На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)

avion

ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ

Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено:

„Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“

Ваше Величанство,

Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи.

Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, кога светска историја не познаје ни по мотивима, ни по жестини. Тај злочин извршен је у име енглеског народа, на чијем се челу Ви налазите. Ето, зато, што Ваша личност симболише енглески народ, ја се на Вас обраћам, што значи да говорим у исто време и енглеском народу.

Знам шта ћете ми одмах приметити. Да Ви имате одговорну владу и да се изволим њој обратити. Опростите, тај пут је за мене и мој народ затворен, јер ми живимо у дубоком уверењу да оно што Ваша одговорна влада ради, бар у погледу моје земље, не одобрава енглески народ. И због тога, ја се обраћам Вама а не Черчилу, дакле обраћам се енглеском народу.

Величанство!

Огромни напори авијације, натоварени тешким бомбама са ознаком на својим апаратима енглеске тробојнице, изручили су свој страховит товар над Београдом, најмногољуднијим градом моје земље. То су чинили на сам дан православног Ускрса, који је један од највећих хришћанских празника. Уместо радости нејакој деци и женама за свој празник, Ваши авијатичари разнели су утробе и обезглавили телеса у масама. Само мртвих побијено је око 2.000, а са рањенима број жртава прелази више хиљада. Можете мислити, Величанство, каква је несрећа задесила мој народ, који је у савезништву са Вашом војском водио рат, упропастио земљу, изгубио државу и за три године по саветима Ваше одговорне владе саботирао окупатора, борећи се по шумама, па је нанизао још милион гробова. Сад је дочекао да га његови ратни другови и савезници, Ваши авијатичари, награде на тај начин што су му побили 10.000 невиних жртава и разрушили хиљаде домова.

Величанство!

Дозволите једно питање: Је ли овај злочин извршен по Вашем наређењу, или бар са Вашим сазнањем? То што питамо односи се и на енглески народ. Је ли он преко Вас дао свој пристанак?

Знам унапред Ваш одговор: Није. А ипак је српски народ поднео невине жртве. Ми не верујемо због тога што смо били савезници пријатељи, па колико јуче Ви сте венчали нашег младог краља, па смо се и ородили. Затим, у Вашој престоници седи једна емигрантска влада коју Ви још признајете, јер са њом општите. На послетку, у нашој земљи имате симпатизере, да би овакав један вандалски акт био потпуно неразумљив. Па онда зашто је бомбардован Ниш, Никшић и Београд и зашто је уништено неколико десетина хиљада Срба.

Тај одговор очекује мој народ, очекујем га и ја, њен грађанин, некада радо виђен у енглеском кругу српских пријатеља у Лондону. Ма како била драга круна једном владару на глави, она не сме бити упрљана крвљу невиног света, нарочито кад је тај свет српски народ, који је био пријатељ и савезник у овом рату. У противном шта ће Вам круна упрљана крвљу невиног света, која ће Вас потсећати на злочине извршене под њом. То би Вам узнемиравало савест и чинило Вас врло несрећним, а то Ви нећете дозволити. То је дубоко уверење моје и мога народа.

Ваше Величанство,

Опростите што се Вама обраћам, али нас раздире бол сазнања да је са стране енглеског народа и у Ваше име извршен један акт кога хуманост и цивилизација називају злочином. Па ми је жеља да на време скренем пажњу Вама, енглеском народу и светској јавности на овај злочин јер би било смешно позивати се на правду, културу и цивилизацију кад дела која врши Ваша авијација враћају нас у доба Хуна и Авара, дивљака и незнабожаца.

Божидар Ђ. Недић“

ПОДГОРИЦА РАЗОРЕНА ДО ТЕМЕЉА

Огласио се убрзо и стари српски дипломата др Мирослав Спалајковић, који је рекао:

„Титов покушај продора у Ибарску долину и англо-америчко бомбардовање Београда представљају два повезана потеза исте ратне операције“.

Истог дана када и Београд, на Ускрс 1944. године, „савезнички“ бомбардери су се устремили и на црногорску престоницу. Цетиње је било сво у рушевинама. Истог дана страдали су и Жабљак, Шавник, Колашин, Андријевица, Гацко, Билећа.

podgoricaПодгорица

Само два дана касније, 19. априла 1944. године, маршал Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ:

„Јавите нам која мјеста треба бомбардовати.“

Дапчевић и Бакић радио везом одговарају.

„Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко, Митар.“

Титов одговор је стигао из ваздуха.

У рану зору 5. маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера.

Настао је прави пакао.

Porusena-PodgoricaПорушена Подгорица 1944. године

Пола Подгорице је разорено до темеља. Енглеске и америчке бомбе убијају сваког шестог житеља Подгорице. Од 15.000 људи, теже и лакше је рањено готово 4.500 деце, жена, стараца. У кући Мила Беговића изгинула је цела породица, он, његова супруга и четворица синова. Иста судибна задесила је и Андрију Ђурашевића и десетине других подгоричких породица.

Немачке жртве биле су готово 200 пута мање од губитака невиног цивилног становништва Подгорице. Нацистички окупатор је имао 15 мртвих.

Према извештају немачке команде за југоисток „60 одсто града је разорено“, а Пеко Дапчевић је, без обзира на све, био веома задовољан.

– У Подгорици – јављао је он свом маршалу – бомбардовани углавном војнички објекти, болница Крушевац, ауто-парк, разни магацини и слагалишта и сви положаји: Горица, Љубовић, Коканерешка Гора, мост, на Цијевни и сва околна села. Било десет великих пожара… Према досадашњим подацима око 2.000 жртава. Политички, војнички и МОРАЛНИ ефекат бомбардовања ДОБАР.

Две недеље касније, баш у време док су се градом проносили гласови како се „Черчил извињава за ускршње бомбардовање“ српске престонице, како је „енглески краљ обећао да се то више неће поновити“, Београд је поново завијен у црно.

Beograd_posle_bombardovanja_1944
Београд после бомбардовања 1944., Пашино брдо

Био је четвртак, 18. мај 1944. Јутро је увелико одмакло. Часовник на Теразијама показује 9.55. Над облачним и кишовитим небом истраумираног града затутњали су енглески и амерички бомбардери.

Напад је био још безочнији од оног ускршњег. Главна мета, овог пута, била је периферија Београда у којој је становала градска сиротиња. Пашино брдо, Котеж, Неимар и Чубура обавијени су густим облацима дима и прашине.

Оргијање „савезничких“ авиона трајало је готово пуна два сата. У неким деловима града бомбе падају на сваких сто квадратних метара. Само испод једне куће извучена су 32 леша.

Радио Бејрут је у емисији на румунском језику објавио да су у многим енглеским авионима који су сејали смрт по Београду биле југословенске посаде које је Тито почетком 1944. године упутио на обуку у англоамеричке базе смештене на југу Италије.

У овом разарању Београда, трећем по реду, изгинуло је близу 2.000 људи, жена и деце. Тако су нестали браћа Милан и Војислав Стаменковић, пензионисани генерал Игњат Кирхнер, командант Сремског добровољачког одреда који је 1915. године јуначки бранио Београд.

Бора Џивалић, председник Удружења продаваца штампе, погинуо је на улици са свежњем новина у руци. Из куће инжењера Василија Марковића извучено је 48 мртвих.

Погинули су и инж. Андрија Станић, па Драгољуб Михајловић, Драгољуб Манџукић, Леонид и Љубомир Милојевић, Предраг Угриновић, Милан Дамјановић, ученица Кристина Јадранин, Димитрије, Милена, Радмила и Драган Петровић, Јован Бркић, Младен Винчић, Димитрије Поповић, пензионер Чедомир Матић, Љубица, Љубинка и Владета Ђорђевић, ученик Дејан Живковић, Анђелка и Стевица Јефтић, Драгиња Бошњаковић, Персида и Миленко Дабић…

Седам дана касније на Новом гробљу се окупило неколико хиљада Београђана. На помену жртвама англоамеричког разарања Београда, које је одобрио Титов Врховни штаб, говорио је митрополит Јосиф:

– Напади извршени над српским народом и његовом јуначком престоницом 16. и 17. априла, на први и други дан Ускрса, па поновљени 18. маја, нису од српског народа ничим и ни од кога заслужени. То се не може одобрити, ни оправдати… Обично се каже да се траже војни циљеви, али ми се питамо: да ли су цркве, болнице, сиротињски станови, изнемогли старци и болесници, зар су то објекти које је требало напасти? Нека на то одговоре они који су то учинили!

– Напади су – наставио је митрополит Јосиф – учињени на најсветији хришћански празник, на дан када сви ми славимо победу живота над смрћу… Где је ту цивилизација, где култура, где хришћанство? Нека на то одговоре они који су то учинили!

После митрополита Јосифа потиштеним и огорченим Београђанима обратио се Богољуб Кујунџић, министар правде:

– Београд, престоница Србије и српства, три пута је мучки бомбардован. Не ради војних објеката – бар Пашино брдо најбољи је доказ за то – него ради нас самих, ради ових невиних жртава које нам и мртве довикују: „Чувај се лажних пријатеља, а сачуваћемо се од непријатеља“.

– Три пуне године – подсетио је Кујунџић – тај исти Београд истицан је као симбол патње и мучеништва, и то баш од оних који га овако мучки нападоше. А данас он је, захваљујући њима, још већи мученик постао.

– Такав свадбени дар младом Краљу Петру, а своме пријатељу и савезнику, незапамћен је у историји света – истакао је Кујунџић. – Или је то можда савезничка воштаница упаљена за рачун Јосипа Броза на гробове оних стотина и стотина побијених Срба који су веровали у реч једне светле империје и у пријатељство једног великог народа.

Истог дана када су по трећи пут рушили и разарали Београд западни „савезници“ су насрнули и на многе друге градове у Србији. Само чувена породица Катић из Лознице изгубила је седам чланова. Међу њима је била и глава породице, угледни грађанин Подриња Слободан Катић, његова супруга Слободанка и ћеркица Зорица.

После трећег „савезничког“ оргијања над Београдом многи имућнији људи почели су још издашније да помажу породице унесрећених суграђана. Олга Илић приложила је 500.000 динара. Лозничани су сакупили 223.667 динара, а огласили су се и родољуби који су тек пристигли из немачког заробљеништва. Светолик Ивановић је приложио 101 немачку марку, Радмило Мијатовић 80, Миодраг Алексић 25, Милић Николић, Драгиша Гајовић, Панта Маyић, Милоје Бојчић, Радојица Вујичић, Милоје Ристић и Сима Мајсторац по 20 марака.

Димничар Милорад Кобиљски дао је 20.000 динара, др Марија и ветеринар Борисав Велимировић 10.000, пензионисани генерал Милош Јовановић такође 10.000, прота Никола Теодоровић 5.000…

Угоститељ Живојин Ранђеловић, закупац бифеа „Србин“ у Немањиној улици број 1 у Београду прикупио је од гостију свог локала 5.980 динара, ученици из Младеновца дали су 7.187 динара. Грађани Алексинца упутили су 120.000 динара, индустријалац Милутин Кривокапић 5.000, трговац Константин Стефановић 20.000, крушевачки апотекар Ђорђе Петровић 15.000 динара. Рудари Ибарских рудника одвојили су 7.280 динара, спортисти београдског „Хајдука“ са Лиона 40.578, рудари Сењских рудника 25.220. Београдски пиљари Тодор Данкуловић и Милан Јањатовић дали су 1.200 килограма бораније. Ирена Ришанек, супруга бившег пољског генералног конзула приложила је 50.000, Српска православна црква 2,5 милиона динара.

Црвени крст Београда делио је све више намирница пострадалим Београђанима. Сваки унесрећени Београђанин добијао је по три килограма усољеног меса од дивље свиње, по килограм маслинки и смокава и по пола килограма сапуна. Деци до десет година, као додатак за појачану исхрану, даван је по килограм сувог грожђа, смокава и лешника.

Намирнице Црвеног крста издаване су у улици Краљице Марије 2, Краља Александра 125, Престолонаследника Петра 15, Краља Звонимира 30, Војводе Степе 69 и Македонској (Поенкаревој) улици 21. Српска заједница рада отворила је четири покретне кухиње у Београду које су бесплатно делиле оброке београдским радницима.

Док су Београд и многи други градови и вароши у унутрашњости Србије видали ране и сахрањивали своје најрођеније, енглески и амерички „савезници и ослободиоци“ настављали су свој крвави пир. На њиховој мети опет се, по шести пут, нашао већ одавно ојађени Ниш. Овог пута још подмуклије него раније, кад је град био на спавању.

Између 2.20 и 3 часа по поноћи Енглези и Американци су 9. јуна 1944. на Ниш бацили близу 400 бомби. На спавању је побијено неколико десетина Нишлија.

ЈЕДАНАЕСТ БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА

Само 24 часа по завршетку „Недеље пацова“ енглески и амерички бомбардери су се по десети пут окомили на Београд. Тог дана, 8. септембра, на град су падале бомбе од 1.000 килограма. Срушене су и многе вишеспратнице, међу којима и она на углу Његошеве и Краља Милутина улице.

Опет су биле десетине мртвих и обогаљених, уцвељених и унакажених. У рушевинама је остао и пензионисани генерал Петар Пешић, бивши министар одбране и начелник Генералштаба Краљевине Југославије, иначе познати пријатељ Енглеза. Неколико сати касније овај стари српски официр, носилац многих највиших домаћих и страних одликовања и признања, испустио је душу.

Од сопственог живота „ослобођени“ су и Добрила Костић и њен син Глигорије, сестре Зорка Бабовић и Ружица Христодулу, брачни пар Дана и Воја Стевановић, апотекар Димитрије Јевтић и његова супруга Радмила, малишани Будимир и Надица Стевановић…

Десет дана касније, 18. септембра, када је маршал Тито, задовољан ефектима англо-америчког бомбардовања Србије, кренуо на први разговор са Стаљином – од кога ће тражити да изврши копнену инвазију на Србију – Београд је већ једанаести пут био на мети енглеских и америчких бомбардера.

Два дана касније, 11. јуна у 9 часова, западни „савезници“ обрушавају се на Смедерево. На град је пало око 500 бомби које су усмртиле 80 људи, жена и деце, а теже и лакше раниле око 200 Смедереваца.

podgorica

У исто време Енглези и Американци, на основу одобрења Титовог Врховног штаба, по седми пут крећу на Ниш. Опет рушевине, невине жртве, јаук и лелек, нове хумке.

У међувремену, „савезници“ постају све безобзирнији. На Београд, Ниш, Смедерево и многе друге градове Србије, поред бомби, све чешће бацају разне предмете пуњене експлозивом. Радник Симеон Киндобрански је у дворишту куће у Адмирала Вуковића 55 у Београду угледао једну тубу кармина за усне. Кад је покушао да је отвори туба је експлодирала. Изнад Горњег Милановца из англо-америчких авиона су бацали разне експлозивне кутије, пехаре и оловке које су тешко повредиле четворицу људи. Експлозивни предмет величине јајета однео је десну руку и три прста леве руке Ђорђу Крстићу из околине Лесковца. Од сличних предмета страдао је Павле Савкић из Кусатка код Смедеревске Паланке, девојчице Драгиња и Драгица Антонијевић из Бора и многи други.

Само пет дана после седмог уследило је и осмо разарање Ниша. Пред поноћ између 14. и 15. јуна на град је најпре испаљено неколико стотина светлећих ракета, а потом је на Нишлије које су тек кренуле на починак сручено око 200 бомби.

Осам дана касније, 23. јуна између 9.30 и 10.15 часова наши западни „ослободиоци“ на Ниш бацају и фосфорне бомбе.

Двадесет дана касније, 3. јула између 10.30 и 12 часова, кобни англо-амерички авиони опет круже над Београдом. У седмом гранатирању највећег града Србије највише је страдала Чукарица, на којој је, поред неколико десетина мртвих, са земљом сравњено око 80 кућа. Разорени су Фабрика шећера и школа „Матија Бан“. Радио Лондон је јавио да су погођени важни немачки објекти, који су практично остали неокрзнути, а невине жртве које су данима извлачене из рушевина није поменуо ни једном једином речју.

Поред многих других, знаних и незнаних, убијени су и тренер Војислав Јањић и чувени артиста Милош Радојковић – Диоген.

У међувремену, Београд је огуглао, а неки његови житељи као да су се поигравали са судбином. Кафеџија Ташко Теофиловић, на чију су кафану „Куманово“ на Чубури западни „савезници“ 18. маја бацили девет бомби, за 13 дана је на истом месту подигао нову кафану. У част њеног отварања организовао је велику свечаност на којој је у рану зору бесплатно делио пиће својим старим и новим гостима. Позвао је и попа да је освешта.

С одобрењем Титовог Врховног штаба Енглези и Американци су постајали све дрскији. У суботу, 22. јула 1944. обрушили су се на цивилни воз који је саобраћао између Краљева и Чачка. Убили су четири путника а 12 тешко ранили. На станици у Краљеву, учинак им је био још већи. Убили су равно 30 људи.

Истог дана први пут је бомбардован и Крагујевац, у коме је убијено више од 30 невиних људи, жена и деце.

7.Americ.bom1944

Тад су прве бомбе пале и на периферију Крушевца, у село Бивоље, на Глибовац и друга села у околини Смедерева и Смедеревске Паланке.

Тих дана Београдом су кружила обавештења: „Памет у главу. Ни лево, ни десно, него својим правим српским путем, само за своје интересе и за интересе свога народа и све Србије.

У престоници Србије организована је чак и изложба „Живот тече даље“.

Судбина Србије у међувремену је увелико ишла другим правцем. У петак, 11. августа 1944. организовано је ноћно разарање незаштићеног Краљева. Шест бомби пало је на Дечји дом. Само у једној колективној гробници сахрањено је 40 краљевачких мученика.

На последњи испраћај, својим суграђанима стигло је пола Краљева, опело је чинодејствовало десет свештеника.

– Зар од убијања наших мирних грађана зависи исход рата – очајнички је запитао Милан Сретеновић, протојереј жички. – Ми смо желели да нас сви оставе по страни, а данас се на нас све слива… Отклони зло од нас, Боже! Прими нас и заштити овај мали народ српски, светосавски, који не жели рат. Учини, Господе, да ово буду последње жртве! Учини да Срби мирно ору своје њиве!

У међувремену, „ослобођење“ је узимало нови данак у крви. „Савезници“ су у Алибунару убили 128 невиних људи, жена и деце, готово четвртину целокупног становништва овог банатског места.

Убрзо је на уцвељени Ниш бачено још око 800 бомби, а 21. августа 1944. године други по величини град Србије потпуно је докусурен.

Тих дана на Пећ су бацане бомбе од 500 килограма. Разорена је и Ћуприја, бомбе падају по шумадијском селу Марковцу, Житковцу код Алексинца и другим беспомоћним српским селима и градовима.

bomb

У међувремену, настављено је систематско разбијање Београда. Масакрирање престонице Србије организовано 3. септембра 1944. године трајало је пуна два сата. Овог пута на реду су Душановац, Раковица, Карабурма, па поново Пашино брдо, Котеж, Неимар и улице око главне Железничке станице.

Три дана касније, 6. септембра када се у српским црквама обележавао рођендан краља Петра Другог Карађорђевића, у по бела дана, у 10 часова, уследило је ново гранатирање.

Страдали су Сењак, Сарајевска улица, сиротињске бараке поред Саве…

Тог дана у Београду су се догодила и три земљотреса. Први је почео у 6 часова, 30 минута и 15,8 секунди, други у 11 часова, 35 минута и 10,8 секунди.

У изможденом Београду најугроженијима је помагао готово свако ко је могао. Чак и они који су и сами били у јаду и беди. Ратни заробљеници који су се тек вратили из немачких логора одвајали су од својих уста за децу избеглица из Павелићеве НДХ. Чеда Спасић и Војин Ераковић приложили су 11.354 динара, Немања Остојић 5.978, Радослав Спремо 4.490, Добривоје Мутавџић 3.466, Станка Марић 1.590, Милан Тртица 1.190, Загорица Жарков 5.150, Здравко Врагарић, Јован Сладић и Љубо Кукавица по 990, Јован Бајић и Светомир Танасковић по 790, Жарко Милошевић 290 динара.

Љубо Зарић је за пострадале радничке породице дао 10.000 динара, браћа Гођевац и браћа Мирковић по 5.000, Ђорђе Петрић, Васа Панић и Раде Јовашевић по 3.000, столар Бањац 5.000, Кузман Николић и „Станићев подрум“ по 2.000, Чутурило Илић 3.000 динара. Огласила су се и многа предузећа. „Космај“ је дао 10.000, „Опленац“ 1.000, „Макиш“ 50.000, „Кула светиља“ 10.000, „Силесија“ 15.000 динара.

Многи Београђани су свакодневно доносили намирнице за покретне кухиње Српске заједнице рада. Милан Милутиновић, инспектор Фабрике шећера донео је 16,5 килограма тиквица и 4 килограма кромпира, др Милорад Недељковић, министар народне привреде, дао је 10 килограма кромпира, Деса Недељковић-Дугалић 13 килограма бораније, Александар Плавшић је поклонио комплетан ручак за 20 особа, трговац Милутин Купрешанин је донео 15 килограма купуса, Владимир Цветковић три килограма парадајза, Михаило Симић 15 килограма бораније, Бранко Премовић 15 килограма кромпира и литар зејтина, кафеџија Драгомир Миленковић 15 килограма брашна, Матко Дугец 3 килограма купуса, 6 килограма парадајза и 10 зелени, Жика Михаиловић 600 грама сланине.

ОНИ СУ СВЕ ЗНАЛИ

Тито и његов Врховни штаб, по свему судећи, од самог почетка су знали да од англо-америчког бомбардовања највећих српских и црногорских градова највише страда невино цивилно становништво, а да су немачки губици минимални. Готово занемарљиви.

То се као на длану види из писма које је Едвард Кардељ 29. јула 1944. године с Виса упутио Централном комитету КП Словенија.

Подсећајући своје сараднике да је Титов Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује „Љубљана“, Кардељ у овом писму љутито каже:

– Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.

– Имајте на уму – опомиње Кардељ – да савезнички авиони бомбардују на ПОСЕБАН начин, тако да покривају ЦЕЛЕ ПОВРШИНЕ. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би КРАЈЊА ЛАКОМИСЛЕНОСТ И НЕОДГОВОРНОСТ пред својим народом немати у виду све (те) моменте. То важи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.

Кардељ је тако, вероватно захваљујући и својим специјалним односима са титом, спасао Љубљану и Словенију, а разарање Србије је и даље настављено. Чак и појачано, иако су, као што се види, Тито и његови сарадници на Вису добро знали да Немци „немају готово никакве губитке“ и да Енглези и Американци „бомбардују на посебан начин“. Да „покривају целе површине, да циљеви њиховог разарања уопште нису изоловани на немачке објекте и да је једини први биланс англоамеричког бомбардовања“ – „хиљаде наших убијених људи“.

Пошто се после овог писма у англоамеричком масакрирању Србије ништа није променило логични закључак је да су „хиљаде наших убијених људи“ представљале један од најважнијих циљева оних који су наручивали и одобравали акције енглеских и америчких бомбардера.

Посластичар Драгиша Сандић је на дан помена своме брату Милану поклонио 20 килограма купуса, 10 килограма меса, 20 векни хлеба и 250 порција колача. Милош Поповић је дао ручак за 250 људи, а Милутин Благојевић је донео 20 килограма пасуља и брашна и две литре зејтина.

Београђани су тад спавали по 2-3 сата, устајали су око 5 сати да би на брзину посвршавали послове у кући и око куће и журили да се завуку у склоништа.

Многи су већ били огуглали на бомбардовања па су градом кружила обавештења:

„У интересу самог грађанста је да одмах по давању знака за узбуну потражи склониште. Доста већ с том непромишљеношћу која доводи само до тешких губитака! Кад је узбуна нема нико ништа да тражи по улицама, сем ако има да изврши какав службени налог. Лакомисленост и радозналост су грех према сопственом животу. Ко се не придржава ових упутстава, биће кажњен!“

РАЗАРАЊЕ ЛЕСКОВЦА

Баш тад су западни „савезници и ослободиоци“ по поруџбини Коче Поповића и маршала Тита кренули на Лесковац, који је разорен више него било који град на Балкану за све време Другог светског рата.

Leskovac-bombardovanjeСтравично разарање Лесковца током савезничког бомбардовања 6. септембра 1944. још обавија зид ћутања. Неколико хиљада цивила убијено за непуна два сата. 28 „пријатељских“ бомбардера сручило 69 тона бомби

Дан пакла освануо је 6. септембра 1944. године: „Цео Лесковац као да се дигао у вихору прашине, дима и рушевина… Оно што је остало од Лесковца лежало је обавијено покровом од дима“, записао је очевидац овог терористичког чина Фицрој Маклејн, Черчилов изасланик у Титовом Врховном штабу, а потоњи дугогодишњи Титов пријатељ, којем је маршал после рата, у знак захвалности, поклонио једну велелепну вилу на Корчули.

Испод „савезничке“ прашине остала је готово четвртина Лесковца. Од 28.000 становника „српског Манчестера“, живот губи више од 6.000 људи, жена и деце. Немачки губици у Лесковцу и околини били су 300 пута мањи од губитака невиног цивилног становништва.

Била је то кулминација англоамеричке помоћи Титу да што више растроји и истраумира Србију у којој је већина становништва била против његове комунистичке диктатуре.

СРБИЈА ЈЕ ТАКО ПАЛА НА КОЛЕНА

Само у првој недељи септембра Енглези и Американци су свакодневно са 200-300 ловаца и бомбардера разарали оно што је од Србије остало. Њихови кобни бомбардери су у тој недељи, од 1. до 7. сепрембра 1944. године, извели равно 1.973 борбена лета над Србијом и Црном Гором.

Ту монструозну операцију Титови западни савезници назвали су „Недељом пацова“:

Та класична ваздушна инвазија изведена је 33 дана после признања Титовог најближег сарадника Едварда Кардеља да англоамеричко бомбардовање наших градова не наноси „готово никакве губитке“ нацистичком окупатору, већ да је једини опипљиви резултат ових акција „на хиљаде наших мртвих људи“.

Десетак дана после „Недеље пацова“ маршал Тито је ноћним летом с Виса отишао у тајну посету Јосифу Висарионовичу Стаљину.

После систематске ваздушне инвазије западних „савезника“, која је трајала од пролећа до јесени 1944. године, убрзо је уследила и класична копнена инвазија на Србију. Под фирмом истеривања Немаца Стаљин и Тито су на Србију упутили неколико стотина хиљада совјетских војника.

ЗАШТО СРБИЈА И ДАНАС ЋУТИ

Трагични биланс вишемесечног англо-америчког разарања водећих градова Србије и Црне Горе никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта десетина хиљада невиних жртава.

Тзв. квислиншка влада генерала Милана Недића, која је чинила све што је могла да заштити народ од „помоћи“ Енглеза и Американаца убрзо је била на вешалима или у вечном изгнанству.

Нова, комунистичка власт, која се устоличила и на крви ових несрећника, никад није ни помишљала на потребу да попише невине жртве англоамеричког бомбардовања, а камоли да обелодани истину о овим терористичким операцијама. Није то покушала ни за Титовог живота, а ни после његове смрти. Чак ни после распада Титовог Савеза комуниста, ни после крвавог слома комунистичке Југославије.

Не чини то ни званична Србија, која још ни прстом није мрднула да утврди и објави пуну истину о овом најтежем масакрирању Србије у њеној историји.


Петар Алексић

Изворник: Српско наслеђе, број 15, 16, 17 – ратно издање, јун 1999.

7.Americ.bom1944

Save

Save

Save

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Насиље на сваком кораку
Убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије је изазвало насилне антисрпске демонстрације гневних Хрвата и муслимана тог истог дана, 28. јуна 1914, и већим делом сутрашњег дана. Ово је довело до дубоке међуетничке подељености каква није забележена у дотадашњој историји. Руља је усмерила свој бес ка пословном простору у власништву знаменитих Срба, Српској православној цркви, школама, Српском културном друштву “Просвјета”, које је имало своје просторије у готово свим већим градовима, банкама и редакцијама српских новина. Током насиља у многим местима било је и мртвих. Предвече, 28. јуна 1914. године у Загребу је била несносна спарина. Али то не спречава неколико стотина Загрепчана, после вести да је у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, да крену у рушилачки поход. Главни хушкачи су праваши који позивају на обрачун са велеиздајницима Србима. Скандира се “Доле са Србијом! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле убице! Напоље из Загреба!” Новинар и члан уредништва пројугославенског листа “Обзор” Јосип Хорват овај ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Настанак европске супердржаве
Европска унија је креација групе илумината под називом Билдерберг група, која тајно координише заједничку политику међу владама, банкама, корпорацијама, медијима, обавештајним агенцијама... У ПОЧЕТКУ, људи су живели у малим заједницама и племенима која су доносила одлуке у њихово име. Касније, та племена су се ујединила у оно што сад називамо нацијама и државама, па се полако открива следећа фаза плана, спајање нација у супердржаве, као што је Европска унија. То је само један корак од њиховог крајњег циља о светској доминацији - света под диктатуром. У свакој фази плана процес доношења одлука се све више удаљавао од појединаца којих се те одлуке тичу. После племенских вођа, ту моћ су добили краљеви, краљице, председници и премијери, а данас имамо бирократе супердржава које чак и не пролазе кроз процес обмањивања народа који данас називамо "изборима". Данас су глобални политички и банкарски систем, мултинационалне корпорације и медији под контролом "једног центра", а они настављају да ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Piše: Kosta Čavoški Nezavisno Kosovo, Republika Vojvodina, Nezavisni Sandžak, tzv. „Crnogorska nacija“ – ove ekstremističke ideje nastale su pod okriljen KPJ. Catena mundi otkriva kako su komunisti razbili državu srpskog naroda. /…/ Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli ugnjetavanju srpske buržoazije kompaktne mase Mađara, Nemaca i Rumuna u Vojvodini“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Комунистичка уравниловка
Један професор економије на једном локалном колеџу у Америци је из свог испита дао слабе оцене већини ученика из разреда. Урадио је то приликом оцењивања њиховог рада који се односио на слободно изабрану тему. Био је изненађен зато што је велика већина  ученика инсистирали на тврдњи "да је социјализам до краја успостављен у целом свету нико неби био сиромашан и нико неби био богат и да је то систем где влада велика једнакост за све". Али професор се није само задржао на томе. Хтео је да им помогне како да те слабе оцене поправе и показао им је конкретне примере како је њихов закључак о једном систему и животу унутар тог система погрешан. Професор је рекао: У реду! Сада ћемо урадити један експеримент у оквиру ваше класе. У експерименту ћемо заменити оцене  доларима... то ће бити ваша егзистенцијална примања која стичете радом приликом запослења а од чега издржавате себе и вашу породицу. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозомбијада
Брозомбиленд Народна власт Ко је финансирао аустроугарског каплара? Загорски Џек Трбосек Друже Тито ми ти се кунемо! Голи оток - омиљено летовалиште Јосипа Броза Тита Највећи син свих наших народа и народности: Од Србије је одвојио Војводину и КосМет а својој Хрватској прикључио Дубровник, Истру и отоке И после Тита - Кита! Јосип Броз Тито (1892.-1980. г.) као војник крваве 42. Вражје дивизије аустроугарске војске на положају у Западној Србији 1914. г. (лежи са упереном пушком) Партизани аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита из Прве пролетерске бригаде заједно са усташама поглавника Анте Павелића из Црне легије у Босни априла 1942. г. Члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије Милован Ђилас (из Црне Горе) и партизански командант Коча Поповић (Цинцарин) заједно са немачким официрима и војницима за време “Мартовских преговора” 1943. г. (Босни и Херцеговина) када су се обе преговарачке стране договориле о билатералној колаборацији против Југословенске војске у Отаџбини Немачки војник Аугуст Хелер са партизанима Љубићког партизанског одреда у околини Чачка 1941. г. Демократски ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
ЕУ врши огроман притисак на Србију, приморавајући је да уводи санкције против Русије, и доводи у реалну опасност ступање у ЕУ, чему су Срби тежили последњих 15 година, одлучивши се на озбиљне уступке за земљу, сматра руководилац Центра за проучавање савремене Балканске кризе Института за славистику РАН, академик Српске Академије наука и уметности Јелена Гускова. Европски комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу Јоханес Хан уочи посете Београду изјавио је у интервјуу за београдски лист Вечерње новости да је Србија дужна да увде санкције против Русије ако жели да ступи у ЕУ. Притисак на Србију се стално врши, и мада је она све време вршила озбиљне уступке како би ступила у ЕУ, притисак ће се наставити. Данас се исти покушај притиска врши на Русију, систем санкција је из исте приче, али са нама је теже разговарати, ми смо јачи, а са Србијом је лако, зато је у тој ситауцији подршка ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О злочинима комуниста над Србима
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Приказ књиге: “Стрељање историје“
Крунски доказ за рехабилитацију команданта југословенске војске у отаџбини, генерала Драже Драгољуба Михаиловића, била је засигурно књига ,,Стрељање историје“ ,америчког историчара, бившег војног обавештајца Роберта Мекдауела који је у време Другог светског рата напустио Јосипа Броза и отишао у штаб генерала Драже. Књигу је приредио за штампу господин Мајкл Мића Раденковић, родом из Почековине код Трстеника, који већ деценијама живи у Америци и био је изузетан пријатељ са Мекдауелом, универзитетским професором антропологије, историчарем, обавештајцем Канцеларије за стратешке задатке из које је настала ЦИА, задужен за анализу Балкана, а уједно и последњи официр за везу код генерала Драгољуба Михаиловића. Књига ,,Стрељање историје“ сведочи да су Дража и официри окупљени око њега деловали у складу са Заклетвом коју су положили и били у обавези да воде борбу против окупатора, па Роберт Мекдауел потврђује „Опсег ратних операција Покрета Равна гора у рату против неизмерно надмоћнијих нациста је вођен на фронту, али и у позадини, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
У ком свету Србија живи?
И ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ ОД БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА И СКОРО СВИХ ВЕЋИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НА ПРАВОСЛАВНИ ВАСКРС 16.АПРИЛА 1944.ГОДИНЕ, ТИ ДОГАЂАЈИ СЕ НЕ НАЗОВАЈУ ПРАВИМ ИМЕНОМ. МОРА ЛИ СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ДА ЖИВИ У ИДЕОЛОШКОМ МРАКУ ИСПРАНИХ МОЗГОВА. Скоро на свим медијима 6.априла 2017.године је објављено подсећање на вандалско бомбардовање Београда које се десило 6.априла 1941.године. Овај нељудски чин изведен од стране немачке фашистичке авијације произвео је велике разорне последице како по бројности људских жртава, изазивања страха, патњи и несигурности, тако по питању материјалних разарања. Подсећање на ове догађаје било је, по процени аутора овог текста, донекле примерено времену и ситуацији у коме се налази држава и друштво у целини. Полагани су венци на спомен обележја страдалих, организоване су одрђене манифестацфије у смислу подсећања на тешке дане безумља коме је српски народ  платио велику цену. Кажу да време лечи све па и најтеже ране се временом зацеле. Али, свакако да су ова ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Сажетак: Циљ овог чланка је конструктиван допринос проучавању феномена антисрпског карактера Комунистичке партије Југославије, тј. каснијег Савеза комуниста Југославије, југословенској и пре свега српској историографској науци. Ова тематика до сада није адекватно обрађивана, а камоли обрађена, пре свега из идеолошко-политичких разлога обзиром да несрпске југословенске историографије за то нису ни заинтересоване из националних разлога док је у случају српске државне историографије (тј. историографије Републике Србије) разлог за потцењивање ове тематике чисто практичне природе уколико знамо да Србија још увек није раститоисана па се стога неможе очекивати да још увек владајуће титоистичке структуре једноставно раде против самих себе. С друге стране, српска емигрантска историографија је након 1945. г. традиционално заокупирана проучавањем и изношењем истине о антифашистичком и антититоистичком „четничком“ покрету ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Они малобројни пионири у документованом изношењу праве истине антисрпског карактера преброзовске и брозовске КПЈ/СКЈ и њене војноударне песнице тзв. „Народноослободилачке војске Југославије“ из времена Другог светског рата ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1] Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. Newsweek Srbija ekskluzivno otvara CIA dokument RDP80 - 00810A008600430009 - 4. Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955.  izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula" dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
Истраживачи у Меморијалном музеју холокауста су документовали све нацистичке концентрационе логоре, гета, места на којима се одвијао робовски рад, као и фабрике смрти које су постојале широм Европе. Документовано је чак 42.500 локација. Бројка укључује 30.000 кампова с робовском радном снагом, као и 980 концентрационих логора. Ранији подаци су показивали да је логора широм Европе било око 7.000. Истраживачи сматрају да је око 20 милиона људи умрло или су били затворени у логорима. Међу местима насиља су били и центри у којима су трудне жене биле присиљаване на абортусе или су њихова деца убијана недуго након рођења. Варшавски гето је био највећи, у једном тренутку тамо је било смештено око пола милиона људи. Комплетирање ове грађе очекује се до 2025. године. После краткотрајног априлског рата 1941. године, низови железничких вагона пуних олова, који су транспортовали производ до Енглеске, били су облепљени немачким натписима. И правац јс био други: ,,Nach Deutschland”. Немци су одмах по заузимању Косовске Митровице упутили ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Етномузиколози о „Шоти“
ШОТА није албанска реч, ни албанска песма, то је чисто српска песма, Шотка и Шотан су српски брачни пар који очекује принову Незнање је најгоре стање. Још је горе мешање незналица у знање. Неки свадбарски хармоникаш се сетио, новинар га подржао и - прича је кренула. Маркус Тулиус Цицерон (106-43.г. пре нове ере) је изрекао: Тешка су времена дошла. Деца више не поштуjу своје родитеље, и, сви би да пишу книге. Узгред, и један ЗНАЛАЦ, српски премијер Војислав Коштуница, један од највећих стручњака за право, изјавио је: ,,Ко не разуме Гучу, не разуме Србију". Можда ћемо имати прилику да јавно причамо о Гучи, рецимо: да ли се тамо пева и свира српска музика, и да ли се тамо пева и свира српски? Е, па, мало да прозборимо. На сугестију неких новинара, у Гучи је забрањено извођење песме и игре „шота". Кажу, то је, док је убјала српску децу, певала Шота Гаљица, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Шта значе оцила на грбу Србије?
Шта је уопште оцило? Оцило или огњило је врста турпије савијена у облик који се може видети на српском грбу. Кресањем кремена о оцило правила се варница која је служила за потпаљивање ватре. На српски грб оцила је ставио деспот Стефан Лазаревић, након што је постао византијски вазал 1402. године. На грбу обновљене Византије налазила су се четири слова „β“ која имају идентичан облик са ћириличном слову „В“. Реч је о акрониму мотоа династије Палеолог, односно крилатице Византије, који је опет прерађен из времена римске иперије: „Цар Царева, Царује над Царевима“ („Βασιλεὺς Βασιλέων, Βασιλεύων Βασιλευόντων“). У старом Риму се мислило на титулу Цезара коју је као титулу устоличио император Октавијан Август, који је после смрти изједначаван са божанством, а касније се, под владавином Константина гесло променило и односи се на Исуса Христоса – цара небеског, који царује над свим царевима света. Деспот Стефан је увео варијацију овог грба и уместо четири „β“ ставио четири „С“. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Насиље на сваком кораку
Настанак европске супердржаве
KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti uništili državu srpskog naroda
Комунистичка уравниловка
Брозомбијада
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
О злочинима комуниста над Србима
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Приказ књиге: “Стрељање историје“
Интервју Владислава Б. Сотировића: Косовски сценарио за Македонију
У ком свету Србија живи?
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
In memoriam: Др. Зоран Ђинђић (1952. г.-2003. г.)
CIA: Kako je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Нацистички робовски логор за Србе у руднику Трепча 1941.-1944. г.
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Етномузиколози о „Шоти“
Равногорци Горске краљеве гарде из Овсишта
Шта значе оцила на грбу Србије?

Share
  • На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)