Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!

002

Португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, који се деведесетих година, у време ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ (1994-1996), у својим мемоарима „Рат на Балкану“ саопштава своја сазнања и о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995.

За разлику од измишљотина плаћених „стручњака“, лажних сведока и пропагандиста „невладиних организација“, генерал Мартинс Бранко износи чињенице које су на терену прикупљали компетентни обавештајни органи. Те чињенице су се службено сливале на његов писаћи сто у Загребу, где се налазио штаб Посматрачке мисије УН.

Фактима које износи и закључцима које изводи тешко је приговорити по било којем убедљивом основу. У продужетку, наводићемо ставове који се налазе на страницама 201 – 206 његових мемоара.

Дакле, да не би било недоумице, на основу свега виђеног и прегледаног, португалски генерал из официрског састава НАТО пакта, Карлос Мартинс Бранко, изјашњава се недвосмислено да се у Сребреници није догодио геноцид:

„Да је постојао предумишљај да се изврши геноцид, Срби би затворили енклаву тако да нико не би могао да побегне. Уместо тога, напали су из два правца, са југоистока и истока, одакле су сконцентрисали своја нападачка дејства, остављајући коридоре за повлачење према северу и западу (…) нити би испланирали превоз седамнаест хиљада жена, деце и остарелих, као што се догодило 12. и 13. јула, захваљујући чему се скоро половина измештених домогла територије Федерације. Велики број становника Сребренице, који су успели да побегну, нашли су уточиште у Србији, где су затим провели неколико година без да их је ико дирао. Да би се тврдња о геноциду оправдала, било је неопходно сакрити неке незгодне чињенице које би ту тезу могле да компромитују“.Мартинс Бранко не пориче да је „као последица напада на Сребреницу било много мртвих“. Он додаје да „ни после двадесет година нико није успео да им утврди тачан број“. (Додуше, Хашки трибунал јесте утврђивао тај број, али као последица његове неозбиљне делатности на том пољу сада имамо не мање него пет правоснажно „утврђених“ цифара из разних предмета, које варирају међу собом за око четири хиљаде жртава, а које наводно одражавају број стрељаних. То само појачава ефекат ауторове опаске.)

Као што „Историјски пројекат Сребреница“ већ годинама наглашава, и Мартинс Бранко истиче једну битну чињеницу, а то је хетерогеност узрока смрти, па их таксативно овако набраја: „Узроци смрти насталих током и након војних операција су разнолики: борбена дејства између две војске које су се сучелиле; борбе између војника ВРС и милитаната у бекству којима су се придружили цивили; међусобне борбе између припадника АБиХ; и погубљења ратних заробљеника“.

Што се тиче „начина како је настала магична цифра од 8.000 несталих, по првобитној процени Међународног Црвеног крста, што се у једном тренутку претворило у недодирљиву истину“, аутор каже да је то постало „чињеница коју је забрањено порицати још пре него што је била утврђена“.

Па наставља:

„Тешко ономе ко би се усудио да доведе у питање ту неспорну истину. Он ће одмах бити изопштен и оптужен за порицање геноцида. Чињеница да се 3.000 лица која су била проглашена за нестале нашло на списку бирача на изборима одржаним у септембру 1996. нимало није утицала на стално понављање приче о 8.000 мртвих. Медији никада нису показали довољно радозналости да истраже ову и друге очигледне несувислости. Било је лакше бесомучно понављати теорију о геноциду, коју су заступала главна средства масовног информисања. Али, без обзира на упорно понављање те ,истине’, вреди подсетити се да се између медијске пароле (соунд бите) и историјске чињенице налази велико растојање“.„Колико је заробљеника било стрељано, а колико је погинуло у борбеним дејствима?“, генерал Мартинс Бранко овде реторички поставља једно од најважнијих питања. „Далеко смо од тога да би имали одговоре, и рекао бих да ћемо до њих доћи врло тешко. Много је лакше – и једноставније – причати о геноциду“.

Португалски официр ипак нагађа о томе колико би могао да износи број жртава ратног злочина у Сребреници у јулу 1995:

„Погубљење од стране ВРС знатног броја мушкараца муслимана – добро обавештени извори се позивају на 2.000 – међу којима су већина били војници, у Сребреници и околини енклаве, несумњиво представља ратни злочин“.

Цифра коју помиње Мартинс Бранко врло је знаковита из више разлога. Пре свега, зато што исту цифру погубљених – 2.000 – наводи и један други не мање компетентан извор, Џон Шиндлер, амерички обавештајац у Сарајеву управо у периоду сребреничких дешавања. Шиндлерова процена са сарајевске осматрачнице, која се тачно поклапа са Мартинс Бранковом са загребачке – а обе су потпуно у складу са расположивим форензичким налазима – изнета је у документарном филму Оле Флијума, „Сребреница: издани град“. При том, треба имати у виду да у замршеним ситуацијама као што је ова синтезе обавештајних података који потичу из разних извора најчешће пружају неупоредиво поузданију укупну слику од извештаја изолованих појединаца, чији је увид обично ограничен, и који неретко нису ни потпуно објективни.

Најзад, цифра коју солидарно сугеришу Мартинс Бранко и Шиндлер, а која на основу увида у материјалне доказе уопште није спорна, интересантна је из још једног разлога. Наиме, на маргинама обавештајних заједница већ подуже време упорно круже гласине о постојању једног документа – мистериозног писма које је Алија Изетбеговић у пролеће 1995, непосредно пре сребреничке операције, наводно упутио Насеру Орићу – где се потврђује да је још увек на снази понуда иностране интервенције, под условом да се упадом ВРС у Сребреницу инсценира масовни покољ.
Кључни податак у том писму јесте то да би, према том наводном документу, цифра жртава, која би била адекватна као окидач за укључење заинтересованог страног фактора, такође износила већ више пута помињаних – 2.000.

„Међутим“, наставља аутор, Мартинс Бранко, „то није био геноцидни чин, као што се тврди на многим местима, пре свега у Трибуналу у Хагу, и као аргуменат користи се у сврху политичког препуцавања“. Па као цивилизована особа додаје: „Узимање правде у сопствене руке, нешто што је културолошки својствено не само Србима већ и осталим заједницама у бившој Југославији, не оправдава нити умањује тежину почињеног дела. То је без сумње прекршај Женевских конвенција“.

Али након безбедног повлачења у пензију, португалски генерал је одлучан у томе да се ствари морају називати њиховим правим именом:

„Ужасни ратни злочини морају бити кажњени. Међутим, та кривична дела нити се могу нити би их требало бркати са – геноцидом. Када се бркају ратни злочини – као што је убијање стотина мушкараца војничког узраста – са геноцидом, где мора да буде утврђено постојање намере да се систематски истребе припадници неке етничке заједнице, то је знак врло неозбиљног понашања. То посебно долази до изражаја ако се има у виду да је извршилац ставио на располагање средства за превоз седамнаест хиљада измештених лица, што представља око 50 одсто од укупног измештеног становништва“.

Затим, Мартинс Бранко скреће пажњу на још једну приметну и нимало безначајну „несувислост“ сребреничке приче, а то је да је „Трибунал осудио једва једног починиоца“ (у фусноти појашњава да је реч о Дражену Ердемовићу, сведоку-сараднику награђеном смешно ниском трогодишњом казном, а после тога бројним апанажама и бенефицијама за своје механички понављано и више него спорно сведочење).

Алија Изетбеговић 1941 и 1991

Португалски аутор истиче да „нико од осталих осуђеника није био изведен пред суд или кажњен за погубљење ратних заробљеника, него по ‘командној одговорности’ или за учешће у Удруженом злочиначком подухвату (Јоинт Цриминал Ентерприсе), што је доктрина којом се Трибунал служи а чија је примена у контексту сукоба врло контроверзна. Како је могуће утврдити да се догодио геноцид ако већ двадесет година Трибунал није способан да установи колико је жртава убијено, који је узрок смрти и ко их је убио?“

Све су то логична питања, многи би се са тиме сложили. Да пензионисање заиста врши чудесан утицај на буђење критичке савести доказ је и Мартинс Бранкова пођеднако тачна констатација да је „Трибунал заборавио да суди за злочине на подручју Сребренице почињене између 1992. и 1995. године над Србима, услед којих је било побијено близу две хиљаде особа (мушкараца, жена, деце и старијих лица), у неким случајевима после разних мучења и дивљаштава. То је највећим делом брижљиво документовано, а џелати су познати (…) Као што је Ричард Холбрук признао у својој књизи, Трибунал се показао као драгоцено оруђе наше политике, што нам је и користило…“. Да, управо тако.

У наставку, када је већ реч о геноциду, Мартинс Бранко без устручавања истиче јарки контраст између ситуације у Сребреници у јулу 1995. и већ следећег месеца у Крајини, под нападом хрватских оружаних снага:

„Догађаји у Сребреници се не могу нити би се смели бркати са оним што се месец дана касније догодило у Крајини, где је хрватска војска извела операцију систематског убијања српског становништва које није побегло или му није пошло за руком да се склони, и то не штедећи никога. Мушкарци, жене, деца, остарели, сви без разлике били су предмет истих свирепости, и још горих ствари. Та операција је била подробно испланирана и опсежно је документована, а позната су такође и наређења за њено извођење која је Туђман издао својим генералима, на састанку одржаном 31. јула 1995. на Брионима, пред операцију Олуја. Догађаје у Крајини Трибунал никада није разматрао као геноцид. У односу на те догађаје, западни медији су се држали на обазривом растојању, а њихова ћутња је била саучесничка и заглушујућа“.

У закључку, Мартинс Бранко нема дилеме око тога да догађаји у Сребреници представљају перфидан плод дуготрајног планирања и садејства заинтересованих актера. У прилог томе наводи податке из књиге Ибрана Мустафића „Планирани хаос“, исказе локалног политичара Златка Дукића, и изјаве начелника полиције у енклави Сребреница током сукоба, Хакије Мехољића.

Аутор се посебно зауставља на знаковитом сведочанству тадашњег начелника генералштаба АБиХ, Сефера Халиловића, о томе да је Изетбеговић био донео одлуку да се „отараси“ Сребренице врло рано у игри, „али уз извлачење највеће могуће политичке користи“.

Узгред, када је реч о исказима Мехољића и Халиловића на ову тему, и доказима да је догађај био планиран дуго унапред, вреди напоменути да је Мехољићево чувено сведочанство о Изетбеговићевој понуди да се дозволи покољ Сребреничана заузврат за страну интервенцију, а Сребреница затим да се размени са Србима за Вогошћу, смештено у временски период јесени 1993. када се у Сарајеву одржавао Бошњачки конгрес.

Међутим, у својој књизи „Лукава стратегија“[5] Сефер Халиловић износи врло интересантан и до сада углавном незапажен податак да је концепт инсценирања масакра у Сребреници, зарад сакупљања политичких дивиденди, у глави Алије Изетбеговића и бошњачког руководства вероватно постојао још одраније. Додуше, у време када је Халиловићева књига била објављена он се већ био политички разишао са Изетбеговићем и зато би његове тврдње требало узети са дозом резерве, али Халиловић ипак износи да му је још у пролеће 1993. Изетбеговић помињао понуду којом је неколико месеци касније, крајем те године, шокирао Мехољића и остале чланове сребреничке делегације.

Мемоарска саопштења генерала Карлоса Мартинс Бранка у вези са Сребреницом представљају још једну драгоцену коцкицу којом се употпуњује наш увид у тај догађај. То нису само забелешке о сазнањима једног стратешки распоређеног страног посматрача, већ много више од тога. Уједно, преко њега, то је и исповест структура које аутор персонификује, чиме се у великој мери одговара на важна питања о томе „шта су знали и када су сазнали“.

Јасан подтекст Мартинс Бранкових мемоара је то да су и аутор и њему надређене и подређене структуре догађаје пратили у реалном времену, да су истовремено са дешавањима углавном били тачно обавештени шта ко ради и коме, и да на дубљим аналитичким нивоима они немају никаквих илузија, а дилеме још мање, о правом карактеру и позадини сребреничких догађаја, нити о цинично политичким циљевима којима су послужили.


2017-05-30

Изворник: Видовдан

d38fa5a6d634152e1194e9167cbb7bfb

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брегзит и српска демократија
Шта год мислили о британској политици – а поготово како се Албион у последња два века односио према Србији, неколико ставки из британског референдума о ЕУ свакако су за поштовање. Прво, када су у британској јавности нарасла критичка становишта о ЕУ, расписан је референдум. Реалан однос снага у политичкој елити Британије био је 3:1 за ЕУ, само је фракција конзервативаца била за Брегзит. Ипак, у Британији се није чекало да се у парламенту накупи 50% евроскептичких посланика. Чим се видело да је нешто од важности спорно, позван је народ да искаже своју вољу. Друго, током кампање у медијима је „за обе стране био обезебеђен релативно равноправан третман на водећим државним телевизијама и довољно простора да изнесу аргументе за свој став“. Када се десило убиство једне евроунионистичке парламентарке, пробриселски медији у Британији то нису искористили да одмах сатанизују све евроскептике као „лудаке“, „екстремисте“ и “фашисте“. Опоненти су остали демократски ривали, не „нацоши“ које ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
ЕУ врши огроман притисак на Србију, приморавајући је да уводи санкције против Русије, и доводи у реалну опасност ступање у ЕУ, чему су Срби тежили последњих 15 година, одлучивши се на озбиљне уступке за земљу, сматра руководилац Центра за проучавање савремене Балканске кризе Института за славистику РАН, академик Српске Академије наука и уметности Јелена Гускова. Европски комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу Јоханес Хан уочи посете Београду изјавио је у интервјуу за београдски лист Вечерње новости да је Србија дужна да увде санкције против Русије ако жели да ступи у ЕУ. Притисак на Србију се стално врши, и мада је она све време вршила озбиљне уступке како би ступила у ЕУ, притисак ће се наставити. Данас се исти покушај притиска врши на Русију, систем санкција је из исте приче, али са нама је теже разговарати, ми смо јачи, а са Србијом је лако, зато је у тој ситауцији подршка ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, изузев ретких преживелих и родбине несрећника који су тамо скончали од усташке руке! Пријатељи, родбина и потомци покланих Срба тек након пада комунизма почели слободно да посјећују места на којима су страдали њихови најближи, историчар Зоран Пејашиновић ипак истиче да је погрешно у комунистичкој репресији тражити искључивог кривца за недостојно обележавање локација на којима је извршен геноцид над српским народом. Кривица за такав однос у највећој мери лежи у нама самима. Нажалост, показало се да Срби, за разлику од неких других народа, немају културу сећања на своје жртве. До пре неколико година о злочину који је почињен у Гаравицама чак ни на интернету нисте могли скоро ништа да пронађете, а слична ситуација је била и са Шушњаром. На маузолеју на острву Видо, које је највећа гробница Срба страдалих у Првом светском рату, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA. Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka. Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu. Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочином против геноцида
Након избора новог председника САД мултимилијардера Доналда Трампа хрватска страна поново захуктава хрватско-српске односе плашећи се просрпске политике новоизабраног председника. Наравно, у оваквим и сличним околностима постоји неписано златно правило борбе против непријатељске стране, а које гласи - напад је најбоља одбрана. Стога одређене националистичке структуре у Липој њиној заговарају покретање нове (ревизионистичке) тужбе проив Србије за наводно изазивање рата против Хрватске 1991. г. као и њену окупацију и почињен геноцид на њеној територији иако је то питање пре неколико година, бар засада, званично решено од стране надлежних међународних органа на штету Хрватске. У доњем тексту би да се потсетимо на тај повесни догађај и дамо неке наше примедбе и оцене истог обзиром да се овде у суштини ради, или би бар тако требало да буде, о пребијању повесних рачуна Хрвата и Срба. Повампирена усташија у Туђмановој обновљеној ендехазији 1990.-их г. Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Genocid bez kazne
Đenovljanin Marko Aurelio Rivelli je, iz neobjašnjivih razloga, slabo poznat ovdašnjoj javnosti. Doktorirao je na političkim naukama sa tezom „Rasna i vjerska politika Nezavisne države Hrvatske 1941-1945". U Milanu 1999. godine objavljuje knjigu „L'arcivescovo del genocidio" (Nadbiskup genocida), posvećenu Alojzu Stepincu koga je papa Jovan Pavle II 1998. godine u Hrvatskoj beatifikovao (stepenica na putu ka proglašenju za svetitelja). Knjigu je kod nas iste godine kad je izdata u Italiji, objavila izdavačka kuća „Jasen" iz Nikšića, u prevodu Lazara Macure. Marko Aurelio Riveli 2002. godine u Milanu objavljuje i drugu knjigu, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo", u kojoj se bavi vezama Vatikana za vreme Drugog svetskog rata sa nacistima i fašistima. Za knjigu „Nadbiskup genocida" (koja je izazvala i veliku pažnju javnosti u Grčkoj), Riveli konsultuje službene hrvatske, vatikanske, nemačke, britanske, američke i jugoslovenske izvore, među kojima su posebno zanimljivi „Dnevnik" zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Развојни пут Вука Шнајдера
Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу. Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Београд – Усвајањем амандамана на Устав СФРЈ почело је распарчавање Југославије и одвајање окупираних територија од Србије, а све под диригентском палицом Јосипа Броза Тита! 26. децембра 1968. године у Савезној народној скупштини усвојени су амандмани на Устав СФР Југославије, којима се шири аутономија покрајина и оне добијају статус сличан републикама. Покрајине су добиле покрајински Уставни закон, чиме је отворен пут готово потпуно самосталној законској, извршној и судској власти. Син наших народа и народности и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још крајем 1946. године “поклонио” окупиране територије, као и све друге територије са већинским албанским становништвом Албанији и Енвер Хоџи! Тито је, када је о окупираним територијама реч, Асошијетед пресу рекао следеће: “Уколико комунисти дођу на власт у Албанији оно може бити под ингеренцијом Тиране“. Албански шеф државе Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће окупиране територије бити у саставу Албаније, као ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе. ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ *** 1941: Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.) Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Балканска географија „Турског тока“
Власти у Анкари покушавају да претворе земљу у кључно чвориште енергетских токова који иду ка Европи и да од Турске направе главног играча у плановима свих будућих пројеката транспорта гаса у Европу. Енергетска безбедност Балкана диктира добре односе са Русијом. Танкери са америчким течним гасом из Катара или Алжира не могу доћи у Београд, Софију и Скопље. А све постојеће и планиране маршруте гасовода стижу у регион са истока, а не са запада. Руска компанија „Стројтрансгас“ започела је изградњу гасовода Клечовце-Неготино у Македонији. Са пуштањем у погон овог гасовода Скопље ће добити дуго чекану основу за стварање сопственог савременог енергетског система. У овом тренутку, зависност македонске привреде од спољних енергетских извора оцењује се на 48%. Једино Хрватска у региону има виши проценат зависности – 52%. Међутим, значај пројекта је знатно шири и може се посматрати као кључни елемент стварања општебалканског енергетског система повезаног са пројектом „Турски ток“, који су усагласили Русија и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Водич за будуће средњошколце у европској Србији: Занимање и опис радног места
Службеници неће ћирилицу
Брегзит и српска демократија
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
НЕ TУГУЈ СРБИЈО
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
Дуго скривана тајна јер су у питању Срби
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
Злочином против геноцида
Genocid bez kazne
Победа која је задивила свет
Развојни пут Вука Шнајдера
Тито поклањао Космет Албанцима још 1946. године
Предлог за нови споменик знаном јунаку на Калемегдану
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. г.
Балканска географија „Турског тока“

Share
  • Португалски генерал: У Сребреници није било геноцида, права истина је скроз другачија!