ШТА СРБИЈА СЛАВИ?

Crvena_armija_3

За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше.

Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ни циљ у овом тексту)… Углавном све је, како има обичај да каже један наш домаћи политичар, „врхунски скоцкано“: „грандиозна“ војна парада, долазак лидера једне од највећих светских сила, атрактивни аеро митинг са „Стризи“ акро групом, уметнички програм, свечане академије и сл. „Као у добра стара времена“ – говорили су протагонисти ове лепо осмишљене шараде. Уложен је велики труд за довођење пред камере тзв. „југоносталгичара“ који се радо присећају грандиозних војних парада и снаге и моћи те бивше Титове СФР Југославије итд. Не може човек да се отме утиску да се и ови данашњи „владари“ мале Србијице, желе а богами и труде, приказати као лидери који праве моћ  и снагу по узору на култ највећег сина свих народа и народности. Користи се скоро исти сценарио, гази се исти стројеви корак, може се чути скоро идентичан говорни вокабулар, на исти начин се понашају медији…

Нико да се сети (или боље речено да скупи храброст) и да отворено каже да та бивша ЈНА је била све друго осим велике снаге и силе. Напротив, била је једна идеолошка творевина која је више била у функцији очувања постојећег једнопартијског тоталитарног система власти него одбране земље. Вероватно се зато и држава распала, нестала са геофрафске карте на најгори могући начин, у крви и пламену.

Сад долазимо до једне дилеме која се неминовно појављује после свега приказаног а та дилема је „Дали ова малена Србија подржава и даље исти вредносни систем, када је у питњу глобална политика, по узору на бившу СФРЈ и поред тога што се та земља распала, сви смо сведоци, више него трагично. Урушила се као кула од карата.

Исказати било какав закључак у циљу разрешења ове дилеме више је него ризчно јер је земља званично још увек у транзицији. Реформе, трансформације, разна реструкурирања итд. су свугде и на сваком кораку више од 20 година. „Стојимо чврсто на путу реформи, чека нас светла будућност“ – говоре владари без обзира које су партијске феле.

front_red_army_44

И док аутор овог текста размишља зашто сви наши владари говоре на исти начин, популистички, иако долазе из различитих странака;  да ли су овакве манифеатације попут Војне параде потребне кад се зна да војска носи стару униформу и нема могућности да купи акумулаторе за покретање авиона; колико овакве шараде коштају и онако већ превише осиромашну земљу; какви су крајњи ефекти  итд.?… кад оно, као гром из ведра неба, дрон са заставом „велике Албаније“ у сред Београда, на сред фудбалског стадиона „Партизан“, пред ноге председника Србије који дође да гледа утакмицу Србија – Албанија и радује се победи. Понижење да горе не може бити, председника и публике, престоног града, целе државе и народа. Што је још горе: два дана уочи грандиозне параде. Сви ћуте, као наводно „није то ништа“. Само „просвећени“ министар унутрашњих послова сможе снаге да искритикује безбедоносне службе како су то могле да направе пропуст и дозволе да неки хулиган „улети“ у новинарску ложу и изговори неке непримерене речи на рачун председмника владе а што је још горе то је чула цела Србија. Е, то је оно право, има да пршти перје на све стране, има да лете главе зато што један хулиган може да улети у новинарску ложу и каже директно у микрофон: Вучићу пе… А што је држава извргнута порузи и подсмеху, понижењу, што је деградиран и обесмишљен, изврнут руглу цео један систем за који владајућа елита тврди да је један од најсигурнијих у Европи,… ником ништа. Набацимо дебиласте фаце и правимо се луди. Правимо се као да ништа није ни било.

За време епохе „реал. социјалистичке“ владавине, ствари су биле једноставније. Сигурност, државно и национално јединство решено је на најпростији могући начин: У трулој краљевини Југославији све нације, сви народи и народности су били понижени и угњетени великосрпским хегемонизмом. Зато се нова (комунистичка) Југославија морала ослободити великосрпског хегемонизма и то на  поједностављен начин. Амнестирани су такорећи сви злочини почињени над српским народом. Српски национални корпус, као хегемон и тлачитељ, изложен је тоталној девастацији у територијалном, економском, сигурносном, верском, културолошком и сваком другом смислу. Они који су се за време рата бринули да сачувају свој народ где је и колико то било могуће, названи су домаћим издајницима и квислинзима, колаборационистима и фашистима. Сви су проглашени народним непријатељима, сви: Равногорски покрет, Југословенска војска у отаџбини, Комесарска влада генерала Недића, Српска државна стража, четничке војне јединице, културни посленици, предузетници…. Сви су издајници само су патриоте  они који су уз помоћ тенкова Црвене армије и Стаљинове чизме ушли у Београд и назвали себе ослободиоцима (није битно што је Јасеновац, та најмонструознија фабрика смрти у историји човечанства, редовно радила све до 16. априла 1945. године).

Данас, СЕДАМДЕСЕТ година после, када са нама  више нема оних који су били угрожени великосрпским хегемонизмом (а немају више ни потребе ту да буду јер имају све оно о чему су раније могли само да сањају) чује се нека слична реторика. За учешће на паради организованој поводом ослобођења Београда, позвани су представници само једног антифашистичког покрета. На питање представника медија: Зашто само партизани кад су званично за време рата постојала два покрета у борби против окупатора, министар војске „просу мудрост“: „Нису ни учествовали у ослобођењу Београда па не могу бити ни позвани“? Што би наш народ рекао: „Лупи па остаде жив“. То што су јединице Црвене армије, у јесен 1944.године, у жељи да се сусретну са војском са петокраком на капама дошли све до Чачка па и даље, то за министра војске али и за друге представнике владајуће елите, изгледа нема никакав посебан значај. Садејство јединица Црвене армије са јединицама мајора Драгутина Кесеровића 14.октобра 1944.године у ослобађању Крушевца, са јединицама капетана  Предрага Раковића у борбама у околини Чачка итд. и даље се пређуткује. Забринутост совјетских официра што се непрекидно сусрећу са војском која уместо петокраке на капама носи некакве друге ознаке и што није непријатељски расположена према њима, показивала се беспредметном све док није стигла наредба да се та и таква војска мора разоружавати и предавати Титовим партизанима као ратни заоробљеници. Тада су се десила и прва масовна „ослободилачка“ стрељања по Србији.

За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше.

Управо тај највећи светски ауторитет својим присуством на паради 16.октобра обрадова целу Србију, подстаче нам машту и осећај да смо и даље неко и нешта, ако не на светској сцени а оно бар у ближем окружењу. Јесте да је од све његове силе учествовала само акро група „Стризи“ али и то је нешто. До сада са те стране нисмо имали ништа. И таман кад помислисмо да „нас и Руса има двеста милиона“ те да пред нама има земља да се тресе, кад опет инцидент и то у сред Београда у згради Владе Србије. Дошао Рама, премијер Албаније, у званичну посету Србији и у згради Владе Србије приликом официјелног обраћања новинарима изјави како „Србија треба да призна реалност а то је да је Косово независна држава“.

Разљућени премијер Србије не оста му дужан, назва то провокацијом па између осталог рече „НЕ ЗНАМ КАКВЕ ОН ИМА ВЕЗЕ СА КОСОВОМ“. А премијер Рама после сусрета у Београду настави протоколарну посету свом суседу тако што обиђе своје сународнике на југу наше лепе и мале Србијице.

И тако из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину. Кусамо и даље чорбицу коју смо кували пуних педесет година. Никако да је се ослободимо као прокисле и нездраве која нам само доноси болест и разара остатак здравог ткива што нам је још преостало. Долазе стране дипломате, обилазе малу Србијицу али обавезно обилазе југ Србије, север Војводине, Рашку област илити  Санџак, како смо је педесет година називали (називамо је тако и данас). А званичници мале Србијице и даље терају по своме: „нису учествовали у ослобођењу Београда па не могу бити ни позвани“, „не знам какве он има везе са Косовом“ итд.

Има Рама везе са Косовом колико и премијер Србије треба да има са Србима у Албанији, Србима у Мађарској, Србима у Румунији о којима, објективно речено нико до сада није бринуо и који су протеклих 70 година били изложени бруталној асимилацији у сваком смислу.

Све земље Источне Европе, рачунајући и Југославију, у којима је под Стаљиновом чизмом и тенковима Црвене армије уведен комунизам, имале су извесне облике антифашистичких герилских покрета  који су се првенствено борили против немачке окупационе силе. У политичком смислу, у већини случајева ти исти покрети су били окренути према системима власти важећим у тим земљама  пре II св. рата. Након успостављања комунизма као облика владавине, сви ти покрети стављени су ван закона али, релативно брзо, после десетак година ти исти покрети су амнестирани тако што је вршен покушај њихове интеграције у постојећи поредак. Задња је то урадила НР Албанија 1968.године за време диктатуре Енвера Хоџе. Од тада па све до данас, сви Албанци без разлике где живе (у Америци, Француској, Србији, Македонији, Грчкој) су равноправни грађани државе Албаније о окјима брине њихова држава а они брину о својој држави.

01

На жалост, Србија (осим једног безуспешног покушаја) то није урадила ни до данашњег дана. Сви  који нису били на страни Стаљинове чизме и тенкова Црвене армије, проглашени су народним непријатељима и домаћим издајницима. Они су то званично и данас. Зато не могу да буду позвани на параду јер „нису учествовали у ослобађању Београда“.

Може ли мајка Србија да смогне снаге и уједини сав свој народ без обзира где ко живи, чим се бави, којој странци припада, на чијој страни су му били дедови?  Може ли држава Србија да посматра и третира своје грађане на исти начин без обзира на њихове личне погледе, мишљења и ставове?. Дали су  све те тако важне ствари препуштене вољи појединаца и група који се налазе на позицијама друштвене моћи да могу сами да тумаче како и на који начин установљавати вредносне стандарде на релацији појединац – група – држава? Која је то институција, група, појединац или сви заједно који процењују и дефинишу нешто што се зове национални интереси и национални циљеви? Треба ли целокупна популација да буде обједињена око националних интереса и националних циљева?

За разлику од велике Русије која, и на унутрашњем и на спољњем плану не мора да се другачије понаша него као велика империјална сила, Србија је сувише мала земља. Превише је ослабљена  да би се после толико година и даље играла са картама поделе на „ОСЛОБОДИОЦЕ“ и „ИЗДАЈНИКЕ“. Игром подела дошло се скоро до краја, до потпуног клонућа, до тога да једну малу Србијицу могу да условљавају, уцењују, понижавају, омаловажавају сви, коме год падне на памет.

У задње време се често може чути изрека да је „свет постао једно глобално село“. Ова изрека метафорички подсећа на висок степен политичке, економске, комуникацијске и сваке друге повезаности у свету. Нема такорећи ни једног питања за које се не може пронаћи решење на основу доступних информација. Тако се врло лако може установити и видети да у овом глобалном селу има мањих земаља од Србије како у територијалном смислу тако и по броју становника. Али већина тих  земаља опстају и не само што опстају него се и развијају и јачају у економском, политичком, културолошком, војном и сваком другом смислу иако имају још јаче и љуће непријатеље него што их има Србија. Дали је то тако зато што су, између осталог, сви грађани тих земаља окренути према својим матицама а оне према њима као према својој деци, треба наша политичка елита добро да размисли и сагледа.


28. новембра 2014. г.

Петар  Ристовић

Изворник: Užička Nedelja

brat-brata

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Шта заиста значи диктатура диригованог медијског дречања против рехабилитације суђења Дражи Михаиловићу? Иако лаж криминализације и њена лоботомистичка контрола мисли немају никакав легитимитет, ипак... Лажљивци врече ли врече: Ми смо једина истина, истина је само оно што ми кажемо! Наравно, узурпатори никад не сматрају себе узурпаторима, међутим... против кога врече узурпатори? Врече против оног дела Српског Народа који је одбио и одбија да живи лаж! Виђено из те реалности, из “Полемике – Зашто је рехабилитација генерала Михаиловића ипак више морално него политичко питање”(1) и “Око чега полемише Мирослав Лазански”(2), уз велико поштовање аутора наведених написа, Г. Стефана Каргановића... ипак... ничу круцијална суштинска питања о “излечењу”! Зато што се ради не само о “нацији” – већ о “излечењу” Поштења Српског Националног Духа и “излечењу” Поштења Истине! Према томе, круцијална су питања: “Излечење” од чега? “Излечењe” кога? Из тога произилази још једно круцијало питање: Да ли је рекламирано “помирење” логично... или је бесмислено? Зашто ова питалица? ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а промјенљивих политичких и ратних околности, а захваљујући пракси: да их по правилу тумаче само побједници. Тим прије ако је виновнике тих злочина посљератна партијска митологија овјенчала ореолима народних хероја, као што је и био случај са љубомирским. У одмазди за раније ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Двадесет година после пада Берлинског зида партизани су још једино у Србији табу тема. Све кривичне пријаве до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. Али, истина полако избија… О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
Од самог почетка “демократских промена“ 1990. године, невоља је била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст… Велику и лепу кућу Сотировића у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи, у њој данас живи мајка Зорана Ђинђића. Драгољуба Мићуновића су као комунисту пребацили у разред више у гимназији. ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Демократска странка је некада, по природи ствари, била антикомунистичка. Њен председник др Милан Грол био је у истој влади са генералом Дражом Михаиловићем, секретар др Брана Ивковић био је на Равној Гори, председник Демократске омладине Милија Јанићијевић био је истакнути Дражин сарадник, члан председништва и народни посланик др Драгић Јоксимовић бранио је Дражу на суду, итд. Међутим, када је последњих дана 1989. године обнављана Демократска странка, на скупу су доминирали комунисти попут Милована Ђиласа, Добрице Ћосића и Драгољуба Мићуновића, као и потомци истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Писац Борислав Пекић, који је као демократски омладинац робијао ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Сажетак: Циљ овог чланка је конструктиван допринос проучавању феномена антисрпског карактера Комунистичке партије Југославије, тј. каснијег Савеза комуниста Југославије, југословенској и пре свега српској историографској науци. Ова тематика до сада није адекватно обрађивана, а камоли обрађена, пре свега из идеолошко-политичких разлога обзиром да несрпске југословенске историографије за то нису ни заинтересоване из националних разлога док је у случају српске државне историографије (тј. историографије Републике Србије) разлог за потцењивање ове тематике чисто практичне природе уколико знамо да Србија још увек није раститоисана па се стога неможе очекивати да још увек владајуће титоистичке структуре једноставно раде против самих себе. С друге стране, српска емигрантска историографија је након 1945. г. традиционално заокупирана проучавањем и изношењем истине о антифашистичком и антититоистичком „четничком“ покрету ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Они малобројни пионири у документованом изношењу праве истине антисрпског карактера преброзовске и брозовске КПЈ/СКЈ и њене војноударне песнице тзв. „Народноослободилачке војске Југославије“ из времена Другог светског рата ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фукара: Колекција фотографија
Винстон Черчил. Британска фукара која је у току Другог светског рата на власт у Србији и Југославији довела словеначко-хрватску багру од Јосипа Броза Тита и његове пречанске партизане. Черчил је по жељи Броза мучки и бесомучно бомбардовао Србију у пролеће и јесен 1944. г. како би аустроугарски каплар лекше освојио Србију. Черчил је из дна душе мрзео и Србе и Србију још од времена Првог светског рата   Аустроугарски каплар из Хрватског Загорја за говорницом Првог конгреса УСАОЈ-а у босанском Бихаћу, 27. децембра 1942. г. на територији Независне државе Хрватске коју су му као "слободну" уступиле усташе Анте Павелића. Иза говорнице се налази карта Југославије на којој су означене тзв. "ослобођене" територије од стране његових партизана. Јасно је да Броз није имао скоро никакву подршку у Србији него само преко Дрине на усташкој територији где је од режима у Загребу и добијао "слободне" територије на којима је проглашавао "Совјетске републике" Самопроглашени маршал ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
Da je Dubrovnik do 20. veka bio srpski, a ne hrvatski grad govore i činjenice. Prema podacima koje je skupila Austrougarska država, kada je 31. decembra 1890. godine popisala stanovništvo grada Dubrovnika, srpskim jezikom govori apsolutna većina od 5.823 ljudi, italijanskim 677,  češkim 48,  poljskim 6, nemačkim 263 i mađarskim 384. Foto: Dubrovnik – kalendar za prostu 1898 godinu Tu su i podaci za druga mesta u opštini Dubrovnik, a podaci su tu još frapantniji, jer Srbi u većini mesta čine 100 odsto stanovništa. Dakle, iz priloženog možemo videti da hrvatski jezik nije ni postojao kao jezik kojim se pričalo u Dubrovniku i okolini. Ako to nije dovoljno, treba reći da je tadašnji papa, Lav XIII (1810-1903), javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi. Utemeljivač hrvatske istorije: U Dubrovniku se oduvek govorilo srpski Foto: Wikimedia Commons "U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini". To je tvrdio Natko Nodilo, koji ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Недовршена и необавезна размишљања српских академика, украдена из фиока САНУ, постала су позната као „Меморандум САНУ“ и послужила су Западу да на Србију и српски народ свали сву кривицу рата изазваног распадом Југославије. Мало је познато да су и Словенци имали свој меморандум. Меморандум САНУ је уџбенички пример спиновања медијске и друштвене појаве, каже историчар Предраг Марковић. „Један недовршени документ, необавезно сакупљена размишљања групе академика почео је да се тумачи као злослутни нацрт за разбијање Југославије, малтене као Хитлеров ’Мајн кампф‘. Да бисмо проверили има ли истине у таквој осуди Меморандума морамо да се сетимо какав је тренутак била јесен 1986. године“, каже Марковић. Већина тема које Меморандум обрађује у том тренутку нису тајна, додаје он. Новине већ увелико пишу о прогону Срба са Косова, о економским проблемима у развоју Србије. Оно што је ново је притужба на положај Срба у Хрватској, али најважнија ствар где се види колико су оптужбе ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
На данашњи дан, пре седамдесет година, англоамеричка авијација је, на захтев Титовог измећара и партизанског команданта, битанге маскиране у „надреалисту“ и „интелектуалца“, Коче Поповића, са земљом сравнила Лесковац, до тада познат као „србски Манчестер“, јер је био средиште наше самосвојне текстилне индустрије. Изабран је 6. септембар, јер је то био рођендан краља Петра; англоамеричка сатанистичка врхушка решила је да покаже Србима да су осуђени даизгубе свог владара и живе под влашћу србоубице Броза. О историјском контексту овог злочина можемо читати у књизи Милослава Самарџића,„Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова, УНА Прес, Београд 2011.) ЦЕНА СРБСКИХ ИЛУЗИЈА То да је србски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
Najveći problem sa Titom je što su njegov lik i delo i dalje ovejani misterijom i tajnom. Istoričari i istraživači poslednje dve i više decenija pokušavaju da osvetle ko je zaista bio Josip Broz, i šta je zapravo ostavio iza sebe. Piše Veljko Miladinović Datum: 25/05/2016 Dan mladosti, iliti Titov rođendan koji to nije, ali smo voleli tako da ga doživljavamo, praznik je za neizlečive jugonostalgičare koje nikada nije napuštala ljubav prema Titu. Posle dve i po decenije teške političko-ekonomske krize na „zapadnom Balkanu" - ah, kako bi de Tito prevrnuo u grobu da čuje ovaj izraz - popularnost „druga Starog" konstantno oživljava širom nekadašnje države sa šest buktinja. To nije samo odraz ideološke reinkarnacije komunizma ili socijalizma sam samoupravljanjem i ostalim derivatima. Zapravo, nema nikakve veze s tim. Istorijski otklon, i proteklo vreme "koje leči sve", nose sa sobom i tu nus pojavu relativizacije (i hipsterizacije) diktatorskih, totalitarnih ili autoritarnih sistema - ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали. Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти! Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили. По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Када је 1914. Године Аустроугарска Влада послала Краљевини Србији ултиматум у коме се, између осталог, захтевало да Краљевина Србија одобри аустроугарским властима да пошаље на територију Србије своје инвестигаторе, укључујући и полицију, Влада Краљевине Србије је прихватила све услове изузев тај један, дозволу Аустроугаским органима власти да делују на територији Краљевине Србије а да - не подлежу јурисдикцији Србије. Последица је врло добро позната: Први Светски Рат! Разлог за ово одбијење Аустроугаског захтева био је заснован на правним и конститутивним принципима. Наиме, да би једна држава могла до постоји као правни идентитет и функционише као независна - та држава мора да располаже својим суверенитетом! Људи који су одбили ултиматум Аустроугарске 1914. године итекако су били свесни чему да тај захтев води губљењу суверенитета и независности, и зато су морали да га одбију и сачувају Независну, Суверену Србију. Разлике између ултиматума Аустроугарске од 1914. године и скорашњег споразума између Владе Србије о ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Prava presuda o Draži Mihailoviću
Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine. Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici. Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta. Dokument za arhiv SANU Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku. - Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
"Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku. Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uzase predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom... Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere... Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Сажетак: Циљ овог истраживачког рада је да истражи и прикаже праву политичку истину о личности Др. Ибрахима Ругове – политичког и националног лидера косметских Шиптара од 1990. г. до 2006. г. Ругова се у западним медијима и политичким круговима константно претстављао као демократски вођа косметских Шиптара који се бори против диктатуре Слободана Милошевића а за људска и политичка права шиптарске мањине у Србији. Међутим, Ругова је у суштини био шиптарски сепаратиста и терориста који се борио за отцепљење Косова и Метохије од Србије и за стварање Велике Шипније на Балкану, а као западни политички марионета уживао је сву подршку западних политичких структура ради остваривања њихових геополитичких циљева на просторима бивше Југославије. Кључне речи: Ругова, Косово, Шиптари, сецесионизам, тероризам Бивши политичко-национални вођа Шиптара са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе на Западу, као и од својих присталица, својевремено називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра 1944. г. на КосМету у породици ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Нема те енциклопедије у којој не пише да је један од највећих српских сатиричара, аутора сатира "Размишљање једног обичног српског вола", "Страдија", "Краљевић Марко по други пут међу Србима", "Вођа", "Мртво море"... рођен Овсишту, селу удаљеном пушкомет од Опленца и Тополе, на путу ка Крагујевцу. Уз основни податак о селу у којем је 1873. године рођен сатиричар који је на посебан начин жигосао све мане времена у којем је живео, додаје се да је Радоје Домановић угледао свет у кући у којој је у то време била и школа где је његово отац Милош био учитељ. Школска зграда је изграђена још 1852. године и у њој се настава одржавала све до 1930. године када је направљена нова. Стара зграда је реновирана тек 1973. године и више нико ништа није урадио, већ је остављена на милост и немилост времену које толико нагризло кров, греде, унутрашњост зграде да је некаква комисија једном приликом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Покушај данашње диктатуре лажи да настави злочиначку оперету Брозовштине!
Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега
Први пут у јавности Србије: Злочини комуниста у Србији!
Истина о Вражјој дивизији
Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Фукара: Колекција фотографија
У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953
Austrougarski popis: U Dubrovniku žive Srbi, nema nijednog Hrvata
И Словенци су имали свој „меморандум“
Предлог за нови споменик знаном јунаку на Калемегдану
Англоамеричко бомбардовање Лесковца: Седамдесет година од разарања ‘Српског Манчестера’
Povodom Dana mladosti: Zašto je Titu bila važna samostalnost Kosova
“Отписани” су били равногорски илегалци, а не Брозови комунисти!
Предаја Суверенитета Србије звана “Сарадња” са “Милосрдним Анђелом”
Prava presuda o Draži Mihailoviću
“Српске новине”, бр. 688, октобар 2015. г.
Najbolji način stvaranja partizanske vojske J. B. Tita
Ко је био др. Ибрахим Ругова (1944 г.−2006. г.)?
Кућа Радоја Домановића у јадном стању
Share