На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)

avion

ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ

Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено:

„Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“

Ваше Величанство,

Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи.

Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, кога светска историја не познаје ни по мотивима, ни по жестини. Тај злочин извршен је у име енглеског народа, на чијем се челу Ви налазите. Ето, зато, што Ваша личност симболише енглески народ, ја се на Вас обраћам, што значи да говорим у исто време и енглеском народу.

Знам шта ћете ми одмах приметити. Да Ви имате одговорну владу и да се изволим њој обратити. Опростите, тај пут је за мене и мој народ затворен, јер ми живимо у дубоком уверењу да оно што Ваша одговорна влада ради, бар у погледу моје земље, не одобрава енглески народ. И због тога, ја се обраћам Вама а не Черчилу, дакле обраћам се енглеском народу.

Величанство!

Огромни напори авијације, натоварени тешким бомбама са ознаком на својим апаратима енглеске тробојнице, изручили су свој страховит товар над Београдом, најмногољуднијим градом моје земље. То су чинили на сам дан православног Ускрса, који је један од највећих хришћанских празника. Уместо радости нејакој деци и женама за свој празник, Ваши авијатичари разнели су утробе и обезглавили телеса у масама. Само мртвих побијено је око 2.000, а са рањенима број жртава прелази више хиљада. Можете мислити, Величанство, каква је несрећа задесила мој народ, који је у савезништву са Вашом војском водио рат, упропастио земљу, изгубио државу и за три године по саветима Ваше одговорне владе саботирао окупатора, борећи се по шумама, па је нанизао још милион гробова. Сад је дочекао да га његови ратни другови и савезници, Ваши авијатичари, награде на тај начин што су му побили 10.000 невиних жртава и разрушили хиљаде домова.

Величанство!

Дозволите једно питање: Је ли овај злочин извршен по Вашем наређењу, или бар са Вашим сазнањем? То што питамо односи се и на енглески народ. Је ли он преко Вас дао свој пристанак?

Знам унапред Ваш одговор: Није. А ипак је српски народ поднео невине жртве. Ми не верујемо због тога што смо били савезници пријатељи, па колико јуче Ви сте венчали нашег младог краља, па смо се и ородили. Затим, у Вашој престоници седи једна емигрантска влада коју Ви још признајете, јер са њом општите. На послетку, у нашој земљи имате симпатизере, да би овакав један вандалски акт био потпуно неразумљив. Па онда зашто је бомбардован Ниш, Никшић и Београд и зашто је уништено неколико десетина хиљада Срба.

Тај одговор очекује мој народ, очекујем га и ја, њен грађанин, некада радо виђен у енглеском кругу српских пријатеља у Лондону. Ма како била драга круна једном владару на глави, она не сме бити упрљана крвљу невиног света, нарочито кад је тај свет српски народ, који је био пријатељ и савезник у овом рату. У противном шта ће Вам круна упрљана крвљу невиног света, која ће Вас потсећати на злочине извршене под њом. То би Вам узнемиравало савест и чинило Вас врло несрећним, а то Ви нећете дозволити. То је дубоко уверење моје и мога народа.

Ваше Величанство,

Опростите што се Вама обраћам, али нас раздире бол сазнања да је са стране енглеског народа и у Ваше име извршен један акт кога хуманост и цивилизација називају злочином. Па ми је жеља да на време скренем пажњу Вама, енглеском народу и светској јавности на овај злочин јер би било смешно позивати се на правду, културу и цивилизацију кад дела која врши Ваша авијација враћају нас у доба Хуна и Авара, дивљака и незнабожаца.

Божидар Ђ. Недић“

ПОДГОРИЦА РАЗОРЕНА ДО ТЕМЕЉА

Огласио се убрзо и стари српски дипломата др Мирослав Спалајковић, који је рекао:

„Титов покушај продора у Ибарску долину и англо-америчко бомбардовање Београда представљају два повезана потеза исте ратне операције“.

Истог дана када и Београд, на Ускрс 1944. године, „савезнички“ бомбардери су се устремили и на црногорску престоницу. Цетиње је било сво у рушевинама. Истог дана страдали су и Жабљак, Шавник, Колашин, Андријевица, Гацко, Билећа.

podgoricaПодгорица

Само два дана касније, 19. априла 1944. године, маршал Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ:

„Јавите нам која мјеста треба бомбардовати.“

Дапчевић и Бакић радио везом одговарају.

„Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко, Митар.“

Титов одговор је стигао из ваздуха.

У рану зору 5. маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера.

Настао је прави пакао.

Porusena-PodgoricaПорушена Подгорица 1944. године

Пола Подгорице је разорено до темеља. Енглеске и америчке бомбе убијају сваког шестог житеља Подгорице. Од 15.000 људи, теже и лакше је рањено готово 4.500 деце, жена, стараца. У кући Мила Беговића изгинула је цела породица, он, његова супруга и четворица синова. Иста судибна задесила је и Андрију Ђурашевића и десетине других подгоричких породица.

Немачке жртве биле су готово 200 пута мање од губитака невиног цивилног становништва Подгорице. Нацистички окупатор је имао 15 мртвих.

Према извештају немачке команде за југоисток „60 одсто града је разорено“, а Пеко Дапчевић је, без обзира на све, био веома задовољан.

– У Подгорици – јављао је он свом маршалу – бомбардовани углавном војнички објекти, болница Крушевац, ауто-парк, разни магацини и слагалишта и сви положаји: Горица, Љубовић, Коканерешка Гора, мост, на Цијевни и сва околна села. Било десет великих пожара… Према досадашњим подацима око 2.000 жртава. Политички, војнички и МОРАЛНИ ефекат бомбардовања ДОБАР.

Две недеље касније, баш у време док су се градом проносили гласови како се „Черчил извињава за ускршње бомбардовање“ српске престонице, како је „енглески краљ обећао да се то више неће поновити“, Београд је поново завијен у црно.

Beograd_posle_bombardovanja_1944
Београд после бомбардовања 1944., Пашино брдо

Био је четвртак, 18. мај 1944. Јутро је увелико одмакло. Часовник на Теразијама показује 9.55. Над облачним и кишовитим небом истраумираног града затутњали су енглески и амерички бомбардери.

Напад је био још безочнији од оног ускршњег. Главна мета, овог пута, била је периферија Београда у којој је становала градска сиротиња. Пашино брдо, Котеж, Неимар и Чубура обавијени су густим облацима дима и прашине.

Оргијање „савезничких“ авиона трајало је готово пуна два сата. У неким деловима града бомбе падају на сваких сто квадратних метара. Само испод једне куће извучена су 32 леша.

Радио Бејрут је у емисији на румунском језику објавио да су у многим енглеским авионима који су сејали смрт по Београду биле југословенске посаде које је Тито почетком 1944. године упутио на обуку у англоамеричке базе смештене на југу Италије.

У овом разарању Београда, трећем по реду, изгинуло је близу 2.000 људи, жена и деце. Тако су нестали браћа Милан и Војислав Стаменковић, пензионисани генерал Игњат Кирхнер, командант Сремског добровољачког одреда који је 1915. године јуначки бранио Београд.

Бора Џивалић, председник Удружења продаваца штампе, погинуо је на улици са свежњем новина у руци. Из куће инжењера Василија Марковића извучено је 48 мртвих.

Погинули су и инж. Андрија Станић, па Драгољуб Михајловић, Драгољуб Манџукић, Леонид и Љубомир Милојевић, Предраг Угриновић, Милан Дамјановић, ученица Кристина Јадранин, Димитрије, Милена, Радмила и Драган Петровић, Јован Бркић, Младен Винчић, Димитрије Поповић, пензионер Чедомир Матић, Љубица, Љубинка и Владета Ђорђевић, ученик Дејан Живковић, Анђелка и Стевица Јефтић, Драгиња Бошњаковић, Персида и Миленко Дабић…

Седам дана касније на Новом гробљу се окупило неколико хиљада Београђана. На помену жртвама англоамеричког разарања Београда, које је одобрио Титов Врховни штаб, говорио је митрополит Јосиф:

– Напади извршени над српским народом и његовом јуначком престоницом 16. и 17. априла, на први и други дан Ускрса, па поновљени 18. маја, нису од српског народа ничим и ни од кога заслужени. То се не може одобрити, ни оправдати… Обично се каже да се траже војни циљеви, али ми се питамо: да ли су цркве, болнице, сиротињски станови, изнемогли старци и болесници, зар су то објекти које је требало напасти? Нека на то одговоре они који су то учинили!

– Напади су – наставио је митрополит Јосиф – учињени на најсветији хришћански празник, на дан када сви ми славимо победу живота над смрћу… Где је ту цивилизација, где култура, где хришћанство? Нека на то одговоре они који су то учинили!

После митрополита Јосифа потиштеним и огорченим Београђанима обратио се Богољуб Кујунџић, министар правде:

– Београд, престоница Србије и српства, три пута је мучки бомбардован. Не ради војних објеката – бар Пашино брдо најбољи је доказ за то – него ради нас самих, ради ових невиних жртава које нам и мртве довикују: „Чувај се лажних пријатеља, а сачуваћемо се од непријатеља“.

– Три пуне године – подсетио је Кујунџић – тај исти Београд истицан је као симбол патње и мучеништва, и то баш од оних који га овако мучки нападоше. А данас он је, захваљујући њима, још већи мученик постао.

– Такав свадбени дар младом Краљу Петру, а своме пријатељу и савезнику, незапамћен је у историји света – истакао је Кујунџић. – Или је то можда савезничка воштаница упаљена за рачун Јосипа Броза на гробове оних стотина и стотина побијених Срба који су веровали у реч једне светле империје и у пријатељство једног великог народа.

Истог дана када су по трећи пут рушили и разарали Београд западни „савезници“ су насрнули и на многе друге градове у Србији. Само чувена породица Катић из Лознице изгубила је седам чланова. Међу њима је била и глава породице, угледни грађанин Подриња Слободан Катић, његова супруга Слободанка и ћеркица Зорица.

После трећег „савезничког“ оргијања над Београдом многи имућнији људи почели су још издашније да помажу породице унесрећених суграђана. Олга Илић приложила је 500.000 динара. Лозничани су сакупили 223.667 динара, а огласили су се и родољуби који су тек пристигли из немачког заробљеништва. Светолик Ивановић је приложио 101 немачку марку, Радмило Мијатовић 80, Миодраг Алексић 25, Милић Николић, Драгиша Гајовић, Панта Маyић, Милоје Бојчић, Радојица Вујичић, Милоје Ристић и Сима Мајсторац по 20 марака.

Димничар Милорад Кобиљски дао је 20.000 динара, др Марија и ветеринар Борисав Велимировић 10.000, пензионисани генерал Милош Јовановић такође 10.000, прота Никола Теодоровић 5.000…

Угоститељ Живојин Ранђеловић, закупац бифеа „Србин“ у Немањиној улици број 1 у Београду прикупио је од гостију свог локала 5.980 динара, ученици из Младеновца дали су 7.187 динара. Грађани Алексинца упутили су 120.000 динара, индустријалац Милутин Кривокапић 5.000, трговац Константин Стефановић 20.000, крушевачки апотекар Ђорђе Петровић 15.000 динара. Рудари Ибарских рудника одвојили су 7.280 динара, спортисти београдског „Хајдука“ са Лиона 40.578, рудари Сењских рудника 25.220. Београдски пиљари Тодор Данкуловић и Милан Јањатовић дали су 1.200 килограма бораније. Ирена Ришанек, супруга бившег пољског генералног конзула приложила је 50.000, Српска православна црква 2,5 милиона динара.

Црвени крст Београда делио је све више намирница пострадалим Београђанима. Сваки унесрећени Београђанин добијао је по три килограма усољеног меса од дивље свиње, по килограм маслинки и смокава и по пола килограма сапуна. Деци до десет година, као додатак за појачану исхрану, даван је по килограм сувог грожђа, смокава и лешника.

Намирнице Црвеног крста издаване су у улици Краљице Марије 2, Краља Александра 125, Престолонаследника Петра 15, Краља Звонимира 30, Војводе Степе 69 и Македонској (Поенкаревој) улици 21. Српска заједница рада отворила је четири покретне кухиње у Београду које су бесплатно делиле оброке београдским радницима.

Док су Београд и многи други градови и вароши у унутрашњости Србије видали ране и сахрањивали своје најрођеније, енглески и амерички „савезници и ослободиоци“ настављали су свој крвави пир. На њиховој мети опет се, по шести пут, нашао већ одавно ојађени Ниш. Овог пута још подмуклије него раније, кад је град био на спавању.

Између 2.20 и 3 часа по поноћи Енглези и Американци су 9. јуна 1944. на Ниш бацили близу 400 бомби. На спавању је побијено неколико десетина Нишлија.

ЈЕДАНАЕСТ БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА

Само 24 часа по завршетку „Недеље пацова“ енглески и амерички бомбардери су се по десети пут окомили на Београд. Тог дана, 8. септембра, на град су падале бомбе од 1.000 килограма. Срушене су и многе вишеспратнице, међу којима и она на углу Његошеве и Краља Милутина улице.

Опет су биле десетине мртвих и обогаљених, уцвељених и унакажених. У рушевинама је остао и пензионисани генерал Петар Пешић, бивши министар одбране и начелник Генералштаба Краљевине Југославије, иначе познати пријатељ Енглеза. Неколико сати касније овај стари српски официр, носилац многих највиших домаћих и страних одликовања и признања, испустио је душу.

Од сопственог живота „ослобођени“ су и Добрила Костић и њен син Глигорије, сестре Зорка Бабовић и Ружица Христодулу, брачни пар Дана и Воја Стевановић, апотекар Димитрије Јевтић и његова супруга Радмила, малишани Будимир и Надица Стевановић…

Десет дана касније, 18. септембра, када је маршал Тито, задовољан ефектима англо-америчког бомбардовања Србије, кренуо на први разговор са Стаљином – од кога ће тражити да изврши копнену инвазију на Србију – Београд је већ једанаести пут био на мети енглеских и америчких бомбардера.

Два дана касније, 11. јуна у 9 часова, западни „савезници“ обрушавају се на Смедерево. На град је пало око 500 бомби које су усмртиле 80 људи, жена и деце, а теже и лакше раниле око 200 Смедереваца.

podgorica

У исто време Енглези и Американци, на основу одобрења Титовог Врховног штаба, по седми пут крећу на Ниш. Опет рушевине, невине жртве, јаук и лелек, нове хумке.

У међувремену, „савезници“ постају све безобзирнији. На Београд, Ниш, Смедерево и многе друге градове Србије, поред бомби, све чешће бацају разне предмете пуњене експлозивом. Радник Симеон Киндобрански је у дворишту куће у Адмирала Вуковића 55 у Београду угледао једну тубу кармина за усне. Кад је покушао да је отвори туба је експлодирала. Изнад Горњег Милановца из англо-америчких авиона су бацали разне експлозивне кутије, пехаре и оловке које су тешко повредиле четворицу људи. Експлозивни предмет величине јајета однео је десну руку и три прста леве руке Ђорђу Крстићу из околине Лесковца. Од сличних предмета страдао је Павле Савкић из Кусатка код Смедеревске Паланке, девојчице Драгиња и Драгица Антонијевић из Бора и многи други.

Само пет дана после седмог уследило је и осмо разарање Ниша. Пред поноћ између 14. и 15. јуна на град је најпре испаљено неколико стотина светлећих ракета, а потом је на Нишлије које су тек кренуле на починак сручено око 200 бомби.

Осам дана касније, 23. јуна између 9.30 и 10.15 часова наши западни „ослободиоци“ на Ниш бацају и фосфорне бомбе.

Двадесет дана касније, 3. јула између 10.30 и 12 часова, кобни англо-амерички авиони опет круже над Београдом. У седмом гранатирању највећег града Србије највише је страдала Чукарица, на којој је, поред неколико десетина мртвих, са земљом сравњено око 80 кућа. Разорени су Фабрика шећера и школа „Матија Бан“. Радио Лондон је јавио да су погођени важни немачки објекти, који су практично остали неокрзнути, а невине жртве које су данима извлачене из рушевина није поменуо ни једном једином речју.

Поред многих других, знаних и незнаних, убијени су и тренер Војислав Јањић и чувени артиста Милош Радојковић – Диоген.

У међувремену, Београд је огуглао, а неки његови житељи као да су се поигравали са судбином. Кафеџија Ташко Теофиловић, на чију су кафану „Куманово“ на Чубури западни „савезници“ 18. маја бацили девет бомби, за 13 дана је на истом месту подигао нову кафану. У част њеног отварања организовао је велику свечаност на којој је у рану зору бесплатно делио пиће својим старим и новим гостима. Позвао је и попа да је освешта.

С одобрењем Титовог Врховног штаба Енглези и Американци су постајали све дрскији. У суботу, 22. јула 1944. обрушили су се на цивилни воз који је саобраћао између Краљева и Чачка. Убили су четири путника а 12 тешко ранили. На станици у Краљеву, учинак им је био још већи. Убили су равно 30 људи.

Истог дана први пут је бомбардован и Крагујевац, у коме је убијено више од 30 невиних људи, жена и деце.

7.Americ.bom1944

Тад су прве бомбе пале и на периферију Крушевца, у село Бивоље, на Глибовац и друга села у околини Смедерева и Смедеревске Паланке.

Тих дана Београдом су кружила обавештења: „Памет у главу. Ни лево, ни десно, него својим правим српским путем, само за своје интересе и за интересе свога народа и све Србије.

У престоници Србије организована је чак и изложба „Живот тече даље“.

Судбина Србије у међувремену је увелико ишла другим правцем. У петак, 11. августа 1944. организовано је ноћно разарање незаштићеног Краљева. Шест бомби пало је на Дечји дом. Само у једној колективној гробници сахрањено је 40 краљевачких мученика.

На последњи испраћај, својим суграђанима стигло је пола Краљева, опело је чинодејствовало десет свештеника.

– Зар од убијања наших мирних грађана зависи исход рата – очајнички је запитао Милан Сретеновић, протојереј жички. – Ми смо желели да нас сви оставе по страни, а данас се на нас све слива… Отклони зло од нас, Боже! Прими нас и заштити овај мали народ српски, светосавски, који не жели рат. Учини, Господе, да ово буду последње жртве! Учини да Срби мирно ору своје њиве!

У међувремену, „ослобођење“ је узимало нови данак у крви. „Савезници“ су у Алибунару убили 128 невиних људи, жена и деце, готово четвртину целокупног становништва овог банатског места.

Убрзо је на уцвељени Ниш бачено још око 800 бомби, а 21. августа 1944. године други по величини град Србије потпуно је докусурен.

Тих дана на Пећ су бацане бомбе од 500 килограма. Разорена је и Ћуприја, бомбе падају по шумадијском селу Марковцу, Житковцу код Алексинца и другим беспомоћним српским селима и градовима.

bomb

У међувремену, настављено је систематско разбијање Београда. Масакрирање престонице Србије организовано 3. септембра 1944. године трајало је пуна два сата. Овог пута на реду су Душановац, Раковица, Карабурма, па поново Пашино брдо, Котеж, Неимар и улице око главне Железничке станице.

Три дана касније, 6. септембра када се у српским црквама обележавао рођендан краља Петра Другог Карађорђевића, у по бела дана, у 10 часова, уследило је ново гранатирање.

Страдали су Сењак, Сарајевска улица, сиротињске бараке поред Саве…

Тог дана у Београду су се догодила и три земљотреса. Први је почео у 6 часова, 30 минута и 15,8 секунди, други у 11 часова, 35 минута и 10,8 секунди.

У изможденом Београду најугроженијима је помагао готово свако ко је могао. Чак и они који су и сами били у јаду и беди. Ратни заробљеници који су се тек вратили из немачких логора одвајали су од својих уста за децу избеглица из Павелићеве НДХ. Чеда Спасић и Војин Ераковић приложили су 11.354 динара, Немања Остојић 5.978, Радослав Спремо 4.490, Добривоје Мутавџић 3.466, Станка Марић 1.590, Милан Тртица 1.190, Загорица Жарков 5.150, Здравко Врагарић, Јован Сладић и Љубо Кукавица по 990, Јован Бајић и Светомир Танасковић по 790, Жарко Милошевић 290 динара.

Љубо Зарић је за пострадале радничке породице дао 10.000 динара, браћа Гођевац и браћа Мирковић по 5.000, Ђорђе Петрић, Васа Панић и Раде Јовашевић по 3.000, столар Бањац 5.000, Кузман Николић и „Станићев подрум“ по 2.000, Чутурило Илић 3.000 динара. Огласила су се и многа предузећа. „Космај“ је дао 10.000, „Опленац“ 1.000, „Макиш“ 50.000, „Кула светиља“ 10.000, „Силесија“ 15.000 динара.

Многи Београђани су свакодневно доносили намирнице за покретне кухиње Српске заједнице рада. Милан Милутиновић, инспектор Фабрике шећера донео је 16,5 килограма тиквица и 4 килограма кромпира, др Милорад Недељковић, министар народне привреде, дао је 10 килограма кромпира, Деса Недељковић-Дугалић 13 килограма бораније, Александар Плавшић је поклонио комплетан ручак за 20 особа, трговац Милутин Купрешанин је донео 15 килограма купуса, Владимир Цветковић три килограма парадајза, Михаило Симић 15 килограма бораније, Бранко Премовић 15 килограма кромпира и литар зејтина, кафеџија Драгомир Миленковић 15 килограма брашна, Матко Дугец 3 килограма купуса, 6 килограма парадајза и 10 зелени, Жика Михаиловић 600 грама сланине.

ОНИ СУ СВЕ ЗНАЛИ

Тито и његов Врховни штаб, по свему судећи, од самог почетка су знали да од англо-америчког бомбардовања највећих српских и црногорских градова највише страда невино цивилно становништво, а да су немачки губици минимални. Готово занемарљиви.

То се као на длану види из писма које је Едвард Кардељ 29. јула 1944. године с Виса упутио Централном комитету КП Словенија.

Подсећајући своје сараднике да је Титов Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује „Љубљана“, Кардељ у овом писму љутито каже:

– Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.

– Имајте на уму – опомиње Кардељ – да савезнички авиони бомбардују на ПОСЕБАН начин, тако да покривају ЦЕЛЕ ПОВРШИНЕ. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би КРАЈЊА ЛАКОМИСЛЕНОСТ И НЕОДГОВОРНОСТ пред својим народом немати у виду све (те) моменте. То важи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.

Кардељ је тако, вероватно захваљујући и својим специјалним односима са титом, спасао Љубљану и Словенију, а разарање Србије је и даље настављено. Чак и појачано, иако су, као што се види, Тито и његови сарадници на Вису добро знали да Немци „немају готово никакве губитке“ и да Енглези и Американци „бомбардују на посебан начин“. Да „покривају целе површине, да циљеви њиховог разарања уопште нису изоловани на немачке објекте и да је једини први биланс англоамеричког бомбардовања“ – „хиљаде наших убијених људи“.

Пошто се после овог писма у англоамеричком масакрирању Србије ништа није променило логични закључак је да су „хиљаде наших убијених људи“ представљале један од најважнијих циљева оних који су наручивали и одобравали акције енглеских и америчких бомбардера.

Посластичар Драгиша Сандић је на дан помена своме брату Милану поклонио 20 килограма купуса, 10 килограма меса, 20 векни хлеба и 250 порција колача. Милош Поповић је дао ручак за 250 људи, а Милутин Благојевић је донео 20 килограма пасуља и брашна и две литре зејтина.

Београђани су тад спавали по 2-3 сата, устајали су око 5 сати да би на брзину посвршавали послове у кући и око куће и журили да се завуку у склоништа.

Многи су већ били огуглали на бомбардовања па су градом кружила обавештења:

„У интересу самог грађанста је да одмах по давању знака за узбуну потражи склониште. Доста већ с том непромишљеношћу која доводи само до тешких губитака! Кад је узбуна нема нико ништа да тражи по улицама, сем ако има да изврши какав службени налог. Лакомисленост и радозналост су грех према сопственом животу. Ко се не придржава ових упутстава, биће кажњен!“

РАЗАРАЊЕ ЛЕСКОВЦА

Баш тад су западни „савезници и ослободиоци“ по поруџбини Коче Поповића и маршала Тита кренули на Лесковац, који је разорен више него било који град на Балкану за све време Другог светског рата.

Leskovac-bombardovanjeСтравично разарање Лесковца током савезничког бомбардовања 6. септембра 1944. још обавија зид ћутања. Неколико хиљада цивила убијено за непуна два сата. 28 „пријатељских“ бомбардера сручило 69 тона бомби

Дан пакла освануо је 6. септембра 1944. године: „Цео Лесковац као да се дигао у вихору прашине, дима и рушевина… Оно што је остало од Лесковца лежало је обавијено покровом од дима“, записао је очевидац овог терористичког чина Фицрој Маклејн, Черчилов изасланик у Титовом Врховном штабу, а потоњи дугогодишњи Титов пријатељ, којем је маршал после рата, у знак захвалности, поклонио једну велелепну вилу на Корчули.

Испод „савезничке“ прашине остала је готово четвртина Лесковца. Од 28.000 становника „српског Манчестера“, живот губи више од 6.000 људи, жена и деце. Немачки губици у Лесковцу и околини били су 300 пута мањи од губитака невиног цивилног становништва.

Била је то кулминација англоамеричке помоћи Титу да што више растроји и истраумира Србију у којој је већина становништва била против његове комунистичке диктатуре.

СРБИЈА ЈЕ ТАКО ПАЛА НА КОЛЕНА

Само у првој недељи септембра Енглези и Американци су свакодневно са 200-300 ловаца и бомбардера разарали оно што је од Србије остало. Њихови кобни бомбардери су у тој недељи, од 1. до 7. сепрембра 1944. године, извели равно 1.973 борбена лета над Србијом и Црном Гором.

Ту монструозну операцију Титови западни савезници назвали су „Недељом пацова“:

Та класична ваздушна инвазија изведена је 33 дана после признања Титовог најближег сарадника Едварда Кардеља да англоамеричко бомбардовање наших градова не наноси „готово никакве губитке“ нацистичком окупатору, већ да је једини опипљиви резултат ових акција „на хиљаде наших мртвих људи“.

Десетак дана после „Недеље пацова“ маршал Тито је ноћним летом с Виса отишао у тајну посету Јосифу Висарионовичу Стаљину.

После систематске ваздушне инвазије западних „савезника“, која је трајала од пролећа до јесени 1944. године, убрзо је уследила и класична копнена инвазија на Србију. Под фирмом истеривања Немаца Стаљин и Тито су на Србију упутили неколико стотина хиљада совјетских војника.

ЗАШТО СРБИЈА И ДАНАС ЋУТИ

Трагични биланс вишемесечног англо-америчког разарања водећих градова Србије и Црне Горе никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта десетина хиљада невиних жртава.

Тзв. квислиншка влада генерала Милана Недића, која је чинила све што је могла да заштити народ од „помоћи“ Енглеза и Американаца убрзо је била на вешалима или у вечном изгнанству.

Нова, комунистичка власт, која се устоличила и на крви ових несрећника, никад није ни помишљала на потребу да попише невине жртве англоамеричког бомбардовања, а камоли да обелодани истину о овим терористичким операцијама. Није то покушала ни за Титовог живота, а ни после његове смрти. Чак ни после распада Титовог Савеза комуниста, ни после крвавог слома комунистичке Југославије.

Не чини то ни званична Србија, која још ни прстом није мрднула да утврди и објави пуну истину о овом најтежем масакрирању Србије у њеној историји.


Петар Алексић

Изворник: Српско наслеђе, број 15, 16, 17 – ратно издање, јун 1999.

7.Americ.bom1944

Save

Save

Save

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji
Strogo govoreći istorija čovečanstva sastoji se od niza slučajnih događaja, događaja koji nisu morali da se dogode. Ova karakteristika političke istorije očitava se već u prvom istoriografskom delu evropske kulture, Herodotovoj Istoriji, čiji je bukvalni prevod Priče. Ova dezignacija ima za nas dvosruko značenje. Kao prvo, sadržaj knjige ne pretenduje na istinitost, već samo prenosi priče, koje je autor čuo. Herodot je, tako, razlikovao istoriju (u modernom smislu) i istoriografiju, tj. naš uvid u istoriju. Drugo, priče se odnose na nešto što je izuzetno, nestandardno, nešto što je zanimljivo i vredno pažnje. Ono što se odvija po strogim zakonima ne može biti priča, jer se nauka ne bavi akcidencijama. Ove poslednje mogu biti nevažni kurioziteti, sa socijalne tačke gledišta, ali mogu da imaju i odlučujući uticaj na «tok istorije», kakvu je danas shvatamo. S tim uvezi često se postavlja pitanje šta bi bilo da se neka od ovih akcidencija nije desila, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јосип Броз Тито као робијаш
О пореклу Јосипа Броза Тита воде се многе теорије завере, а по многима није био Југословен, ни Хрват, већ неки страни агент. Тако се у све ове приче умешала и ЦИА која тврди да је био Пољак, али те детаље смо колико-толико чули. Ипак у биографији Броза може се пронаћи податак да је био осуђен на 5 година робије, али о томе како је Тито проводио време “иза браве” се мало зна. Телеграф.рс осим фотографија доживотног председника СФРЈ из затвора вам доноси и причу о овом периоду живота МАРШАЛА. Тито се, према историјским подацима до којих је дошао наш портал у јесен 1920. године вратио у Загреб где ступа у редове Комунистичке партије Југославије. Исте године партија је одлуком краља забрањена. Када 1921. остаје без посла запошљава се у млину у месту Великом Тројству где је са својом тадашњом супругом живео до касног пролећа 1925. године. Ту му се родило троје деце. Прво дете ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље
Филм о догађајима од 25. маја 1944. године, попут осталих партизанских филмова, апсолутно фалсификује чињенице. Међутим, као и у другим случајевима, телевизије – у овом случају Б 92 – у најавама пишу да се све заиста тако одиграло, чиме настављају комунистичку пропаганду, мада наводно сада живимо у демократском поретку. Шта се, дакле, заиста дешавало у Дрвару? Дрвар, 25. маја 1944. Немци са заплењеном униформом Ј. Б. Тита Пролећа 1944. године комунистички и западни медији надметали су се у преувеличавању бројног стања и борбене вредности југословенских партизана. Совјетска амбасада у Вашингтону у свом билтену за 1. јун пренела је чланке Милована Ђиласа и члана његове мисије у Москви, ‘‘генерала’‘ Ивановића, објављене у ‘‘Правди’‘. Ђилас је писао да су југословенски партизани до тада убили чак 300.000 Немаца, док су они притом имали 100-120.000 палих бораца. Такође је писао: ‘‘Прекаљених 300.000 бораца под командом маршала Тита држе положаје у срцу Балканског полуострва’‘. Ни Ивановић није имао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Са 14 година сам доведена у Јасеновац
Милица Секулић (87) прича о масовном страдању Срба у Доњој Градини код Козарске Дубице, од усташа. ДЕВЕТ гробних поља на подручју Доње Градине код Козарске Дубице седам деценија опомињу и крију страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на најмонструознији начин убијено је 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила је бројне чланове породице. – То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са мајком и сестром. Покушала сам чак да побегнем, али сам одустала, јер нисам хтела мајку да оставим. Људе су трпали у вагоне, било је све заглавило од муке и јада. И мог оца су ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
У своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом. Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима. Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања. Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле. У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом. – Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Lista američkih brljotina na Balkanu
Ako iscrpljena EU, što zbog nameta koje joj nameće NATO i američkih ratova po svetu, što zbog izdvajana iz budžeta za održavanje u životu „država iz epruvete“ poput Kosova, kao i sankcija i kontrasankcija sa Rusijom, ne može da reši svoje probleme, kako će onda da razreši balkanski čvor. Terorizam, najezda migranata, ekonomska kriza, separatizam… To su boljke sa kojima se EU suočava u svom dvorištu. Kosovo, Makedonija, Srbija, Bosna… zaostala su nerešena pitanja Amerike na Balkanu za koje SAD očekuje da ih EU reši, i to u skladu sa američkim planovima. Može li EU, uz sve svoje jade, da zadovolji i prekookeanskog partnera i prilike na Balkanu da zaokruži na način kako to SAD žele? I šta će se desiti ako u tome ne uspe? Zvanična spoljna politika Amerike navodno je usmerena daleko van Balkana, ali, ako je suditi po rečima umirovljenog bivšeg ambasadora SAD u Srbiji Vilijama Montgomerija, ostala su tri ključna pitanja za američku administraciju za koja se očekuje da će ih rešiti EU — prvo, da nezavisno Kosovo bude ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су ови људи?
Одговор на насловљено питање изгледа веома лак ако се исти покуша дати кроз друштвне функције које су ове личности у прошлости обављале или које обављају данас, њихове јавне наступе, дубоке трагове које су иза себе оставили како у друштву као целини  тако и појединачно у свести и општем положају сваког грађанина. Потичу из различитих политичких партија са различитим програмским и идеолошким опредељењима. Често су међусобно супротстављени, имају различите приступе по питању управљања и вођења државе са позиције власти. Међусобна супротстављеност и политичка нетолерантност између истих често пута прелазе и на поље личних обрачуна али их лични и партијски интереси исто тако још чешће, лакше и брже уједињују при чему се преко ноћи заборављају све негативно изречене конотације једних према другима. Дакле, пред собом имамо врло различите, често пута непоправљиво међособно супротстављене личности које се бескрупулозно, за све ове године од увођења вишепартијског система у Србији, боре за освајање и очување ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО) АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби. – Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
15. децембар 2014. Петар Искендеров Од свих земаља погођених одлуком Русије да одустане од изградње „Јужног тока“ у Србији постоји вероватно најшира лепеза мишљења о таквом расплету догађаја. Жестина расправе о „руској превари“ и неосновано довођење „Јужног тока“ у везу са продајом НИС-а нису у складу са пасивношћу Београда око „Јужног тока“ коју он показује још од 2008. Било би боље ако би се Србија концентрисала на извлачење највеће могуће користи из новонастале ситуације - која може бити велика - јер друге земље неће пропустити ту прилику. Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News. Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године? Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а промјенљивих политичких и ратних околности, а захваљујући пракси: да их по правилу тумаче само побједници. Тим прије ако је виновнике тих злочина посљератна партијска митологија овјенчала ореолима народних хероја, као што је и био случај са љубомирским. У одмазди за раније ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је ко међу Србима?
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида. У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ИМА ЛИ СРБИЈА СНАГЕ ДА НАКОН СМРТИ ЈОСИПА БРОЗА ИЗВРШИ ДЕМИСТИФИКАЦИЈУ ЊЕГОВОГ КУЛТА
Непосредно после смрти Јованке Броз поново су се отвориле неке теме које су већ биле, тако рећи, пале у заборав.  Поново се на скоро истоветан начин покушава вршити манипулација (на жалост и даље успешно) људским умовима. И даље се врши глорификација култа Брозових тако што се покушава извршити замена теза па се тотална ИЗОЛАЦИЈА Јованке Броз која је трајала више од 30 година везује за њен тобожњи пробуђени национализам или покушај преузимања власти после Брозове смрти помоћу личких генерала а који су опет Срби, или опет због некакве болесне љубоморе зато што је Броз наводно био "надарени љубавник" јер је као "највећи син свих народа и народности" био најбољи у свему (најбољи бравар, највећи војсковођа, најлукавији дипломата, најиздржљивији робијаш, најспособнији државник, најпаметнији визионар, најшколованији председник - имао је прегршт почасних доктората, итд.).             И Јованка Броз је имала врло висок чин (како медији објављују - чин пуковника - а то подразумева ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!
Mauro del Vekio, bivši general italijanske vojske, koji je predvodio jedinicu od 7.000 vojnika koji su ušli na Kosovo u junu 1999. godine nakon završetka NATO bombardovanja Srbije, rekao je da su tokom prve tri sedmice njegovog mandata izveštaji o telima ubijenih Srba i Roma stizala na njegov sto svakog jutra. On je za italijanski list „Panorama“ izjavio da je to bila „tabu tema“ i da mu nije bilo dozvoljeno da o tome govori sa novinarima. – Ubistva su nastavljena i kasnije, ali ne tako često. Oni koji nisu pobegli sa Kosova bili su pod stalnim rizikom da budu ubijeni ili silovani. Napuštene srpske kuće su sravnjene sa zemljom ili zapaljene. Albanci su napadali i crkve i manastire. Njihov cilj je bio da izbrišu svaki trag srpskog prisustva na Kosovu – rekao je Del Vekio. On je dodao da niko nije sklanjao srpske leševe koji su nalaženi na svim mogućim mestima. – Majke i ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji
Јосип Броз Тито као робијаш
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље
Српске новине, Бр. 695, децембар 2016. г., Чикаго, УСА
Са 14 година сам доведена у Јасеновац
Геноцид над Србима слабо заступљен у читанкама
ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
Lista američkih brljotina na Balkanu
Ко су ови људи?
Погледајте насловне стране листа ‘Шарли Ебдо’ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)
Pasja groblja žrtava komunizma
Победа која је задивила свет
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
Ко је ко међу Србима?
ИМА ЛИ СРБИЈА СНАГЕ ДА НАКОН СМРТИ ЈОСИПА БРОЗА ИЗВРШИ ДЕМИСТИФИКАЦИЈУ ЊЕГОВОГ КУЛТА
Srpske leševe smo nalazili na sve strane! Šiptari su ubijali Srbe i palili crkve!

Share
  • На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)