Šiptarska politika krvi i tla

Albania in Asia and Balkans

Na osnovu svih raspoloživih verodostojnih dokumenata, tj. stručno rečeno „arhivske građe“, jasno je da Šiptara (u Evropi znani kao Albanci) do početka 18. stoleća na prostoru KosMeta nije bilo više od nekoliko procenata (na osnovu otomanske popisne knjige „Deftera“ iz godine 1455. za Oblast Vuka Brankovića proizilazi da je Šiptara bilo samo 2%) i to uglavnom u oblasti oko Đakovice, dakle neposredno uz granicu sa današnjom Albanijom. Šiptare kao klasične gorštake je sa prostora severne Albanije (dakle Gegi) na KosMet dovela otomanska administracija nakon 1699. g. kako bi poreskim obveznicima popunila poluprazan prostor nastao usled masovnog iseljavanja srpskih meštana (oko 100.000) pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem/Crnojevićem (patrijarh od 1674. g. do 1706. g.).

Šiptarske severnoalbanske brđane su naravno odvajkada privlačila veoma plodna kosovsko-metohijska polja koja su bila naseljavana od strane Šiptara zajedno sa stokom (uglavnom ovcama) u talasima a bila svakako daleko pitomija od čitave gorštačke Albanije. Pristizale su čitave porodice ali i čitava plemena (fisovi) pa čak i savezi plemena po krvnom srodstvu. Da napomenemo samo ona najvažnija, tj. najbrojnija: Gaši, Krasnići, Bitići, Šalja … Nakon dolaska šiptarskih fisova na KosMet etnička slika ove regije se postepeno menjala usled asimilacije mesnih Srba (Jovan Cvijić je tvrdio da su većina tzv. Albanaca sa KosMeta u stvari albanizirani Srbi) ali i usled srpskog iseljavanja sa ovih prostora pod pritiscima i otvorenim terorom (samo se u toku poslednje dve decenije 19. stoleća sa KosMeta iselilo oko 250.000 Srba).

Šiptari su poslednji balkanski narod koji je postao nacija i to tek od godine 1878. kada su po prvi put formulisali jasan državno-nacionalni program (Prva Prizrenska liga) za vreme perioda tzv. „Rilindije“ tj. nacionalnog „Preporoda“. Dakle, za razliku od Srba, koji su svoj prvi državno-nacionalni program nakon gubitka svoje srednjovekovne državnosti jasno formulisali 1688. g. od strane grofa Đurađa Brankovića, Šiptari su to uspeli da urade tek 190 godina kasnije. Međutim, u borbi za KosMet i okolne zemlje oko Albanije Šiptari su za razliku od Srba imali dva ogromna nedostatka:

· Nisu mogli da se pozivaju na državno-povjesno pravo jer do tada faktički nije postojala nikada nacionalna država Šiptara na Balkanu; i nisu mogli da dokažu da su stariji etnos od Srba na ovim prostorima a kamoli da u to ubede evropsku naučnu javnost. Ipak, prvi problem su pokušali da „reše“ (bolje rečeno da „zakrpe“) dvojako.

· Prvo su prisvojili u nacionalnom smislu (tj. „nacionalizovali“) „Albansko kraljevstvo“ (“Regnum Albanai”) osnovano od strane Karla I Napuljskog (1227. g. – 1285. g.) a koje je trajalo do godine 1286. prostiravši se od reke Drima na severu do nešto ispod reke Vojuše na jugu sa glavnim gradom Dračom. Dakle, ova država nije bila nacionalna albanska (tj. šiptarska) država obzirom da su njeni osnivači i vladari bili stranci bez obzira što su Šiptari činili većinu stanovnika u njoj. Po ovakvoj šiptarskoj logici, bi verovatno i Napoleonovo „Ilirsko kraljevstvo“ (1809. g. – 1814. g.) trebalo da se tretira u nauci kao prva jugoslovenska (možda čak i kao južnoslovenska) nacionalna država obzirom da su u njoj živeli Jugosloveni kao većina sa nešto malo Italijana i Nemaca (ova Napoleonova kvazi-država je obuhvatala centralnu i severnu Dalmaciju, Vojnu Krajinu, Istru, civilnu Hrvatsku do Zagreba, Kranjsku do ispred Celja i Korušku sa Filahom).

· Kao drugo, osnivača prve prave samostalne države (1448. g. – 1468. g.) na području današnje Albanije – Đurđa Kastriotića Skenderbega (1405. g. – 1468. g.) su jednostavno albanizovali i prisvojili kao svoga nacionalnog vođu i čak šta više i kao „Oca albanske nacije“. Poznato je da je Đurađeva majka Vojislava bila srpska princeza poreklom iz Makedonije. Skenderbegova braća su se zvala Staniša i Repoš, dakle obojica su bila Sloveni-Srbi a ne etnički Šiptari. Konačno, Kastriotići vode poreklo od srpskog upravnika Janjine Branila koji je bio ubijen 1368. g. a familija Kastriotići su dobili ime po obližnjoj Kastoriji. Dakle, sa obe roditeljske strane Skenderbeg je bio Srbin i kao takav strani vladar nad svojim podanicima. Njegovu dinastičku zastavu i grb su Šiptari 1912. g. takođe prisvojili kao svoju nacionalnu i državnu zastavu jer drugu nisu ni imali (slično su uradili i Austrijanci nakon raspada Austro-Ugarske pa su za grb i zastavu Republike Austrije nakon Prvog svetskog rata uzeli dinastička znamenja Habzburgovaca ali za razliku od šiptarskog slučaja dinastija Habzburgovaca je Nemcima iz Austrije bila nacionalna). Dakle, ni ova Skenderbegova država nije bila albanska obzirom da je vladar bio stranac. Možemo zaključiti da Šiptari do početka 20.-og stoleća nisu imali svoje nacionalne države a i sama Skenderbegova „država“ je više ličila na klasično srednjevekovno feudalno leno nego na pravu državu.

Što se tiče rešavanja drugog problema ono je bilo znatno teže i komplikovanije jer je trebalo nekako „dokazati“ da Šiptari na KosMetu (tj., faktički, na čitavom Balkanu) postoje kao narod, a samim tim kasnije i kao nacija, još pre slovenske trajne migracije na Balkan oko 580. g. do 626. g. Na ovom mestu je za nas od sekundarnog značaja da li je u naučnim krugovima verifikovana teorija o Srbima kao balkanskim starosedeocima koji su se prvo iselili pa zatim vratili nazad na Balkan (tzv. „prva“ i „druga“ migracija) već nam je bitno da se čitava svetska naučna javnost slaže u jednom da Srbi kao trajni balkanski etnički element datiraju sigurno od oko 600.-te godine. U ovom kontekstu, albanologiji je bilo bitno samo jedno: da „dokaže“ da Šiptari kao posebna etnička grupa pod tim etnonimom datiraju na Balkanu i KosMetu pre Srba. Na taj način bi se pokazalo da Šiptari imaju jače povjesno pravo na KosMet od Srba.

Međutim, kao i u prvom slučaju u vezi sa pitanjem šiptarske srednjevekovne državnosti, i u ovom drugom slučaju su se šiptarski i ne-šiptarski albanolozi suočili sa jednom bitnom i faktički nepremostivom preprekom. Naime, iz nama do sada preživele srednjovekovne istoriografije, odnosno istorijske građe i literature zasnovane na istoj, ne postoji ni jedan jedini (i još jedanput ni jedan jedini) dokument koji eksplicitno kazuje da etnonim „Albanac“, kao kolektivni naziv za jedan narod, datira pre pojave etnonima „Srbin“ na prostorima Jugoistočne Evrope! Evo i nekoliko ilustrativnih činjenica:

· Najstariji izvori koji govore o „Albancima“ su oni vizantijski, i to iz X (desetog) stoleća, ali za slovenske naseljenike u okolini grada Drača. Šiptari vode poreklo sa Kavkaza, tačnije sa prostora kavkaske Albanije – države i naroda koji su tu postojali u Starom veku. Vizantijski istoričar Mihailo Atalijat sedamdesetih godina tog stoleća piše kako su, „Arvaniti“ (Albanci) na Balkan došli sa Sicilije (a na Siciliju preko Bliskog Istoka sa Kavkaza) 1043 godine vodeći sa sobom čitave porodice. Na Balkan su se iskrcali u Draču i koji su naseljeni u planinskim oblastima današnje centralne Albanije, kao stočarska plemena.

· „Albanski jezik“ („lingua albanesesca“) se prvi put spominje u jednom dubrovačkom rukopisu tek iz godine 1285.-te. Dakle, neosporno je da je bar na osnovu relevantnih preživelih povjesnih izvora apsolutno nedokazivo da je albansko ime starije od srpskog na Balkanu pa samim tim i na KosMetu.

· U prilog ovoj tvrdnji idu i svi KosMetski toponimi koji su slovensko-srpskog porekla a ne albanskog, uključujući i naziv same oblasti. Drugim rečima, Šiptari nemaju čak ni svoj nacionalni naziv za oblast na koju istorijski pretenduju da je odvajkada njihova!

· Ono što su Šiptari radili u poslednja dva stoleća a rade još uvek je samo prevođenje toponima sa srpskog jezika na šiptarski ili pak preimenovanje toponima prema sopstvenom nahođenju u duhu šiptarskog jezika.

Ipak, krucijalni momenat u formiranju savremene teorije o šiptarskoj etnogenezi dolazi u drugoj polovini XIX stoleća i to sa prostora austrijske i nemačke nauke kojima je iz političkih razloga bilo neophodno da pokušaju da „dokažu“ nešto što je suprotno od preživelih povjesnih izvora i tako pomognu šiptarsku borbu protiv srpskih etno-povjesnih prava na KosMet. Tako je nemački lingvista Franc Bop bio prvi koji je 1854. g. tvrdio da je albanski jezik poseban indoevropski jezik, što će reći da su Šiptari odvojena etnolingvistička indoevropska grupa. Međutim, Bop je takođe bio prvi europejski znanstvenik koji je na osnovu lingvističkih kriterijuma lansirao hipotezu da Šiptari vode poreklo direktno od starosedelaca Balkana – Ilira (dakle od naroda koji je živeo na Balkanu pre doseljavanja Slovena i samim tim i Srba prema učenju zvanične slavistike u proteklih dvesta godina).

Mora se istaći da je „Ilirska“ teorija o etnogenezi Šiptara starija od Bopa s obzirom da ju je proklamovao još 1774. g. nemački istoričar J. Tunman ali na veoma klimavim znanstvenim nogama. U svakom slučaju, Bopa je krajem istog stoleća sledio njegov jezički i znanstveni kolega austrijski filolog Gustav Mejer koji je, da budemo precizniji, tvrdio (ali samo tvrdio i nikada dokazao u formi naučne teorije) da je savremeni jezik Šiptara u stvari dijalekt staroilirskog jezika. Ipak, to je kasnije bilo sasvim dovoljno šiptarskim „znanstvenicima“ kako iz Italije, Tirane tako i iz Prištine da napišu tomove knjiga i članaka o Šiptarima kao balkanskim starosedeocima.

Sa prostora KosMeta, dr. Skender Rizaj, povesničar iz Prištine, je bio jedan od pionira koji je ovu Mejerovu hipotezu prihvatio oberučke i faktički pokušao da je pretvori u dokazanu naučnu teoriju tvrdeći da su odvajkada Šiptari bili većinsko stanovništvo na ovim prostorima. Na taj način počinje znanstvena razrada šiptarske ideologije „krvi i tla“ koja postaje naročito aktuelna nakon pokušaja šiptarskih separatista 1981. g. da izdejstvuju status državnosti za KosMet slično sadašnjim nastojanjima vojvođanskih separatista da to isto učine za Vojvodinu. Svoju klimavu hipotezu je ovaj prištinski povesničar zasnivao na nedokazanom tvrđenju da su i na KosMetu živeli drevni Iliri kao praoci današnjih Šiptara. Da su drevni Iliri živeli na prostoru čitavog centralnog i zapadnog Balkanskog poluostrva u doba starih Grka i Rimljana je iznad svega neosporna znanstvena činjenica, ali da današnji Šiptari vode poreklo baš od tih drevnih Ilira je apsolutno nedokaziva hipoteza uzimajući u obzir faktor povjesnih izvora. A bez povjesnih izvora nema ni povesti kao znanstvene discipline, ali se od nje može iskonstruisati dnevnopolitička propaganda.

Neosporno je i to da su i arheolozi sa svoje strane otkrili ilirska grobna mesta – tzv. tumule, svuda gde su i živela ilirska plemena pa tako i na samom KosMetu ali su kosmetski šiptarski istoričari od ovog fakta od početka 1970.-ih godina napravili čitavu znanstvenu feštu uzimajući to kao corpus delicti za postojanje šiptarske nacije još od vremena rane Antike. Njima su se pridružili i političari Envera Hodže iz same Albanije pa su tako i jedni i drugi u ilirskim tumulusima sa KosMeta videli (ali samo videli i nikada dokazali) definitivnu potvrdu svoje klimave hipoteze da je sve ilirsko na Balkanu na prostorima na kojima žive današnji Šiptari u stvari šiptarsko od iskona. Nezavisno šiptarsko Kosovo od 1974. g. pa sve do 1989. g. je smišljeno, planski i ideološki preko kompletnog nezavisnog edukativnog sistema od osnovne škole do univerziteta usađivalo u glave mladim Šiptarima da su oni potomci drevnog ilirskog plemena Dardanaca i da je stoga KosMet upravo njihov a ne srpski. Po ilirskom dardanskom plemenu koje je živelo u ovim oblastima u Antici imenovani su po KosMetu i nazivi ulica, kafana, hotela, itd. U isto to vreme Šiptari su smišljeno prikrivali, zataškavali i uništavali arheološka otkrića slovenskih nekropola kako na KosMetu tako i u severnoj Albaniji kako bi njihova ideologija „krvi i tla“ dobila potpunu znanstvenu i političku verifikaciju.

Međutim, ono što ispolitizovana albanologija nije ipak uspela da uradi je da potuče neoborive dokaze o stvarnom poreklu balkanskih Albanaca iliti kako sebe nazivaju – Šiptara. A istorijski izvori jasno govore da balkanski Šiptari vode poreklo sa Kavkaza, tačnije sa prostora kavkaske Albanije – države i naroda koji su tu postojali u Starom veku. Nije ni čudo da prve vesti o postojanju nekakvih Albanaca na Balkanu potiču tek iz XI stoleća jer ih ranije nije ni bilo. Krucijalni povesni izvor koji kao kost u grlu stoji svim šiptarskim ideolozima ideologije „krvi i tla“ je vizantijski istoričar Mihailo Atalijat koji je pisao sedamdesetih godina tog stoleća. Prema ovom izvoru, „Arvaniti“ (Albanci) su na Balkan došli sa Sicilije (a na Siciliju preko Bliskog Istoka sa Kavkaza) godine 1043. učestvujući u vojnom pohodu (vodeći sa sobom čitave porodice) sicilijanskog namesnika i uzurpatora na carski presto Georgija Manijakisa. Na Balkan su se iskrcali u Draču sa namerom da krenu na Solun i dalje na Carigrad ali su bili potučeni do nogu od strane vizantijskog solunskog upravnika koji ih je na osnovu njihovog traženja naselio nakon bitke u planinskim oblastima današnje centralne Albanije, gde su se bavili stočarstvom.

Ipak, i na ovom mestu „Ilirska teorija“ o etnogenezi Albanaca ima „adekvatan odgovor“ tvrdeći da današnji Albanci vode poreklo od ilirskog plemena Albanoi koje je stvarno i živelo na području današnje centralne Albanije i koje se neosporno spominje u starovekovnim povesnim istočnicima i da je epizoda sa Manijakisovim Arvanitima puka koincidencija. Međutim, da se i ovde radi o čistoj ispolitizovanoj konstrukciji i da „Ilirsku teoriju“ treba konačno odbaciti kao neznanstvenu jasno nam govori činjenica da albanski jezik pripada lingvističkoj grupi SATEM dok je jezik starih Ilira pripadao lingvističkoj grupi CENTUM. U ovom jezičkom kontekstu, bila bi verodostojnija hipoteza da Albanci vode poreklo od starih balkanskih Tračana obzirom da je jezik drevnih Tračana bio upravo centumski. Ipak, na žalost šiptarskih teoretičara ideologije „krvi i tla“ opšte je poznato da u doba Antike Tračani nisu živeli na prostorima na kojima žive današnji Šiptari već samo na istočnom delu Balkanskog poluostrva gde Šiptara ni danas nema.

Jpeg

Prof. Dr. Vladislav B. Sotirović

www.global-politics.eu/sotirovic

globalpol@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2016

Albanian Question 1919 1920 

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Lista američkih brljotina na Balkanu
Ako iscrpljena EU, što zbog nameta koje joj nameće NATO i američkih ratova po svetu, što zbog izdvajana iz budžeta za održavanje u životu „država iz epruvete“ poput Kosova, kao i sankcija i kontrasankcija sa Rusijom, ne može da reši svoje probleme, kako će onda da razreši balkanski čvor. Terorizam, najezda migranata, ekonomska kriza, separatizam… To su boljke sa kojima se EU suočava u svom dvorištu. Kosovo, Makedonija, Srbija, Bosna… zaostala su nerešena pitanja Amerike na Balkanu za koje SAD očekuje da ih EU reši, i to u skladu sa američkim planovima. Može li EU, uz sve svoje jade, da zadovolji i prekookeanskog partnera i prilike na Balkanu da zaokruži na način kako to SAD žele? I šta će se desiti ako u tome ne uspe? Zvanična spoljna politika Amerike navodno je usmerena daleko van Balkana, ali, ako je suditi po rečima umirovljenog bivšeg ambasadora SAD u Srbiji Vilijama Montgomerija, ostala su tri ključna pitanja za američku administraciju za koja se očekuje da će ih rešiti EU — prvo, da nezavisno Kosovo bude ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик” Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Сажетак: Циљ овог чланка је конструктиван допринос проучавању феномена антисрпског карактера Комунистичке партије Југославије, тј. каснијег Савеза комуниста Југославије, југословенској и пре свега српској историографској науци. Ова тематика до сада није адекватно обрађивана, а камоли обрађена, пре свега из идеолошко-политичких разлога обзиром да несрпске југословенске историографије за то нису ни заинтересоване из националних разлога док је у случају српске државне историографије (тј. историографије Републике Србије) разлог за потцењивање ове тематике чисто практичне природе уколико знамо да Србија још увек није раститоисана па се стога неможе очекивати да још увек владајуће титоистичке структуре једноставно раде против самих себе. С друге стране, српска емигрантска историографија је након 1945. г. традиционално заокупирана проучавањем и изношењем истине о антифашистичком и антититоистичком „четничком“ покрету ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Они малобројни пионири у документованом изношењу праве истине антисрпског карактера преброзовске и брозовске КПЈ/СКЈ и њене војноударне песнице тзв. „Народноослободилачке војске Југославије“ из времена Другог светског рата ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија Улаз у село (МЗ) Овсиште из правца села (МЗ) Трнаве Грб града Тополе - престонице Карађорђеве Србије ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ОВСИШТУ: Држава - Србија Управни округ - Шумадијски Општина - Топола Број становника 2011. г. - 536 Временска зона - средњеевропска (UTC+1) Надморска висина - 320 м. Телефонски позивни број - 034 Поштански број - 34310 Ауторегистарска ознака - ТО Број домаћинстава 2002. г. - 183 Етнички састав становништва 2014. г. - >99% Срби Сеоска слава - Прокопље (8./21. јул) Село Овсиште је родно место Радоја Домановића (1873-1908) Поглед на планину Рудник (1132 м/нв) из Јошанице, горње Овсиште Стара шумадијска кућа у горњем Овсишту - Јошаница Стари шумадијски вајат у горњем Овсишту - Јошаница Народна ношња у Овсишту између два светска рата Проф. Др. Петар Грујић (рођен 22. априла 1941. г.) - најеминентнији рођени Овсиштанин   Равногорци из села Овсишта у Горској краљевој гарди Николе Калабића за време Другог светског рата Предлог назива главне улице у МЗ Овсиште
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Стварање нове прошлости Косова и Метохије
Не ишчуђавајмо се и не потцењујмо безумље. Истина је „само једна од опција које се боре на тржишту”. Задатак арбанашке окупационе структуре и њених западних ментора само личи на немогућу мисију: избрисати једино што постоји (српска културна и сакрална баштина) и исконструисати уназад оно што никад није постојало (албанско културно наслеђе на Косову и Метохији). Кад се све претвори у карикатуру, нормалност више није нормална. Ево како је то покушано у публикацији ArchaeologicalGuide of Kosovo. Затирање свега српског на Косову и Метохији постало је редовна пракса, обична вест. Из штампе су познати примери уништавања савремених гробаља, паљења цркава, покушаја бруталног прекрајања историјских чињеница. Међутим, Албанци на Косову целој тој ствари приступају много темељније. Судећи по публикацији Archaeological Guide of Kosovo из 2012. године, на делу је и потпуно брисање постојања српске средњовековне државе и српске баштине на Косову и Метохији. У тој публикацији приметно недостају ствари уобичајене у било којем стручном ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji
Strogo govoreći istorija čovečanstva sastoji se od niza slučajnih događaja, događaja koji nisu morali da se dogode. Ova karakteristika političke istorije očitava se već u prvom istoriografskom delu evropske kulture, Herodotovoj Istoriji, čiji je bukvalni prevod Priče. Ova dezignacija ima za nas dvosruko značenje. Kao prvo, sadržaj knjige ne pretenduje na istinitost, već samo prenosi priče, koje je autor čuo. Herodot je, tako, razlikovao istoriju (u modernom smislu) i istoriografiju, tj. naš uvid u istoriju. Drugo, priče se odnose na nešto što je izuzetno, nestandardno, nešto što je zanimljivo i vredno pažnje. Ono što se odvija po strogim zakonima ne može biti priča, jer se nauka ne bavi akcidencijama. Ove poslednje mogu biti nevažni kurioziteti, sa socijalne tačke gledišta, ali mogu da imaju i odlučujući uticaj na «tok istorije», kakvu je danas shvatamo. S tim uvezi često se postavlja pitanje šta bi bilo da se neka od ovih akcidencija nije desila, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о Вражјој дивизији
Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
У ком свету Србија живи?
И ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ ОД БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА И СКОРО СВИХ ВЕЋИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НА ПРАВОСЛАВНИ ВАСКРС 16.АПРИЛА 1944.ГОДИНЕ, ТИ ДОГАЂАЈИ СЕ НЕ НАЗОВАЈУ ПРАВИМ ИМЕНОМ. МОРА ЛИ СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ДА ЖИВИ У ИДЕОЛОШКОМ МРАКУ ИСПРАНИХ МОЗГОВА. Скоро на свим медијима 6.априла 2017.године је објављено подсећање на вандалско бомбардовање Београда које се десило 6.априла 1941.године. Овај нељудски чин изведен од стране немачке фашистичке авијације произвео је велике разорне последице како по бројности људских жртава, изазивања страха, патњи и несигурности, тако по питању материјалних разарања. Подсећање на ове догађаје било је, по процени аутора овог текста, донекле примерено времену и ситуацији у коме се налази држава и друштво у целини. Полагани су венци на спомен обележја страдалих, организоване су одрђене манифестацфије у смислу подсећања на тешке дане безумља коме је српски народ  платио велику цену. Кажу да време лечи све па и најтеже ране се временом зацеле. Али, свакако да су ова ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тајна династије која је владала Србијом више од два века
Немањићи су најпознатија средњовековна српска династија која је владала овим простором више од два века. Име је добила по свом оснивачу Стефану Немањи који је био велики жупан Рашке владар који је ударио темеље стварања моћне српске државе у средњем веку. Велики жупан Стефан (Симеон) Немања (у средини, изнад врата) - оснивач Српске државе и родоначелник династије Немањића, Црква Богородице Љевишке (Фото: slavjan.org.rs)   Династија је дала једанаест владара од којих је последњи био цар Стефан Урош V познат и као Нејаки. Међутим, иако су се сви владари ове династије звали Стефан, ниједноме од њих то заправо није било право име. "Онај који је крунисан" Први који је, свесно или несвесно, започео ову традицију заправо је био Стефан Немања. Владика Николај Велимировић наводи да име Немања, иако библијско, никада пре није било употребљено међу хришћанским Србима, свакако не међу оним угледнијим, принчевима, жупанима и војводама све до доба Стефана Немање. Његово лично име било је Немања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
Verujem da ću posle ovog pisanija izazvati veliki revolt kod ljudi koji nekritički svrstavaju Zorana Đinđića u velikane srpske političke misli, ali imam želju da se po pitanju eventualnog podizanja spomenika u Beogradu povede polemika. Nisam pristalica tog čina, jer, da bi se nekom podigao spomenik, ili po njemu dalo ime ulici, u najmanju ruku mora da protekne određeni period na osnovu koga bi istorija dala svoj sud. Period od tragične smrti Zorana Đinđića je suviše kratak, a na čelu Vlade koju je vodio bio je negde oko dve i po godine, što je malo vremena da bi se sagledalo njegovo delo. Najpre da krenemo od jedne zablude koja nam se stalno servira kako je on bio „prvi demokratski predsednik Vlade“. Taj besmisleni epitet „prvi demokratski“ je apsolutno netačan, jer i pre izbora Zorana Đinđića imali smo višestranačje i izbore i svi predsednici Vlada pre Đinđića proisticali su iz određene vladajuće većine ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
За Владимира Владимировича Путина кажу да се још увек није дистанцирао од тамне стране комунистичке владавине за време трајања Совјетског Савеза. Аналитичари који се баве овим питањима тврде да се у блиској будућности, овај тренутно најауторитативнији политичар на свету неће о тим стварима ни изјашњавати, бар не у негативном смислу, и не само он, већ и они који ће доћи после њега. То је сасвим разумљиво јер Русија је увек била империјална сила: и као царевина и као комунистичка земља али и данас. Велики и јаки никада о себи не говоре лоше. Прослава 16. октобра 2014. године као дана ослобођења престоног града Србије, помало је зачудила обичан свет иако се тај дан прослављао дуги низ година 20.октобра. Шта се и како, ког дана, на који начин стварно дешавало (ко је кога ослободио, од кога и када) тешко је сада после толико година до краја и са сигурношћу просуђивати (што нам није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Аустријанац Курт Валдхајм (други са леве стране) заједно са италијанским генералом Ерколе Ронкаљом, пуковником Хансом Хербертом Махолцом и СС-групенфирером Артуром Флепсом на подгоричком аеродрому 22. маја 1943. г.  Два бивша солдата Аустроугарске Монархије из Првог светског рата и сарадника из Другог светског рата: Курт Валдхајм као председник Републике Аустрије и Јосип Броз Тито као председник Југославије - руковање два ратна саборца против Срба у оба светска рата. Наставак послератне квислиншке колаборације аустроугарског каплара из загорског Кумровца  са немачко-нацистичким окупаторима на просторима усташке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату. Наравно, УЗНА/УДБА/СДБ није била упозната са чињеницом да је Курт Валдхајм ратовао у униформи Вермахта на просторима Југославије и да је учествовао у усташко-немачкој офанзиви на Козару али јесте била упозната са "чињеницом" да је Дража Михаиловић сарађивао са окупатором Бивши нацистички официр из Другог светског рата - Курт Вајдхајм, као генерални секретар ОУН Фотоаранжман и пратећа објашњења Владислава Б. Сотировића
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Балканска географија „Турског тока“
Власти у Анкари покушавају да претворе земљу у кључно чвориште енергетских токова који иду ка Европи и да од Турске направе главног играча у плановима свих будућих пројеката транспорта гаса у Европу. Енергетска безбедност Балкана диктира добре односе са Русијом. Танкери са америчким течним гасом из Катара или Алжира не могу доћи у Београд, Софију и Скопље. А све постојеће и планиране маршруте гасовода стижу у регион са истока, а не са запада. Руска компанија „Стројтрансгас“ започела је изградњу гасовода Клечовце-Неготино у Македонији. Са пуштањем у погон овог гасовода Скопље ће добити дуго чекану основу за стварање сопственог савременог енергетског система. У овом тренутку, зависност македонске привреде од спољних енергетских извора оцењује се на 48%. Једино Хрватска у региону има виши проценат зависности – 52%. Међутим, значај пројекта је знатно шири и може се посматрати као кључни елемент стварања општебалканског енергетског система повезаног са пројектом „Турски ток“, који су усагласили Русија и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
На редовну годишњицу „Вуковарске операције“ из 1991. г., а која се текуће 2015. г. поклапа са двадесетогодишњицом потписивања Дејтонског споразума, сматрамо да нам је дужност да се огласимо поводом овог историјског догађаја, вероватно најмаркантнијег из времена бруталног и крвавог разбијања бивше СФР Југославије од стране унутрашњих и спољашњих антисрпских војнополитичких чинилаца, тек писати књиге и научне расправе обзиром да је град Вуковар у сваком случају остао упечатљив споменик крваве борбе српског народа против повампирене хрватсконацистичке политике из времена усташко-нацистичке Неовисне Државе Хрватске (NDH, 1941.−1945. г.). Карактер „Вуковарске операције“ Као по обичају након пироманског (када је запаљен симбол демократије - Парламент) бандитско-уличарског државног удара од 5. октобра 2000.-те г. од стране NATO плаћеника (против другог бандита чији су партијско-идеолошки једномишљеници на власт у Србији као плаћеници Черчила и Стаљина дошли октобра 1944. г. с пушком у руци и из шуме и то од преко на Дрини ћуприје), и ове године се јављају ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Коме треба нова Титоник Србија?
Тренутно се Република Остатака Србије налази на коначном путу и de jure признавања друге албанске националне државе – Косова. Влада у Београду је већ дала зелено светло за примање Косова у Међународни олимпијски комитет, јер без тог светла Косово и не би могло да буде примљено, а управо ових дана та иста Влада најављује и промену Устава, тј. избацивање члана о Косову као интегралном делу државе Србије. И то све зарад испуњавања свих услова Европске Уније како би се ушло у исту јер „Куд мали Мујо, ту и ми“. Двадесет и првог јануара 2014. г. званично је отпочео процес преговора Србије (тј. њених територијалних остатака) са Бриселом о учлањивању ове прве у Европску Унију. Тим поводом се и српски еурофанови нескидају са домаћих мас-медија како би потврдили „не скретање с правога пута“ ка идеалном друштву (комунизам) у новој Титославији која се у континенталним димензијама одазива на име „Европска Унија“. И није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Lista američkih brljotina na Balkanu
Руски историчари о покрету Драже Михаиловића
Антисрпство – Суштинска карактеристика Комунистичке партије Југославије
Месна заједница Овсиште, 34310 Топола, Централна Шумадија, Србија
Стварање нове прошлости Косова и Метохије
Virtuelna istorija: Nužnost i slučajnost u političkoj istoriji
Истина о Вражјој дивизији
У ком свету Србија живи?
Водич за будуће средњошколце у европској Србији: Занимање и опис радног места
Тајна династије која је владала Србијом више од два века
Предлог за нови споменик знаном јунаку на Калемегдану
Победа која је задивила свет
“Српске новине”, бр. 691, април 2016. г.
Zašto sam protiv spomenika Zoranu Đinđiću!
ШТА СРБИЈА СЛАВИ?
Квислинг Јосип Броз Тито – Фото документација
Балканска географија „Турског тока“
Прва постхладноратовска “хуманитарна интервенција” − Вуковар 1991. г.
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Коме треба нова Титоник Србија?

Share

Comments are closed.