“Ватиканска мржња” или о коренима русофобије у Европи и Србији

Ово није цитат из публикације о хрватском геноциду над Србима 1941−1945. године. То је синтагма коју је употребио троструки добитник Пулицерове награде Торнтон Вајлдер (Thornton Wilder), у роману Мост Св. краља Луја (1927; овде, стр. 31), како би описао мржњу која је јака, дубока, упорна и – свирепа.

Наравно да нису сви у Ватикану мрзитељи, нити су то сви католици. Но, народи који припадају културном кругу источног хришћанства каткада су искрено зачуђени дубином и интензитетом мржње утицајних западних идеолога, појединих моћних установа и бројних „добровољних извршитеља“пројеката истребљења народа који су, такође, европски и хришћански, али који припадају нешто другачијој традицији и култури.
Срби су у 20. веку неколико пута то осетили на својој кожи. И данас се с тим суочавају – пример је случај Херте Милер (овде) за коју кажу (овде и овде) да је само јавно изрекла оно што већина Немаца и иначе мисли о Србима. А Немачка је, барем док је садашњи председник био премијер, проглашавана нашим главним западним пријатељем. Какви су нам тек онда тамошњи непријатељи?

Срби, бар када је реч о истоку Европе, нису једини предмет западне мржње. Ту су, наравно, и Руси. Као што је лепо приметила једна Американка српског порекла, гледајући тамошњу ТВ, „непријатељи западног света су већ 30 година стабилни и непромењени: Србија и Русија. Грозни православни Срби који су, у терору, преклали огроман број мирних демократских муслимана и не мање страшни руски комунисти који су уништили узгој демократије и слободе у Чеченији“ (овде).

Написане су и читаве научне монографије о мржњи Запада према Русији, а три од њих су и код нас преведене:  „Русофобија: две стазе ка истом бездану“ (прев. 1993) Игора Шафаревича„Русофобија“ (прев. 2016) Ђулијета Кјезеа, и „Русија-Запад хиљаду година рата: русофобија од Kарла Великог до украјинске кризе“ (прев. 2017) Ги Метана.

У наслову све три књиге стоји реч „русофобија“. Та реч може да завара. Фобије су ирационални и неоправдани страхови – попут уплашености од миша, када скачемо на сто (мусофобија), иако је реч о створењу које нас неће појести, нити нам одгристи ногу. Но, у случају Русије није реч о фобији већ о дубокој и постојаној мржњи – леп пример баш недавно је на ФСК дао Џ. Џ. Џатрас:

„Москва би могла да врати Крим Украјини, допрати трупе Кијева у Донбас преко црвеног тепиха, и обеси Башара Асада за бандере у Дамаску – санкције (Вашингтона према Москви) би и даље остале, па чак биле и постепено појачане. Погледајте колико је времена требало да се отарасимо закона Џексон-Веник (закон који је ограничавао трговинске односе са СССР донет 1974. а укинут према Русији тек 2012). Русофобни импулс који контролише америчку политику не потиче од тога шта су Руси учинили, него ко су: Russia delenda est!“ (овде).

Сада смо и у Србији добили књигу која говори о русомржњи код нас: „Русофобија код Срба 1878−2017“, Дејана Мировића. Откуда код Срба та појава – имајући у виду да су нам Руси помогли да се ослободимо од Турака и да направимо државу, да су због нас ушли у рат са Аустроугарском (и Немачком), да су нам 1944. помогли у ослобођењу од немачког нацизма, као и да нам данас бране Косово – понекад боље и од званичног Београда?

Први извор русофобије у Србији, у последња два века, свакако је преливање антирусизма са Запада.Србија се на Западу доживљава као „мала, балканска Русија“, традиционално руско упориште на Балкану. Зато се у свим антируским стратешким пројектима одвајају знатна средства за сузбијање популарности Русије у Србији – првенствено кроз отворену антируску пропаганду.

Други извор антирусизма је идеологија дела овдашње елите која хоће да „модернизује“ Србију, али тако што ће је вестернизовати. Та елита, која је постојала једнако у 19. и 20. веку, као што постоји и данас, жели да Србија преузме не само западну технологију већ и комплетне западне установе, западну културу, па чак и западни менталитет („протестантски дух“). Пошто узор коме Србија треба да тежи могу бити само западне земље – Француска или Британија у 19. веку, а ЕУ данас – Русија мора бити приказана у најгрђем светлу, како ни за шта не би могла да буде узор – чак ни за уметност, културу, или религију.

Трећи извор антирусизма код нас, током последња два века, били су различити политички интереси и различити парцијални интереси управљачких елита Србије (Југославије) и Русије (СССР).  На пример, у 19. веку, Русија је желела да узме Цариград. Зато су јој Бугари, који насељавају источни Балкан – а који бисмо могли назвати вратима Инстамбула – били важнији од Срба који су географски били даље, на западу. Руси су, стога, у то време преферирали Бугаре, правећи Велику Бугарску, а не Велику Србију. Тиме су угрожавали српске интересе не само у Македонији, већ и на југоистоку Србије. Управо то је било реално тле на којем се развијала извесна хладноћа у политици Милана и Александра Обреновића према Русији (док је лични печат тој политици давала тајна конвенција кнеза Милана са Аустроугарском).

Други пример различитих интереса свакако је титоистички период 1948−1989. Тито и његови сарадници, након 1948. године, у страху за власт, сурово су прогонили не само совјетофиле већ и русофиле. Вера Ценић је, као двадесетогодишња студенткиња, била мучена две године на Голом отоку (1950−1951) само зато што је ишла у Совјетски дом да гледа руске филмове, волела руску књижевност и водила дневник у коме је износила интимно (не)расположење према званичној политици удаљавања од Русије (видети овде, стр. 138).

Радивој Бербаков осуђен је 1980. године на две и по године затвора, које је одлежао у Сремској Митровици, због „непријатељске пропаганде“; она се, између осталог, састојала у томе што је „био необјективан у погледу руске уметности и књижевности, у том смислу што је предимензионирао вредности уметности и књижевности у СССР“, у шта се „уклапа и његова изјава да воли Русе и да му нико не може забранити да их воли” (видети овде).

Наравно да је титоистичка номенклатура знала да би политички преокрет у СФРЈ водио томе да титоисти изгубе не само власт већ и личну слободу. Зато је у то доба, како нам показује и Мировић у својој књизи (стр. 181−266), знатан део јавности у Србији био натопљен не само антисовјетском већ и огољеном антируском пропагандом и идеологијом.

Када је пак реч о данашњем антирусизму у Србији, његов основни извор је комбинација првог и другог фактора. Услед тога се савремене антируске манифестације овде крећу од (не)свесног преузимања западних идеолошких и пропагандих клишеа, до изразите русомржње, коју показују проатлантистички аутофашисти.

На пример, истински мрачна, претећа и опасна „ватиканска мржња“ избија из текстова појединих колумниста листа Данас. У њима читамо да је Србију „царистичка Русија увукла у Први светски рат“ (овде), а да су у убиству Ђинђића учествовали и „Руси“ (овде), будући да је „убиство премијера било први корак у враћању Србије у совјетску орбиту“ (овде).

У Србији, према овом мишљењу, постоји „квислиншки однос према Русији“ (овде), односно код нас делује „руска агентура“ и „екстремистичке групе под очигледном контролом српских и руских служби“ (овде). „Путинова Русија нам отима остатке остатака европског суверенитета и идентитета, економског потенцијала и здраве памети“ (овде), каже се у овим текстовима, имајући у виду да је у Србији на делу „еволуција из српског шовинизма у квислиншки путинизам“ (овде), тачније: у „квислиншки пројекат путиновске Србије“ (овде).

Такође, с обзиром на то да „Путинов режим препознаје мушкарце као олигархе и мужике, а жене као курве или бабушке“ (овде), те како „московски газда притиска Србију да се управо она одметне од демократског међународног поретка“ (овде), за Србију је „ЕУ интеграција приоритет, како не бисмо (сви ми у Србији) постали крчма мужика, бабушки и курви“ (овде).

У Србији постоји „руска ратнохушкачка пропаганда“ (овде), а „половина министара као да је прошверцована таљигама из Доњецке републике“ (овде). Овде „медији и интелигенција намећу дискурс колективизма и редистрибуције. Након Велике Србије, смислили су идеју руске губерније“ (овде). При томе се не види да „`ослонац` на Русију разара наше демократске институције, уводи нас у зоне сумњивог финансијског и политичког капитала“ (овде) и доводи до „патолошке совјетофилије, али и издајничког деловања државних служби, доминантне `интелигенције` и кругова у СПЦ“ (овде).

Наравано да за овакву идеологију ниједна друга приватизација у Србији није упитна, само је проблем „квислиншко-лоповска предаја НИС-а“ (овде). А ту је и „Путинов шпијунски центар, смештен у Нишу, намењен неговању злочиначких традиција и рушењу крхких демократија у суседству“ (овде).

Будући да у Србији „од 2004. медији под надзором сваке владе припремају јавно мњење не само за нове сукобе са суседима, него и за трећи светски рат који ћемо војевати на страни Русије, Kине, Северне Kореје, Kубе и Венецуеле“ (овде), аутор се пита „како ће Вучић да Србију у нарастајућем међународном сукобу преведе на победничку страну“ – и то „у сукобу који је тако неопходан да се раздвоји жито од кукоља“ (овде).

Русија и Kина су, иначе, за овакво мишљење „чиниоци светског нереда“, будући да „годишњи збир жртава државно-партијског терора у Русији и Kини готово да је једнак жртвама Маутхаузена“ (овде). Отуда, ако се Београд – који је иначе „смрдљива курдско-цинцарска касаба“ (овде), одлучи за Русију, ту „`геополитичку` наказу“ (овде) која „не зна како да се избори са својом величином“ (овде), „Србија ће остати балкански ДДР, док очекује лака и `коначна` решења. И Црвену армију“ (овде).

Осећате ли у овим речима страшну, дубоку мржњу, не само према Русији већ и према Србији – само зато што је и Сребија словенска, народна, православна и своја?

Та мржња првенствено хоће да од Срба направи неког другог – западоидне „протестанте“ и „граџане“, тачније конзумеристичко становништво које обитава на некој територији, а коју сутра може да попуни и неки други, „модернији“ и „политкоректнији“ народ.

Кроз такву мржњу требало би да се створи „Србијанин-ЕУропљанин“, коме је „преломљен мозак“ и ишчупан тај страшни „мали Рус“. Несумњиво је да је то коначни циљ атлантистичке политике на Балкану. А тога не може бити без устоличења и у српском друштву „ватиканске мржње“ – дубоке, систематске и сурове.

Важно је умети да препознамо ту мржњу. Она је у супротности не само с нашим суштинским интересима, већ и с нашим цивилизацијским бићем које нас чини особеним као народ и као културу. Она се тешко може примити у широј јавности. Али, у контексту најављиваног– „међународног сукоба“ – који ће, наводно, коначно „да раздвоји жито од кукоља“ – то је најава тоталитарне репресије над сваким од нас који воли своју земљу, и који размишља сопственом главом.

Дакле, свако од нас треба да преузме ризик да може да постане жртва „ватиканске мржње“. Па и ти који читаш овај текст, поштовани читаоче.


Оригинално објављено 7. новембра 2017. г.

Аутор: Слободан Антонић

Изворник: Фонд Стратешке Културе


Изјава

Одговорни уредник и власник електронско-информативног магазина ГЛАСНИК ОВСИШТА као и аутори текстова објављених на порталу www.ovsishte.com не сносе никакву моралну, материјалну или судско-правну одговорност за садржаје који се налазе на порталу.

Одговорни уредник и власник портала није правно-судски одговоран за садржаје који се налазе на екстерним порталима.

Рад портала се финансира од Ваших донација.

Срдачно Ваш,

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

sotirovic@global-politics.eu

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
На билатералном састанку председника Русије и званичних представника Европског јеврејског конгреса 19. јануара 2016. године, Јевреји замолише Владимира Путина да предузме потребне кораке зарад побољшања генерално лошег положаја јеврејске заједнице на Старом континенту. И гле, председник Путин, не баш у шали, позва све европске и Јевреје из целог света а што су отишли из СССР-а  да напросто емигрирају у Русију. На први поглед, веома племенит па чак и демократичан потез руског председника. Али... Хајде да мало проанализирамо целу ствар. По представницима Јевреја, постоје бар две "несношљивости" положаја Јевреја у Европи, због: 1) антисемитизма, и; 2) прилива муслиманских имиграната са Блиског истока у Европу. Стога су ова и оваква два разлога, по Јеврејима, сасвим довољна за исељавање из Европе, а по председнику Путину, да их позове да емигрирају у Русију. Овде нећемо разматрати зашто европски Јевреји не желе да се иселе у своју националну државу - Израел (нити у САД), већ нас интересује ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Мирјана Деспот Након више најављених, али још нереализованих пројеката других аутора, напокон је завршено прво филмско остварење о ужасима усташког концентрационог логора Јасеновац, јер ће се прича о старцу Вукашину и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро појавити у биоскопима, највјероватније у јануару 2016. године! Ради се о филму заснованом на стварном догађају, у којем је злочинац Жиле Фригановић, према властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1.100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина, чији га је недокучиви мир, а посебно ријечи: „Само ти, дијете, ради свој посао“, ненадано спријечио да настави с клањем. До тада, кољач је уживао у злочинима. На овај играни филм српска јавност чека 70 година, а вјерује се да ће изазвати интензивне реакције и да ће, како за Пресс каже творац филма Милан Зарић, „папи барем кољена клецати“! Зарић истиче да би неприказивање овог играног филма у Републици Српској било равно злочину. Снимање је недавно завршено у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
“Istorija je niz laži sa kojima smo se složili” – Napoleon Bonaparta Hrvatska nacija stvorena je od Srba katolika pod uticajem Vatikana. Današnji “hrvatski narod” je veštačka kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta, utemeljenog na težnji da se srpski narod uništi unijaćenjem, pokatoličavanjem ili potpunom fizičkom likvidacijom,kako više ne bi predstavljao prepreku daljem vatikanskom prodiranju na istočnoevropske prostore, pa i dalje do Crnog mora.Ovaj projekat nije bio unapred dat kao gotov i zaokružen, već se postepeno razvijao i sazrevao imajući u prvoj fazi ilirsku, a u drugoj fazi jugoslovensku opciju. Međutim, suština rimokatoličkih zločina je stalno ista. Neverovatno je, da najbrojniji narod na Balkanu (srpski narod ), doživi takve gubitke i depresije u zemljama gdje je bio najbrojniji i najdržavotvorniji. Srbi su u 20. veku izgubili: Južnu Srbiju, Dalmaciju, Hercegovinu, Skadar, najsrpskiji grad 19. veka – Dubrovnik, delove Gorskog Kotara, Zapadnu Bosnu, Liku, Kordun, Baniju, Zapadnu i Istočnu ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Шездесет чињеница о последњем руском цару Николају II
Над Светим Руским Царем Николајем II Романовим, који, као и остали чланови његове најуже породице, није желео да напусти Отаџбину (иако су лако могли да оду из земље) извршено је ритуално убиство. Заговорници лажи о одрицања од престола саставили су о томе и лажни манифест. У архивима Руске Федерације не постоји ниједан докуменат који потврђује истинитост тог мита. Постоји само „Царева изјава о одрицању“, потписана оловком. Никада раније, Николај II Романов није било који лични или службени документ потписао оловком. Услед низа нелогичности, обављено је и детаљно научно испитивање са графолошком анализом потписа. На основу непобитно утврђених и изнетих научних доказа и чињеница, закључено је да су и потпис и документ, за који су бољшевици тврдили да припадају Цару Николају II Романову – лажни. У наставку текста прочитајте 60 чињеница о последњем Руском Цару и његовој владавини: Император сверуски, краљ Пољске и велики књаз Финске, Николај II Александрович Романов (син ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat! Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac. U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno. „Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србоцидом у ЕуроТитославију
Недавном одлуком тзв. Међународног суда правде у Хагу о дизнилендском карактеру крвавог растурања Титославије 1990-тих требало би вероватно да се стави тачка на хрватски србоцид у 20-том столећу на просторима Павелић-Брозове Велике Хрватске зарад даљег мирног проширења Европске Уније (ЕУ) и на остатку брдовитог Балкана. Да се потсетимо да је дотични суд пресудио да Србија није починила агресију над Хрватском нити је Хрватска спровела етничко чишћење над (правно гледано) својим сопственим грађанима српске националности. Дакле, и једни и други су се деведесетих играли Дизниленда, а сада је дошло време да се закопају све ратне секире, изврши опште помирење и настави са Drang nach Оsten-ом ЕУ (и наравно НАТО) на остатак Балкана ради његове демократизације и либерализације. Остало је још само да се Београд и Загреб успут договоре о корекцији међудржавне границе на Дунаву (ако питате Банске дворе најбоље је по принципу ХДЗ: „Хрватска до Земуна“ ).  У сваком случају, проширење ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тајне операције Запада против Србије и Русије
Везе српског и руског народа су бројне и дубоке. Њих карактеришу заједничко словенско порекло и православље, али и заједничка борба и слична судбина. Блискост Срба и Руса је потврђена и у стратегији њихових највећих непријатеља. Западне елите су веома предано радиле на разбијању СССР-а и Југославије, држава чији су заштитници били руски и српски народ. У тим процесима Запад није бирао средства. Користио је најподлије методе и најгоре злочинце да би дошао до свог циља. Међутим нестанак Совјетског савеза и Југославије био је само почетак. Западна плутократија је желела коначни обрачун са српским и руским народом, а повампирени нацизам је постао њихова ударна песница. Још 1991. године Европска заједница и САД су Југославију и СССР „изузели“ из међународног права и поставили су правила која ће се примењивати само на ове две државе.Те норме за Запад важе и данас. Декларација о смерницама за признање нових држава у Источној Европи и СССР-у и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат. Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде? Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злоупотреба ЕУ у походу САД на Русију
„Европа је данас крхка и слаба и није слободна из разлога што је слобода повезана са истином, а у Европи је данас забрањено говорити истину….  Ипак народ Европе се буди и прегрупише а стубови сузбијања истине се полако криве и почињу да пуцају. Народ Европе полако схвата да је његова будућност угрожена, да су угрожени послови, безбедност и миран живот…. „[1] Након Хладног рата поново над Европом кружи дух немира и осећај несигурности и страха, који неће донети никоме добро. То народи Европе у свим државама осећају све више кроз смањење личне безбедности, повећање опште несигурности и кроз пад животног стандарда. Након убрзаног и неоправданог ширења НАТО, водеће силе Запада поред Блиског истока изазивају кризе и ратове у срцу Европе. Постепено интензивирање Украјинске кризе и подршка војној опцији и режиму Украјине у нападима на Новорусију и заговарање даљих припрема за војно решење за Крим јесу веома опасни потези САД и водећих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Зашто је Винстон Черчил мрзео Србе?
Један енглески новинар, дописник из Бурског рата, изазван писањем београдских новина, објавио је увредљив текст о Србима. Лондон је и у оно време био далеко од Београда, и све би остало на празној претњи, да случај није удесио да Енглез послом крене у Истанбул „Оријент експресом“. Од 1899. до 1902. године Енглеска је на југу Африке водила рат са Бурима, потомцима холандских и француских досељеника. Симпатије Србије биле су на страни Бура, који су ем били на својој земљи, ем слабији. За њих се навијало у кафанама и у новинским коментарима, а на Енглеску је бацано дрвље и камење. Један енглески новинар, дописник из Бурског рата, изазван писањем београдских новина, објавио је увредљив текст о Србима. Војин Танкосић, тада млади официр, зарекао се да ће енглеског новинара због тог текста кад-тад ишамарати. Лондон је и у оно време био далеко од Београда, и све би остало на празној претњи, да случај није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао
Пре неколико дана, у деведесетој години живота, у Загребу је преминуо истакнути хрватски интелектуалац и историчар, Славко Голдштајн. Као што је по презимену лако наслутити, Голдштајн је био јеврејског порекла. То значи да по преовлађујућим мерилима у Хрватској он није могао припадати „хрватској крви и тлу.“ Без обзира на ту околност која је отежавала статус покојника, ипак се мало ко надао бујици најпримитивнијих погрда којом је хрватска јавност пропратила нестанак овог угледног јавног радника из своје средине. Ево неколико карактеристичних епитета: „чифут,“ „смеће,“ „смрад,“ „жидовски и орјунашки расист“ (шта год би ово последње требало да значи), те неизбежно, „говно.“ „Напокон једна лијепа вијест,“ „Богу хвала!“, ширио „антихрватску пропаганду по свијету о томе како су Хрвати били већи злочинци чак и од њемачких нациста,“ били су то само неки од одушевљених проширених коментара Голдштајнових хрватских суграђана. [1] Изгледа да се римска девиза de mortuis nihil nisi bene у Хрватској не практикује. Ипак, општенародно ликовање ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
15. децембар 2014. Петар Искендеров Од свих земаља погођених одлуком Русије да одустане од изградње „Јужног тока“ у Србији постоји вероватно најшира лепеза мишљења о таквом расплету догађаја. Жестина расправе о „руској превари“ и неосновано довођење „Јужног тока“ у везу са продајом НИС-а нису у складу са пасивношћу Београда око „Јужног тока“ коју он показује још од 2008. Било би боље ако би се Србија концентрисала на извлачење највеће могуће користи из новонастале ситуације - која може бити велика - јер друге земље неће пропустити ту прилику. Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News. Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Da je Dubrovnik do 20. veka bio srpski, a ne hrvatski grad govore i činjenice. Prema podacima koje je skupila Austrougarska država, kada je 31. decembra 1890. godine popisala stanovništvo grada Dubrovnika, srpskim jezikom govori apsolutna većina od 5.823 ljudi, italijanskim 677,  češkim 48,  poljskim 6, nemačkim 263 i mađarskim 384. Foto: Dubrovnik – kalendar za prostu 1898 godinu Tu su i podaci za druga mesta u opštini Dubrovnik, a podaci su tu još frapantniji, jer Srbi u većini mesta čine 100 odsto stanovništa. Dakle, iz priloženog možemo videti da hrvatski jezik nije ni postojao kao jezik kojim se pričalo u Dubrovniku i okolini. Ako to nije dovoljno, treba reći da je tadašnji papa, Lav XIII (1810-1903), javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi. Utemeljivač hrvatske istorije: U Dubrovniku se oduvek govorilo srpski Foto: Wikimedia Commons "U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini". To je tvrdio Natko Nodilo, koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брижит Бардо за Спутњик: Ви сте срећни да имате Путина
Моје срце и биће теже Русији, чији језик, музику, плес, осмехе и сузе обожавам, а посебно словенски дух! Осим тога, ви сте срећни да имате таквог председника — Владимира Путина, каже у интервјуу за Спутњик некадашња дива француске кинематографије. Чувена глумица, која се пре више од четири деценије повукла из гламурозног света филма, данас руководи фондом за заштиту животиња, за који мисли да привлачи велики број људи зато што на његовом челу стоји она, као човек који коначно говори истину, што је данас ретко, а људи ипак умеју то да цене. Друштво умањује ужасе експлоатације животиња, користећи различите трикове: негирање причињене штете, непреузимање одговорности, обезвређивање симпатије коју човек може да осети према животињама. Да ли мислите да сте и сами жртва оваквих ставова током своје борбе за права животиња? — Владе разматрају права животиња само као некакву ствар око које може да се преговара или тргује. Ту нема никаквих осећања, уважавања, никакве човечности. Онима који, као ја, говоре отворено о ужасима којима су животиње подвргнуте на разне ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Амерички сан или мапа Русије после Трећег светског рата
Крајњи циљ САД и НАТО је да поделе (балканизују) и пацификују (финландизују) Руску Федерацију, највећу земљу на свету, чак и да успоставе темељ за вечиту нестабилност (сомализацију) широм Русије или барем једног дела остатка постсовјетског простора, како је учињено на Блиском Истоку и у Северној Африци. Будућност Русије – или више Русија, које би уствари биле много слабих и подељених друштава – био би деинстријализовани, сиромашни простор, без икаквих одбрамбених капацитета и структуре за експлоатацију ресурса. Била би то земља коју Вашингтон и његови НАТО савезници виде у демографском паду. ПЛАНОВИ ИМПЕРИЈЕ ЗА ХАОС У РУСИЈИ Распад Совјетског савеза није био довољан за Америку и НАТО. Крајњи циљ САД је да спрече било какву алтернативу са европског и азијског простора, тј. да спрече евроазијске интеграције. Зато је уништење Русије један од њихових стратешких циљева. Такви циљеви Вашингтона били у јеку током сукоба у Чеченији. Исти циљеви су били очигледно на сцени током Евромајдана у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Зашто Путин дискриминише косовске Србе?
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
Завршен филм о Јасеновцу на који је чекано 70 година!
Ко су “Ватикански зомбији”? Нација коју је створила Римокатоличка црква
Шездесет чињеница о последњем руском цару Николају II
Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Србоцидом у ЕуроТитославију
Тајне операције Запада против Србије и Русије
Не нападају нас што смо на раскрсници путева, већ због нечег другог!
Злоупотреба ЕУ у походу САД на Русију
Зашто је Винстон Черчил мрзео Србе?
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао
Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Брижит Бардо за Спутњик: Ви сте срећни да имате Путина
Амерички сан или мапа Русије после Трећег светског рата

Share