НЕ TУГУЈ СРБИЈО

cropped-cropped-cropped-DSCF3091.jpg

Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона… живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту.

То је тако кад човек гледа ТВ и чита прорежимске дневне новине. Нема шта да се приговори. Посебно нема  шта да се приговара премијеру. Никад човек није ништа радио али зна све. Спашава малу Србијицу од пропасти, извлачи је од финансијског банкрота, уводи у Европу, усрећује народ. Посебно исказује успех када је Косово у питању (Косово и Метохија – прим. аут.). Никад неће признати самосталност и независност те квази државе. И у Уставу Р. Србије пише да је то наша јужна покрајина. Цео свет нам се диви због тога. Србији непрекидно скаче рејтинг. Нисмо ми више мачји кашаљ, стално се померамо „на горе“ на разним белосветским листама које рангирају све и свакога па и нас.

Али кад мало човек трепне, одвоји поглед од ТВ екрана, окрене се око себе, још ако почне и да рачуна… За час се створи мало другачија слика, пред очи искаче сурова и разочаравајућа стварност која имало мислећег човека тера на размишљање, преиспитивање става о самом себи. Смрзавање људи у нашој маленој Србијици кад наступе први јачи мразеви и падну први велики снегови због немања огрева и хране, изазива код обичног човека осећај неверице, безнађа и поражености.  – Зар је тако нешто могуће у ХХI веку, сви се питамо. И то још у држави где све цвета и функционише, где тече мед и млеко. Могуће је. Девастирана Србија још увек тумара у безнађу, налази се у кошмару сопствене немоћи и пропадања. Наследници и потомци владара из доба „реал-социјализма“ неће да признају грешке својих очева већ упорно и даље следе деструктивни пут девастације и разградње и онога мало што је преостало.

Ако је још пре 70 година присилним методама грађена „обећана земља“ и при томе немилице трошен здрав људски ресурс тако што је од руралног становништва стваран лумпен пролетаријат – од добрих сељака прављена лоша радничка класа у још лошијим фабрикама –  да ли је крајње време да се тај смер промени… или бар заустави.

Талас бежаније из руралне средине који је кренуо 50-тих година прошлог века због тоталне беде и социјалне несигурности, још траје. И после 70 година раја у комунизму, до српсих села може да се стигне једино неким добрим џипом или трактором… и то кад не пада снег и није блато. А кад падну снегови и стегне мраз, онда никако. Како нас учи историја, ткао је било само пре пет векова за време турске владавине . Србија је живела у блату и мраку. Само што су се тада Срби радовали невремену јер кад су велики снегови и мразеви, ни Турци нису могли залазити по селима и правити зулуме. Данас се, оно још мало живих Срба у запарложеној Србији, не радују ничему јер у држави у којој живе гори зулум им не треба. Одсечени од света, у беди и сиромаштву и без ичије помоћи могу само да очекују да им се деси оно што им се управо и дешава.

А новопечени владари мале Србијице имају преча посла. Ко ће мислити о том инокосном и немоћном народу на селу. И онако их ускоро неће више ни бити. Шта ће им путеви кад ће ускоро њихови потомци једино долазити на гробља да им свеће пале, а после, после неће бити ни тога. Ко ће да одржава путеве којима нико не иде.

Нема везе што Србија нема довољно хране да прехрани своје становништво. Има земљу од које може да се храни пола Европе. Ако у Србији нема ко да ради земљу јер од тог посла нема никакве вајде, даћемо је странцима. Још боље, продаћемо је. Па нека они диринче и проливају тежачки зној. То што је Србија све ратове преживела (па и овај задњи) највише захваљујући неплаћеном зноју сељачком, није битно. Нећемо ваљда више ни ратовати. Па толико имамо миротворачких организација. Шта ће они да раде?

А док странци не преузму сељачке послове, храна се увози. Увози се све: бели и црни лук, празилук, парадајиз, паприка, купус, шаргарепа, месо, млеко… – како рече један наш савременик „све осим кромпира“, а питање је дана кад ће кренути и његов увоз. А владари критикују ли критикују. Критикују како земља није искористила шансу да, због европских санкција, крене повећан извоз на РУСКО тржиште свих врста пољопривредних производа. Само што никоме није јасно ко ће то у једној остарелој и девастираној земљи да уради. Ко ће да се бави продуктивном производњом у духовно закржљалој и материјално запарложеној држави. У маленој Србијици не вреднује се рад, успех у раду не спада у позитиве узоре.

16426115_1265597076838905_144208341605117930_n

Вредносни узори код нас нису као у осталом свету. Ми смо нешта друго. Ко ће још да се бави неким озбиљним радом и да од тога лепо живи. То је немогуће. Прави живот је кад се закачиш на некакве државне јасле па примаш редовно плату и имаш све друге принадлежности по основу статуса запосленог. А уствари не радиш ништа или нешто мало „радуцкаш“…. Али то не могу сви. Може по неко, све зависи где се тај неко у датом моменту нађе. Како нам је 70 година држава грађена и изграђивана по партократском моделу владавине, партије и данас владају државом. Избори су као када кренете у лов. Организујете хајку на најбољи могући начин при чему се трудите да имате најубојитије оружје и најбоље псе гониче. Кад освојите плен тј. државу онда креће права гозба. Плен се дели прво међу партијским друговима. Смењују се сва именована лица и постављају нова,  доводе се други секретари, раде се нове систематизације за нова радна места, измишљају се кабинети, сектори рада, постављају се нови шефови, где има једна секретарица могу и две а некад се деси да новопримљено лице нема ни свој сто ни столицу јер су канцеларије пренатрпане па може да седне и нешто да ради тек онда када неко устане и оде на паузу. Када се са пленом задовољи партијски апарат онда на ред долази ближа фамилија па ако нешто и остане онда се задовољавају комшије и даља родбина.

А они што су планирали да нешто раде и од рада иоле пристојно живе…? Е, они се не уклапају у партократску државу. Они могу само да праве проблеме. Онај ко нешто зна и уме, онај ко је вредан и доказује се радом као такав прави проблеме нерадницима, штрчи из колективитета. Зато ти и такви морају да траже срећу негде на некој другој страни, понајчешће у некој страној земљи.

Како се у медијима може прочитати, из земље се сваке године исели око 30 хиљада најспособнијих младих људи. Нешто мало више од тога (око 32 хиљаде) се мање роди него што умре. Ако је веровати овим подацима, простим аритметичким сабирањем дође се до цифре од 300 хиљада (и нешто мало више)  становника за последњих 5 година да је мање у нашој лепој малој Србијици. Логично је да је онда, према статистичким подацима за последњих 5 година смањен и број незапослених. Постојећа  гарнитура на власти (на челу са премијером спасиоцем) не мора превише да се труди у доказивању како је за време њихове петогодишње владавине смањен број незапослених. Ето, статистички се то лако доказује. Само што је, како рече један наш пријатељ „статистика исто као мини мода. Доста се тога види али оно што је главно ипак је недоступно погледу“.

Али како каже изрека: „бара мала а крокодила много“, па ни они који се уз помоћ партократског система закаче на државне јасле не могу баш пристојно да живе од скромне државне платице. Сиромаштво на све стране. Само што то опште сиромаштво неки слојеви подносе мало лакше, други мало теже а има их богами који после следећих снегова и хладноћа више неће имати прилику о томе да говоре нити коме да се жале.

Властодршци на челу са „премијером спасиоцем“ свакодневно насмејани и срећни. Кажу „добро нам иде“, „имамо велики привредни раст“, „запосленост расте“, „стандард скаче“. А ми…. ако се пренемо из зимског сна полусмрзнути и отупели од серија „срећних људи“ које се репризирају по стоти пут, ако полуотржњени погледамо око себе и видимо како нас деца напуштају јер њихов поглед мало даље сеже него наш, ако видимо да се дрога превози чак и службеним возилима највиших државних институција, ако се сусрећемо са свакодневном пуцњавом и ликвидацијама у престоном граду као у хорор филмовима, ако свакодневно гледамо запрепашћујућа непочинства у породицама којекуда широм Србије, ако… остаје нам само да тугујемо опијени неверицом и бесмислом нашег животног времена… да се можда некад и запитамо  докле туга и бесмисао, докле безнађе, докле неверица у самога себе, у смисао сопственог опстанка.

Може ли туга некад да изазиве отрежњење? Свакако да може, она га и подстиче, гони човека на сопствено освешћење. Зато, Србијо не тугуј, тргни се из привидне носталгије, погледај око себе и отерај лажне опсенаре и фарисејске лицемере. Отрежњење мора бити потпуно и до краја.


Петар Ристовић

cropped-2015-07-10-10.47.56.jpg

Save

Save 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
(Стратфор, 16. 12. 2014) Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници. Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji
Strogo govoreći istorija čovečanstva sastoji se od niza slučajnih događaja, događaja koji nisu morali da se dogode. Ova karakteristika političke istorije očitava se već u prvom istoriografskom delu evropske kulture, Herodotovoj Istoriji, čiji je bukvalni prevod Priče. Ova dezignacija ima za nas dvosruko značenje. Kao prvo, sadržaj knjige ne pretenduje na istinitost, već samo prenosi priče, koje je autor čuo. Herodot je, tako, razlikovao istoriju (u modernom smislu) i istoriografiju, tj. naš uvid u istoriju. Drugo, priče se odnose na nešto što je izuzetno, nestandardno, nešto što je zanimljivo i vredno pažnje. Ono što se odvija po strogim zakonima ne može biti priča, jer se nauka ne bavi akcidencijama. Ove poslednje mogu biti nevažni kurioziteti, sa socijalne tačke gledišta, ali mogu da imaju i odlučujući uticaj na «tok istorije», kakvu je danas shvatamo. S tim uvezi često se postavlja pitanje šta bi bilo da se neka od ovih akcidencija nije desila, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ko je Vojislav Šešelj?
Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. g. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za "Omladinske novine". Na pitanje "šta je po nacionalnosti?", Šešelj je odgovorio: "Jugosloven". Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član “Hrvatskog sociološkog društva” i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član “Hrvatskog sociološkog društva”. Početkom 1988. g. u porti manastira Ljubostinja, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i još neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu. On to do tada nije znao. U junu 1990. g. Šešelj formira takozvani “Srpski četnički pokret”. Kao "četnički vojvoda", a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujić, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. g., između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj "vojvodski". Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkuzantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Некажњено убијање српског народа
Душан Марић: НИКО КАО СРБИ ДАНАС НЕ РАЗУМЕ ФРАНЦУЗЕ By РЕПОРТЕР on 14. новембар 2015. ИСЛАМСКИ, АЛИ И ФРАНЦУСКИ, АМЕРИЧКИ, НЕМАЧКИ, ЕНГЛЕСКИ…. ТЕРОРИСТИ ВЕЋ 25 ГОДИНА НЕКАЖЊЕНО УБИЈАЈУ СРПСКИ НАРОД Пише: Душан Марић Нико Французе овог 14. новембра 2015. године не разуме боље од Срба. Јер оно што су Французи од терориста доживели 13. новембра Срби од терориста доживљавају већ 25 година. Французи су с времена на време жртве исламских терориста. Срби су дуже од две деценије жртва исламских и француских терориста. Удружених са терористима из САД, Немачке, Енглеске, Холандије, Италије, Канаде, Белгије, Канаде, Аустралије…. Исламски терористи који данас, 2015. године, по Блиском истоку одсецају главе невиним људима су још 1994. године на Црном врху између Теслића и Тешња ритуално одсецали главе заробљеним српским војницима. У јесен 1995. и пролеће 1996. године Републици Српској испоручено је неколико десетина обезглављених тела припадника ВРС из Србца, Прњавора и других делова БиХ који су у јесен 1995. године ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Њујорк тајмс: Како је Косово постало плодно тле за ДАЕШ
Више од 10 година, користећи мрежу добротворних организација преко радикалних имама, Саудијска Арабија и друге земље Арапског залива шире вехабизам на Косову кроз градњу нових џамија, утеривање страха и регрутовање младих за борбу у Сирији на страни џихадиста, пише „Њујорк тајмс“. Џамије, које су на Косову саграђене од новца који је донирала Саудијска Арабија, окупљају људе који шире вехабизам — „конзервативну идеологију која доминира у Саудијској Арабији“, наводи се у тексту Карлоте Гал у њујоршком дневнику, преноси данас РТС. Од када је 1999. Београд после интервенције НАТО изгубио контролу на Косову, под присмотром америчких званичника, новац и утицај Саудијске Арабије је умногоме променио ову некад толерантну муслиманску заједницу, примећује се у тексту. „Њујорк тајмс“ наводи да се Косово сада, као и остатак Европе, брани од претњи исламиста и да је у протекле две године полиција идентификовала 314 грађана Косова — укључујући два бомбаша-самоубице, 44 жене и 28 деце која су нестала, а сумња се да су их џихадисти отели и прикључили њиховим групама. Децу су регрутовали, како наводе косовски истражитељи, екстремистички свештеници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко су ови људи?
Одговор на насловљено питање изгледа веома лак ако се исти покуша дати кроз друштвне функције које су ове личности у прошлости обављале или које обављају данас, њихове јавне наступе, дубоке трагове које су иза себе оставили како у друштву као целини  тако и појединачно у свести и општем положају сваког грађанина. Потичу из различитих политичких партија са различитим програмским и идеолошким опредељењима. Често су међусобно супротстављени, имају различите приступе по питању управљања и вођења државе са позиције власти. Међусобна супротстављеност и политичка нетолерантност између истих често пута прелазе и на поље личних обрачуна али их лични и партијски интереси исто тако још чешће, лакше и брже уједињују при чему се преко ноћи заборављају све негативно изречене конотације једних према другима. Дакле, пред собом имамо врло различите, често пута непоправљиво међособно супротстављене личности које се бескрупулозно, за све ове године од увођења вишепартијског система у Србији, боре за освајање и очување ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Терор хрватских дивизија
Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника... Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Стварање нове прошлости Косова и Метохије
Не ишчуђавајмо се и не потцењујмо безумље. Истина је „само једна од опција које се боре на тржишту”. Задатак арбанашке окупационе структуре и њених западних ментора само личи на немогућу мисију: избрисати једино што постоји (српска културна и сакрална баштина) и исконструисати уназад оно што никад није постојало (албанско културно наслеђе на Косову и Метохији). Кад се све претвори у карикатуру, нормалност више није нормална. Ево како је то покушано у публикацији ArchaeologicalGuide of Kosovo. Затирање свега српског на Косову и Метохији постало је редовна пракса, обична вест. Из штампе су познати примери уништавања савремених гробаља, паљења цркава, покушаја бруталног прекрајања историјских чињеница. Међутим, Албанци на Косову целој тој ствари приступају много темељније. Судећи по публикацији Archaeological Guide of Kosovo из 2012. године, на делу је и потпуно брисање постојања српске средњовековне државе и српске баштине на Косову и Метохији. У тој публикацији приметно недостају ствари уобичајене у било којем стручном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Недовршена и необавезна размишљања српских академика, украдена из фиока САНУ, постала су позната као „Меморандум САНУ“ и послужила су Западу да на Србију и српски народ свали сву кривицу рата изазваног распадом Југославије. Мало је познато да су и Словенци имали свој меморандум. Меморандум САНУ је уџбенички пример спиновања медијске и друштвене појаве, каже историчар Предраг Марковић. „Један недовршени документ, необавезно сакупљена размишљања групе академика почео је да се тумачи као злослутни нацрт за разбијање Југославије, малтене као Хитлеров ’Мајн кампф‘. Да бисмо проверили има ли истине у таквој осуди Меморандума морамо да се сетимо какав је тренутак била јесен 1986. године“, каже Марковић. Већина тема које Меморандум обрађује у том тренутку нису тајна, додаје он. Новине већ увелико пишу о прогону Срба са Косова, о економским проблемима у развоју Србије. Оно што је ново је притужба на положај Срба у Хрватској, али најважнија ствар где се види колико су оптужбе ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Фотографије из 1914. г. на којима је усликан Јосип Броз Тито (крајње лево у лежећем положају) - "највећи син свих наших народа и народности" у својој првој посети Србији. Овом приликом је имао одело плаве боје шивено по последњој бечкој моди. Разгледање природних лепота Србије уз стручно објашњавање бечких туристичких водича Први сусрет са Брозовим домаћинима уз најсрдачније изразе захвалности на топлом гостопримству
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Албанија — врата џихада
Италијанска ТВ станица РАИ објавила је репортажу под насловом „Албанија, врата џихада“ у којој се говори о кријумчарењу оружја из Албаније преко Црне Горе и открива да је управо оружје набављено тим путем коришћено у крвавим догађајима у Паризу 13. новембра. Репортажу је пренела албанска ТВ „Ора њуз“, а почиње од Скадарског језера, које дели Албанију и Црну Гору, којим ноћу плови барка са оружјем и шверцерима. Снимљена су двојица мушкараца како истоварују кутије са оружјем и крију га у близини, одакле га сутрадан преузимају. Према речима репортера, то је оружје које је коришћено у крвавим догађањима у Паризу 13. новембра. Балкан се, притом, описује као центар за регрутовање џихадиста. Према извештају италијанске телевизије, више од хиљаду Албанаца се бори у страним ратовима, тако да је Албанија земља која има највише џихадиста у односу на број становника. У репортажи је описан и начин на који функционише црно тржиште оружја. Албански шверцер каже да су најтраженији АК 47, стари совјетски пиштољи и оружје из бивше Југославије. Према речима шверцера, калашњикови коштају од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања Тито и Милован Ђилас: Хрват и Црногорчина на заједничком задатку уништавања Српства ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи: - Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра: а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса. б) НОВЈ сматра четнике ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA. Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka. Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu. Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фото албум: Равна Гора 1941.-1945. г.
Драгослав Ђорђевић из села Влакче, као четник Горске краљеве гарде. Комунисти су му убили мајку Јелицу и сестру Олгу. Њега су заробили лета 1945. На монтираном процесу у Тополи осуђен је на смрт. Мучен је и убијен у Капислани у Крагујевцу Ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић у Прањанима 6. септембра 1944. г., на прослави рођендана краља Петра Другог Карађорђевића. Десно, у зеленој кошуљи, је наредник Никола Марковић из села Бозољин код Блажева, један од 26 равногораца који су 11. маја 1941. г. заједно са пуковником Михаиловићем дошли на Равну Гору у Западној Србији. Снимак је начинила америчка војна мисија. Ово је једна од првих фотографија у боји снимљених у Србији Прањани, 6. септембар 1944. г. У левом углу, у првом плану, је капетан Никола Лалић. У средини је ђенерал Михаиловић. До њега је пуковник Мекдауел. Звоник у позадини фотографије постоји и данас Драгослав Димитријевић је био један од омиљених ратних команданата Јасенице и Поморавља ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србоцидом у ЕуроТитославију
Недавном одлуком тзв. Међународног суда правде у Хагу о дизнилендском карактеру крвавог растурања Титославије 1990-тих требало би вероватно да се стави тачка на хрватски србоцид у 20-том столећу на просторима Павелић-Брозове Велике Хрватске зарад даљег мирног проширења Европске Уније (ЕУ) и на остатку брдовитог Балкана. Да се потсетимо да је дотични суд пресудио да Србија није починила агресију над Хрватском нити је Хрватска спровела етничко чишћење над (правно гледано) својим сопственим грађанима српске националности. Дакле, и једни и други су се деведесетих играли Дизниленда, а сада је дошло време да се закопају све ратне секире, изврши опште помирење и настави са Drang nach Оsten-ом ЕУ (и наравно НАТО) на остатак Балкана ради његове демократизације и либерализације. Остало је још само да се Београд и Загреб успут договоре о корекцији међудржавне границе на Дунаву (ако питате Банске дворе најбоље је по принципу ХДЗ: „Хрватска до Земуна“ ).  У сваком случају, проширење ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!
Шта је хрватски председник Фрањо Туђман поручио припадницима војног и државног врха на састанку на Брионима непосредно пред акцију „Олуја”, где је један од учесника био и генерал Анте Готовина: – Чини се да бисмо могли повољну политичку ситуацију у Хрватској, деморализацију у српским редовима, наклоност и људи у Еуропи, једним дијелом у Еуропи, оно што је склоно рјешењу те кризе и у корист Хрватске гдје имамо значи пријатеља Њемачку која нас суздржано подржава и у политичким разговорима, али и у НАТО гдје такођер имају разумијевања за наше погледе. Имамо и наклоност Сједињених Америчких Држава, али до одређене границе, ако ћете господо извршити на професионалан начин, као што сте извршили у западној Славонији у року од неколико дана, то значи молим три, четири дана, максимум осам дана онда можемо рачунати да ћемо и политички, да нећемо политички не само претрпјети штете, него да ћемо политички у том и таквом свијету добити. – ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Поглед на Русију изнутра – Најопаснији је рањени медвед
Победа која је задивила свет
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji
Ko je Vojislav Šešelj?
Некажњено убијање српског народа
Њујорк тајмс: Како је Косово постало плодно тле за ДАЕШ
Ко су ови људи?
Терор хрватских дивизија
Величање зла и последице
Стварање нове прошлости Косова и Метохије
И Словенци су имали свој „меморандум“
Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Албанија — врата џихада
Титова сарадња са Немцима
Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!
Фото албум: Равна Гора 1941.-1945. г.
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Србоцидом у ЕуроТитославију
Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!

Share