*Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао

Пре неколико дана, у деведесетој години живота, у Загребу је преминуо истакнути хрватски интелектуалац и историчар, Славко Голдштајн. Као што је по презимену лако наслутити, Голдштајн је био јеврејског порекла. То значи да по преовлађујућим мерилима у Хрватској он није могао припадати „хрватској крви и тлу.“ Без обзира на ту околност која је отежавала статус покојника, ипак се мало ко надао бујици најпримитивнијих погрда којом је хрватска јавност пропратила нестанак овог угледног јавног радника из своје средине. Ево неколико карактеристичних епитета: „чифут,“ „смеће,“ „смрад,“ „жидовски и орјунашки расист“ (шта год би ово последње требало да значи), те неизбежно, „говно.“ „Напокон једна лијепа вијест,“ „Богу хвала!“, ширио „антихрватску пропаганду по свијету о томе како су Хрвати били већи злочинци чак и од њемачких нациста,“ били су то само неки од одушевљених проширених коментара Голдштајнових хрватских суграђана. [1]
Изгледа да се римска девиза de mortuis nihil nisi bene у Хрватској не практикује. Ипак, општенародно ликовање поводом смрти овог угледног припадника хрватског друштва (макар да он, својим пореклом, не задовољава неке од кључних расних критеријума средине да би могао бити прихваћен и интегрисан) поново поставља у средиште пажње нека шира питања која се односе на менталитет и колективни морални профил покојникових суграђана. Та питања би требало да буду врло разумљива не само сваком Србину него — на основу управо изложеног — и већини припадника јеврејског народа.
Јер, пре седамдесет година, у срцу Европе, и то баш у Хрватској, догодила су се два масовна покоља, у оквиру Другог светског рата. На територији под контролом тадашње хрватске државе, која је функционисала између 1941. и 1945, дошло је до покушаја да се систематски истребе и униште два народа Поред сународника покојног Славка Голдштајна, то су били и — Срби.
Под утицајем нацистичких доктрина, Немци су свуда сабирали јеврејско становништво, које су затим масовно слали у злогласне логоре смрти. На такав начин, процењује се да су побили око шест милиона Јевреја. Специфичност НДХ је била у томе да је тамо масовна ликвидација јеврејског становништва била у потпуности поверена хрватским властима. Славко Голдштајн — чија недавна смрт је у Хрватској прослављена са ликовањем — један је од малобројних преживелих јеврејских срећника са територије Хрватске из тог периода.
У „Независној Држави Хрватској“ српски народ је био стављен ван закона, а убити Србина или опљачкати његово имање постало је не само право него и патриотска дужност сваког Хрвата.
По немачком историчару Карлхајнц Дешнеру (Karlheinz Descher), усташка недела су незамислива без надахнућа које је пружио Старчевић:
„Њихов духов ни родоначелник, Анте Старчевић, заступао је гледиште да Срба уопште нема, а све оно што се српским зове да мора исчезнути, због чега су Срби, како је Старчевић писао, предмет кланице. По тој доктрини, наступише сад усташе против Срба, народа који на Балкану стоји културно на највишем ступњу, али није био католички…“ (K. Deschner: Abermals Kraehte der Hahn, Stuttgart 1962).
Током четворогодишњег покоља, према компетентним проценама уништено је око 750,000 српских живота.
Поред формалне паралеле између немачких и хрватских злочина, постоје и извесне разлике — барем ако би се поредили ставови Немаца и Хрвата.
Док се сви одговорни Немци данас ограђују од Адолфа Хитлера и његових расистичких идеја, идејни инспиратор хрватског злочина против Срба, Анте Старчевић, од Хрвата је био признат и слављен као „Отац домовине“ и пре, и за време, и после геноцидне оргије које је његово учење надахнуло током Другог светског рата. Он је то исто и данас, после репризе те оргије у Хрватској, деведесетих година прошлога века.
Бес на Српство
У немогућности да оствари своје мегаломанске амбиције, Старчевић је тражио некога да свали кривицу за све хрватске проблеме и невоље. Кривца је нашао у Србима који су — културно и економски напредни, национално свесни и јаки — тада сачињавали једну четвртину становништва Хрватске.
Развијенији српски национализам створио је снажне српске политичке странке у тадашњој Хрватској. Као четвртина становништва, Срби су, разумљиво, били и снажан политички фактор, који није имао симпатија према правашким идејама Старчевића и круга његових истомишљеника.
Старчевић је нашао решење окомљујући се на Српство. Као ни аустроугарске државне установе, Старчевић ни Српство једноставно — не признаје. На типично својствен начин он „аргументише“ да Срби нису никаква нација, јер немају документа! По Старчевићу, то би требало да буде нека врста феудалне повеље. Према томе, то нису никакви Срби (јер он тврди да таква нација не постоји) већ је то мешавина Цинцара, Влаха, Мартолога, Цигана, Арнаута и Грка, који својим присуством „оскверњују“ (скрнаве) свету хрватску земљу. Србе су, тврди Старчевић, створили Беч и Пешта да би имали пету колону у Хрватској и да би спречили стварање хрватске државе. Зато Старчевић псује Србе као „влашки накот,“ „посрбице,“ „служинце,“ итд.
И Јосип Хорват, један од најбољих хрватских историчара, потврђује да „у Старчевићевим кресевима … распром доминирају личне навале у којима је пречесто ultima ratio псовка … С том методом служит ће се Анте Старчевић у будућим својим политичким борбама.“
Од негирања народности кратак је пут до негирања људскости. Старчевић одузима Србима све што је добро и присваја Хрватима.
„Старчевић наступа као хрватски национални империјалиста,“ наставља Хорват. „Старчевић хрватство протеже на цијели српско-хрватски простор: и сам Душан Силни за Старчевића је одвијетак ‘прејасне хрватске династије Немањића, који кроз вијекове као краљеви владаху източно-сјеверних покрајинах Херватске’.“ [2]
Лишени својих национално-културних и историјских обележја и вредности, Срби у Старчевићевом наказном приказивању губе и људске карактеристике, постају уљези, накот. Тако је Анте Старчевић формулисао „философску“ подлогу за зверства усташких кољача у том моделу од „хрватског државног права,“ геноцидној НДХ.
„Славосербска пасмина“ — геноцидна шифра за српски народ
Анте Старчевић, та „најлуциднија хрватска глава“ (М. Крлежа) чији су ultima ratio биле псовке (Јосип Хорат),  наслањао је своје расистичке, антисрпске доктрине на појам „славосербске пасмине,“ којим је етикетирао цео српски народ.
За Старчевића, „славосерби“, одн. Срби, нижи су од животиња (најнижег ступња савршенства), па стога нису достојни да се убрајају у људска створења:
„Они су сужањска пасмина, скот гнуснији од икојега другога. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора и ступањ ума, душевност. Славосрсби нису потпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега не могу се дигнути. Они немају свијест; они не знаду као људи читат; њих се никакав наук не прима; они не могу бити гори ни бољи него ли су; они су, изузев окретности и препредености које даје вјежбање, сви у свему посве једнаки.“ [3]
Из ових „размишљања“ Оца Домовине следи закључак: истребити ове расчовечене креатуре није грех; напротив, очистити хрватску домовину од њиховог присуства је патриотска врлина. Геноцидно семе усташтва, чији су опаки плодови процветали 1941 – 1945, посадио је Анте Старчевић половином деветнаестог века.
Усташе су добро упамтиле Старчевићеву лекцију. У Старчевићевим „Изабраним списима,“ штампаним у Загребу 1943. године, усташки идеолог Блаж Јуришић објашњава појам „славосерби“ на следећи начин:
„У појам риечи славосерб сабрао је Старчевић сва најгора својства човјека, у првом реду сужањство, које му је најодвратније. Изразом славосерб хоће Старчевић да њихову сужањску ћуд прикаже као појачану на другу потенцију, јер латинске риечи sclavus и servus значе роб и слуга.“
Јуришић затим цитира самог Старчевића из његових „Неколиких успомена“:
„Славосерби су смеће народа, врста људи који се продавају свакому тко и пошто их хоће, и свакому купцу дају Херватску у наметак; … људи који су по својој сужањској нарави против свему што је добро, славно, величанствено; који су се као заклели херватски народ збрисати с лица земље, тер о тому и раде.“ [4]
Као што се види, и параноидан тон, да Срби раде о глави Хрватима, чиме се хрватски прогони рационализују као поступци нужне самоодбране, Хрвати дугују својој „најлуциднијој глави,“ Анти Старчевићу.
Становиште, са кога је Старчевић посматрао Србе, било је изразито расистичко, тако да је Стјепан Бућ потпуно у праву када Старчевића хвали као претечу Хитлерове расне идеје. [5] Исправно је писао правашки првак Јулије Маканец у Загребу 1944. године:
„Славосрбска пасмина био је за њега [Старчевића] строго ограничен социолошки појам, и та славосрбска пасмина угрожавала је — по његовом мишљењу — племениту расу Хрвата, т.ј. чистоћу и карактерну снагу хрватске расе. Премда је Старчевић био склон идејама француске револуције, то он ипак није присташа науке о једнакости људи, него је заступао мишљење које појам народа доводи у непосредну везу са појмом расе и крви.“ [6]
Горњим ставовима једва да је потребан икакав закључак. Расчовечавањем српског народа, лишавајући га у својој пропаганди свих националних и људских ознака, Старчевић је психолошки припремао Хрвате, манипулишићи њихове перцепције и умртвљујући њихову савест, за зверски обрачун са беспомоћним српским живљем током Другог светског рата.
Значење геноцидне етикете „Славосерб“
Према томе, важност Старчевићеве идеологије за Хрвате је неоспорна. Да пређемо сада на детаљније излагање Старчевићеве геноцидне стратегије уперене против српског народа.
Зашто користимо израз „геноцидна стратегија“? Зато што се он чини најприкладнијим у овом случају. Старчевићева антисрпска пропаганда се креће на неколико нивоа, од ликовање над српским несрећама све до отворених геноцидних претњи. Дакле, то је добро разрађена вишеструка пропагандна концепција која обухвата и подстицање на покољ и оправдање покоља. Јер, када се Срби лише својих људских и народних ознака, када се коначно расчовече и унаказе у очима Хрвата, поклати их престаје да бива грех и претвара се у велико патриотско дело чишћења домовине од „влашког накота.“ То је дело за које се надбискуп врхбосански Шарић у време НДХ, док су свуда око њега Старчевићеве идеје на најзверскији начин бивале спровођене у праксу, цинично изразио да „не узнемирује нашу вјерску и католички савјест.“
Пређимо сада на детаљнију анализу компонената Старчевићеве геноцидне стратегије где се, пре свега, издваја етикета „Славосерб.“
Веома је важно да пречистимо значење једног од кључних појмова у Старчевићевој геноцидној терминологији — а то је израз „Славосерб.“
Као што је познато, наслов једног од главних Старчевићевих радова је управо „Пасмина Славосербска.“ За тровање хрватских маса антисрпском мржњом, тај израз је био идеалан, али од онога тренутка када је продро у културни свет, када се за употребу тог епитета сазнало изван унутрашњег хрватског дискурса, постао је извор неизмерне срамоте и бруке за Хрвате.
Да би, како-тако, пред иностраном културном публиком заташкали ствар, доцнији хрватски публицисти су измислили теорију по којој је израз „Славосерб“ општа морална а не народносна (одн. да је етичка, а не етничка) категорија, која се не примењује искључиво на Србе.
Тако, на пример, хрватски публициста др М. Габријел у својој биографији Старчевића пише:
„Старчевић је створио посебну правашку терминологију. Ријеч ‘Славосерб’ Старчевић је створио за ознаку посебног типа човјека.“ [7]
Истакнути хрватски историчар Јосип Хорват такође покушава да изглади ствар:
„Мисаона срж те Старчевићеве крилатице је философска, за њега су ријечи Славен, Србин деривати ријечи  servus, sclavus, роб, сужањ, ознака карактера: Славосрбима означује Старчевић у свим народима групе безначајника, подлаца, компромислија, људи који не могу и немају храбрости ни за слободну мисао ни за слободну акцију. То је за њега онај етички олош који треба онемогућити и искоријенити у сваком народу, који жели бити снажан у животној борби.“ [8]
Чак и на први поглед, ово је врло натегнуто и неубедљиво тумачење.
У сваком случају, најпозванији је сам Анте Старчевић да се изјасни шта је хтео да каже и да ли је крилатицу „Славосерб“ користио у моралном или народносном смислу. Ево шта он о томе пише у „Писмима Мађаролацах“:
„Име Славосерб етничко је за ту пасмину, оно се никаквим другим именом не да достојно замијенити.“ [9]
Мистерије више нема. Старчевићеве геноцидне тираде против „пасмине славосербске“ нису биле уперене уопштено против моралних покварењака, којих има у свим народима, него су циљале колективно на један одређени — српски — народ. Јер, то је по Старчевићу етничка, а не морална категорија.
Према томе, хрватска брука пред културним светом и даље стоји: ружећи друге изразима од којих би се и Хотентоти постидели, Хрвати су само успели да цивилизованој јавности пруже више него поразну слику о себи самима. Отуда покушај неких од њихових просвећенијих глава да ствар накнадно пренесу на морални колосек и да на такав качин прикрију своју острашћену расну мржњу.
Расна деградација Српства
Старчевић се није заустављао на општим местима, нити је своју пропаганду ограничавао само на оптужбу да су Срби виновници хрватских несрећа. Он је Србе систематски и грубо карикирао и омаловажавао са чисто расистичког стајалишта.
Срби су, по њему, смеће, сужњи, преваранти:
„Ово је смеће сужањах Еуропе, Азие и Африке. Ну сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави онако, како нпр. свиње за блато. Да се сброје све опачине ових злочинацах Лепоглаве, оне не би дале три постотка опачинах што их у потаји снује, и у згоди чини најбољи, најпоштенији Славосерб. Ако то нећете держати за недвојбену истину, ви ће будете вазда налазити превареними.“
У продужетку, Старчевић извлачи свој геноцидни закључак из претходне формулације, према којој су Срби спремни за свако зло као што су свиње увек спремне да се ваљају по блату. Треба, каже он, „свињам на пут стати, за да не могу људе драпати.“ [10]
Геноцидни сигнал је јасан сваком хрватском читаоцу: ако су Срби опаке свиње које људе „драпају,“ и ако тим „свињама“ треба стати на пут, за то постоји само један начин. Свиње се кољу. Старчевићева методолошка алузија добија пун смисао тек у оквиру стварних збивања која су уследила, усташког покоља 1941 – 1945, и подједнако жестоких зверстава током „домовинског рата“ деведесетих година.
Старчевић је Србима приписао само најгоре и најниже, животињске инстинкте и карактеристике:
„Славосерби су смеће народа, врста људи који се продавају свакоме ко их и пошто хоће, и свакоме купцу дају Херватску у наметак; врста људи, које ће сватко, ако се не да више, купити и за здјелу крумпира; људи, од којих најврснији можда би добили од праве владе да чисте луле; људи, који су по својој сужањској нарави проти свему што је добро, славно, величанствено; који су се као заклели народ херватски збрисати с лица земље, тер о тому раде.“ Није згорег у мало проширеном облику поновити овај елоквентан цитат. [11]
„Крађа и прељуба,“ додаје Старчевић, „нису им ништа.“ [12]
Геноцидне претње
У претходним излагањима документовали смо крајње антисрпски став хрватског националног идеолога и „Оца домовине“ Анте Старчевића. Читава поколења Хрвата између друге половине деветнаестог века и 1941. била су отворено подигнута и одгајена у духу идеја које је Старчевић проповедао. Како се показало не само у периодима током Другог светског рата и затим деведесетих година, већ и данданас када је Хрватска прекривена споменицима, улицама и трговима у част Анте Старчевића, хрватске масе и припадници разних друштвених слојева опчињени су Старчевићевом науком. Ако се идеје по својим плодовима познају, однос према десеткованом српском становништву у постјугословенској хрватској држави је непобитан доказ живог утицаја Старчевићевих идеја.
Међутим, ма колико наведени Старчевићеви ставови према српском народу били патолошки, параноидни и нецивилизовани, ипак ћемо допустити могућност да би скептични читаоц могао да одговори да они не прелазе ону критичну границу која пуко непријатељство дели од потстицања на геноцид, у овом случају на физичко уништење српског народа.
Сада ћемо том скептичном читаоцу пружити непобитне доказе да Старчевићева антисрпска опсесија није била само академске природе, већ да је клање Срба било изричита тачка на програму духовног вође хрватског народа, и то на бар пола века пре него што се први усташа латио за каму.
Старчевићева књижевна дела врве од експлицитних геноцидних претњи уперених против српског народа. Али ни једна се не може мерити са следећим пасусом:
„Још се нисам окерљао од синоћне муке и стиске. Дођох у пиварницу код ‘Филаретове браде’ за видети тко тамо долази, за чути шта се тамо говори. У њој нађох који се мерко держаше. Одмах опазих да то нису Нашинци; к њима сести несмим, далеко од њих несмим, јер неби могао чути њихов разговор. Нетом што ми баба донесе криглец, ето нетко загерми да се сва соба стресе. ‘Славосербских можданах да се најидем, славосербске керви да се напијем.’
Па наставља: „Лагао би да кажем да ме над тими речими перпор  необузе. Они готи се само посмехнуше, па ме погледаше, тер се держаше као да су привикнули на такове наруџбине. Тако и баба, него она ме керваво погледа, па замакну.“ [13]
Овај пример канибалске културе требало би превести на све светске језике.
Анализирајмо, за тренутак, наведене редове.
Старчевић овде описује атмосферу у једној типичној хрватској крчми, коју је посећивао. То је било најмање пола века пре него што су Срби у злосретној „унитаристичкој Југославији“ Хрватима ишта лоше могли да учине. И о чему су Хрвати тада разговарали, шта су прижељкивали? Да се наједу српских мозгова и да се напију српске крви! Иста „култура,“ исте канибалске преокупације, као и сто година доцније, за време „хрватског прољећа“ 1971. када су певали, „Ми Хрвати не пијемо вина, него крви од српскога сина.“
У истом „књижевном делу“, Старчевић и на другом месту позива на физичко злостављање српског народа:
„Ако, дакле, мислите да Славосерби не стоје дубоко испод животиње, да они нису права сужањска пасмина: покажите ми иједну другу животињу, која се не уклања од оне стране од које добија ударце. Тому накоту дај кору круха, па га удари, па га дери до кости.“ [14]
Овде видимо сливање две геноцидне теме: да су Срби испод животиња, т.ј. да се уопште не убрајају међу људска бића, и да их треба немилосрдно ударати и драти до костију. Ово су све праслике усташких зверстава, алузије на нечувена дивљаштва (пијење српске крви, сакупљање српских очију, драње коже са још живих српских жртава) које су Старчевићеви духовни потомци буквално упражњавали у својој чудовишној НДХ, од 1941. до 1945. године.
У „Пасмини Славосербској,“ Старчевић наводи још један пример хрватске бестијалности, али са неприкривеним задовољством и имплицитном препоруком да то треба поновити:
„Вјешала за ону пасмину [Србе] биаху најстраховитија места смрти. Било да Хервати то нису знали, било да их је знао гнев преузети, они нису кривце вјешали: Сењани у Перушићу набише их на ражањ пак их испекоше.“ [15]
Старчевићеве геноцидне претње, као што смо у неколико наврата видели, полазиле су од чисто расистичке основе:
„Народ је херватски познао нечисту керв која му је ону срамоту и несрећу задала; народ херватски сматра ту керв за туђу, славосербску; народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах.“ [16]
Суштина претње је јасна: нечиста српска крв загађује свету земљу хрватску, што Хрвати неће дуго трпети. Када дође време, они ће се те „нечисте крви“ отарасити, а виновнике своје „срамоте и несреће“ казнити!
У овој примитивној формулацији „најлуцидније хрватске главе“ (да поновимо, по Мирославу Крлежи [17]) налазимо, можда, квинтесенцију хрватске расистичке и геноцидне мисли.
У „Писмах Мађароланцах,“ Старчевић наставља да прети да се обрачуну са Србима време ближи:
„Тако сте ви Славосерби народ херватски осрамотили и омразили код свих народах. Али време вам је на измаку.“ [18]
Распиривањем најпримитивнијих националистичких страсти, Старчевић је успео да својим геноцидним духом задоји читава поколења Хрвата. Њему је невероватно пошло за руком да своју мржњу и параноју пренесе на читаву једну нацију. Ево како Старчевићев хрватски биограф , М. Габријел, резимира Старчевићеву идеологију:
„У борби за опстанак Хрвати не смију бирати средства, јер да се спаси и осамостали славни род Хрвата, ниједно средство није лоше. И када је Старчевић у своме бијесу јавно бацио Србима да су ‘цигански накот зрео за сјекиру,’ а његове присташе дочекали бурним одобравањем почетак хрватско-српске борбе до истраге, сврставани су сви тријезни људи, који у овој борби виђеше несрећу и зло, у славосербску пасмину.“ [19]
Изјаве Анте Старчевића, опште признатог препородитеља и духовног вође савремених Хрвата, не остављају места за сумњу да су усташки злочини били припремани деценијама пре него што је 10. априла 1941. била проглашена НДХ.
У Старчевићевим списима налазимо једну широко разрађену геноцидну антисрпску идеологију која почива на следећа три постулата: (1) Срби су расно инфериорна пасмина, која загађује хрватски животни простор; (2) Хрвати су славан и велики народ, чији напредак онемогућавају Срби; (3) Хрвати имају право и дужност да своју ‘свету земљу’ очисте од српског баласта, силом ако треба, пошто су Срби ‘накот зрио за сјекиру’.
Прихватљивост Старчевићевих идеја у хрватском друштву, у оквирима много ширим од усташког покрета, може се ценити и по писању листа првака Хрватске сељачке странке, Стјепана Радића, у броју од 22. септембра 1914. године, дакле док је још трајао први Поћореков напад после аустроугарске објаве рата Србији, да су „Срби у Хрватској Цигани, Власи и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су, дакле, Влашки накот зрио за сјекиру… Они су смет и сврбеж на тијелу хрватског народа.“ Тако их квалификује гласило ХСС, највеће (како би се данас рекло, mainsteam) хрватске политичке странке под Аустроугарском a такође и у Краљевини Југославији, чији су представници седели у избегличкој влади у Лондону.
И преузимање српских националних вредности, и злонамерно приказивање српских националних особина, и расна деградација Српства, и најзад отворене геноцидне претње упућене српском народу играју одређену улогу у Старчевићевом настојању да се хрватски народ психолошки припреми за задатак. Тај задатак усташе су извршиле за време Другог светског рата, и на просторима који се налазе у власти хрватске државе створене после разбијања Југославије крајем прошлог века — он се на разне начине још увек врши.

Закључак: социјална патологија једног бедног и несретног народа

Хрватски челници одлично знају да је хронично осећање инфериорности психолошка слаба тачка код хрватског народа. Са или без разлога, Хрвати су убеђени да цео свет на њих гледа снисходљиво, да их нико не цени, а Срби поготово.
Сваки народ, као сваки појединац, настоји да стекне углед, добар глас и поштовање себи равних. То је нормално. Народ у својој историји тражи разлоге зашто би други требало да га поштују. Чак није важно ни да ли ће га други стварно поштовати. Битно је сазнање да има богату историју, испуњену великим стремљењима и достигнућима. Такво сазнање испуњава га вером у себе и самопоуздањем, па када туђе поштовање понекипут изостане, то нема трагичних психолошких последица.
Код Хрвата, ствар је сложенија. Док су околни народи хиљаду година стварали своје националне државе и установе (ма какве оне биле), или су се херојски борили за своју слободу, или су барем били неки осетан фактор на историјској позорници, Хрвати су тај дуги период провели углавном као мирни кметови, прво Мађара, затим Хабсбурговаца.
У деветнаестом столећу, мањи европски народи почели су да се буде из вековног сна наметнутог туђинским окупацијама. Сваки од њих је, претражујући своју прошлост, нашао понешто као потврду своје вредности пред суседима и пред великим народима који су словили за културније и напредније у тој епохи.  Хрвати су нашли мало тога што би могло да се пореди са тековинама околних народа. Срби су имали своју снажну средњовековну државу и легенду о Косову, Грци — сећање на јелинску славу. Бугари су имали претензије на некадашње царство; расцепкане италијанске државице — на културу ренесансе и, још давније, на величину Рима. У поређењу са њима, хрватска прошлост (мада у томе нема ничег срамног) није била испуњена нарочито великим делима и догађајима, а хрватска култура била је позајмљена.
Деветнаести век, век немилосрдног такмичења малих, тек еманципованих народа за самопотврду пред културном Европом, Хрвате је гурнуо у душевну кризу и оставио им у наслеђе хронични комплекс ниже вредности и импотенције.  Амбиције духовних вођа хрватског народа превазилазиле су  прескромни историјски капитал којим је хрватски народ располагао. Челници су одлучили да компензацију траже не стварањем сопствених духовних вредности, него уништењем оних чије су остварене вредности претиле да Хрвате баце у засенак.
„Отац домовине,“ Анте Старчевић, за све хрватске недаће бацио је кривицу на Србе, или „пасмину Славосербску,“ како их је називао.
Завист је тако постала полигон националне свести. Геноцид се претворио у планирано средство националне политике.
Сада је сваки Хрват, сваки „кумек,“ могао мирне душе да закоље сваког Србина, да га обеси о најближу врбу, или да га звизне секиром као зрео накот. Према учењу Оца домовине и његових наследника, оно што би се под нормалним околностима сматрало злочином, и за шта би гризла савест, постало је света дужност и велико дело националног самопотврђивања.
Формула је нађена.
Манипулишући код хрватског народа психолошким стањем неадекватности, хрватске вође су успеле да нормалну тежњу да се стекне поштовање околине изопаче у једну лудачку мржњу.
Та мржња се претворила у незапамћену геноцидну оргију током Другог светског рата и наставља да се исказује тамањењем и прогоном свога објекта, до данашњих дана.
Доказ тезе да у основи те мржње лежи комплекс ниже вредности у односу на Србе налазимо у дијалогу између вајара Ивана Мештровића и Поглавника НДХ Анте Павелића, објављеног у усташком гласилу „Хрватска,“ који излази у Аргентини, у броју за април-мај 1975. године. Разговор је, по белешци која прати текст, вођен у „банским дворима године 1943“:
„Мештровић: Ви знате да ја нисам ни тренутка посумњао да ће Ниемци изгубити рат.
Павелић: Нити ја. Али да нисмо прогласили своју независну државу, сви народи би нас сматрали смећем, а не народом.
Мештровић: Зар независност значи да морамо један другог клати, ако се не слажемо?
Павелић: Народ вели: тко се не освети, тај се не посвети.
Мештровић: А шта ће бити с нама када се Балкан нама освети?
Павелић: Они су били већ увјерени да смо рођене слуге. Најприје аустријске, па онда њихове. Сигурно нас сада више поштују него прије.“
Овај дијалог је богат материјалом за анализу психијатрима и социјалним психолозима. И политолозима, наравно, уколико размишљају о начинима како да се најбоље постигне „регионална стабилност.“ Али најважније од свега је да се Срби замисле над психом која се оцртава у овим редовима. За нормалне њуде, поштовање се стиче као награда за неку вишу моралну вредност или достигнуће. Истинско поштовање, као и љубав, психолошки је незамисливо без слободе код онога ко га даје и моралне вредности код онога коме се пружа.
Изгледа да су Хрвати једини народ на свету чије вође другачије мисле. Анте Павелић је 1943. године сматрао да Хрвати само покољем могу да обезбеде поштовање српског народа.
Даљњи коментар може се препустити психопатолозима, моралистима и криминолозима.
______________________________________________________
Упутнице:
[1] Политика, 16. септембар 2017.
[2] Јосип Хорват: „Анте Старчевић,“ Загреб 1940, стр. 96
[3] Исто, стр. 133-134
[4] „Анте Старчевић: Изабрани списи,“ Загреб 1943, приредио др Блаж Јуришић, стр. 535
[5] Стјепан Бућ је у НДХ био истакнути усташки идеолог и један оснивача хрватске „Национал-социјалистичке партије.“ Аутор је књиге „Темељне мисли науке Анте Старчевића,“ Загреб 1936.
[6] Јурије Маканец: Entwicklung des Kroatischen Nationalismus,“ Загреб 1944, стр. 19
[7] М. Габријел: „Отац Домовине, Др. Анте Старчевић,“ Загреб, нема године, стр. 221
[8] Јосип Хорват: „Анте Старчевић,“ Загреб 1940, стр. 308
[9] Анте Старчевић: „Писма Мађаролацах,“ Сушак 1879, стр. V
[10] Исто, стр. V
[11] „Изабрани списи,“ op. cit., стр. 535
[12] Анте Старчевић: „Пасмина славосербска,“ Загреб 1876, стр. 103
[13] „Писма Мађаролацах,“ op. cit., стр. 26
[14] Исто, стр. 76
[15] „Пасмина славосербска,“ op. cit., стр. 42
[16] Анте Старчевић: „Неколике успомене,“ Загреб 1870, стр. 58
[18] „Писма Мађаролацах,“ op. cit., стр. 125
[19] „Отац домовине Др Анте Старчевић,“ op. cit., стр. 196

2017-09-30
Аутор: Стефан Каргановић

Save

Save

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
*Тито у 42. Вражјој дивизији
Први светски рат започео је силовито. Аустроугарска армада кренула је на Србију са три армије, које су бројале 220.000 војника, које су биле добро опремљене најсавременијим ратним средствима. Против себе имали су српску војску, измрцварену балканским ратовима, бремениту многим проблемима. Није било муниције, није било довољно униформи, није било довољно хране као ни остале ратне опреме. Био је то класичан пример судара Давида и Голијата. Држава која је имала 53 милиона становника напала је земљу са нешто више од четири милиона житеља. Бројне формације аустроугарске војске, дивизије и пукови били су састављени искључиво од јужнословенског живља из Двојне монархије. Хрвати, Словенци, па и Срби, чинили су окосницу удара преко Дрине .Допринос тих јединица, које су у 28. јула 1914. године кренуле да поробе Србију, да је униште као државу, да је избришу са политичке и географске мапе Европе, најбoље могу да сведоче подаци о броју одликованих војника и официра, Хрвата, муслимана, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Руси одлучни да открију сва зверства усташа и нациста у Јасеновцу
Руски академик и историчар Јелена Гускова оцењује да усташки логор Јасеновац, по мучењима и убиствима, није имао премца међу концентрационим логорима у Другом светском рату. Логорашима су резали кожу, а онда су те ране посипали сољу, мучили их глађу и жеђу, излагали ниској температури и тешким физичким радовима – наводи руски академик и историчар Јелена Гускова. „Људи су убијани ножевима, камама, секирама, чекићима, дрвеним маљевима, металним шипкама, мотикама, кочевима, каишевима, вешањем, спаљивањем мртвих у специјалним пећима, а живих у гасним коморама“ – напомиње Гускова у интервјуу агенцији Срна. Оне који су изгубили свест и који су били израњавани – газили су ногама, гушили и давили у Уни и Сави. Гускова верује да ће Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, чији је и сама члан, открити нове архивске материјале, документа и фотографије, које говоре о страшним злочинима нациста и усташа. Она сматра да је број жртава Јасеновца постао политичко питање те да власти Хрватске, у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Одмазда и терор у Београду
Dr Srđan Cvetković | 12. новембар 2015. 17:52 Успостављање народне власти пратио је бруталан обрачун са носиоцима културног и политичког живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора. Ликвидације су обављане у највећој тајности Недићевог официра и квислинге спроводе на стрељање у Београду Наставци Суочавање са заблудама Друга фаза револуције Одмазда и терор у Београду Грех мањине платила већина Шпијуни Озне на сваком кораку И знање немачког било је грех Озна је успевала да све дозна Озна тужи, суди и стреља Грађански сталеж на удару Ликвидације глумаца и новинара СРБИЈА и њени градови, као центар колаборације, легло "буржоазије и народних непријатеља", као носилац "великосрпског хегемонизма", били су посебно на мети револуционарних снага. У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду међу становништвом, мешала су се двојака осећања - страх и еуфорија. Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. Јасеновац је најважнији и најстрашнији логор истребљења који је формирала усташка диктатура. Његов „архитекта“, министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, признаће да је ту убијено 700.000 интернираних (1). Логор Јасеновац, 28км од Старе Градишке, припремљен је у мају 1941 (пре тога српски цивили убијани су клањем и бацањем у велебитске јаме, на острву Пагу, итд.). У почетку се логор састоји од барака које су подигли сами заробљеници; касније је проширен другим комплексом који се звао „Јасеновац 2″. У новембру 1941. изливањем река Саве и Струга потопљена су оба комплекса тако да су заробљеници присиљени да направе трећи; током ових радова око 650 људи, који нису били вични тешком раду, убили су усташки тамничари маљем и сјекиром. Јасеновац се дијели на четири дијела, који су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Miroslav Todorović, autor „Hohštaplera“, najkontroverznije knjige o Titu otkriva: Ovo je priča podnaredniku austrougarske carevine Josipu Brozu koji je ratujuće u sastavu zloglasne 42 Vražje divizije dobio medalju za hrabrost nabijajući na bajonet prekodrinsku srpsku decu. Josip Broz Tito – veliki sin jugoslovenskih naroda i narodnosti koji se voleo više od majke i oca ili najveći “Hohštapler” u istoriji ovih prostora? Po svemu sudeći ovo je bilo i ostaće jedna od najvećih evropskih enigmi 20. veka, kada je u pitanju zvanična istorija. Onu nezvaničnu probali su da otkriju i “otkriju” mnogi, a među njima je i poznati srpski advokat Miroslav Todorović, autor “Hohštaplera”, kontroverzne knjige koja otkriva gotovo neverovatne stvari o tome da je lažni Tito vladao Jugoslavijom, da je pravi išao u razred sa Hitlerom, da je klao srpsku nejač i kasnije poginuo u Rusiji, a da su potom lažnog Josipa Amroza čuvali masoni, boljševici i Vatikan. Todorović otkriva i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Колаборација Брозових партизана са усташама: Једна аутентична фотографија
Источна Босна 1942. г.: Руковање Брозовог партизана са усташом Анта Павелића. Типичан доказ о круцијалној, систематској, свеобухватној и планској колаборацији два Хрвата и њихових војски на просторима усташке Неовисне Државе Хрватске у току читавог Другог светског рата. Сарадња се односила искључиво против Југословенске Војске у Отаџбини под командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића Расправљајте на нашој Твитер страници! Save
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Englezi: Draža nije zločinac
Iako je od 2. svetskog rata prošlo poprilično godina i dalje postoje velike svađe i sukobi mišljenja na teritoriji Balkana. Tako su Srbi i dalje četnici, Hrvati ustaše a sukobi su i dalje u opticaju. Velika Britanija i njeni istaknuti akademici, istoričari i analitičari već 20 godina pokušavaju da utvrde neutralne činjenice o dešavanjima tokom nacističke okupacije Jugoslavije, a ponekad se rezultati i objave javnosti. Te informacije često i dođu do srpske javnosti. O ovoj temi pričali smo sa nekoliko poštovanijih ljudi u Britaniji kada je reč o istoriji  u periodu od 1939. do 1945. Dejvid Borni istoričar: General Draža Mihajlović je definitivno bio jedna od vodećih firgura u istoriji vezanoj za Jugoslaviju. Nema sumnje da se jako malo zna o njegovom životu u periodu 2. svetskog rata jer su na vlast došli njegovi suparnici komunisti. Oni su na sve načine pokušali da četnike ali i njihovog vođu predstave kao saradnike nemaca i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat! Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac. U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno. „Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозомбијада
Брозомбиленд Народна власт Ко је финансирао аустроугарског каплара? Загорски Џек Трбосек Друже Тито ми ти се кунемо! Голи оток - омиљено летовалиште Јосипа Броза Тита Највећи син свих наших народа и народности: Од Србије је одвојио Војводину и КосМет а својој Хрватској прикључио Дубровник, Истру и отоке И после Тита - Кита! Јосип Броз Тито (1892.-1980. г.) као војник крваве 42. Вражје дивизије аустроугарске војске на положају у Западној Србији 1914. г. (лежи са упереном пушком) Партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита из Прве пролетерске бригаде заједно са усташама поглавника Анте Павелића из Црне легије у Босни априла 1942. г. Члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије Милован Ђилас (из Црне Горе) и партизански командант Коча Поповић (Цинцарин) заједно са немачким официрима и војницима за време “Мартовских преговора” 1943. г. (Босни и Херцеговина) када су се обе преговарачке стране договориле о билатералној колаборацији против Југословенске војске у Отаџбини Немачки војник Аугуст Хелер са партизанима Љубићког партизанског одреда у околини Чачка 1941. г. Демократски ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA. Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka. Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu. Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак... Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим... против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића... ипак... ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично... или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
*Тито у 42. Вражјој дивизији
*Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Pasja groblja žrtava komunizma
*Руси одлучни да открију сва зверства усташа и нациста у Јасеновцу
*Одмазда и терор у Београду
*Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили
*Broz i Hitler išli u isti razred, pravi Tito klao srpsku decu!
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
*Колаборација Брозових партизана са усташама: Једна аутентична фотографија
*KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
*Englezi: Draža nije zločinac
*Службеници неће ћирилицу
*Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
*ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
*Beograd – Pasja groblja žrtava komunizma (mapa)
Брозомбијада
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
*Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!

Share
  • Categories: Albanians, Balkans, Ethnic cleansing, Genocide, Kosovo, NATO, Serbia, Serbs, Terrorism, The Balkans, USA, Yugoslavia

    Tags: Albanians, Aleksinac, Brussels, Bush, CIA, Clinton, Crimes, Fascism, Greater Albania, Imperialism, ISIL, ISIS, Islamic State of Kosovo, Jihad, Kosovo, Metochia, Metohija, Milosevic, NATO, Nazism, Obama, Pentagon, Prishtina, Serbia, Slobodan, Solana, Tirana, War, Washington, White House

  • NATO War Crimes in Yugoslavia: Aleksinac. “The Whole Town Cried”