„Novi plamen“, партизани и Јасеновац

Како функционише новокомпонована титоистичка памфлет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској интернет страници можете да налетите на колумну званичног „историчара“-гласноговорника новопламених брозомбија Стефана Гужвице: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) у којој дотични „експерт“ покушава да побије моје тезе о стратешкој сарадњи југокомуниста са кроатоусташама како пре тако и за време Другог светског рата изнете у научним публикацијама:

“Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156;

“Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, pp. 119−144; и

“Антисрпски карактер Комунистичке партије Југославије” (“Anti-Serbian Character of the Comunist Party of Yugoslavia”), Serbian Studies Research, Vol. 3, No. 1, ISSN 2217-5210, 2012, Novi Sad, Serbia, pp. 73−88.

Све три публикације су у pdf формату доступне на мојој званичној интернет презентацији онако како су и објављене у стручним часописима: www.global-politics.eu/sotirovic.

У доњем тексту бисмо се критички осврнули на један део Гужвициних контратеза на моје тезе у вези са Јасеновцем. Тако Гужвица дословно пише:

Sve Sotirovićeve teze o Jasenovcu su ili neosnovane ili simplifikovane. Tvrdnja da partizani „nisu ni pomislili“ na pokušaj oslobađanja logora Jasenovac je potpuno neistinita. Tito u pismu Operativnom štabu NOP i DV za Bosansku krajinu od 31. marta 1942. traži da se ispita mogućnost napada na logor u Jasenovcu, a četiri dana kasnije o zverstvima u Jasenovcu izveštava i Kominternu.[23] Logor nije oslobođen ranije jer je bio izuzetno dobro čuvan i jer je njegov geografski položaj praktično onemogućavao uspešan napad.”

Друг Гужвица покушава да докаже да су наводно све моје тезе о Јасеновцу изнете у горе наведеним чланцима неосноване или пак упрошћене, а сам не доноси никакав опипљив и уверљив доказ да поткрепи ову своју памфлет-тезу.

Да пођемо редом.

Титоистички архиви и писање историографије

Гужвица тврди, побијајући моју тезу да Брозови партизани нису чак ни помислили да ослободе јасеновачки логор смрти, да постоји некакво писмо друга Броза Оперативном штабу НОП и ДВ за Босанску крајину од 31. марта 1942. г. па се наводно у том писму тражи да се испита могућност напада титоистичких формација на логор у Јасеновцу ради његовог ослобођења. Броз је био за Гужвицу тако родољубиво- патриотски настројен да је четири дана након овог писма чак известио и Коминтерну о зверствима у Јасеновцу! Дакле, за југоброзомбије ово писмо од 31. марта 1942. г. и порука послата Коминтерни четири дана касније су круцијални докази да су Броз и партизански руководиоци-команданти око њега ипак „помислили“ да ослободе Јасеновац. Као повесни источник за ова два документа Гужвица нам наводи библиографску јединицу: Slavko Komarica, Slavko Odić, Zašto Jasenovac nije oslobođen, (Zagreb: Meditor-prom, 2008), str. 71−72. Дакле, наводи се секундарна литература, а не примарни повесни источници типа архивске грађе, итд. Сама библиографска јединица је дискутабилна обзиром да очито има за циљ политикантско оправдавање партизана за неактивности у вези са ослобођењем Јасеновца. Од друга Гужвице смо очекивали знатно више, нпр., стављање на увид скенираних докумената из архива на које се сам позива или бар у најгорем случају навођење истих из нпр. фабулозних Зборника докумената и података о народно-ослободилачком рату народа и народности Југославије у 14 томова (Београд, 1949−1985). Наравно, за праве историографе је добро познато да је добар део ових „зборничких“ докумената са тачке њихове аутентичности веома проблематичан као и то да је један део овог зборничког фонда који се односи на сам рат настао након рата по разноразним канцеларијама ОЗНЕ што није искључен случај и са ова два документа на која се позива Гужвица, тј. Комарица и Одић.

Знајући југокомунисте, њихову тактику и пре свега њихов бандитско-гангстерски и бескрупулозан начин наступања на политичкој сцени, није нимало невероватно да је тачна још увек формално непотврђена информација да су након рата нове комунистичке власти скупиле једну групу официра југословенске краљевске војске која се вратила из заточеништва углавном из Немачке, а која је имала „патриотски“ задатак да пише ратне дневнике партизанских јединица као и друга потребна документа којима су се доказивали ратни напори Брозових јединица за „револуционарно ослобађање“ земље, а пре свега њихова тобожња борба против окупатора и тзв. домаћих квислинга. Овај преписивачки кружок је био смештен у Београду на месту где је касније подигнута зграда ВМА (Милослав Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, Београд: UNA PRESS, 2010, стр. 12). Проблем за комунисте је био у томе што су њихове јединице у току рата руковођене махом од нестручних и полуписмених кадрова па стога (комплетне) ратне дневнике нису ни водили, а без тих дневника је немогуће формално доказати кретање, тј. борбу, истих. Такви послератни дневници и друга слична преписивачка документа су наравно убачени у оригиналну архивску грађу коју разноразне Гужвице узимају здраво за готово као аутентично-оригиналне повесне источнике као, нпр., она наводна писма Драже Михаиловића Алојзију Степинцу ради четничко-усташке сарадње против партизана (тј. Брозове ЈА) из априла 1945. г. Комунисти су сврху ових писама објашњавали тако што је Степинац требао да буде Михаиловићев посредник код поглавника Анте Павелића како би се ова сарадња углавила. Та писма Степинцу су фалсификати али брозомбијима одлично служе за доказивање својих теза. На жалост, та писма Степинцу као аутентична је користио и нешто озбиљнији играч у југословенској историографији о Другом светском рату – Богдан Кризман. Чак и по чистој логици ствари, ова писма су просто „невероватна“: замислите Дражу Михаиловића на самом крају рата да се компромитује нудећи сарадњу усташама против којих се борио четири године и које је јавно жигосао као кољаче српског народа!

Спирање моралне љаге са биографије КПЈ

Да пођемо од тактичке претпоставке да је партизанско руководство на челу са „врховним командантом“, аустроугарским капларом, стварно и упутило дотично писмо о преиспитивању могућности напада на Јасеновац као и да је послало депешу Коминтерни о стварном стању у Јасеновцу. То је за титоисте довољан доказ да су комунисти-партизани „помислили“ да ослободе Јасеновац, а можда и неки други усташки логор смрти којих је било чак 20 на простору НДХ. Када је писмо послато? 31. марта 1942. г.! А зна се да је НДХ створена 10. априла 1941. г. и да су усташе одмах кренуле у спровођење „коначног решења“ српског питања дуљем липе њине. Само је, према америчким изворима, до августа 1941. г. побијено око 200.000 Срба у НДХ. Ако су комунисти и „помислили“ да ослобађају Јасеновац или неки други усташки концлагер, касно су се сетили. А и када су се сетили нису баш ништа конкретно предузели, а времена и прилика је било на претек. Брозу је далеко важније било да ратује против четника Драже Михаиловића него да ослобађа Јасеновац који, иначе, нико и није ослободио јер је логор уредно напуштен од стране усташа пре него што су га довели у ред за масмедије. Додатно сређивање логора је уследило од стране партизана и локалног пучанства који су логор демолирали и тако је од њега данас остала ливада за пикник.

Иначе смо од стране југокомуниста, као „једине патриотске групације која је повела народ у борбу за ослобођење“ очекивали много конкретније акције које би касније друг Гужвица могао да наведе као доказ да је нетачна моја теза да партизани нису ни „помислили“ да ослобађају Јасеновац сем горе наведеног писма Оперативном штабу НОП и ДВ за Босанску крајину, а које титолозима служи за спирање моралне љаге са званичне биографије КПЈ и брозове партизанштине предвођене истом.

Кад смо већ код Брозових депеша Москви о стању ствари на југословенском ратишту, о покољима Срба у НДХ се једва на прсте једне руке могу избројати депеше за разлику од оних у којима се износе „информације“ о колаборацији четника Драже Михаиловића са окупатором. Што се тиче питања сарадње са окупатором, као што је добро познато, Броз и његова инфослужба су слали сијасет депеша Москви о „сарадњи“ „четника“ Драже Михаиловића са окупатором. Војска ђенерала Михаиловића се у овим депешама никада не назива њеним правим и званичним именом – Југословенска војска у Отаџбини јер би јој се на тај начин признао легитимитет борбе за ослобођење земље. На другој страни, југокомунисти су своје нелегалне и бандитске паравојне формације у својим документима углавном називали „народноослободилачка“ војска, итд. Овде се поставља питање зашто Јосип Броз Тито као званични генсек КПЈ није обавестио неком депешом Москву (Коминтерну) након 23. августа 1939. г. о колаборацији Стаљина и његове владе са немачким нацифашистичким окупатором? Тог дана је, наиме, потписан тзв. Рибентроп-Молотов пакт (или Хитлер-Стаљин пакт) између Москве и Берлина. До тада је Немачка окупирала неколико територија и држава као што су Чехословачка, Аустрија или област Мемела. Из неког непознатог разлога, ажурни Броз, који је за време Другог светског рата исцрпно извештавао Москву о „колаборацији“ (четника Драже Михаиловића) са окупатором на југословенском ратишту је заборавио да извести ту исту Москву о колаборацији Стаљина са окупатором потписану 23. августа 1939. г. Овај пропуст ће Броз поновити и марта 1943. г. када није известио Москву о потписаној колаборацији његових партизана са немачким окупатором као резултат „Мартовских преговора“. А споразум су потписали са партизанске стране Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит (ниједан Србин). Постоји и архивски документ – Пуномоћје за преговоре са Немцима (латиничним графемама), које је партизански Врховни штаб издао Кочи Поповићу (командант Прве пролетерске дивизије) 8. марта 1943. г. са печатом и потписом. Наравно, Броз за ове преговоре и потписан споразум није никада чуо (као ни за Голи оток) па стога није ни обавестио депешом Москву о потписаној колаборацији партизана са окупатором.

Гужвица наводи класичну брозомбијевску подметачину да Јасеновац наводно није „раније ослобођен“ од стране партизана јер је „био изузетно добро чуван и јер је његов географски положај практично онемогућавао успешан напад“. Као прво, партизани нису никада ни ослободили Јасеновац јер су у тај логор ушли када је већ био напуштен и добрим делом демолиран, а испред логора су намерно чекали неколико дана како би усташе могле да уклоне што више доказа о својим злоделима. Логор је релативно био добро чуван али ако се зна да су партизани имали чак 350.000 бораца 1943. г., према њиховим историографским писанијима, остаје нејасно зашто нису одвојили бар 10.000 бораца за ослобађање логора, а са овим бројем би га сигурно ослободили обзиром и да су били добро наоружани поготово након капитулације Италије када су дограбили велике количине оружја, муниције и другог ратног материјала од италијанских формација које су се предале на простору Југославије. Брозу је у току читавог рата било једино битно да освоји Србију са Београдом на коју је јуришао чак три пута (1941., 1943. и 1944. г.) али на Јасеновац или било који други усташки логор није ни једанпут. Где су све оне партизанске Бошко Бухе и Мирци и Славци са којима су се тако дичили, а који су јуришали и голим рукама на непријатељске (укључујући и усташке) одлично брањене положаје. Тако је на усташком бункеру и погинуо Бошко Буха (уколико је ова личност стварно и постојала) али ни један једини партизански Бошко Буха није никада јуришао ни на један једини усташки концлагер у коме су се клали Срби као животиње. А Тито је одлично знао шта се ради по тим логорима ако ништа друго бар од његових комуниста које је из истих ослободио разменом заробљеника.

Тврди се да је Јасеновац био лоциран на веома неприступачном терену што је опет релативно тачно па стога партизани иако су „помишљали“ нису ипак и покушали да логор нападну. Наравно, ако питате Гужвицу, Београд је у јесен 1944. г. био знатно слабије брањен од Јасеновца, а и налазио се на знатно приступачнијем терену за „ослобађање“ у односу на Јасеновац па су управо стога партизани из Босне, Лике, Баније, Кордуна кренули баш на Београд и то преко Неретве, Сутјеске и Дрине, а сам Јасеновац им се практично налазио пред носем. У зиму 1943. г. је маршрута преко Неретве била толико лака да су чак срушили и мост преко реке како би намерно отежали сами себи путешествије до Србије да им се након рата не би пребацивало да су се у рату проводили као у Дизниленду. Уосталом, ако је сам Јасеновац бар за партизане био довољно неприступачан и добро брањен, остали усташки логори сигурно нису били баш толико и неприступачни и добро брањени али се партизани нису одлучили да покушају да ослободе ниједан. Али Србију и Београд јесу. До њих је од Лике, Баније, Кордуна и Босне водила аутомагистрала и то преко војвођанских равница.

Партизани нису чак нападали ни саобраћајнице које су водиле до Јасеновца (железничке пруге) како би саботажама онемогућили довоз логораша али јесу након рата снимили дугометражни играни филм „Двобој за Јужну пругу“ – чист историографски фалсификат. По овом фалсификаторском филму, на основу (непостојећег) наређења Тита, његови партизани руше пруге Београд-Солун и Ниш-Истанбул да би се омело снабдевање немачких формација у Северној Африци и то на основу захтева Савезника. Међутим, у стварности Савезници од Тита нису тражили никакво рушење пруга по Србији већ од Драже Михаиловића чији су четници и вршили саботаже на споменутим пругама нити је Тито икада издао наређење за рушење тих пруга. Али није исто тако никада издао ниједно наређење за вршење саботажа на пругама у НДХ како би се спречио довоз логораша за ликвидацију по разним усташким логорима, а првенствено у Јасеновцу који је и изабран од стране усташке власти као логор смрти и због тога јер је био добро повезан пругом. У сваком случају, по титологији, партизани руше пруге по Србији да би помогли савезничку ствар у Африци али не руше пруге по НДХ како би смањили број жртава у усташким логорима. У стварности, на основу споразума из марта месеца 1943. г. са Немцима, партизани се обавезују да и „не помишљају“ да врше било какве саботаже на главној усташкој железничкој линији Загреб-Земун преко Славоније. Чак штавише, требали су да је чувају од четника Драже Михаиловића.

Где је Црвена армија?

Овде се, иначе, од стране југоброзомбија константно гура на маргину „совјетски фактор“ у сламању НДХ и ликвидирању Јасеновца јер је познато да је сам Броз тражио од Москве да Црвена Армија напусти територију Југославије пре дефинитивног пробоја Сремског фронта (наређење Генералштаба ЈА за пробој је издато 9. априла 1945. г.: Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, Druga knjiga, str. 425) тако да црвеноармејци нису допринели „ослобађању“ Загреба и Јасеновца обзиром да су из Југославије отишли прво за Мађарску па за Аустрију. Засигурно је да би Црвена Армија са својим тешким наоружањем и моћном артиљеријом скратила рат у Југославији као и функционисање Јасеновца. Међутим, Брозу је Стаљинова армија требала само за окупацију Србије али не и за докусуривање НДХ у што скоријем времену. Партизани, иначе, нису ни водили борбе за „ослобођење“ Загреба као ни Сарајева већ су у оба града само умарширали када су ови већ били уредно евакуисани од стране усташа. Исто као и у случају Јасеновца. Стога, захваљујући превеликој ажурности Броза да „ослободи“ НДХ као што је „ослободио“ Недићеву Србију, Павелићева нацифашистичка творевина је постојала и функционисала чак недељу дана након капитулације Немачке, тј. званичног завршетка рата у Европи.

Црвена армија је очигледно била Брозу потребна само за освајање Србије са Београдом али не и за ослобађање Загреба, Јасеновца и остатка НДХ. Испоставило се да је Србија у јесен 1944. г. била много боље брањена од Јасеновца или Загреба па је стога Броз тражио војну помоћ Москве за „ослобађање“ Србије коју је сам називао „непријатељском земљом“. За ослобађање Загреба и Јасеновца се Броз никада није обратио Москви за давање војне помоћи у виду Црвене армије на чијим се услугама Броз захвалио убрзо након освајања Београда и Србије. Тако је фактички НДХ постојала све до 15. маја 1945. г.

У неком од наредних јављања очекујемо „стручне“ коментаре Стефана Гужвице по  горе наведеним проблемским питањима југословенске историје у Другом светском рату.


Проф. Др Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Владислав Б. Сотировић и Гласник Овсишта (www.ovsishte.com) 2017

 


Изјава:

Одговорни уредник и власник електронско-информативног магазина ГЛАСНИК ОВСИШТА као и аутори текстова објављених на порталу www.ovsishte.com не сносе никакву моралну, материјалну или судско-правну одговорност за садржаје који се налазе на порталу.

Одговорни уредник и власник портала није правно-судски одговоран за садржаје који се налазе на екстерним порталима.

Рад портала се финансира од Ваших донација.

Срдачно Ваш,

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

sotirovic@global-politics.eu

 

Save

Save

Save

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Jугославија је била лажни рај
Мит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма. Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о „златним седамдесетим“ у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион „гастарбајтера“. И управо је за толико и пао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
Objavljeno: Nedjelja, 07 Veljača 2016 20:09 Pogledajte popis 1423 suradnika zloglasne UDBA-e na kojima se nalaze imena i iz našeg grada. Možda se na njemu nalaze Vaši susjedi, ”prijatelji”, rodbina, ili pak poznanici. Popis je preuzet iz knjige Čuvari Jugoslavije: Suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini, Ivan Bešlić objavljen na portalu Domoljub.org. - ABAZOVIĆ (FAHRIJE) AMIR, 1955. – BISTRICA/GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »MAŠINAC« - ABAZOVSKI (ŠEMSUDINA) DŽEMAIL, 1944. – KIČEVO/MAKEDONIJA – »SMIR« - ABDULAHI (FERIDA) FETI, 1933. – GOSTIVAR/MAKEDONIJA – »BALON« - ABRAMOVIĆ (ALEKSE) NIKOLA, 1946. – BERKOVIĆI/STOLAC – »STON« - ADILOVIĆ (IBRE) ŠEFKO, 1959. – KLJACI/TRAVNIK – »ARGUS« - AGIĆ (HAZIMA) OSMAN, 1957. – VRANOVIĆI/ZENICA – »MUSAFIR« - AHMETBEGOVIĆ (FEHIMA) MUSTAFA, 1934. – PRAČA/FOČA – »INFORMATOR« - AHMETOVIĆ (SADRIJE) ŠABAN, 1923. – GUSINJE/CRNA GORA – »BORAC« - AHMETOVIĆ (ŠABANA) SKENDER, 1950. – SKOPLJE/MAKEDONIJA – »BESA« - AJANOVIĆ (JUSE) IBRAHIM, 1947. – VOLJICE/ GORNJI VAKUF - USKOPLJE – »LAUFER« - AJDIN (MEHMEDA) HAMDO, 1922. – SARAJEVO – »LIRA« - AJKUNIĆ (IZETA) ABID, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata, 2892 žena domaćica, jer su im muževi bili četnici, 72 novinara, 857 trgovaca, kafedžija, 345 učitelja, 77 glumaca i umetnika!!!. Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država. Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. To je značilo, da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA. Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka. Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu. Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рехабилитација истине
Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  - још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазизива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одогвора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем кртику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део. Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
После писања Телеграфа, који је уз помоћ аутора бројних књига о четничком покрету Милослава Самарџића разбио многе митове из историје коју су генерације у СФРЈ училе о комунистичком Валтеру, који је бранио Сарајево, да је он био четник и под командом Драгољуба Драже Михаиловића, наш портал иде корак даље и доноси право име јунака из Сарајева, а то је потпуковник Жарко Тодоровић! Велико занимање за прошлу тему – о офанзиви четника на осовинске формације у области Сарајева и у самом Сарајеву – аутоматски нам је поставило нови задатак: Валтер. Наиме, сви знају за филм ”Валтер брани Сарајево”, али испоставило се да је ретко коме познато на основу којих догађаја је тај филм снимљен. У Другом светском рату заиста су постојала два Валтера: – Владимир Перић Валтер, комуниста, и – Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, четник. Први Валтер је после проглашен народним херојем, а други се и данас налази на списку народних непријатеља и ратних злочинаца, који је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јосип Броз Тито као робијаш
О пореклу Јосипа Броза Тита воде се многе теорије завере, а по многима није био Југословен, ни Хрват, већ неки страни агент. Тако се у све ове приче умешала и ЦИА која тврди да је био Пољак, али те детаље смо колико-толико чули. Ипак у биографији Броза може се пронаћи податак да је био осуђен на 5 година робије, али о томе како је Тито проводио време “иза браве” се мало зна. Телеграф.рс осим фотографија доживотног председника СФРЈ из затвора вам доноси и причу о овом периоду живота МАРШАЛА. Тито се, према историјским подацима до којих је дошао наш портал у јесен 1920. године вратио у Загреб где ступа у редове Комунистичке партије Југославије. Исте године партија је одлуком краља забрањена. Када 1921. остаје без посла запошљава се у млину у месту Великом Тројству где је са својом тадашњом супругом живео до касног пролећа 1925. године. Ту му се родило троје деце. Прво дете ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
На данашњи дан, пре седамдесет година, англоамеричка авијација је, на захтев Титовог измећара и партизанског команданта, битанге маскиране у „надреалисту“ и „интелектуалца“, Коче Поповића, са земљом сравнила Лесковац, до тада познат као „србски Манчестер“, јер је био средиште наше самосвојне текстилне индустрије. Изабран је 6. септембар, јер је то био рођендан краља Петра; англоамеричка сатанистичка врхушка решила је да покаже Србима да су осуђени даизгубе свог владара и живе под влашћу србоубице Броза. О историјском контексту овог злочина можемо читати у књизи Милослава Самарџића,„Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова, УНА Прес, Београд 2011.) ЦЕНА СРБСКИХ ИЛУЗИЈА То да је србски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље
Филм о догађајима од 25. маја 1944. године, попут осталих партизанских филмова, апсолутно фалсификује чињенице. Међутим, као и у другим случајевима, телевизије – у овом случају Б 92 – у најавама пишу да се све заиста тако одиграло, чиме настављају комунистичку пропаганду, мада наводно сада живимо у демократском поретку. Шта се, дакле, заиста дешавало у Дрвару? Дрвар, 25. маја 1944. Немци са заплењеном униформом Ј. Б. Тита Пролећа 1944. године комунистички и западни медији надметали су се у преувеличавању бројног стања и борбене вредности југословенских партизана. Совјетска амбасада у Вашингтону у свом билтену за 1. јун пренела је чланке Милована Ђиласа и члана његове мисије у Москви, ‘‘генерала’‘ Ивановића, објављене у ‘‘Правди’‘. Ђилас је писао да су југословенски партизани до тада убили чак 300.000 Немаца, док су они притом имали 100-120.000 палих бораца. Такође је писао: ‘‘Прекаљених 300.000 бораца под командом маршала Тита држе положаје у срцу Балканског полуострва’‘. Ни Ивановић није имао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем...) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави). Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
Титологијом за ренесансу Титославије У намери да повампире титолошке фалсификате о КПЈ/СКЈ као и улози ове гангстерске политичке организације у повести „народа и народности Југославије“, носталгични југоброзомбии окупљени око памфлетско-пропагандног новокомунистичког портала „Novi plamen“ (www.noviplamen.org) и предвођени псеудоповесничарем Стефаном (Стипетом?) Гужвицом изигравајући знанствене академске раднике константно покушавају да протуре старе фалсификат-тезе југословенске антинаучне историографије познате као „титологије“ из доба Титославије – обећане земље једног аустроугарског каплара из хрватског Загорја. Носталгија као психолошка појава или стање духа сама по себи није опасна али јесте уколико је заснована на нереалној и лажној идеологизацији онога за чим се тугује, а то су у овом случају новопламеног Гужвице и његових југоброзомби другова са истог памфлетског портала она „добра стара Брозова времена“ која су нам омогућили његова КПЈ/СКЈ, а чија је званична титоистичка титологија препуна повесних фалсификата и исполитизованих интерпретација којих се новопламени југоброзомбии још увек „држе као пијан плота“. Овде се конкретно ради о памфлетској пљувачини Стефана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Jугославија је била лажни рај
Попис 1423 сарадника УДБЕ из БиХ
Злочини комуниста против Бога и србског народа…
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Рехабилитација истине
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Јосип Броз Тито као робијаш
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamena“
Величање зла и последице

Share