Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.

Милан ТрешњићМилан Трешњић

Милан Трешњић
мајор ОЗНЕ у пензији, Београд

Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и
бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић

Ослобађање Дедиња

“Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора
и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.”
… Октобар је 1944. године

Ушао сам у Београд на коњу, није био бео, али је био прелеп. У Младеновцу ме је опколила јединица Руса и са упереним пушкама тражила
да им предам коња. Њихови коњићи су били комични, кржљави, ниски.
– Дај ми коња, нареди Рус.
– Шта ће теби коњ, мени треба коњ!

Пошто сам знао руски, јер сам био у VI дивизији, једином батаљону оформљеном у част војне совјетске мисије, и ја подвикнем:
– Ја сам официр!
– Какав официр?
– НКВД-а!

Кад сам поменуо НКВД, разбежали су се као луди. Знали су да официри НКВД-а стрељају без опомене. Моја јединица, VI личка дивизија,
кретала се правцем од Обреновца, а мене су обавештајни послови водили правцем Авале. У штабу југословенске Озне у Јајинцима јавио сам се
дежурном официру, мислим да је то био Мома Дугалић. Добио сам задатак да у Београд уђем са руским јединицама и да заузмем седиште XII
кварта на Дедињу и да отпочнем успостављање народне власти прикупљање података о држању становништва за време окупације, хапшење
сарадника окупатора и припадника заосталих јединица Недићеве гарде и жандармерије.

Милан Трешњић, Београд -Дедиње 1945.

Личко блато у вили Тасића

• Како су грађани Дедиња дочекали ослободиоце?
На Дедињу су се још увек водиле борбе по кућама. Немци су се повлачили према Сењаку, а од Бежанијске косе је деловала артиљерија. Руси су поставили батерију каћуша на једној пољани поред ресторана “Дедиње”, у близини данашњег Булевара мира. Пуцало је са свих страна и одједном се у брисаном простору код Железничке болнице појављује један бициклиста с француском капом. Показује низ Румунску улицу и виче да се Немци повлаче тим правцем и да их се много крије по вилама. Био је то принц Ђорђе Карађорђевић.

• А какав је био дочек дедињских буржуја?
Већина их је побегла с окупатором или се крила у подрумима. Једини становник Дедиња био је чувени песник Лазаревић, иначе дипломата у време Краљевине. Помогао ми је као новом управнику Дедињског кварта.

• Како?
Говорио ми је ко је био сарадник окупатора на Дедињу, шта би ми као Озна, требало да чинимо, кога да хватамо, а кога да не дирамо. То је био један фини господин, сећам се, изашао је пред нас у кућном капуту, какао боје. Одвео ме је у своју кућу, почастио ме, показао ми је своју огромну библиотеку и позвао да дођем, кад будем имао времена да разговарамо.

• Да ли су други грађани сарађивали са Озном?
Наравно, па на основу чега смо похапсили толике људе. Ја сам тада први пут видео Београд. Моја канцеларија је увек била пуна народа спремног на сарадњу.

• Како сте се Ви, као млади Личанин, осећали на Дедињу?
Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило. Упао сам те прве ноћи у вилу Тасића, преко пута чувене рестаурације “Дедиње”. А у тој вили су становали немачки пуковници, који су безглаво побегли. У рерни су још цврчале, недопечене, ћурке и гуске. Е ту смо преноћили, уз обилату вечеру, добро вино, есцајг, ма свашта. Променим свој партизански веш, обучем чисту кошуљу, чарапе, нисам наравно променио своју униформу, која је била незаменљива, али све што сам могао променити, ја сам променио. Нисмо ми у партизанима патили од сувишног прибора. Мени је била довољна кашика, виљушка, наравно нож и то је било све; мало соли да имаш и евентуално да носиш са собом резервну кошуљу и гаће. То је мени и мојој групи официра била најбоља вечера у животу. И ја испуних себи обећање и у чизмама легох у кревет са балдахином. То је била дивна ствар.

• Како се Дедиње допало Русима?
Руси су ослободили Дедиње, моја група је само ишла у њиховом саставу с циљем да оформи власт на заузетој територији. Са мном у кући је био неки Саша. Не знам ни како се прилепио за мене. Био је један од оних Руса који је правио неке прекршаје, а такви су онда ишли са редовним јединицама Црвене армије да траже своју матичну јединицу. Били су у ствари нека врста луталица. Две вечери је спавао у вили Тасића. Напољу стража, ми у балдахинским креветима, једемо сребрним есцајгом. Друге вечери Рус је претурао по кући и буди мене иза поноћи да видим шта је нашао. Показује ми златни ланчић, и неки златан накит, вредности, које не знам како је нашао.
“Па јеси ли дошао да тражиш непријатеља или да крадеш нечији накит?”, питам ја, а он ми каже: “Ми смо ослободиоци и све то нама припада!”

• Да ли сте Ви узимали ратни плен?
Само једно седло из белог двора. Припадало је кнезу Павлу и на њему је писало да је поклон француске владе. Лепо седло са сребрним узенгијама, интарзијом, лако. Сада бих могао да пројашем на њему по београдском хиподрому, и сви би се окренули за мном. То седло сам поклонио мом команданту на Сремском фронту а после су га украли Руси.

• Како је изгледао Бели двор по ослобођењу?
Нисам улазио у комплекс дворова, али сам чуо да Немци нису ништа однели. Све је стајало у беспрекорном реду, како су оставили Карађорђевићи.

• У чему се састојао ваш посао команданта XII кварта?
У прављењу евиденције. Грађани пријављују одређене људе, јединица Озне их приводи, ја их саслушавам и правим њихов картон. Затим сами су се пријављивали припадници Недићеве страже, саобраћајни полицајци, речна стража, жандарми – сви у униформама. Мислили су да се нису огрешили и да сад треба да се пријаве новој власти. Њих сам такође саслушавао, узимао податке, правио картон. Са свим картонима одлазим једном, некад и два пута дневно до штаба Озне у Маглајској улици. Тамо су шефови били официри: Ђуро Станковић из VI личке, који је био адвокат са Јаковом Блажевићем пре рата, затим Сретен Вулић, такође правник из Лике, Срђан Брујић, један исто тако познати револуционар, који је у Лици радио на организовању устанка, био је комесар бригаде, ту је био још Павле Пекић, Црногорац, Мома Дугоњић (треба Дугалић – нап. приређивача), Србијанац, и Драгослав, како се зваше, из Белог Потока. Е то су били људи Озне задужени да прегледају спискове. Њихова оловка је ишла поред имена и углавном исписивала две речи: ‘Бањица’ или ‘стрељати’. Углавном ово друго. Ако је неко био означен као изразити непријатељ, или ако је нађен у униформи – стрељати.

• Значи сви који су нађени у униформи су стрељани?
Сви! Трагедија је нас озноваца што нисмо разликовали људе у униформи од људи у цивилу. Од тих људи који су затечени у униформи, касније сам увидео, ниједан није био зликовац, ниједан није био такав да је заслуживао метак у чело. Све је те људе требало преобући и послати на Сремски фронт или негде да се боре, јер су сви они били вољни да то чине, сви би радо отишли. Али несрећници су сматрани сарадницима окупатора и задесила их је зла судбина.

• Није било никаквог суда?
Ми смо били суд, све је обављала Озна. Тек ће после месец дана Ранковић тражити да се уведу редовни судови. План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно. Ко год да је тада затечен у Београду, био је стрељан.

• Како је обављана пресуда?

Са списковима се из Маглајске враћам у XII кварт и спискове сада предајем команди пратећег вода. Он предвече повезе одређене људе на стрељање и поведе их на Лисичији поток или Бањичку ливаду.

Место егзекуције, Краљева чесма Лисичији поток

Лички вукови у Лисичијем потоку
Господин Трешњић ми ово прича док се возимо ка Лисичијем потоку. Паркирали смо на узбрдици и посматрамо снегом покривену увалу зараслу у шибље. Ограда Белог двора је с леве стране, неких стотинак метара изнад, са десне се граде куће нових богаташа. Већина их је недовршена. Између шибља се пробијамо ка средини Лисичијег потока. По скорелом снегу оцртавају се само мекани кругови пасијих шапа. Долазимо до одсека где је некад био мајдан за вађење гранита. Сасвим у подножју је чесма.
– Па ево, то је било негде овде. Не знам тачно где, јер је сав посао егзекуције обављао пратећи вод.
• Да ли је постојала нека посебна процедура?
Не, стрељани су из шмајсера.
• Ко је закопавао?
Ни то не знам, вероватно неко из околних кућа, које је пратећи вод изводио у помоћ. Било је ту страшних сцена. Долазио је неки водник да ми каже: “Јао друже капетане, погрешили смо, има овде невиних људи. Ми их одведемо тамо на стрељање, а они вичу: ‘Живела Комунистичка партија, живео Јосип Броз Тито, живели ослободиоци Београда’, а ми их стрељамо. Стравично је слушати те јауке, крик људи који су падали пред пушчаним мецима.”
Знам само да је командир тог стрељачког вода био увек стравично потресен, али наређење се морало извршити. У тим стрељачким водовима било је и бораца из извиђачких чета. Са мојим другом Јанком Динићем је дошла извиђачка чета, која је извршавала ликвидацију, односно извршавала пресуде. Сећам се једног човека крупног, врло виђеног интелектуалца, звао се Милан Комадина, био је припадник Грађанске странке и дошли су неки људи из позадинских форума Београда, који су знали те бивше политичаре, саслушавали га, одвели у Маглајску и тамо је осуђен на стрељање. Сећам се да је командир стрељачког вода у Лисичијем потоку за тог човека рекао да је узвикивао: “Живела ослободилачка војска”. Ја
тврдим животом да нико од њих не би био осуђен на дуже од две године робије да је сачекао да прође тај први талас ликвидација. Примера ради, онај ко је умео да процени ситуацију, да се склони и да сачека неко нормално време, а оно је убрзо дошло, већ крајем новембра 1944. после Ранковић евог говора, остао би жив. Кад сам се вратио са Сремског фронта, децембра 1944, године и постао шеф другог одељења Озне за Београд са канцеларијом у Чика Љубиној, ја сам пронашао човека по имену Миливоје Јовановић, који је био начелник одељења специјалне полиције у окупираном Београду и истовремено председник комисије за категорисање политичких криваца у логору на Бањици. Тај човек је октобра 1944. године могао да изгуби милијарду глава да се пријавио. Е он је остао жив. Касније је осуђен и разуме се, пошто је имао солидно владање, запослио се и ми смо остали добри познаници. Као полицајци смо једно другом преносили искуства.

Рација ОЗНе у Кнез Милошевој Београд, октобар 1944.

Проститутке су само ОЗНИ давале џабе
• Јасно ми је, Ви сте правили картоне осумњичених на основу њихове самопријаве или дојаве грађана. А да ли је вођена нека детаљна истрага?
Ми смо веровали грађанима.
• Дакле, било је довољно само да неко упери прстом?
Да, припадници полицијског апарата, резервних полицајаца, па полицајаца за чување реда и морала, припадници политичких странака од пре рата, симпатизери, љотићевци, дражиновци итд. Дакле, ако је неки грађанин дошао и рекао: тај и тај је љотићевац, њему се веровало.
• Да ли су проститутке стрељане?
Зашто! Оне су наставиле да служе новој власти. На цени су нарочито биле оне које су имале жуту књижицу, то је значило Мин њет, проверено чисте. Најпознатија јавна кућа по ослобођењу Београда налазила се у Поп Лукиној 19. Поведе нас једно вече Срба Вуковић (треба Лубурић – нап. приређивача), припадник тзв. позадинских радника, жена. У Београду је још увек владао полицијски час и одједном, на Обилићевом венцу, код Тањуга, неко викну стој. Видимо силуете у парку Војводе Вука, а парк у рововима и джаковима. Ми одмах залегнемо, мислимо заостали Немци и љотићевци, кад оно Руси. Приђемо, изгрлимо се и питамо шта раде у парку. Они кажу: “Тражимо Поп Лукину 19.” Онда их Срба тамо поведе,
а ми продужимо у Доситејеву 3, тамо је било још боље.
• Колико сте платили за ту услугу?
Шта да платимо! Ми смо ослободиоци. Оне су давале за слободу за народноослободилачки покрет. Праве госпође у свиленим хаљинама, окупају те, среде, изађеш као нов, па ваљда смо толико заслужили за четири године у борби.
• Немци су уредно плаћали!?
Немци су окупатори, а ми смо ослободиоци.
• Које сте ви још привилегије имали као ослободиоци?
Хранили смо се у ресторану “Дедиње”, који су држали чувени хотелијери господин и госпођа Мишић. Тај господин Мишић је негде сакрио врло скупоцена пића: коњаке, шампањце, добра стара вина, а поред тога је волео слике голих жена – и док је госпођа Мишић њему спремала храну, ми бисмо њему давали те порнографске слике, јер смо до њих лако долазили. Београд је увек био пун порнографије. Елем, захваљујући тим сликама, ми смо пили најбољи француски коњак и јели све боља и боља јела. Одакле су све набављали, појма немам. Тек једног дана, долазимо ми на ручак, а господин и госпођа Мишић стоје на вратима и плачу. Кажу напали их Руси. Ми унутра, кад оно Руси се избезобразили, па довели курве из Поп Лукине и пију ли и једу све оно што је било нама намењено. Једва смо некако ослободили рестаурацију “Дедиња” од тих насртљивих Руса.

Стрељање на Коштуњаку, октобар 1944.

Радило се у три смене
• Господине Трешњићу, колико је људи стрељано у Лисичијем потоку?
Па за тих петнаест дана, колико сам ја био тамо, пре него сам послат на Сремски фронт, мислим да је убијено неколико стотина људи. Одведени су ноћу до Лисичијег потока и тамо су стрељани. Јанко Динић ми је причао о неком човеку који је побегао са стрељања, јер је био у воду који није био увезан. Сутрадан се пријавио, и клео се у све, да је за НОБ, да је невин ухваћен, међутим, сутрадан су га опет послали на стрељање, али Јанко Динић ми је рекао да га је пустио. И верујте ми многи људи, међу мојим колегама, били су свесни да чине злочин. То би им само пукло оног часа када су гледале те људе на стрелишту. Никада нико није опсовао комунистичку партију. Никада нико није узвикнуо: “Живео краљ!” Викали
су: “Убијате праведне!” Безброј невиних људи је отерано у смрт. Тај део Дедиња и тај Лисичији Поток је био пуст, све је то била пустиња. Чули су се пуцњи ноћу из шмајсера.
• На којим су још местима обављане егзекуције народних непријатеља?
Скоро свуда – Бањичка шума, Браће Јерковић, Жарково, стадион Графичара… Нема места на којем није обављано смакнуће. Ради се о десетак хиљада живота. Уосталом, у Београду се више гинуло него живело. Када сам се вратио са фронта и почео да радим у Чика Љубиној 16, снег је почео да копни и ја добијем податке да су код зидина Калемегдана неке главе почеле да вире. То су биле главе побијених људи, а ко је побио те људе, Немци, полиција, Озна, ко то зна. Они су били толико плитко закопани да су почели да извирују. Онда сам ја дао наређење да се ти људи пристојно закопају и да се посеје нека трава. Када би се данас то земљиш те око зидина Калемегдана откопало, ту би се нашло костију и костију.
• Да ли сте, са места на којем сте били, могли некога да спасите?
Наравно да сам могао. Ја сам, ево човек је данас жив, препознао свог комшију из мог села, припадника српске државне страже. Саво Пучник, звани Баджа. И ја кажем једном војнику да доведе оног тамо. Долази он и не знајући ко сам ја, онако војнички израпортира своје име и презиме, одакле долази… Ја га гледам, а био сам командујући официр, па га упитам: “Је ли Саво, откуд ти ту?” Њему су се ноге одсекле. Кад сам му рекао ко сам, лакнуло му. Питам га ја би ли ишао на фронт. Каже да би. Питам га има ли још таквих као он и да ми их покаже. Сакупи он 5-6 и сви су отишли на Сремски фронт. Неколико је изгинуло, а остали су се вратили и видео сам их после по Београду.
• Јесу ли они одређени у Маглајској за стрељање?
Ма нису. Тешко је неко могао бити скинут са списка, неко ко је у Маглајској одређен за стрељање. Моји другови су гледали своје комшије како их воде и само кажу: “Водите га, пизда му материна он је државни непријатељ, служио си окупатору” – правац стрељање. Све то што се предало, што је похватано, што није побегло са окупатором, што није отишло преко Саве, што се није склонило са Драгим Јовановићем, са Бећаревићем, са Недићем, све је то био човек што није крив ништа, радио је оно што му је било наређено.
• Како су се Руси понашали у ослобођеном Београду?
Када су руски обавештајци упали у Београд, они с кренули да хватају врхове, најважније личности у окупаторској и обавештајној служби, или обавеш тајној служби Драже Михаиловића. Они су ухватили шефа обавештајне службе 1-А, тзв. Авалског корпуса, Сашу Михајловића. А ја идем около по улицама и питам народ шта знају да ми кажу о том и том сараднику окупатора. Они су имали своју мрежу. Тачно су знали кога треба да ухвате.
Све су радили независно од нас и ништа нас нису обавештавали. Главна битка, врло нечасна против нас и против Озне била је у томе што су грабили све до чега су дошли о агентима и одмах их врбовали за себе по кратком поступку. Досада си радио за њих, од сада ћеш радити за нас, ако нећеш, стрељаћу те. Многе виле у којима су Руси живели, после се то сазнало, 1948. када су протерани из Београда, многе од тих вила су биле гробнице несрећника, који нису хтели да раде онако како су Руси хтели.
• Када говоримо о Београду, у њему су деловале три најјаче службе: ОЗНА, НКВД и ГЕСТАПО. Можете ли да упоредите те три службе?
Тешко је упоредити то, јер суровост НКВД-а, па и Озне која је била мотивисана мржњом против тзв. класног непријатеља и сарадника окупатора, била је једнака. Само је свак радио за свој интерес, за свој циљ. Али та суровост свих тих тајних, полицијских, обавештајних служби је производила страх код људи, код становништва, умирали су од страха, да не дођу под нож таквих оперативаца.

РЕАГОВАЊЕ МИЛАНА ТРЕШЊИЋА НА ОБЈАВЉЕНИ ИНТЕРВЈУ, КРУГ бр. 9, 17. март 1999.

При скидању мог разговора с новинарем Соњом Ковачевић с траке, погрешно су наведена имена од великог значаја за истраживање о тим страшним, крвавим и судбоносним догађајима приликом ликвидације сарадника окупатора и сарадника НОБ-а. Руководиоци у II корпусу НОВ и ПОЈ, којим су командовали генерал Пеко Дапчевић и Мијалко Тодоровић, у Одељењу Озне (Одељење за заштиту народа) били су Момчило Дугалић и Драгослав Пешић. Овај други мене је априла 1944. на сектору код Дрвара, пре чувеног десанта немачких падобранаца на Врховни штаб НОВ и ПОЈ и маршала Тита, устоличио за официра Озне у Првој бригади Шесте личке дивизије. Он ме је и распоредио у Јајинцима, где се тада налазио штаб корпуса, па и одељење Озне, да заузмем зграду XII кварта Управе града Београда. А она је била на Дедињу. У штабу Озне који се тада налазио при Врховном штабу Другог корпуса смештеном у Маглајској улици, радили су високи официри те службе: Ђуро Станковић, Срђан Брујић, оба Личани из Шесте личке, Затим Павле Пекић, Црногорац, и Драгослав Пешић, Шумадинац. Они су примали официре Озне- из 16 квартова, који су долазили на реферисање и са списковима заробљених и пронађених припадника квислиншког апарата, полиције свих врста, затим припадника Српске државне страже под владом Милана Недића и осталих колаборациониста које су грађани патриоти пријављивали органима нове народне власти.

Ако Шесту личку бије лош глас да су њени припадници приликом ослобођења Београда пролили потоке невине крви грађана тога града, онда би то могло да се односи на поменуту двојицу, Станковића и Брујића, али не на све борце те партизанске дивизије која је учествовала у ослобађању главног града наше земље. Сламала је отпор немачких јединица од Раковице, преко Чукарице, Дедиња једним делом, на десној обали Саве, испод улице Кнеза Милоша, па Теразијама, и онда у делу самог града од Зеленог венца, Бранкове улице и даље. Њени делови су први прешли на леву обалу Саве несрушеним мостом, гонећи Немце према Земуну, у Срем. Позадински радник НОП-а звао се Срба Лубурић, а не Вуковић. То је онај момак који је црвеноармејце и нас, у време полицијског часа и ограниченог кретања ноћу, водио у Поп Лукину дамама са жутим књижицама и Доситејеву. Исповедајући се о оном што сам чинио као официр Озне приликом ослобађања Београда и после, не чиним то да спасем своју душу (диxи ет салвави анимам, што би рекли стари Латини), већ ради истине. Злочин и грех и сам носим на одговорности и у души, учињен у име и за рачун ослобађања човечанства, од свих зала које му намећу ненародни режими и злотвори свих врста. Тако је то проповедала идеологија којом смо били задојени. А она је, макар да је комунистичка, исто тако и толико злочиначка као и националсоцијалистичка, односно фашистичка. Неки међу њима, ту сам и ја, надживели су те трагичне заблуде, у којима смо живели, а неки још мисле да смо радили поштену ствар. Остали су доследни својим уверењима.

Све такозване револуције, у име неке и нечије правде, проливају невину крв, као вино. Кад је француски револуционар, чувени париски адвокат Дантон, по вољи Робеспјера 1794. као тобожњи ројалиста стављен под гиљотину, узвкнуо је: Слободо, колико ли је у твоје име крви проливено! То се тачно може ставити као наслов мог казивања, исповести новинарки Соњи Ковачевић. Тада ће моја исповест добити свој прави квалификатив.

Секретар Црвеног крста Србије Петар Зец, стрељан новембра 1944. на Лисичијем потоку

О ликвидацији др Петра Зеца, ТВ докуменат, Црвено доба, РТС 2, 2003.
… Мени је конкретно јако жао тог Петра Зеца, он је био сенатор Краљевине и краљевске круне, био је шеф хируршког одељења у госпићој болници, иначе је завршио школе медицине у Грацу и за време рата налазио се ту. Хтео је да помогне избегличким властима да учине све што је могућ е и олакша положај том свету избеглица из Хрватске и Крајине. Ту су његове велике заслуге. Али су \ура Станковић, госпићки адвокат, и Срђан Брујић, госпићки незавршени студент-комуниста, нашавши се у Београду у тзв. Штабу Озне, наишли вероватно на најсађи залогај, да убију једног класног непријатеља, а једна од првих жртава био је тај Петар Зец…


приредио: др Срђан Цветковић
Институт за савремену историју,
Београд

Изворник: http://www.uimenaroda.net/cr/articles/clanci/major-ozne-o-zlocinima-u-beogradu-1944-45..html

Расправљајте на нашој Твитер страници!

Кућа цвећа

СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte! Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog puta pre ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања Тито и Милован Ђилас: Хрват и Црногорчина на заједничком задатку уништавања Српства ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи: - Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра: а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса. б) НОВЈ сматра четнике ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Тито у 42. Вражјој дивизији
Први светски рат започео је силовито. Аустроугарска армада кренула је на Србију са три армије, које су бројале 220.000 војника, које су биле добро опремљене најсавременијим ратним средствима. Против себе имали су српску војску, измрцварену балканским ратовима, бремениту многим проблемима. Није било муниције, није било довољно униформи, није било довољно хране као ни остале ратне опреме. Био је то класичан пример судара Давида и Голијата. Држава која је имала 53 милиона становника напала је земљу са нешто више од четири милиона житеља. Бројне формације аустроугарске војске, дивизије и пукови били су састављени искључиво од јужнословенског живља из Двојне монархије. Хрвати, Словенци, па и Срби, чинили су окосницу удара преко Дрине .Допринос тих јединица, које су у 28. јула 1914. године кренуле да поробе Србију, да је униште као државу, да је избришу са политичке и географске мапе Европе, најбoље могу да сведоче подаци о броју одликованих војника и официра, Хрвата, муслимана, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Партизани и усташе убијали четнике и цивиле!
Масовна гробница на узвишењу Шибови код Бањалуке у којој су кости око хиљаду зверски убијених војника, припадника црногорских четника којима је командовао Павле Ђуришић, али и жена, стараца и деце, само је једна од многих неоткривених – уверава историчар др Александар Стаматовић. Он, у разговору за „Новости“, наводи и да су црногорске и босанско-херцеговачке четнике током мучног егзодуса, на путу ка Словенији сустизали и убијали и усташе и партизани. – Крајем новембра 1944. године Павле Ђуришић је на основу консултација са Дражом Михаиловићем донео одлуку о покрету четничких трупа из Црне Горе ка Босни. Тако је 2. децембра извршено њихово окупљање из јужне и централне Црне Горе у околини Подгорице које су бројале око 7.000 бораца. Њима се прикључило и око 3.000 жена, деце и стараца из четничких породица, каже Стаматовић. – Придружио се и митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац са 56 свештеника и монаха. То није био коначан број, јер су поред ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Идеолошка спорења између партизана и четника, односно њихових присталица, деле и историчаре: једни тврде да помирења нема због комунизма, а други да је разлог однос према фашизму. Рочишта одржана почетком ове године у поступку за рехабилитацију команданта четничког покрета Драгољуба Михаиловића, била су још једна прилика за наставак деценијског спора између оних који подржавају партизански и оних којима је дражи четнички покрет. Овај иделошки сукоб није престао ни током ратова ’90-их, ни током НАТО агресије, али ни после 2004. године, кад је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Према овом закону, право на борачке пензије добили су и припадници равногорског покрета, међутим, нема његове практичне примене, јер сведок онима који су поднели захтев мора бити неко ко већ има борачку пензију, а носиоци партизанске споменице неће да сведоче у корист припадника четничког покрета. Као логично намеће се питање зашто у Србији и 2015. непрекидно трају оваква иделошка спорења и зашто нема националног помирења? Утицај комунистичке елите Историчар Чедомир Антић каже за Спутњик како Србија није ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јосип Броз Тито као робијаш
О пореклу Јосипа Броза Тита воде се многе теорије завере, а по многима није био Југословен, ни Хрват, већ неки страни агент. Тако се у све ове приче умешала и ЦИА која тврди да је био Пољак, али те детаље смо колико-толико чули. Ипак у биографији Броза може се пронаћи податак да је био осуђен на 5 година робије, али о томе како је Тито проводио време “иза браве” се мало зна. Телеграф.рс осим фотографија доживотног председника СФРЈ из затвора вам доноси и причу о овом периоду живота МАРШАЛА. Тито се, према историјским подацима до којих је дошао наш портал у јесен 1920. године вратио у Загреб где ступа у редове Комунистичке партије Југославије. Исте године партија је одлуком краља забрањена. Када 1921. остаје без посла запошљава се у млину у месту Великом Тројству где је са својом тадашњом супругом живео до касног пролећа 1925. године. Ту му се родило троје деце. Прво дете ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Када је стварно рођен Тито?
Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако: Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,... била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да овакве личности ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
Ако из Срема, преко окупиране Српске Крајине, кренете пут Винковаца, на самом уласку у град наићи ћете на таблу која вас обавештава о градовима пријатељима. Хрвати су педантни, рекли би неки Срби, о свему мисле, ништа не препуштају случају. Све им је уредно. Улице нису прљаве као наше, травњаци су покошени, а трговци услужни. Једном речју, могу нам бити „узор“ у свему. А да ли је баш тако?    Поред наведеног обавештења, преко читаве табле је исписано велико латинично слово „У“ са „крижом“ у врху, које вас такође обавештава о једној битној чињеници: „Нисте добродошли, ако сте Србин!“ То вас, наравно, неће ни најмање изненадити, јер је мржња према Србима одавно постала уобичајени, саставни део хрватског фолклора. И не само фолклора већ пожељна, суштинска, карактерна одредница сваког „свесног домољуба“.  Отићи ћете у град, обавити послове због којих сте дошли, уколико су ти послови у неким државним установама службеници ће вам, кад је то ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Како руска наука гледа на четнике и Дражу Михаиловића
Пре тачно месец дана, 14. маја (2015. г.), суд је рехабилитовао Дражу Михаиловића. „Руска реч“ објављује текст који смо опубликовали у последњем броју Недељника, где сада редовно (сваког првог четвртка у месецу) издајемо наш додатак под називом „Р Магазин“. У тексту руски експерти-балканолози говоре о ставу Русије према четничком покрету Драже Михаиловића и његовој рехабилитацији. Фотографија: pogledi.rs Четнички покрет Драже Михајловића у светлу руске науке пише Вјачеслав Чарски, извршни уредник европских редакција RBTH Деценијама је совјетску и руску историјску науку мало интересовао конфликт на територији окупиране Југославије за време Другог светског рата. У совјетском периоду, а затим по инерцији и 90-их година 20. века однос многих руских научника према овом питању био је крајње недвосмислен: Совјетски Савез је спасао свет од нацизма, а његови савезници у Југославији били су Титови партизани који су се херојски борили не само против нацистичког окупатора, него и против колаборациониста и локалних националиста свих боја, међу које ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat! Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac. U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno. „Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.” Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!” Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.” Православна црква св. Кирила и Методија на Вису Да бисмо схватили жељу мештана ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
1. Југославија је многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који чини само 39 одсто целокупног становништва Југославије. Остали народи, који заједно представљају велику већину становништва више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације. 2. Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија о јединственом троименом народу Срба, Хрвата и Словенаца, јесте само маска за великосрпски империјализам. 3. Задатак је КПЈ да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима и за самоопредељење народа, да подстиче народноослободилачке покрете стално тежећи да те покрете извуче испод утицаја буржоазије и да их повеже с општом борбом радних маса против буржоазије и капитализма. 4. Пошто у Југославији постоји масовни покрет против националног угњетавања у свим његовим облицима, масовни покрет за право на самоопредељење, национално питање има актуелно и оштро обележје и непосредно дотиче интересе радних маса. 5. Због тога се општа парола у вези ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прекодринска „шешељијада“ и коначно докусуривање Србије
Процес коначног уништавања Србије као суверене државе и њеног територијалног интегритета од Хоргоша до Драгаша започео је коначним преласком Др. Војислава Шешеља из Босне у суседну Србију 1990. г. и оснивањем његовог квази „Српског четничког покрета“ у јуну месецу исте године. Остало је неоспорно фактографско стање ствари да Срба више нема тамо где их је „бранио“ „црвени војвода“ који је врло вероватно у Србију био послат од стране службе државне безбедности Хрватске да ради оно што и ради већ четврт столећа. Познато је да је основни циљ свих непријатеља Србије у протеклих сто година управо тај да се њена државна територија врати у границе „Бизмаркове Србије“ из 1878. г. – дакле без матичне територије Србије – Косова и Метохије, као и без Рашке и Војводине. И тако скраћена Србија би морала да буде класични вазал Запада како у политичком тако и у економско-финансијском смислу речи. Ове незахвалне улоге коначног докусуривања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
У ком свету Србија живи?
И ПОСЛЕ 73 ГОДИНЕ ОД БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА И СКОРО СВИХ ВЕЋИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НА ПРАВОСЛАВНИ ВАСКРС 16.АПРИЛА 1944.ГОДИНЕ, ТИ ДОГАЂАЈИ СЕ НЕ НАЗОВАЈУ ПРАВИМ ИМЕНОМ. МОРА ЛИ СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ДА ЖИВИ У ИДЕОЛОШКОМ МРАКУ ИСПРАНИХ МОЗГОВА. Скоро на свим медијима 6.априла 2017.године је објављено подсећање на вандалско бомбардовање Београда које се десило 6.априла 1941.године. Овај нељудски чин изведен од стране немачке фашистичке авијације произвео је велике разорне последице како по бројности људских жртава, изазивања страха, патњи и несигурности, тако по питању материјалних разарања. Подсећање на ове догађаје било је, по процени аутора овог текста, донекле примерено времену и ситуацији у коме се налази држава и друштво у целини. Полагани су венци на спомен обележја страдалих, организоване су одрђене манифестацфије у смислу подсећања на тешке дане безумља коме је српски народ  платио велику цену. Кажу да време лечи све па и најтеже ране се временом зацеле. Али, свакако да су ова ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
За злочин… казна!
У “Завршној речи” “Процес Михаиловићу био је правни скандал”, на рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића, господин Оливер Антић, “као пуномоћник предлагача рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини, оценио је” на дан 5-ог маја 2015. да је “процес против Драгољуба Драже Михаиловића, у коме су га комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, био… правни скандал без преседана”!(1) Пошто многи српски родољуби, па чак и поштени српски историчари постављају круцијално питање да ли уопште треба захтевати рехабилитацију врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини од комунистичких злочинаца (2) јер сматрају да брозовистички злочинци уопште немају никакво легитимно право да “рехабилитују” нити Србе, нити Правду, нити Истину Другог светског рата – врло је значајно истаћи да већ и сам назив “Завршне речи” господина Оливера Антића не одговара чињеницама: Иако процес генералу Михаиловићу јесте био и “правни скандал” та секундарна чињеница није уопште суштинска: принципијелно Михаиловић није ни био суђен: комунистичка штампа и комуникеи су сами доказали ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована. Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Службеници неће ћирилицу
Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор... СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше. Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено: „Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“ Ваше Величанство, Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи. Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Dati su nam milioni da rasparčamo SFRJ, podmitili smo stranke i političare koji su raspaljivali mržnju među narodima
Титова сарадња са Немцима
“Српске новине”, бр. 692, јун 2016. г.
Тито у 42. Вражјој дивизији
Партизани и усташе убијали четнике и цивиле!
Други део Истина “Стрељања Историје”
Вишедеценијско „ћерање“ четника и партизана
Јосип Броз Тито као робијаш
Када је стварно рођен Тито?
У Хрватској ни покојници немају право на ћирилицу!
Како руска наука гледа на четнике и Дражу Михаиловића
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963. г.
V Конгрес Коминтерне у Москви о југословенском питању
Прекодринска „шешељијада“ и коначно докусуривање Србије
У ком свету Србија живи?
За злочин… казна!
На бомбама је писало „Срећан Ускрс“ (1. део)
Службеници неће ћирилицу
На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)
Share

Comments are closed.