У ком свету Србија живи?

TITO-I-kardelj

И ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ ОД БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА И СКОРО СВИХ ВЕЋИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НА ПРАВОСЛАВНИ ВАСКРС 16.АПРИЛА 1944.ГОДИНЕ, ТИ ДОГАЂАЈИ СЕ НЕ НАЗОВАЈУ ПРАВИМ ИМЕНОМ. МОРА ЛИ СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ДА ЖИВИ У ИДЕОЛОШКОМ МРАКУ ИСПРАНИХ МОЗГОВА.

Скоро на свим медијима 6.априла 2017.године је објављено подсећање на вандалско бомбардовање Београда које се десило 6.априла 1941.године. Овај нељудски чин изведен од стране немачке фашистичке авијације произвео је велике разорне последице како по бројности људских жртава, изазивања страха, патњи и несигурности, тако по питању материјалних разарања.

Подсећање на ове догађаје било је, по процени аутора овог текста, донекле примерено времену и ситуацији у коме се налази држава и друштво у целини. Полагани су венци на спомен обележја страдалих, организоване су одрђене манифестацфије у смислу подсећања на тешке дане безумља коме је српски народ  платио велику цену.

Кажу да време лечи све па и најтеже ране се временом зацеле. Али, свакако да су ова подсећања потребна понајвише због малађих генерација јер злочини не смеју никада да се забораве. Злочин остаје злочин без обзира ко га је починио. У том смислу очекивали смо да је сасвим нормално и природно да се на примерен начин (као што је то било 6.априла) обележи и злочиначко бомбардовање Београда и свих већих градова у Србији, изведено на православни Васкрс 16. и 17.априла 1944.године од стране енглеског ратног ваздухопловства. Али, осим што се кроз штампу тј. независне медије провукло неколико текстова о овим ужасним злочинима,  другог помена није било.

Сада се сасвим оправдано поставља питање: у ком свету и времену Србија данас живи. Живимо ли реално и даље у свери идеолошког мрака комунистичке идеологије. Постоје ли жртве које су вредне помена и жртве које то не заслужују. Јесу ли једни злочини названи правим именом “злочин” а други се прикривају и о њима се ћути и после 70 година. Какав то однос “мајка” Србија има према својим мртвим грађанима.

Само у времену комунистичког тоталитаризма жртве су раздвајане. И мртви људи су дељени на подобне и неподобне па се једне жртве пребрајају стотинама пута, исписују им се биографије, наново дижу разноразна обележја (то никако не значи да не треба) а друге се затрпавају временом заборава.

Beograd Uskrs 1944 2Када се на православни Васкрс, 16.априла 1944.године, од броја челичних птица небо зацрнело над Београдом, београђани су раздрагано махали поздрављајући тако пилоте јер су очекивали да се исти враћају са обављеног борбеног задатка. Нису ни слутили да се ови управо спремају да на њих изруче товар смрти припремљен и договорен негде далеко, иза завесе, од злотвора какве историја тешко може да забележи. Тешко може да забележи  јер се такве абнормалности у смислу количине зла и бруталности, углавном нигде не дешавају. Још већи парадокс следи после тога  тако што ће се ти исти злотвори нешто касније представити као народни ослободиоци а народ ће им се клањати и клицати.

У бомбардовању Београда 16.и 17.априла1944.године учествовало је укупно 600 авиона бомбардера. Према подацима које је објавила Југословенска Влада у избеглиштву, само за васкршње бомбардовање било је око 3000 жртава у Београду и око 1200 у Земуну. Према немачким подацима страдало је око 4000 људи, а према подацима америчке амбасаде 2270. Рањених је било око 5000. Бомбардовање је било бруталније него оно које су извели Немци 6.априла 1941.године. Срушено је чак и породилиште у Крунској улици, бомбардована је Бајлонова и Kаленића пијаца, разорени су Технички и Правни факултет, палата Албанија итд. Ти “наши савезници” (како су их сво време комунистичке власти представљале) бирали су доба дана када се највише народ кретао и највише био изложен ризику страдања а бомбардовани су објекти где се могло нанети несразмерно највише зла и губитака. Наравно, бомбардовани су и други градови: Лесковац, Краљево, Ваљево, Ниш. По учинку и последицама бомбардовања од наводних савезника Енглеза, Подгорица се сврстава одмах иза Дрездена. Скоро да ни један привредни и стамбени објекат није остао неоштећен. Остало је и забележено да су партизани играли народно коло када су бомбе енглеских бомбардера падале по Пријепољу.

Наравно да у исто време нису бомбардовани ни Загреб ни Љубљана нити било који већи град у Хрватској и Словенији. Са ове временске дистанце је врло лако извући закључак и зашто се баш тако дешавало иако је имало више разлога да буде супротно.

Стара народна изрека каже: “Какав однос имаш према прецима, такав однос имаш и према потомству”. Узалуд су све приче о подизању Србије из духовне беде и материјалног сиромаштва када иста та Србија већ преко седамдесет година није у стању да погледа истини у очи. Нисмо ли престроги према спољном свету који нас посматра понижавајуће и без трунке сажаљења. Ако очекујеш да те други цене ваљда мораш прво сам да цениш себе. Да имаш сопствени вредносни систем. А дали смо у стању да створимо праву слику о самима себи. Да ли нас идеологија “пуних стомака” доводи у апсурдну ситуацију да и даље желимо да се клањамо култу највећих диктатора и твораца зла и пакла.

Теолози и филозофи кажу “да покајање није порок већ врлина”. Никада није касно да станемо пред огледало и да се погледамо у правом изгледу, без шминке и фризирања. Разочарење је неминовност. Цар кад скине одору и погледа себе нагог, постаје гадљив и сам себи. Али и то је нужност кроз коју један народ мора да прође. Нејасне су приче да не треба гледати у прошлост. Не треба нам то, не треба да копамо по ранама прошлости, кажу заговорнице бежања од истине.  Тако се губи драгоценн време. Треба само градити у будућност, упорно се понавља…. И то може да буде прихватљиво али само под једним условом: Да би се кренуло у будућност мора се се сагледати и анализирати позиција са које се креће али и путања по којој се до ње дошло.


Аутор: Петар Ристовић

bombardovanje-Beograda

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Сажетак: Циљ овог чланка је конструктиван допринос проучавању феномена антисрпског карактера Комунистичке партије Југославије, тј. каснијег Савеза комуниста Југославије, југословенској и пре свега српској историографској науци. Ова тематика до сада није адекватно обрађивана, а камоли обрађена, пре свега из идеолошко-политичких разлога обзиром да несрпске југословенске историографије за то нису ни заинтересоване из националних разлога док је у случају српске државне историографије (тј. историографије Републике Србије) разлог за потцењивање ове тематике чисто практичне природе уколико знамо да Србија још увек није раститоисана па се стога неможе очекивати да још увек владајуће титоистичке структуре једноставно раде против самих себе. С друге стране, српска емигрантска историографија је након 1945. г. традиционално заокупирана проучавањем и изношењем истине о антифашистичком и антититоистичком „четничком“ покрету ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Они малобројни пионири у документованом изношењу праве истине антисрпског карактера преброзовске и брозовске КПЈ/СКЈ и њене војноударне песнице тзв. „Народноослободилачке војске Југославије“ из времена Другог светског рата ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље
Филм о догађајима од 25. маја 1944. године, попут осталих партизанских филмова, апсолутно фалсификује чињенице. Међутим, као и у другим случајевима, телевизије – у овом случају Б 92 – у најавама пишу да се све заиста тако одиграло, чиме настављају комунистичку пропаганду, мада наводно сада живимо у демократском поретку. Шта се, дакле, заиста дешавало у Дрвару? Дрвар, 25. маја 1944. Немци са заплењеном униформом Ј. Б. Тита Пролећа 1944. године комунистички и западни медији надметали су се у преувеличавању бројног стања и борбене вредности југословенских партизана. Совјетска амбасада у Вашингтону у свом билтену за 1. јун пренела је чланке Милована Ђиласа и члана његове мисије у Москви, ‘‘генерала’‘ Ивановића, објављене у ‘‘Правди’‘. Ђилас је писао да су југословенски партизани до тада убили чак 300.000 Немаца, док су они притом имали 100-120.000 палих бораца. Такође је писао: ‘‘Прекаљених 300.000 бораца под командом маршала Тита држе положаје у срцу Балканског полуострва’‘. Ни Ивановић није имао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ko je Vojislav Šešelj?
Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. g. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za "Omladinske novine". Na pitanje "šta je po nacionalnosti?", Šešelj je odgovorio: "Jugosloven". Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član “Hrvatskog sociološkog društva” i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član “Hrvatskog sociološkog društva”. Početkom 1988. g. u porti manastira Ljubostinja, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i još neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu. On to do tada nije znao. U junu 1990. g. Šešelj formira takozvani “Srpski četnički pokret”. Kao "četnički vojvoda", a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujić, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. g., između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj "vojvodski". Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkuzantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године? Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да ли су комунисти помагали усташама?
Među prvim zemljama s kojima je Sovjetski Savez uspostavio diplomatske odnose bila je fašistička Italija. Rim i Moskva, iako su im ideologije bile suprotne, jedno vreme imale su istovetan cilj: uništenje evropskog poretka utvrđenog međunarodnim mirovnim ugovorima. U okviru tog cilja poklopio se zajednički interes da je neophodno rasturiti Jugoslaviju kao “veštačku versajsku tvorevinu”. Sprovodeći svoju politiku i preko Kominterne, Staljin je loše procenjivao da mu od fašizma ne preti nikakva opasnost, jer je okrenut protiv zemalja zapadne demokratije. Bio je ubeđen da će se ta dva buržoaska bloka međusobno uništavati i da bi takav njihov odnos pomogao u “izvođenju” svetske revolucije. Zato je sa Italijom najpre došlo do saradnje na organizovanom terorizmu. Boljševici su opravdavali terorističke akcije pojedinaca, tvrdeći da bi ubistva pojedinih predstavnika režima mogla da zaplaše i dezorganizuju državnu vlast. U svojoj politici razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Šiptarska politika krvi i tla
Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.). Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру. Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е! Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду. Младог ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Брозова Југословенска армија (касније Југословенска народна армија) са својим врховним командантом након завршетка рата у лето 1945. г. са немачко-нацистичким шлемовима: наставак колаборације са нацизмом и након завршетка рата
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
После писања Телеграфа, који је уз помоћ аутора бројних књига о четничком покрету Милослава Самарџића разбио многе митове из историје коју су генерације у СФРЈ училе о комунистичком Валтеру, који је бранио Сарајево, да је он био четник и под командом Драгољуба Драже Михаиловића, наш портал иде корак даље и доноси право име јунака из Сарајева, а то је потпуковник Жарко Тодоровић! Велико занимање за прошлу тему – о офанзиви четника на осовинске формације у области Сарајева и у самом Сарајеву – аутоматски нам је поставило нови задатак: Валтер. Наиме, сви знају за филм ”Валтер брани Сарајево”, али испоставило се да је ретко коме познато на основу којих догађаја је тај филм снимљен. У Другом светском рату заиста су постојала два Валтера: – Владимир Перић Валтер, комуниста, и – Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, четник. Први Валтер је после проглашен народним херојем, а други се и данас налази на списку народних непријатеља и ратних злочинаца, који је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија, Хрватска и Европска Унија
Процес проширења Европске Уније (ЕУ) на истоку Старог континента се наставља и након 1. јула 2013. г. када је за сада последња (28.-ма) пуноправна чланица овог клуба постала Република Хрватска. “Велика мотка” Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ тренутно имају Црна Гора, Србија (без Косова и Метохије - КосМет), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија што ће рећи да је Балкан са Малом Азијом (мост између Европе и Азије) следећи регион тајмиран за Еуро-интеграције. Сходно томе, 24. априла текуће године се у Србији одржавају ванредни парламентарни избори како би се про-унионистичка и про-НАТО-овска владајућа пречанско-динариодска СНС (анти-Србијанска назадна странка) дефинитивно учврстила на власти са апсолутном већином у Народној скупштини и тако коначно у наредном четворогодишњем мандату угурала Србију прво у НАТО па онда (вероватно након још једних избора) и у ЕУ. Управо предизборно потписан споразум владајуће коалиције са НАТО пактом о фактичкој војно-политичкој окупацији Србије од стране западне алијансе је уједно ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а промјенљивих политичких и ратних околности, а захваљујући пракси: да их по правилу тумаче само побједници. Тим прије ако је виновнике тих злочина посљератна партијска митологија овјенчала ореолима народних хероја, као што је и био случај са љубомирским. У одмазди за раније ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
Najveći problem sa Titom je što su njegov lik i delo i dalje ovejani misterijom i tajnom. Istoričari i istraživači poslednje dve i više decenija pokušavaju da osvetle ko je zaista bio Josip Broz, i šta je zapravo ostavio iza sebe. Piše Veljko Miladinović Datum: 25/05/2016 Dan mladosti, iliti Titov rođendan koji to nije, ali smo voleli tako da ga doživljavamo, praznik je za neizlečive jugonostalgičare koje nikada nije napuštala ljubav prema Titu. Posle dve i po decenije teške političko-ekonomske krize na „zapadnom Balkanu" - ah, kako bi de Tito prevrnuo u grobu da čuje ovaj izraz - popularnost „druga Starog" konstantno oživljava širom nekadašnje države sa šest buktinja. To nije samo odraz ideološke reinkarnacije komunizma ili socijalizma sam samoupravljanjem i ostalim derivatima. Zapravo, nema nikakve veze s tim. Istorijski otklon, i proteklo vreme "koje leči sve", nose sa sobom i tu nus pojavu relativizacije (i hipsterizacije) diktatorskih, totalitarnih ili autoritarnih sistema - ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Истина о Вражјој дивизији
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
Десант на Дрвар и бекство Ј. Б. Тита из земље
Ko je Vojislav Šešelj?
Победа која је задивила свет
Други део Истина “Стрељања Историје”
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
Да ли су комунисти помагали усташама?
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
Šiptarska politika krvi i tla
Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Ово је прави Валтер – четнички потпуковник!
Србија, Хрватска и Европска Унија
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova

Share