Због чега је Стаљин депортовао Татаре са Крима

141

Уочи годишњице депортације кримских Татара све су жучније расправе о томе како је и зашто дошло до те трагедије. Који су били њени узроци? Шта се то, у ствари, у току рата, дешавало на територији Крима? Остало је врло мало живих сведока тих догађаја, оних који би могли да испричају како се у ствари све дешавало. Али је и онолико, колико причају ти врло малобројни очевици и оно што постоји у совјетским и немачким хроникама сасвим довољно да се схвати да је пресељење било једино и најбоље решење за татарски народ Крима. Јер од 200.000 кримско-татарског становништва 20.000 њих, односно практично сви мушкарци способни за војску, постали су борци Вермахта. Како би се они саживели са црвеноармејцима који су се вратили с фронта, шта би од њих направили ветерани рата знајући шта су све чинили татарски казнени одреди на територији Крима у току немачке окупације? Почело би клање, тако да је пресељење представљало једини излаз из новонастале ситуације. А црвеноармејци су имали разлога да се свете, и то није совјетска пропаганда, јер је чињеница о њиховим зверствима било и превише, како са совјетске, тако и са немачке стране.

Тако је у општини Судак 1942. године група Татара, који су се сами организовали, ликвидирала извиђачки десант Црвене армије, при чему је ухваћено и живо спаљено 12 совјетских падобранаца.

4. фебруара 1943. године кримско-татарски добровољци из насеља Бешуј и Коуш су заробили четири партизана, припадника одреда С.А. Муковнина.

Партизани Л.С. Чернов, В.Ф. Гордијенко, Г.К. Саников и Х.К. Кијамов су зверски убијени: прво су сечени бајонетима, па бацани у ватру и живи спаљивани. Највише је био унакажен леш казанског Татарина Х.К. Кијамова, за кога су извршиоци очигледно закључили да је њихов земљак.

Кримско-татарски одреди су се подједнако зверски обрачунавали и са цивилним становништвом.

Дешавало се да се, како би се спасавало, становништво за помоћ обраћало немачким властима, и од њих је и добијало тражену заштиту!

Почев од пролећа 1942. године на територији совхоза „Красни“ постојао је концентрациони логор у коме је у току окупације мучено и стрељано најмање 8.000 становника Крима.

Према сведочанству очевидаца логор су чували кримски Татари из 152. батаљона помоћне полиције које је шеф логора, обершарфирер СС Шпекман, узимао за „најпрљавије послове“ у логору.

111

Са посебним задовољством су се будуће „невине жртве стаљинских репресија“ ругале незаштићеним логорашима.

Оне су својом суровошћу подсећале на кримску хорду из далеке прошлости.

Локално татарско становништво по селима је са презиром посматрало совјетске заробљенике, дешавало се да се на њих бацају и камењем.

Осим тога, кримски Татари су помагали Немцима да међу војним заробљеницима проналазе јевреје и комунисте.

Практиковано је и масовно спаљивање: живе људе су везивали бодљикавом жицом и бацали у редове једне преко других, затим су их поливали бензином и спаљивали. Очевици тврде да су „најбоље прошли они који су били на дну“ јер су се они, под тежином људских тела, гушили од дима још пре него што је ватра допирала до њих.

За додворавање Немцима више стотина кримских Татара је награђено посебним наградама које је одобрио Хитлер: „За храброст и посебне заслуге које је становништво ослобођених области испољило учествовањем у борбама са бољшевизмом, под руководством немачке команде.“

Тако у извештају Симферопољског муслиманског комитета за период 01.12. 1943 – 31. 01. 1944. пише:
„За заслуге пред татарским народом Немачка команда је наградила: знаком са мачевима 2. степена, који је издат за ослобођење источних области, председник Симферопољског татарског комитета г. Џемил Абдурешид, знаком 2. степена председник одељења религије г. Абдул-Азиз Гафар, сарадник у одељењу религије Фазил Садик, и председник Татарског стола г. Тахсин Џемил.

Г. Џемил Абдурешид је активно учествовао у формирању Симферопољског комитета крајем 1941. године и као први председник комитета је активно учествовао на пријављивању добровољаца у редове немачке армије.

Абдул-Азиз Гафар и Фазил Садик, без обзира на своје године, радили су са добровољцима и остварили значајне резултате на сређивању религијских послова у Симферопољској области.

Г. Тахсин Џемил је 1942. године организовао Татарски сто и радећи као његов председник до краја 1943. године систематски помагао оним Татарима и породицама добровољаца којима је помоћ била потребна.“

Осим тога, самим формацијама кримских Татара су даване различите и обимне материјалне повластице и привилегије. Према једној одлуци Главне команде Вермахта, „свако лице које се активно борило или се бори против партизана и бољшевика“ могло је да затражи да му се „додели земља или да му се исплаћује новчана надокнада до 1000 рубаља“.

При том је његова породица требало да од одељења за социјалну заштиту градске или обласне управе добија месечну помоћ између 75 и 250 рубаља.

Пошто је 15. фебруара 1942. године Министарство окупираних источних области донело Закон о новом аграрном поступку, свимТатарима који су ступили у добровољачке формације и њиховим породицама су почели да дају у потпуну својину по 2 хектара земље. Немци су им давали најбоље парцеле тако што су одузимали земљу од сељака који нису ступили у немачке формације.

Како је констатовано у већ цитираном извештају народног комесаријата унутрашњих послова Кримске Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике (Кримска АССР), мајора државне безбедности Каранадзеа у НКВД-у СССР (некадашњи назив за министарство унутрашњих послова – прим. прев.), „Политичко-морална ситуација код становништва Крима“:

„Посебно су привилегована лица која су ушла у добровољачке одреде. Сви они добијају плату, храну, ослобођени су пореза, добили су најбоље парцеле воћњака и винограда, плантаже дувана, а то све је прво одузимано од осталог, нетатарског становништва.

Добровољцима се дају ствари које су опљачкане од јеврејског становништва.

Кулацима се враћају виногради и воћњаци који су им раније припадали, домаће животиње из колхоза, при чему се гледа колико би тај кулак имао добити док су те животиње припадале колхозима, па им се дају најбоље међу њима.“

Као одговор на претходни извештај председник татарског комитета је рекао следеће:

„Говорим у име комитета, и у име свих Татара, јер сам потпуно сигуран да изражавам њихове мисли. Довољан је само један позив немачке армије па да се Татари, сви до једног, пријаве за борбу против заједничког непријатеља. За нас је велика част да имамо могућност да се боримо под руководством фирера Адолфа Хитлера – највећег сина немачког народа. Наша исконска вера нам даје снагу да се без размишљања приклонимо руководству немачке армије. Наша имена ће доцније стајати уз имена оних који су се борили за ослобођење угњетених народа.“

Још 4 хиљаде за борбу са партизанима Крима. Укупно, уз бројност од 200 хиљада Татара, на службу Немцима је послато 20 хиљада добровољаца.

Пошто су одређене заједничке мере Татари су замолили за дозволу да се свечано заседање заврши молитвом, јер је то вековима представљао почетак борбе против безбожника, те су за својим мулом поновили следеће три молитве:

1. молитва: за постизање брзе победе и заједничког циља, као и за здравље и дуговечност фирера Адолфа Хитлера,
2. молитва: за немачки народ и његову јуначку армију,
3. молитва: за војнике немачког Вермахта који су пали у борбама.

10. април 1942. године. Из обраћања Адолфу Хитлеру, које је сачинило преко 500 муслимана из града Карасу-базар:

„Ослободиоче наш! Само захваљујући Вама, Вашој помоћи и храбрости и самопрегору Ваших јединица успели смо да отворимо наше молитвене објекте и да се у њима молимо. Сада више нема и не може да буде такве силе која би нас одвојила од немачког народа и Вас. Својим уписивањем у добровољце немачких војних снага татарски народ се заклео и дао реч да ће се рука под руку са Вашим јединицама борити против непријатеља до последње капи крви. Ваша победа је победа читавог муслиманског света. Молимо се Богу за здравље Ваше армије и молимо Бога да Вама, великом ослободиоцу народа, подари дуг живот. Ви сте сада ослободилац, вођа муслиманског света – гази Адолф Хитлер.

Наши преци су дошли са Истока и ми смо све до сада чекали ослобођење са те стране, а данас смо сведоци да нам ослобођење долази са Запада. Можда се први и једини пут догодило да сунце слободе излази са Запада. То сунце сте Ви, наш велики пријатељ и вођа, са својим снажним немачким народом, и Ви, ослањајући се на чврстину велике немачке државе, на јединство и снагу немачког народа, доносите нама, поробљеним муслиманима, слободу. Заклели смо Вам се заклетвом верности да ћемо за вас умрети уз поштовање и оружје у рукама и само у борби против заједничког непријатеља.

Сигурни смо да ћемо заједно са Вама да успемо у потпуном ослобођењу наших народа из јарма бољшевизма.

На дан Вашег славног јубилеја шаљемо вам срдачан поздрав и жеље, желимо вам много година плодотворног живота на радост Вашег народа, нас – кримских муслимана и муслимана Истока.“

Концентрациони логор који је био смештен на територији совхоза „Красниј“ је 1942-1944. године био највећи фашистички логор у току Великог отаџбинског рата на територији Крима, и у њему је у току окупације усмрћено око 8.000 совјетских грађана.

101

Немачку администрацију у њему су представљали командант логора и лекар.

Све остале функције су обављали борци 152. татарског добровољачког батаљона СД.

Стража логора се издвајала по посебном „стваралачком“ приступу питању уништења логораша. Конкретно, мајке са малом децом су не једном утапали у јамама са фекалијама које су биле ископане испод логорских ВЦ-а.

Сви ти ужаси нису измишљотина совјетских политичких руководилаца, већ страшна истина. Може се навести још много примера „невиности кримских Татара“.


2017-05-30

Превод ФСК са kurpasov.ru/proshloe/za-chto-stalin-deportiroval-tatar-iz-kryma.html

Изворник: Фонд Стратешке Културе

151

Save

Save

Save 

Share
  • Због чега је Стаљин депортовао Татаре са Крима