали 1941 – 1945, посадио је Анте Старчевић половином деветнаестог века.
Усташе су добро упамтиле Старчевићеву лекцију. У Старчевићевим „Изабраним списима,“ штампаним у Загребу 1943. године, усташки идеолог Блаж Јуришић објашњава појам „славосерби“ на следећи начин:
„У појам риечи славосерб сабрао је Старчевић сва најгора својства човјека, у првом реду сужањство, које му је најодвратније. Изразом славосерб хоће Старчевић да њихову сужањску ћуд прикаже као појачану на другу потенцију, јер латинске риечи sclavus и servus значе роб и слуга.“
Јуришић затим цитира самог Старчевића из његових „Неколиких успомена“:
„Славосерби су смеће народа, врста људи који се продавају свакому тко и пошто их хоће, и свакому купцу дају Херватску у наметак; … људи који су по својој сужањској нарави против свему што је добро, славно, величанствено; који су се као заклели херватски народ збрисати с лица земље, тер о тому и раде.“ [4]
Као што се види, и параноидан тон, да Срби раде о глави Хрватима, чиме се хрватски прогони рационализују као поступци нужне самоодбране, Хрвати дугују својој „најлуциднијој глави,“ Анти Старчевићу.
Становиште, са кога је Старчевић посматрао Србе, било је изразито расистичко, тако да је Стјепан Бућ потпуно у праву када Старчевића хвали као претечу Хитлерове расне идеје. [5] Исправно је писао правашки првак Јулије Маканец у Загребу 1944. године:
„Славосрбска пасмина био је за њега [Старчевића] строго ограничен социолошки појам, и та славосрбска пасмина угрожавала је — по његовом мишљењу — племениту расу Хрвата, т.ј. чистоћу и карактерну снагу хрватске расе. Премда је Старчевић био склон идејама француске револуције, то он ипак није присташа науке о једнакости људи, него је заступао мишљење које појам народа доводи у непосредну везу са појмом расе и крви.“ [6]
Горњим ставовима једва да је потребан икакав закључак. Расчовечавањем српског народа, лишавајући га у својој пропаганди свих националних и људских ознака, Старчевић је психолошки припремао Хрвате, манипулишићи њихове перцепције и умртвљујући њихову савест, за зверски обрачун са беспомоћним српским живљем током Другог светског рата.
Значење геноцидне етикете „Славосерб“
Према томе, важност Старчевићеве идеологије за Хрвате је неоспорна. Да пређемо сада на детаљније излагање Старчевићеве геноцидне стратегије уперене против српског народа.
Зашто користимо израз „геноцидна стратегија“? Зато што се он чини најприкладнијим у овом случају. Старчевићева антисрпска пропаганда се креће на неколико нивоа, од ликовање над српским несрећама све до отворених геноцидних претњи. Дакле, то је добро разрађена вишеструка пропагандна концепција која обухвата и подстицање на покољ и оправдање покоља. Јер, када се Срби лише својих људских и народних ознака, када се коначно расчовече и унаказе у очима Хрвата, поклати их престаје да бива грех и претвара се у велико патриотско дело чишћења домовине од „влашког накота.“ То је дело за које се надбискуп врхбосански Шарић у време НДХ, док су свуда око њега Старчевићеве идеје на најзверскији начин бивале спровођене у праксу, цинично изразио да „не узнемирује нашу вјерску и католички савјест.“
Пређимо сада на детаљнију анализу компонената Старчевићеве геноцидне стратегије где се, пре свега, издваја етикета „Славосерб.“
Веома је важно да пречистимо значење једног од кључних појмова у Старчевићевој геноцидној терминологији — а то је израз „Славосерб.“
Као што је познато, наслов једног од главних Старчевићевих радова је управо „Пасмина Славосербска.“ За тровање хрватских маса антисрпском мржњом, тај израз је био идеалан, али од онога тренутка када је продро у културни свет, када се за употребу тог епитета сазнало изван унутрашњег хрватског дискурса, постао је извор неизмерне срамоте и бруке за Хрвате.
Да би, како-тако, пред иностраном културном публиком заташкали ствар, доцнији хрватски публицисти су измислили теорију по којој је израз „Славосерб“ општа морална а не народносна (одн. да је етичка, а не етничка) категорија, која се не примењује искључиво на Србе.
Тако, на пример, хрватски публициста др М. Габријел у својој биографији Старчевића пише:
„Старчевић је створио посебну правашку терминологију. Ријеч ‘Славосерб’ Старчевић је створио за ознаку посебног типа човјека.“ [7]
Истакнути хрватски историчар Јосип Хорват такође покушава да изглади ствар:
„Мисаона срж те Старчевићеве крилатице је философска, за њега су ријечи Славен, Србин деривати ријечи  servus, sclavus, роб, сужањ, ознака карактера: Славосрбима означује Старчевић у свим народима групе безначајника, подлаца, компромислија, људи који не могу и немају храбрости ни за слободну мисао ни за слободну акцију. То је за њега онај етички олош који треба онемогућити и искоријенити у сваком народу, који жели бити снажан у животној борби.“ [8]
Чак и на први поглед, ово је врло натегнуто и неубедљиво тумачење.
У сваком случају, најпозванији је сам Анте Старчевић да се изјасни шта је хтео да каже и да ли је крилатицу „Славосерб“ користио у моралном или народносном смислу. Ево шта он о томе пише у „Писмима Мађаролацах“:
„Име Славосерб етничко је за ту пасмину, оно се никаквим другим именом не да достојно замијенити.“ [9]
Мистерије више нема. Старчевићеве геноцидне тираде против „пасмине славосербске“ нису биле уперене уопштено против моралних покварењака, којих има у свим народима, него су циљале колективно на један одређени — српски — народ. Јер, то је по Старчевићу етничка, а не морална категорија.
Према томе, хрватска брука пред културним светом и даље стоји: ружећи друге изразима од којих би се и Хотентоти постидели, Хрвати су само успели да цивилизованој јавности пруже више него поразну слику о себи самима. Отуда покушај неких од њихових просвећенијих глава да ствар накнадно пренесу на морални колосек и да на такав качин прикрију своју острашћену расну мржњу.
Расна деградација Српства
Старчевић се није заустављао на општим местима, нити је своју пропаганду ограничавао само на оптужбу да су Срби виновници хрватских несрећа. Он је Србе систематски и грубо карикирао и омаловажавао са чисто расистичког стајалишта.
Срби су, по њему, смеће, сужњи, преваранти:
„Ово је смеће сужањах Еуропе, Азие и Африке. Ну сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави онако, како нпр. свиње за блато. Да се сброје све опачине ових злочинацах Лепоглаве, оне не би дале три постотка опачинах што их у потаји снује, и у згоди чини најбољи, најпоштенији Славосерб. Ако то нећете держати за недвојбену истину, ви ће будете вазда налазити превареними.“
У продужетку, Старчевић извлачи свој геноцидни закључак из претходне формулације, према којој су Срби спремни за свако зло као што су свиње увек спремне да се ваљају по блату. Треба, каже он, „свињам на пут стати, за да не могу људе драпати.“ [10]
Геноцидни сигнал је јасан сваком хрватском читаоцу: ако су Срби опаке свиње које људе „драпају,“ и ако тим „свињама“ треба стати на пут, за то постоји само један начин. Свиње се кољу. Старчевићева методолошка алузија добија пун смисао тек у оквиру стварних збивања која су уследила, усташког покоља 1941 – 1945, и подједнако жестоких зверстава током „домовинског рата“ деведесетих година.
Старчевић је Србима приписао само најгоре и најниже, животињске инстинкте и карактеристике:
„Славосерби су смеће народа, врста људи који се продавају свакоме ко их и пошто хоће, и свакоме купцу дају Херватску у наметак; врста људи, које ће сватко, ако се не да више, купити и за здјелу крумпира; људи, од којих најврснији можда би добили од праве владе да чисте луле; људи, који су по својој сужањској нарави проти свему што је добро, славно, величанствено; који су се као заклели народ херватски збрисати с лица земље, тер о тому раде.“ Није згорег у мало проширеном облику поновити овај елоквентан цитат. [11]
„Крађа и прељуба,“ додаје Старчевић, „нису им ништа.“ [12]
Геноцидне претње
У претходним излагањима документовали смо крајње антисрпски став хрватског националног идеолога и „Оца домовине“ Анте Старчевића. Читава поколења Хрвата између друге половине деветнаестог века и 1941. била су отворено подигнута и одгајена у духу идеја које је Старчевић проповедао. Како се показало не само у периодима током Другог светског рата и затим деведесетих година, већ и данданас када је Хрватска прекривена споменицима, улицама и трговима у част Анте Старчевића, хрватске масе и припадници разних друштвених слојева опчињени су Старчевићевом науком. Ако се идеје по својим плодовима познају, однос према десеткованом српском становништву у постјугословенској хрватској држави је непобитан доказ живог утицаја Старчевићевих идеја.
Међутим, ма колико наведени Старчевићеви ставови према српском народу били патолошки, параноидни и нецивилизовани, ипак ћемо допустити могућност да би скептични читаоц могао да одговори да они не прелазе ону критичну границу која пуко непријатељство дели од потстицања на геноцид, у овом случају на физичко уништење српског народа.
Сада ћемо том скептичном читаоцу пружити непобитне доказе да Старчевићева антисрпска опсесија није била само академске природе, већ да је клање Срба било изричита тачка на програму духовног вође хрватског народа, и то на бар пола века пре него што се први усташа латио за каму.
Старчевићева књижевна дела врве од експлицитних геноцидних претњи уперених против српског народа. Али ни једна се не може мерити са следећим пасусом:
„Још се нисам окерљао од синоћне муке и стиске. Дођох у пиварницу код ‘Филаретове браде’ за видети тко тамо долази, за чути шта се тамо говори. У њој нађох који се мерко держаше. Одмах опазих да то нису Нашинци; к њима сести несмим, далеко од њих несмим, јер неби могао чути њихов разговор. Нетом што ми баба донесе криглец, ето нетко загерми да се сва соба стресе. ‘Славосербских можданах да се најидем, славосербске керви да се напијем.’
Па наставља: „Лагао би да кажем да ме над тими речими перпор  необузе. Они готи се само посмехнуше, па ме погледаше, тер се держаше као да су привикнули на такове наруџбине. Тако и баба, него она ме керваво погледа, па замакну.“ [13]
Овај пример канибалске културе требало би превести на све светске језике.
Анализирајмо, за тренутак, наведене редове.
Старчевић овде описује атмосферу у једној типичној хрватској крчми, коју је посећивао. То је било најмање пола века пре него што су Срби у злосретној „унитаристичкој Југославији“ Хрватима ишта лоше могли да учине. И о чему су Хрвати тада разговарали, шта су прижељкивали? Да се наједу српских мозгова и да се напију српске крви! Иста „култура,“ исте канибалске преокупације, као и сто година доцније, за време „хрватског прољећа“ 1971. када су певали, „Ми Хрвати не пијемо вина, него крви од српскога сина.“
У истом „књижевном делу“, Старчевић и на другом месту позива на физичко злостављање српског народа:
„Ако, дакле, мислите да Славосерби не стоје дубоко испод животиње, да они нису права сужањска пасмина: покажите ми иједну другу животињу, која се не уклања од оне стране од које добија ударце. Тому накоту дај кору круха, па га удари, па га дери до кости.“ [14]
Овде видимо сливање две геноцидне теме: да су Срби испод животиња, т.ј. да се уопште не убрајају међу људска бића, и да их треба немилосрдно ударати и драти до костију. Ово су све праслике усташких зверстава, алузије на нечувена дивљаштва (пијење српске крви, сакупљање српских очију, драње коже са још живих српских жртава) које су Старчевићеви духовни потомци буквално упражњавали у својој чудовишној НДХ, од 1941. до 1945. године.
У „Пасмини Славосербској,“ Старчевић наводи још један пример хрватске бестијалности, али са неприкривеним задовољством и имплицитном препоруком да то треба поновити:
„Вјешала за ону пасмину [Србе] биаху најстраховитија места смрти. Било да Хервати то нису знали, било да их је знао гнев преузети, они нису кривце вјешали: Сењани у Перушићу набише их на ражањ пак их испекоше.“ [15]
Старчевићеве геноцидне претње, као што смо у неколико наврата видели, полазиле су од чисто расистичке основе:
„Народ је херватски познао нечисту керв која му је ону срамоту и несрећу задала; народ херватски сматра ту керв за туђу, славосербску; народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах.“ [16]
Суштина претње је јасна: нечиста српска крв загађује свету земљу хрватску, што Хрвати неће дуго трпети. Када дође време, они ће се те „нечисте крви“ отарасити, а виновнике своје „срамоте и несреће“ казнити!
У овој примитивној формулацији „најлуцидније хрватске главе“ (да поновимо, по Мирославу Крлежи [17]) налазимо, можда, квинтесенцију хрватске расистичке и геноцидне мисли.
У „Писмах Мађароланцах,“ Старчевић наставља да прети да се обрачуну са Србима време ближи:
„Тако сте ви Славосерби народ херватски осрамотили и омразили код свих народах. Али време вам је на измаку.“ [18]
Распиривањем најпримитивнијих националистичких страсти, Старчевић је успео да својим геноцидним духом задоји читава поколења Хрвата. Њему је невероватно пошло за руком да своју мржњу и параноју пренесе на читаву једну нацију. Ево како Старчевићев хрватски биограф , М. Габријел, резимира Старчевићеву идеологију:
„У борби за опстанак Хрвати не смију бирати средства, јер да се спаси и осамостали славни род Хрвата, ниједно средство није лоше. И када је Старчевић у своме бијесу јавно бацио Србима да су ‘цигански накот зрео за сјекиру,’ а његове присташе дочекали бурним одобравањем почетак хрватско-српске борбе до истраге, сврставани су сви тријезни људи, који у овој борби виђеше несрећу и зло, у славосербску пасмину.“ [19]
Изјаве Анте Старчевића, опште признатог препородитеља и духовног вође савремених Хрвата, не остављају места за сумњу да су усташки злочини били припремани деценијама пре него што је 10. априла 1941. била проглашена НДХ.
У Старчевићевим списима налазимо једну широко разрађену геноцидну антисрпску идеологију која почива на следећа три постулата: (1) Срби су расно инфериорна пасмина, која загађује хрватски животни простор; (2) Хрвати су славан и велики народ, чији напредак онемогућавају Срби; (3) Хрвати имају право и дужност да своју ‘свету земљу’ очисте од српског баласта, силом ако треба, пошто су Срби ‘накот зрио за сјекиру’.
Прихватљивост Старчевићевих идеја у хрватском друштву, у оквирима много ширим од усташког покрета, може се ценити и по писању листа првака Хрватске сељачке странке, Стјепана Радића, у броју од 22. септембра 1914. године, дакле док је још трајао први Поћореков напад после аустроугарске објаве рата Србији, да су „Срби у Хрватској Цигани, Власи и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су, дакле, Влашки накот зрио за сјекиру… Они су смет и сврбеж на тијелу хрватског народа.“ Тако их квалификује гласило ХСС, највеће (како би се данас рекло, mainsteam) хрватске политичке странке под Аустроугарском a такође и у Краљевини Југославији, чији су представници седели у избегличкој влади у Лондону.
И преузимање српских националних вредности, и злонамерно приказивање српских националних особина, и расна деградација Српства, и најзад отворене геноцидне претње упућене српском народу играју одређену улогу у Старчевићевом настојању да се хрватски народ психолошки припреми за задатак. Тај задатак усташе су извршиле за време Другог светског рата, и на просторима који се налазе у власти хрватске државе створене после разбијања Југославије крајем прошлог века — он се на разне начине још увек врши.

Закључак: социјална патологија једног бедног и несретног народа

Хрватски челници одлично знају да је хронично осећање инфериорности психолошка слаба тачка код хрватског народа. Са или без разлога, Хрвати су убеђени да цео свет на њих гледа снисходљиво, да их нико не цени, а Срби поготово.
Сваки народ, као сваки појединац, настоји да стекне углед, добар глас и поштовање себи равних. То је нормално. Народ у својој историји тражи разлоге зашто би други требало да га поштују. Чак није важно ни да ли ће га други стварно поштовати. Битно је сазнање да има богату историју, испуњену великим стремљењима и достигнућима. Такво сазнање испуњава га вером у себе и самопоуздањем, па када туђе поштовање понекипут изостане, то нема трагичних психолошких последица.
Код Хрвата, ствар је сложенија. Док су околни народи хиљаду година стварали своје националне државе и установе (ма какве оне биле), или су се херојски борили за своју слободу, или су барем били неки осетан фактор на историјској позорници, Хрвати су тај дуги период провели углавном као мирни кметови, прво Мађара, затим Хабсбурговаца.
У деветнаестом столећу, мањи европски народи почели су да се буде из вековног сна наметнутог туђинским окупацијама. Сваки од њих је, претражујући своју прошлост, нашао понешто као потврду своје вредности пред суседима и пред великим народима који су словили за културније и напредније у тој епохи.  Хрвати су нашли мало тога што би могло да се пореди са тековинама околних народа. Срби су имали своју снажну средњовековну државу и легенду о Косову, Грци — сећање на јелинску славу. Бугари су имали претензије на некадашње царство; расцепкане италијанске државице — на културу ренесансе и, још давније, на величину Рима. У поређењу са њима, хрватска прошлост (мада у томе нема ничег срамног) није била испуњена нарочито великим делима и догађајима, а хрватска култура била је позајмљена.
Деветнаести век, век немилосрдног такмичења малих, тек еманципованих народа за самопотврду пред културном Европом, Хрвате је гурнуо у душевну кризу и оставио им у наслеђе хронични комплекс ниже вредности и импотенције.  Амбиције духовних вођа хрватског народа превазилазиле су  прескромни историјски капитал којим је хрватски народ располагао. Челници су одлучили да компензацију траже не стварањем сопствених духовних вредности, него уништењем оних чије су остварене вредности претиле да Хрвате баце у засенак.
„Отац домовине,“ Анте Старчевић, за све хрватске недаће бацио је кривицу на Србе, или „пасмину Славосербску,“ како их је називао.
Завист је тако постала полигон националне свести. Геноцид се претворио у планирано средство националне политике.
Сада је сваки Хрват, сваки „кумек,“ могао мирне душе да закоље сваког Србина, да га обеси о најближу врбу, или да га звизне секиром као зрео накот. Према учењу Оца домовине и његових наследника, оно што би се под нормалним околностима сматрало злочином, и за шта би гризла савест, постало је света дужност и велико дело националног самопотврђивања.
Формула је нађена.
Манипулишући код хрватског народа психолошким стањем неадекватности, хрватске вође су успеле да нормалну тежњу да се стекне поштовање околине изопаче у једну лудачку мржњу.
Та мржња се претворила у незапамћену геноцидну оргију током Другог светског рата и наставља да се исказује тамањењем и прогоном свога објекта, до данашњих дана.
Доказ тезе да у основи те мржње лежи комплекс ниже вредности у односу на Србе налазимо у дијалогу између вајара Ивана Мештровића и Поглавника НДХ Анте Павелића, објављеног у усташком гласилу „Хрватска,“ који излази у Аргентини, у броју за април-мај 1975. године. Разговор је, по белешци која прати текст, вођен у „банским дворима године 1943“:
„Мештровић: Ви знате да ја нисам ни тренутка посумњао да ће Ниемци изгубити рат.
Павелић: Нити ја. Али да нисмо прогласили своју независну државу, сви народи би нас сматрали смећем, а не народом.
Мештровић: Зар независност значи да морамо један другог клати, ако се не слажемо?
Павелић: Народ вели: тко се не освети, тај се не посвети.
Мештровић: А шта ће бити с нама када се Балкан нама освети?
Павелић: Они су били већ увјерени да смо рођене слуге. Најприје аустријске, па онда њихове. Сигурно нас сада више поштују него прије.“
Овај дијалог је богат материјалом за анализу психијатрима и социјалним психолозима. И политолозима, наравно, уколико размишљају о начинима како да се најбоље постигне „регионална стабилност.“ Али најважније од свега је да се Срби замисле над психом која се оцртава у овим редовима. За нормалне њуде, поштовање се стиче као награда за неку вишу моралну вредност или достигнуће. Истинско поштовање, као и љубав, психолошки је незамисливо без слободе код онога ко га даје и моралне вредности код онога коме се пружа.
Изгледа да су Хрвати једини народ на свету чије вође другачије мисле. Анте Павелић је 1943. године сматрао да Хрвати само покољем могу да обезбеде поштовање српског народа.
Даљњи коментар може се препустити психопатолозима, моралистима и криминолозима.
______________________________________________________
Упутнице:
[1] Политика, 16. септембар 2017.
[2] Јосип Хорват: „Анте Старчевић,“ Загреб 1940, стр. 96
[3] Исто, стр. 133-134
[4] „Анте Старчевић: Изабрани списи,“ Загреб 1943, приредио др Блаж Јуришић, стр. 535
[5] Стјепан Бућ је у НДХ био истакнути усташки идеолог и један оснивача хрватске „Национал-социјалистичке партије.“ Аутор је књиге „Темељне мисли науке Анте Старчевића,“ Загреб 1936.
[6] Јурије Маканец: Entwicklung des Kroatischen Nationalismus,“ Загреб 1944, стр. 19
[7] М. Габријел: „Отац Домовине, Др. Анте Старчевић,“ Загреб, нема године, стр. 221
[8] Јосип Хорват: „Анте Старчевић,“ Загреб 1940, стр. 308
[9] Анте Старчевић: „Писма Мађаролацах,“ Сушак 1879, стр. V
[10] Исто, стр. V
[11] „Изабрани списи,“ op. cit., стр. 535
[12] Анте Старчевић: „Пасмина славосербска,“ Загреб 1876, стр. 103
[13] „Писма Мађаролацах,“ op. cit., стр. 26
[14] Исто, стр. 76
[15] „Пасмина славосербска,“ op. cit., стр. 42
[16] Анте Старчевић: „Неколике успомене,“ Загреб 1870, стр. 58
[18] „Писма Мађаролацах,“ op. cit., стр. 125
[19] „Отац домовине Др Анте Старчевић,“ op. cit., стр. 196

2017-09-30
Аутор: Стефан Каргановић

Save

Save

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Бечки дневник „Пресе“, поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, констатовао је да је аустроугарска војска била посебно свирепа на Балкану и руском фронту. Дневник се, при том, позвао на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нову књигу тима историчара окупљених око Ханеса Лајдингера која је недавно изашла под насловом „Хабсбургшки прљави рат – истрага Аустроугарског вођења рата 1914.-1918.“ Тим историчара окупљених око Лајдингера се супроставио тези Кристофера Кларка који тврди да је читава Европа крива за рат. Историчари окупљени око Лајдингера смарају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације посебно према југоисточним суседима. До осуде ратних злочина није дошло, констатује „Пресе“, указујући да су изговори били да Република Аустрија, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за недела аустроугарске војске. Ни после Другог светског рата Аустрија није признала злочине Аустроугарске, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе. Избрисати цео народ „Београдске болнице су четири пута данас ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*”Ватиканска мржња” или о коренима русофобије у Европи и Србији
Ово није цитат из публикације о хрватском геноциду над Србима 1941−1945. године. То је синтагма коју је употребио троструки добитник Пулицерове награде Торнтон Вајлдер (Thornton Wilder), у роману Мост Св. краља Луја (1927; овде, стр. 31), како би описао мржњу која је јака, дубока, упорна и – свирепа. Наравно да нису сви у Ватикану мрзитељи, нити су то сви католици. Но, народи који припадају културном кругу источног хришћанства каткада су искрено зачуђени дубином и интензитетом мржње утицајних западних идеолога, појединих моћних установа и бројних „добровољних извршитеља“пројеката истребљења народа који су, такође, европски и хришћански, али који припадају нешто другачијој традицији и култури. Срби су у 20. веку неколико пута то осетили на својој кожи. И данас се с тим суочавају – пример је случај Херте Милер (овде) за коју кажу (овде и овде) да је само јавно изрекла оно што већина Немаца и иначе мисли о Србима. А Немачка је, барем док је садашњи председник био премијер, проглашавана нашим главним западним пријатељем. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*О злочинима комуниста над Србима
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
“Istorija je niz laži sa kojima smo se složili” – Napoleon Bonaparta Hrvatska nacija stvorena je od Srba katolika pod uticajem Vatikana. Današnji “hrvatski narod” je veštačka kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta, utemeljenog na težnji da se srpski narod uništi unijaćenjem, pokatoličavanjem ili potpunom fizičkom likvidacijom,kako više ne bi predstavljao prepreku daljem vatikanskom prodiranju na istočnoevropske prostore, pa i dalje do Crnog mora.Ovaj projekat nije bio unapred dat kao gotov i zaokružen, već se postepeno razvijao i sazrevao imajući u prvoj fazi ilirsku, a u drugoj fazi jugoslovensku opciju. Međutim, suština rimokatoličkih zločina je stalno ista. Neverovatno je, da najbrojniji narod na Balkanu (srpski narod ), doživi takve gubitke i depresije u zemljama gdje je bio najbrojniji i najdržavotvorniji. Srbi su u 20. veku izgubili: Južnu Srbiju, Dalmaciju, Hercegovinu, Skadar, najsrpskiji grad 19. veka – Dubrovnik, delove Gorskog Kotara, Zapadnu Bosnu, Liku, Kordun, Baniju, Zapadnu i Istočnu ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. Јасеновац је најважнији и најстрашнији логор истребљења који је формирала усташка диктатура. Његов „архитекта“, министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, признаће да је ту убијено 700.000 интернираних (1). Логор Јасеновац, 28км од Старе Градишке, припремљен је у мају 1941 (пре тога српски цивили убијани су клањем и бацањем у велебитске јаме, на острву Пагу, итд.). У почетку се логор састоји од барака које су подигли сами заробљеници; касније је проширен другим комплексом који се звао „Јасеновац 2″. У новембру 1941. изливањем река Саве и Струга потопљена су оба комплекса тако да су заробљеници присиљени да направе трећи; током ових радова око 650 људи, који нису били вични тешком раду, убили су усташки тамничари маљем и сјекиром. Јасеновац се дијели на четири дијела, који су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем...) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави). Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована. Највећи  стуб  који  је  имао  за циљ  да  помути  разум  СРБА  су  партизански (комунистички филмови), ови филмови представљали су један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. За филм ”Валтер брани Сарајево” узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ”Валтеру”, команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ”Валтер”, али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ”Валтер”, у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ”Валтер” био ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Насиље на сваком кораку
Убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије је изазвало насилне антисрпске демонстрације гневних Хрвата и муслимана тог истог дана, 28. јуна 1914, и већим делом сутрашњег дана. Ово је довело до дубоке међуетничке подељености каква није забележена у дотадашњој историји. Руља је усмерила свој бес ка пословном простору у власништву знаменитих Срба, Српској православној цркви, школама, Српском културном друштву “Просвјета”, које је имало своје просторије у готово свим већим градовима, банкама и редакцијама српских новина. Током насиља у многим местима било је и мртвих. Предвече, 28. јуна 1914. године у Загребу је била несносна спарина. Али то не спречава неколико стотина Загрепчана, после вести да је у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, да крену у рушилачки поход. Главни хушкачи су праваши који позивају на обрачун са велеиздајницима Србима. Скандира се “Доле са Србијом! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле убице! Напоље из Загреба!” Новинар и члан уредништва пројугославенског листа “Обзор” Јосип Хорват овај ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Беч не признаје злочине у Србији
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
*”Ватиканска мржња” или о коренима русофобије у Европи и Србији
Pasja groblja žrtava komunizma
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
*НЕ TУГУЈ СРБИЈО
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
*О злочинима комуниста над Србима
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
*Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
*Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Развојни пут Вука Шнајдера
*Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Фалсификат – Партизански (титоистички) филмови!
*Насиље на сваком кораку

Share
  • Categories: Albanians, Balkans, Ethnic cleansing, Genocide, Kosovo, NATO, Serbia, Serbs, Terrorism, The Balkans, USA, Yugoslavia

    Tags: Albanians, Aleksinac, Brussels, Bush, CIA, Clinton, Crimes, Fascism, Greater Albania, Imperialism, ISIL, ISIS, Islamic State of Kosovo, Jihad, Kosovo, Metochia, Metohija, Milosevic, NATO, Nazism, Obama, Pentagon, Prishtina, Serbia, Slobodan, Solana, Tirana, War, Washington, White House

  • NATO War Crimes in Yugoslavia: Aleksinac. “The Whole Town Cried”