Немци о Зорану Ђинђићу

15735534_303-djindjic-35t

Чланак који је пред Вама објављен је 29. Juli 1999 у немачком сајту  https://www.wsws.org/de/articles/1999/07/djin-j29.html.

Зоран Ђинђић је постао миљеник немачких медија и политичара. Једва да пролази и један дан у коме неки новински лист или радио станица не објави неки интервју са њим. Канцелар Шредер га је већ два пута примио у Бону. Он се третира као државник, и у суштини радије би био виђен да већ данас замени Милошевића на врху власти него сутра.

Југословенски народ о томе до сада није ништа питан. Због чега уопште? Коначно, ко је демократа а ко не и ко припада светској заједници а ко је изван ње одређују Вашингтон Лондон, Париз и Берлин. Зоран Ђинђић је то схватио. Већ у децембру 1996. рекао је у интервјуу Шпиглу: „Коњ на кога запад треба да игра(да се клади) сам ја..“

Прочитајте још:

Ево изјаве Зорана Ђинђића којом тражи наставак бомбардовања Србије!

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: Зоран Ђинђић је због „Олује“ тражио да Србија зарати против Хрватске!

Ко је дакле човек који се бојкотовањем избора и ратним разарањима измученом југословенском народу нуди као залог боље бздућности?

Скицирати портрет није уопште лако, карактерише се Ђинђић ипак кроз једну особину – или боље: кроз потпуни мањак особина, који од времена успеха Клинтона, Блера, Шредера и Фишера важи као заштитни знак: недостатак сваког јасно утврђеног става.

Ако се прелиста кроз старе ставке о Ђонђићу, сазнаје се о његовом говору немачког језика скоро без акцента“, његовим „глатким, изузетно добрим манирима“, његовој „пуристички црно уређеној београдској канцеларији (бироу)“ његовој склоности да се облачи пре свега у црно, мало или ништа напротив о његовим политичким погледима.

Када се пре десетак година стаљинистички кадар источне европе трансформисао у уверене тржишне привреднике, исковала су народна уста за то један појам „Отпадник (онај ко окреће врат)“. На Ђинђића овај појам не може да се примени јер он ипак претпоставља кретање од једног става (уверења) ка другом. Ђинђић напротив нема никакво уверење (став). Он поседује окретност и маневарску способност, да не кажемо и љигавост, која је коментаторима увек измамљивала придев „клизајући“ (онај ко се прелива из једне у другу боју).

Ђинђић и његов привремени (повремени) савезник Вук Драшковић су како пише Die Zeit У Јуну ове године увек тврдили оно што је било највише обећавано. Обојица такође и у будућност неће себи допустити да буду вођени од било чега другог до од своје воље за моћ.“ И Tages-Anzeiger му је пре тру године пребацио да је њему мање до демократије и људских права него до своје моћи.“

Зоран Ђинђић је рођен 1952-ге године у северној Босни као син официра југословенске армије. После завршетка школе студирао је филозофију у Београду где је 1974-те године осуђен на неколико месеци затвора због оснивања студентске опозиционе групе. После служења казне наставио је студије на универзитету у Франкфурту на Мајни код професора Jürgen Habermas-а који је јос увек био у знаку стидентског покрета на издисају (мисли се на универзитет у Фракнфурту). Према гласинама био је тада одушевљен Хабермасовим критичким теоријама и фасциниран Бадер Маинхоф-групом. Завршио је студије на универзитету Konstanz где је промивисао тему “Марксова критичка теорија друштва и проблематика оснивања”.

1979. се вартио у Југославију и предавао на универзитету у Београду и Новом Саду. Очигледно се помирио са државним властима…

Почетак његове политичке каријере

1990. године са пријатељима је основао демократску странку са којом је исте године ушао у парламент и чије је председништво преузео 1994-те године. Од првобитних демократских захтева брзо је склизнуо у националистичке пароле. „Ја више нисам политичар принципа”. Покушавам да водим рационалну политику и знам цену за то,“ објаснио је он ово новинама Die Welt у јануару 1997-ме. „Ја знам да се у Србији не може успоставити(бодити) бећинска политика а да се притом не разматрају (респектују) национални страхови већине људи. „Ако је то национализам онда сам и ја националиста.“

За време рата у Босни он је у суштини одушевљено практиковао посао са националним страховима људи. Његова демократска странка је заговарала распад Босне и прикључење Југославији делова који су насељени Србима. Када се Милошевић 1994-те повио под притиском Nato-a он је демонстративно отпутовао на Пале и солидарисао се са српским националистом Радованом Караджићем. Такође у погледу Косова чију је аутономију првобитно подржавала играла је демократска странка у овом времену на националистичку карту: Она је захтевала мере за ограничавање стпе рађања косовских албанаца.

Свој до сада највећи политички успех доживео је Ђинђић 1996-97. Успело му је да против властодржца Милошевића уједини три странке, српски покрет обнове Вука Драшковића, грађански савез Весне Пешић и сопствену странку. Коалиција Заједно освојла је крајем 1996-те локалну власт у Београду. Када је влада помоћу правних трикова поништила изборну вољу грађана протествовало је улицама Београда недељама свакодневно десетине хиљада људи. Ђинђић се вежбао као народни вођа. У фебруару 1997-ме ушао је коначно као градоначелник у градску скупштину.

Ипак, успех коалиције Заједно био је истовремени и њен крај. Показало се да савез изузев заједничког противљења Милошевићу није имао никакве одрживе основе, а тек да не говоримо о горућим социјалним проблемима са којима су се суочавале масе људи. Драшковић, српски националиста ослањао се на традицију српских четника из другог светског рата који су се борили против Титових партизана. Пешићева, оснивач и ччан београдског комитета хелсиншког одбора позивала се на покрет грађанских права. А Ђинђић је био за политичко и економско отварање према западу.

У Јуну, само четири месеца после Ђинђићевог тријумфа распао се овај неуједначени(нелогични) савез. У Септембру је Ђинђић смењен од стране свог некадашњег савезника Драшковића због “неспособности“. Драшковић, који је касније требао да се као подпредседник прикључи Милошевићевој влади удружио се због ове сврхе са владајућим партијама и ултра-националистом Војиславом Шешељем. Овог пута нико није ишао на улице. Ђинђић је такође за време свог кратког мандата (као градоначелник) прокоцкао своју популарност.

Од времена пропасти коалиције Заједно ставио је Ђинђић све на то да каријеру направи као човек Запада. Додуше био је довољно паметан да нато бомбардовање Југославије не подржи јавно – то би га у очима бомбардовањем погођеног народа и сувише дискредитовало. Он је чак критиковао Нато да води кратковиду политику без далекосежне стратегије. Истовремено није остављао ни најмању сумњу на то да он Нато-у стоји на располагању као замена за Милошевића и да рачуна на његову политичку подршку.

9.5.1999-те објавио је заједно са црногорским председником Милом Ђукановићем изјаву, у којој се позива Нато-пакт да се не упушта ни у какав аранжман у вези решавања косовске кризе који би допустио Милошевићу очување моћи (останак на власти) – један једва прикривени захтев за наставак рата. Такође је и Вук Драшковић који је у међувремену изашао из владе био инструмент Милошевића а не могући партнер запада.

Никакво чудо дакле што се Ђинђић од стране западних влада слави као демократа. Једно је до сада свакако остао дужан: Доказ да се он такође и од југословенског народа тако види.

О одговору на социјалне проблеме који су са ратом попримили размеру катастрофе није се до сада у његовим многобројним интервјуима могао наћи ни траг. Коначно Ђинђић је демократа а не социјалиста. И под демократијом он подразумева – слично као руски и други источноевропски демократи – неограничену слободу кретања за интернационални капитал и оне пословне људе, новобогаташе и полу-криминалце, који су се обогатили у сенци Милошевићевог режима и који сада застареле државне и владајуће структуре осећају као препреку.

ДУЦИ СИМОНОВИЋ О ЂИНЂИЋУ И ЊЕГОВОЈ ПРОШЛОСТИ:


2016-11-24

Превод: Васељенска ТВ

Изворник: Интермагазин

djindjicspomenik

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету
У овом тексту бисмо желели да се критички осврнемо на основну заблуду која још од комунистичког преузимања (тј. преотимања оружаним путем) власти прво у Србији, а затим и у осталим деловима Југославије 1944. г./1945. г. влада међу Југословенима, а пре свега Србима, о улогама Јосипа Броза Тита, његовог партизанског покрета и Југословенске Војске у Отаџбини (Равногорски покрет) ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића у Другом светском рату на просторима Југославије. Овакве заблуде, тј. боље речено, свесно креиране, подржаване и силом заштићене лажи, односно кривотворине, о карактеру, актерима и њиховим улогама у Другом светском рату 1941. г.-1945. г. у Југославији су наравно с крајњим политичким предумишљајем пласиране од стране комунистичких победника 1945. г. како би се њихов основни војно-политички циљ борбе – преотимање политичке власти над читавом земљом оружаним путем у виду револуције, оправдао добијањем подршке од стране што ширих народних маса свих југословенских народа и народности. Међутим, поред овог основног, комунистичко-партизанска револуционарна борба у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
Сажетак: Тематика овог истраживачког чланка је случај мучког убиства Србина Данила Милинчића из села Самодреже код Вучитрна на Косову и Метохији 1982. г. од стране шиптарских сепаратиста и терориста. Овај случај је један од типичних такве врсте у то време када су косметски Шиптари након демонстрација с пролећа 1981. г. кренули у фронтални обрачун са својим комшијама Србима како би им отели земљу а њих истерали са КосМета или физички ликвидирали, а све у циљу обнове Велике Шипније из доба Другог светског рата (1941. г.−1945. г.) према великошиптарском пројекту из 1878. г. Прве Призренске лиге (1878. г.−1881. г.). Важност овог случаја је у чињеници да расветљује право политичко стање ствари на КосМету али и на просторима читаве бивше Југославије када су шиптарски терористи и сепаратисти имали прећутну али делотворну подршку покрајинских и федералних владајућих структура у Титославији. “Случај Милинчић” из 1982. г. јасно указује да је распад Брозовог крпежа од ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
У ком свету Србија живи?
И ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ ОД БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА И СКОРО СВИХ ВЕЋИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НА ПРАВОСЛАВНИ ВАСКРС 16.АПРИЛА 1944.ГОДИНЕ, ТИ ДОГАЂАЈИ СЕ НЕ НАЗОВАЈУ ПРАВИМ ИМЕНОМ. МОРА ЛИ СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ДА ЖИВИ У ИДЕОЛОШКОМ МРАКУ ИСПРАНИХ МОЗГОВА. Скоро на свим медијима 6.априла 2017.године је објављено подсећање на вандалско бомбардовање Београда које се десило 6.априла 1941.године. Овај нељудски чин изведен од стране немачке фашистичке авијације произвео је велике разорне последице како по бројности људских жртава, изазивања страха, патњи и несигурности, тако по питању материјалних разарања. Подсећање на ове догађаје било је, по процени аутора овог текста, донекле примерено времену и ситуацији у коме се налази држава и друштво у целини. Полагани су венци на спомен обележја страдалих, организоване су одрђене манифестацфије у смислу подсећања на тешке дане безумља коме је српски народ  платио велику цену. Кажу да време лечи све па и најтеже ране се временом зацеле. Али, свакако да су ова ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Балканска географија „Турског тока“
Власти у Анкари покушавају да претворе земљу у кључно чвориште енергетских токова који иду ка Европи и да од Турске направе главног играча у плановима свих будућих пројеката транспорта гаса у Европу. Енергетска безбедност Балкана диктира добре односе са Русијом. Танкери са америчким течним гасом из Катара или Алжира не могу доћи у Београд, Софију и Скопље. А све постојеће и планиране маршруте гасовода стижу у регион са истока, а не са запада. Руска компанија „Стројтрансгас“ започела је изградњу гасовода Клечовце-Неготино у Македонији. Са пуштањем у погон овог гасовода Скопље ће добити дуго чекану основу за стварање сопственог савременог енергетског система. У овом тренутку, зависност македонске привреде од спољних енергетских извора оцењује се на 48%. Једино Хрватска у региону има виши проценат зависности – 52%. Међутим, значај пројекта је знатно шири и може се посматрати као кључни елемент стварања општебалканског енергетског система повезаног са пројектом „Турски ток“, који су усагласили Русија и ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године? Позитиван одговор на ова питања тешко да ће се чути из уста оних који годинама и деценијама на просторима бивше Југославије сатанизују кнеза Павла Карађорђевића и владу Цветковић-Мачек за приступање Тројном пакту 25. марта 1941, или генерала Драгољуба Михаиловића за, наводне, локалне споразуме са нацифашистичким окупационим снагама током Другог светског рата. Две велесиле тог времена су биле приморане да склапају споразуме са једном још јачом војном силом, или да би купиле време, или у нереалној нади да ће некако „умилостивити“ гладну звер. Али вишеструко одликовани српски официр који, са шаком слабо наоружаних официра и војника, није прихватио капитулацију док су и СССР и локални комунисти још увек били званично у добрим односима са Хитлером (а и Павелићем[i]) ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
15. децембар 2014. Петар Искендеров Од свих земаља погођених одлуком Русије да одустане од изградње „Јужног тока“ у Србији постоји вероватно најшира лепеза мишљења о таквом расплету догађаја. Жестина расправе о „руској превари“ и неосновано довођење „Јужног тока“ у везу са продајом НИС-а нису у складу са пасивношћу Београда око „Јужног тока“ коју он показује још од 2008. Било би боље ако би се Србија концентрисала на извлачење највеће могуће користи из новонастале ситуације - која може бити велика - јер друге земље неће пропустити ту прилику. Према речима премијера Србије Александра Вучића, Србија као „мала земља“ не може да реализује тако велике пројекте (као што је „Јужни ток“) „без дозволе Европске комисије“. Извор: AFP / East News. Одлука Русије да обустави реализацију пројекта „Јужни ток“ и да своје сировинске, стручне, техничке и финансијске капацитете усмери на другу страну изазвала је, сасвим логично, збрку у свести Европљана. Њихова реакција у потпуности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О злочинима комуниста над Србима
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Фрањин дух у Колиндином телу
Фрањин дух у Колиндином телу Милка Љубичић четвртак, 15. јануар 2015. Хрватска има нову председницу и стару политику према Србима. Колинда Грабар Китаровић наставиће путем свих својих претходника, од Фрање Туђмана и Стјепана Месића до Иве Јосиповића. Узлетела на крилима љутих Херцеговаца, односно Хрвата из БиХ којима је Загреб доделио куће протераних Крајишника, уз подршку националистичке ХДЗ и аплаузе такозваних бранитеља који већ месецима под шаторима бране своје, у рату против Срба стечене привилегије, Колинда седа у председничку столицу најмлађе чланице ЕУ.Да је жив, Туђман би плакао од среће јер је деценију и по након смрти његов дух, усељен у Колиндину главу и тело, јачи него икад. Са гробља Мирогој "отац домовине" слуша јеку Колиндиних обећања "Хрватицама и Хрватима" о бољем животу у етнички очишћеној држави сећајући се својих инструкција ("нанесите такве ударце да Срби практично нестану") које је на Брионима, као врховни командант, дао војном и полицијском врху уочи ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
ЕУ врши огроман притисак на Србију, приморавајући је да уводи санкције против Русије, и доводи у реалну опасност ступање у ЕУ, чему су Срби тежили последњих 15 година, одлучивши се на озбиљне уступке за земљу, сматра руководилац Центра за проучавање савремене Балканске кризе Института за славистику РАН, академик Српске Академије наука и уметности Јелена Гускова. Европски комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу Јоханес Хан уочи посете Београду изјавио је у интервјуу за београдски лист Вечерње новости да је Србија дужна да увде санкције против Русије ако жели да ступи у ЕУ. Притисак на Србију се стално врши, и мада је она све време вршила озбиљне уступке како би ступила у ЕУ, притисак ће се наставити. Данас се исти покушај притиска врши на Русију, систем санкција је из исте приче, али са нама је теже разговарати, ми смо јачи, а са Србијом је лако, зато је у тој ситауцији подршка ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
Кликни на текст да га увеличаш и нормално прочиташ! Расправљајте на нашој Твитер страници!
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
"Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде" Јован Дучић Чувени српски песник, прозни писац и дипломата, херцеговачки Требињанин, Јован Дучић, поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их. Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа. Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
Сажетак: Циљ овог текста је да изврши критичку анализу „Случаја Рачак“ из јануара 1999. г. на основу досада познатог фактографског стања. Важност и актуелност ове тематике је велика обзиром да је овај случај послужио америчкој администрацији и НАТО званичницима да дају ултиматум властима у Београду да са Косова и Метохије (КосМет) повуку све војне и полицијске снаге државе Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ), а ову јужну провинцију Србије препусте на управу снагама НАТО пакта што је практично значило да се од Србије захтевало одрицање од дела своје државне територије па чак и своје независности. Обзиром да је овај ултимативни захтев Вашингтона и Брисела одбијен за време „преговора“ (у ултимативној форми) у замку Рамбује (Француска) западна војна алијанса је директном војном агресијом на Србију и Црну Гору од 24. марта до 9. јуна 1999. г. коначно успела да натера државне органе Србије и СРЈ на потписивање фактичке капитулације у виду ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
И Словенци су имали свој „меморандум“
Недовршена и необавезна размишљања српских академика, украдена из фиока САНУ, постала су позната као „Меморандум САНУ“ и послужила су Западу да на Србију и српски народ свали сву кривицу рата изазваног распадом Југославије. Мало је познато да су и Словенци имали свој меморандум. Меморандум САНУ је уџбенички пример спиновања медијске и друштвене појаве, каже историчар Предраг Марковић. „Један недовршени документ, необавезно сакупљена размишљања групе академика почео је да се тумачи као злослутни нацрт за разбијање Југославије, малтене као Хитлеров ’Мајн кампф‘. Да бисмо проверили има ли истине у таквој осуди Меморандума морамо да се сетимо какав је тренутак била јесен 1986. године“, каже Марковић. Већина тема које Меморандум обрађује у том тренутку нису тајна, додаје он. Новине већ увелико пишу о прогону Срба са Косова, о економским проблемима у развоју Србије. Оно што је ново је притужба на положај Срба у Хрватској, али најважнија ствар где се види колико су оптужбе ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Победа која је задивила свет
Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника. „Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка. Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Окупација у триста слика
Не може се човек , све и да хоће, отргнути утиску да је,бар што се мене тиче моја домовина Србија окупирана перманентно. Не мислим на окупацију и поробљавање од стране Отоманског царства, ни оног Аустроугарског чак ни оног језивог од стране Трећег Рајха. Било, прошло и не повратило се. Окупација је много опаснија, пефиднија и значајнија ако су мангупи у нашим редовима народским језиком речено, када је њено извориште српски етнички корпус стасао ван Србије. Нека ми Господ опрости на утиску да је мржња тих увек незадовољних, за одбрану сопствених прагова неспособних али уредно крволочних према Србији тзв. Срба пречана, прекодринаца у време Милоша Великог називаних коритарима већа и од оне код самих помуслимањених Срба па и Хрвата. Ако листате Политику из 1921 године пронаћићете полемичке текстове о овој српско- српској ствари. У тектсту се наводи да је тзв.србијански корпус био запањен чињеницом колика је мржња Срба Личана и Крајишника према Србији. Наивни ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Кочини Кочићи
Пре једно добрих десет година, један мој познаник, у необавезном разговору саопшти крајње уверљиво, да је једини чист и поштен комуниста човек или човек комуниста друг Коча Поповић, наш Србин човек, из богате буржујске београдске фамилије. “Замисли он је народу поклонио сву своју имовину“. Нисам посебно улазила у расправу. А све из жеље да не заподевам кавгу, тако својствену нама. А и да избегнем да другима у друштву буде непријатно. Овај разговор сам послала у мождану фиоку и оног, последњег пута када се славило ослобађање (читај окупирање српске нам престонице. Бомбардоване око педесет пута у историји) 1944 године. Тог дана, јунак нашег доба са почетка текста, добио је и своју улицу у родном му Београду. Улица Загребачка преименована је. Сада се сетих, како је том приликом, млади јуловски стрелац који је некада фурао имиџ Ернеста Геваре, познатијег као Че, изјавио да Коча јесте грешио али нико није безгрешан (чак и ако је ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јосип Броз Тито као робијаш
О пореклу Јосипа Броза Тита воде се многе теорије завере, а по многима није био Југословен, ни Хрват, већ неки страни агент. Тако се у све ове приче умешала и ЦИА која тврди да је био Пољак, али те детаље смо колико-толико чули. Ипак у биографији Броза може се пронаћи податак да је био осуђен на 5 година робије, али о томе како је Тито проводио време “иза браве” се мало зна. Телеграф.рс осим фотографија доживотног председника СФРЈ из затвора вам доноси и причу о овом периоду живота МАРШАЛА. Тито се, према историјским подацима до којих је дошао наш портал у јесен 1920. године вратио у Загреб где ступа у редове Комунистичке партије Југославије. Исте године партија је одлуком краља забрањена. Када 1921. остаје без посла запошљава се у млину у месту Великом Тројству где је са својом тадашњом супругом живео до касног пролећа 1925. године. Ту му се родило троје деце. Прво дете ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету
Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета
У ком свету Србија живи?
Балканска географија „Турског тока“
Од рехабилитације ка деидеологизацији
Србија и ,Јужни ток’: логичан крај
О злочинима комуниста над Србима
Фрањин дух у Колиндином телу
ЕУ стално врши притисак на Србију, мада се она већ решила на уступке
Водич за будуће средњошколце у европској Србији: Занимање и опис радног места
О “капитулацији” Краљевине Југославије (17. априла 1941. г.)
“Песма о Хрватима” Јована Дучића
“Случај Рачак” (15. јануар 1999. г.) – Вокеров Глајвиц
И Словенци су имали свој „меморандум“
Победа која је задивила свет
У име народа: Политичка репресија у Србији 1944-1953
Окупација у триста слика
Кочини Кочићи
Јосип Броз Тито као робијаш
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
Share

Comments are closed.