Како су Сава Ковачевић и Драгица Правица заиграли коло над побијеним жртвама Радачког Бријега

  • „Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“

radacki-brijeg3-1024x569

О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а промјенљивих политичких и ратних околности, а захваљујући пракси: да их по правилу тумаче само побједници. Тим прије ако је виновнике тих злочина посљератна партијска митологија овјенчала ореолима народних хероја, као што је и био случај са љубомирским.

У одмазди за раније убиство команданта Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину Ђорђа Ђока Путице, у фебруару 1942. године партизани под командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина на Љубомиру су убили 21 мјештанина, а касније, у наставку обрачуна са љубомирском „четничком бандом“ још шест сељана.

Повод за нашу причу су тек откривене и до сада непубликоване фотографије са сахране жртава љубомирског маскра, до којих је дошла наша редакција. Достојан опроштај од жртава организовала је нова политичка и војна власт неколико мјесеци касније, по протјеривању и посљедње партизанске јединице са југа Херцеговине. Тада подигнуто скромно спомен-обиљежје на Радачком Бријегу побједници рата порушили су 1945. године.

За причу о Радачком Бријегу послужићемо се истраживањима историчара Сава Скока који је у својој студији „Крваво коло херцеговачко“ (СПКД „Просвјета“ РС Пале и „Планета“ Београд, 2000.) дао најсадржајнији приказ овог трагичног догађаја. (Сви наводи у тексту су из Скокове студије.)

За Скока нема дилеме: да је одмазда за „прву партизанску жртву палу од четничке руке“ (иако су партизани већ до тада убили 35 четника и њихових сарадника) била стравичан злочин „над недужним мјештанима“, да на Радачком Бријегу нису побијени никакви „бандити, већ у огромној већини мирни и вредни љубомирски сељаци“, те да је проливена крв само подстакла нове таласе братоубилачке мржње и насиља.

Одмазда по напријед смишљеном сценарију?

Опскурне околности у вези са погибијом тек изабраног команданта Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину Ђока Путице на Љубомиру дају повода сумњи – да је и овдје добрано по сриједи смрт у режији, у којем конце радње повлаче суревњивост, неповјерење и супротстављени ставови међу челним кадром штаба.

Тим прије што га је погибија затекла у мисији да са локалним четнички орјентисаним мјештанима на Љубомиру „нађе заједничку платформу и спречи оружану конфронтацију између љубомирских четника и партизана“, што радикалнији елементи и на партизанској, страни коју је представљао, нису прихватали са посебним одушевљењем.

radacki-brijeg1-1024x560

На слици: Божидар Даниловић, свештеник Требињске бригаде ЈВуО (први с десна међу свештенством), Владо Милојевић, командант Требињске бригаде ЈВуО (први иза њега), Радован Пејановић, командант Требињског среза (десно од Милојевића, у првом реду са свјетлијом униформом), Петар Бубрешко, високи официр у команди Требињског четничког корпуса, касније командант Требињског среза (у другом реду, са сунчаним наочарима)

За Скока је врло индикативна чињеница то што смијењени Сава Ковачевић и Петар Драпшин нису предали дужност Путици и Миру Попари одмах пошто је наређење о постављењу новог командног кадра Оперативног штаба стигло у Ластву, 12. фебруара, те што седам дана касније новог команданта без пратње шаљу да „сам самцијат“ иде у опасну мисију политичке агитације на Љубомир, међу четнике Саве Ковача.

И сама погибија више је налик на несрећан случај, неголи на мучко убиство. Након што је код Ждријеловића неком срећом успио да измакне четничкој засједи, Ђоко Путица је страдао „обасут кишом каменица од групе сељака скривених иза камене ограде у Рошевој гомили“, од којих је једна била кобна, погодивши га у сљепочницу.

За Скока нема сумње да су смијењени челници Оперативног штаба Сава Ковачевић и Петар Драпшин погибију Ђока Путице искористили „као повод за крвави обрачун са недужним Љубомирцима“, при чему се „не сме искључити претпоставка да је Ђоко Путица смишљено упућен међу љубомирске четнике да би тамо био убијен.“

Метак и колац за „пету колону“

Акција блокаде и „чишћења“ љубомирског краја, којом су командовали Ковачевић и Драпшин, отпочела је одмах по пристизању вијести о погибији Ђока Путице у Оперативни штаб у Ластву. На састанку команданата и политичких комесара свих ангажованих јединица одлучено је да се „једном за свагда прекине са болесним мекуштвом и опортунизмом у борби против пете колоне“. Међутим, најодговорнији дио те љубомирске „пете колона“ успио је да се провуче кроз партизански обруч – до пећинских скровишта и снијега Видуше, па је гњев одмазде пао за недужне мјештане.

radacki-brijeg5-1024x552

На сахрани бесједио и високи политичар четничког покрета Доброслав Јевђевић (у свијетлом одјелу, наслоњен на крст)

Од укупно 30 похватаних љубомирских сељака, 21 је осуђен на смрт, „без консултовања месног политичког и војног руководства“.
Смртна пресуда је за већину извршена 27. фебруара на Радачком Бријегу пред великим скупом војске и народа, док је троје Љубомираца раније убијено – у блокади и „чешљању“ терена.
Према Скоковим наводима, двојици од њих, које су срели још на путу за Љубомир, лично су пресудили Ковачевић и Драпшин на крајње бруталан начин: „извукли су из оближње врљике два коца и, не сјахујући с коња, смлатили несрећне људе као бесне псе“.

Око побијених заиграло коло…

Након што није било добровољаца на позив Саве Ковачевића – да Љубомирце стријељају њихове комшије из Љубомирског батаљона, пресуду су на Радачком Бријегу „извршили највиши руководиоци и егзекутори из казнене експедиције Димитрија Булајића“. Очевици, чија казивања биљежи Скоко, памте да је понашање партизанских челника било „ужасно сурово“.

radacki-brijeg2

Свештеник Раде Вукомановић (тада млади свештеник 2000. године је, као 93-годишњак, по жељи Јована Дучића служио опјело на преносу његових земних остатака на Црквину)

„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних“.

Љубомирци „усташки плаћеници“

Из извјештаја Оперативног штаба очигледно је да су кривице које су партизани „пришили“ погубљеним Љубомирцима биле сведене на произвољне и уопштене квалификације, без доказа и образложења („члан четничке банде Саве Ковача“, „разбијач народног јединства“, „присталица свих ненародних режима бивше Југославије“, „слуга окупатора“), до оних крајње бесмислених, које би, да није ријеч о трагедији, за Скока биле чак и духовите („десна рука окупатора и поверљива личност усташа“, „усташки плаћеник“, „усташки шпијун“).
„Просто је невероватно да се овако баналним образложењима покушава оправдати тај грозни злочин… Мада су те оптужбе биле паушалне, до краја огољене и клиширане, из њих се види да ниједан од стрељаних није учествовао у убиству Ђока Путице и да је то убиство, у ствари, искоришћено за одраније припремани покољ Љубомираца, припадника четничког Љубомирског батаљона“.

Убијати „без иједног питања и икаквог суђења“!

На митингу за жене и омладину у згради основне школе, који је одржан по сахрани Ђока Путице и сутрадан након стрељења на Радачком Бријегу, изређало се девет говорника са намјером да се Љубомирцима „морбидни злочин почињен претходног дана прикаже као патриотско дело“.

На спомен-крсту су имена 24 жртве, од укупно 27 погубљених у фебруару и послије

Истицале су се сјајне побједе Црвене армије на Источном фронту и неминован слом Њемачке и њених савезника, указивало да се „с тим у вези у целој земљи врши оштра класна диференцијација, која је, ето, захватила и Љубомир“, те позивало на „немилосрдни обрачун са преосталим ‘петоколонашима’ у властитим редовима“.

Исту бескрупулозну праксу против политичких неистомишљеника препоручује и саопштење Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину и јужну Далмацију, издато поводом љубомирске акције, а у коме се наређује „свим партизанским командирима и политичким комесарима батаљона, свим родољубима и свим поштеним људима, женама, дјевојкама, момцима и дјеци – да гдје год сретну те бандите убијају их без иједног питања и икаквог суђења“.

Најављено је и испуњено у времену које је услиједило: партизани су, наводи Скоко, осудили на смрт и стријељали још шест мјештана љубомирског краја, чиме се број жртава обрачуна са „разбијачима народног јединства, лижисанима ненародних режима и слугама окупатора“ у овом крају попео на двадесет седам.

radacki-brijeg4-1024x561

Бесједи потпуковник Петар Баћовић, командант ЈВуО у источној Босни (лијево од крста)

Из истог саопштења су и наводи о митингу у школи – виновници злочина свој крвави поход завршили су морбидним перформансом, у којем су морали да учествују и несрећни, на смрт престрашени мјештани:

„Народно весеље, које је настало после збора, играње и пјевање сто метара од гробова петоколонашких четничких изрода, најдубље показује да су Љубомирци схватили и одобрили казне изречене против бандита који убијају најбоље синове херцеговачког народа.“

Посљедице Радачког Бријега

Крв проливена на Радачком Бријегу неће „користити народоослободилачкој борби“, како су вјеровали њени џелати – она је само утврдила црту између два политички непомирљива дијела народа и подстакла ескалацију братоубилачке мржње и насиља.

radacki-brijeg-spomenik

Обновљени споменик на Радачком Бријегу

Скоко се пита „докле би досегло херцеговачко братоубилачко сатирање“ да су четници, којим случајем, прибјегли сличним одмаздама за убиство „више десетина својих угледних људи“ (капетана Шошкића, мајора Тодоровића, поручника Мишељића, професора Јокановића, команданта Граничног батаљона Милорада Бјелетића…)

„Колико је нетачна тврдња Оперативног штаба да су Љубомирци ‘схватили и одобрили’ масакр на Радачком Бријегу, показала је италијанско-четничка мајска офанзива, када је група од тридесет четника Саве Ковача, за свега три-четири дана, прерасла у батаљон од преко 500 људи, дотадашњих партизана, па чак и чланова Комунистичке партије…“

Страдали Љубомирци

На Радачком Бријегу стријељано је осам Ковача: Јово, Бранко, Јанко, Раде, Вељко, Видак, Гојко и Душан, Лечићи: Тривко и Милован, Никола Кашиковић, Перо Сорајић, Пајо Атељевић, Тривко Буднић, Крсто Мијановић, Пајо Милић, Раде Поповац и Перо Сушић. Крста Кашиковића и Обрада Томашевића лично су до смрти моткама претукли партизански команданти (а касније знаменити народни хероји) још на почетку акције, док је Тривко Сорајић убијен за вријеме блокаде Љубомира.
Након Радачког Бријега стријељани су Перо Лечић, Јула и Никола Мијановић, Мато Крунић, Новица Ковач и свештеник Дамјан Зотовић.


Приредио: Раде Савић / РАДИО ТРЕБИЊЕ

6. октобар 2016. г.
Расправљајте на нашој Твитер страници!
partizani-na-delu
СРОДНЕ ОБЈАВЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Други део Истина Стрељања Историје: Inconveniet History: Забрањена Историја! “Храбар је слободан!” “He Who is brave is Free!” (Lucius Annaeus Seneca 4BC – 65 AD)   У Првом наставку “Истина стрељања историје” разјашњени су Мекдауелови докази да “нити Броз нити његов такозвани ‘Титоизам’ – нису уопште учествовали у рату против Нацизма, и нису допринели Победи Другог светског рата”! Међутим, пошто се исти доказ односи и на Брозовог савезника Усташтво, зато – да би се утврдило да лаж јесте лаж; и да би се схватио огроман опсег лажи Броза, Усташтва, Черчила и Ватикана; и зато да би се у име Истине схватила и прихватила нулификација лажи – мора се разлучити шта Мекдауел сматра стварним ратним дејством на тлу Југославије у Другом светском рату, и на основу чега ратна дејства јесу de facto легитимна као таква: Рат се водио против непријатеља! Непријатељ је био окупатор! Рат се водио за ослобођење отаџбине од окупатора! Пошто је исти непријатељ окупиране ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Злочином против геноцида
Након избора новог председника САД мултимилијардера Доналда Трампа хрватска страна поново захуктава хрватско-српске односе плашећи се просрпске политике новоизабраног председника. Наравно, у оваквим и сличним околностима постоји неписано златно правило борбе против непријатељске стране, а које гласи - напад је најбоља одбрана. Стога одређене националистичке структуре у Липој њиној заговарају покретање нове (ревизионистичке) тужбе проив Србије за наводно изазивање рата против Хрватске 1991. г. као и њену окупацију и почињен геноцид на њеној територији иако је то питање пре неколико година, бар засада, званично решено од стране надлежних међународних органа на штету Хрватске. У доњем тексту би да се потсетимо на тај повесни догађај и дамо неке наше примедбе и оцене истог обзиром да се овде у суштини ради, или би бар тако требало да буде, о пребијању повесних рачуна Хрвата и Срба. Повампирена усташија у Туђмановој обновљеној ендехазији 1990.-их г. Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
НЕ TУГУЈ  СРБИЈО
Не треба човек да буде баш превише паметан па да лако уочи како нам је ових дана, у предизборнј грозници ова наша лепа Србијица располућена на два дијаметрално супротна пола. На једној страни све нам иде како треба, све цвета, имамо најбољу државу, најпоштенију и најспособнију власт, млади људи се запошљавају, производња расте, корупција је сузбијена, напокон имамо владавину закона... живимо као у рају. Наша мала Србијица је најхуманија држава на свету. Нећемо ми ваљда као неки тамо Трамп да спречавамо мигранте да улазе у нашу земљу или, не дај Боже, као Виктор Орбан да дижемо ограду. Хуман је српски народ. Шта је то за државу Србију да се обезбеди хуман смештај за десетак хиљада белосветских миграната. Треба дати пример свету како једна мала држава може да обезбеди добро опремљене прихватне центре у којима ће ти „несрећници“ имати све: храну, одећу, комфор, здравствену заштиту. То је тако кад човек гледа ТВ ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
Милан Трешњић Милан Трешњић мајор ОЗНЕ у пензији, Београд Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић Ослобађање Дедиња “Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.” … Октобар је 1944. године Ушао сам у Београд на коњу, није био бео, али је био прелеп. У Младеновцу ме је опколила јединица Руса и са упереним пушкама тражила да им предам коња. Њихови коњићи су били комични, кржљави, ниски. – Дај ми коња, нареди Рус. – Шта ће теби коњ, мени треба коњ! Пошто сам знао руски, јер сам био у VI дивизији, једином батаљону оформљеном у част војне совјетске мисије, и ја подвикнем: – Ја сам официр! – Какав официр? – НКВД-а! Кад ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
Фотографије из 1914. г. на којима је усликан Јосип Броз Тито (крајње лево у лежећем положају) - "највећи син свих наших народа и народности" у својој првој посети Србији. Овом приликом је имао одело плаве боје шивено по последњој бечкој моди. Разгледање природних лепота Србије уз стручно објашњавање бечких туристичких водича Први сусрет са Брозовим домаћинима уз најсрдачније изразе захвалности на топлом гостопримству
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
“Краља Перу на бандеру”
Аутентична фотографија из центра (Теразије) окупираног Београда из 1945. г. (Извор фотографије: http://newsite.uimenaroda.net/cr/ ) Пречанска партизанштина изашла из својих динарских вукојебина од преко Дрине дивља по Београду након окупације града 20. октобра 1944. г. Ијекавски динарци са простора усташке Неовисне Државе Хрватске играју Козарачко коло у сред Србије и обарају са власти легалног и легитимног владара земље коју су окупирали заводећи (не)ред у туђој кући. Пречанска багра ће уместо домаћег краља Петра Другог Карађорђевића на власт у Београду довести странца, родом из кајкавског Загорја, бившег аустроугарског каплара из крвничке 42. домобранске хрватске Вражје дивизије у којој је ратовао 1914.-1915. г. у Западној Србији убијајући србијанске цивиле. Брозова дрскост је за време револуционарно-пучистичког отимања власти за време Другог светског рата ишла чак дотле да је сам себе прогласио за "маршала" 29. новембра 1943. г. на поноћном заседању тзв. (пучистичко-револуционарног) АВНОЈ-а у Јајцу на територији Неовисне Државе Хрватске. Заседање је организовано и одржано под окриљем и заштитом ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Ministar policije u Tuđmanovoj vladi: Prvi su napadnuti Srbi! Napadnuto je Borovo selo kako bi se isprovocirao rat! Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat“, tvrdi Boljkovac. U ekskluzivnom intervjuu za dnevni list „Vesti“, koji je namenjen srpskoj dijaspori u Nemačkoj, Josip Boljkovac, prvi ministar policije u Tuđmanovoj vladi rekao je kako je Hrvatska 1991. planski napala Srbe u Hrvatskoj i namerno izazvala rat. Boljkovac tvrdi i da su se Tuđman i Milošević tokom celog rata dogovarali i donosili odluke zajedno. „Glavaš me za vreme svedočenja optužio da sam ga proganjao zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku. On je rekao da je most srušio da bi se grad zaštitio od tenkova JNA, a ja sam rekao da je JNA u tom trenutku bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Руско ордење Брозовим колаборационистима са фашизмом
Руковање усташа и партизана у Босни 1942. г. У амбасади Руске Федерације у Београду је 19. фебруара 2015. г. одржан свечани пријем поводом празника „Дана Браниоца Отаџбине“ а којом приликом је амбасада Русије доделила одликовања „српским ветеранима Другог светског рата“ за њихов допринос заједничкој совјетско-југословенској (српској) борби против фашизма (како то стоји на званичном сајту амбасаде Русије у Србији). Међутим, овде се под плаштом „српских ветерана“ из Другог светског рата крију Брозови партизани који су у току самог рата пре свега тесно сарађивали са хрватским нацистичким усташама па чак и са Немцима, а најмање се борили управо против фашизма. Овом приликом нећемо улазити у разлоге горње одлуке руских дипломатских представника у Србији али бисмо скренули пажњу на чињеницу да се и након 70 година од завршетка Другог светског рата његова истинска суштина на југословенским просторима и даље фалсификује и прекраја по квази-историографским аршинима Брозове пре свега антисрпске титологије. Југословенска послератна историографија у ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Континуитет геноцидног ума у Хрвата
Реаговања и коментари на недавни текст „Корени геноцида: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао“ били су разноврсни и занимљиви. Начин како је овај читалац доживео тему је типичан: „Прочитао сам на ФСК текст о Анти Старчевићу. Невјероватно је колико мало се Срби баве овим хрватским идеологом и расистом. Посебно је невјероватно да се нико није запитао, прије формирања заједничке државе, са ким ми то намјеравамо да правимо државу? Ако ми дозвољавате неколико интересантних детаља. Мајка Анте Страчевића се звала Милица!? По мајци Србин, по оцу Хрват. Није ово јединствен случај у Хрвата. Други такав случај је ‘блаженик’ из Бање Луке Иван Мерц. Његова мајка је мађарска Јеврејка, а отац Аустријанац. Други ‘знаменити’ бањалучанин је Феликс Ниеџиелски. Његова мајка је била Георгина Славнић, Српкиња из Вараждина која се удала за Пољака Антона Никодема. Феликс је био једно вријеме на челу Хрватских крижара чији је идеолог био Мерц!? Георгина Славнић је сахрањена на бањалучком ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Брозова ЈА након рата са немачким шлемовима Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Величање зла и последице
Пошто су “Коча и Пеко“ добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце? ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји! Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије. Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, “Коча и Пеко“. То би можда било безазлено, да све ове ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Титоизам и патриотизам:  За кога су се борили Брозови партизани?
Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу. Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима. Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Pasja groblja žrtava komunizma
Beograd i veći gradovi u Srbiji posuti su neobeleženim masovnim grobnicama, punih kostiju nevinih žrtava komunističkog terora s kraja Drugog svetskog rata. Zapanjujuća je sličnost sa zločinom u Srebrenici, počinjenim 50 godina kasnije. Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske. Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik. Nema spomenika žrtvama, ali biće spomenika zločincima U Beogradu ne postoji nijedan državni spomenik hiljadama ljudi koji su streljani bez suđenja, ali se zato planira podizanje spomenika organizatorima i naredbodavcima masakra Aleksandru Rankoviću i Slobodanu Peneziću Krcunu, koji se u delu naroda još uvek doživljavaju kao velike srpske patriote. U Šapcu, pored mosta ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Прекодринска „шешељијада“ и коначно докусуривање Србије
Процес коначног уништавања Србије као суверене државе и њеног територијалног интегритета од Хоргоша до Драгаша започео је коначним преласком Др. Војислава Шешеља из Босне у суседну Србију 1990. г. и оснивањем његовог квази „Српског четничког покрета“ у јуну месецу исте године. Остало је неоспорно фактографско стање ствари да Срба више нема тамо где их је „бранио“ „црвени војвода“ који је врло вероватно у Србију био послат од стране службе државне безбедности Хрватске да ради оно што и ради већ четврт столећа. Познато је да је основни циљ свих непријатеља Србије у протеклих сто година управо тај да се њена државна територија врати у границе „Бизмаркове Србије“ из 1878. г. – дакле без матичне територије Србије – Косова и Метохије, као и без Рашке и Војводине. И тако скраћена Србија би морала да буде класични вазал Запада како у политичком тако и у економско-финансијском смислу речи. Ове незахвалне улоге коначног докусуривања ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Да су се партизани римокатоличког комунисте у аустроугарској униформи (1914. г.-1915. г.) Јосипа Броза Тита од оца Хрвата и матере Словеначкиње у току Другог светског рата борили против иноземног окупатора у оквиру тзв. „Народно-ослободилачке борбе“ (наших народа и народности) на тлу Југославије научио је наизуст сваки Титов пионир и омладинац (члан „Тито југенд“ организације) из званичних првоборачко-скојевских уџбеника бивше самоуправне Големе Словеначке и Хрватске (са Истром, Новом Горицом, Дубровником, Крајином, Прекомурјем, Међумурјем...) и Мизерне Србије (без Војводине, КосМета, Вардарске Македоније и са Санџаком као државом у држави). Храбре и далекосежно ефикасне војне акције аустроугарског каплара из Кумровца су читаве четири године решавале исход комплетног Другог светског рата (ДСР) тако да је један Стаљинград био само предсобље једне Сутјеске, један Лењинград је био ништа друго него само нужник једне Неретве, Курск је био балкон једне Кадињаче, Битка за Берлин из 1945. г. је била само гаража једне Београдске Операције из 1944. г. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Видовдан – дан хрватске освете
По завршетку великог војног маневра код Тарчина, југозападно од Сарајева, 26. и 27. јуна 1914. године, у коме су учествовали 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус, под заповедништвом војног гувернера у Босни и Херцеговини Франза Потиорека, аустроугарски престолонаследник надвојвода Фрањо Фердинанд је сутрадан, на православни празник - Видовдан, стигао у службену посету у Сарајево. Вече пре тога, високи гост из Беча, са супругом Софијом, провео је готово сат, на Илиџи у шетњи, успркос кишном времену. На ивици шуме, која се простирала дуж стазе којом су шетали, играло се неколико младунчади медведа, који су посебна доведена за ову прилику. Сутрадан, специјални дворски воз, у коме су надвојвода и његова супруга Софија вон Хохенберг, са 17 минута закашњења напушта Илиџу и стиже у 10.07 у Филиповића касарну, где их је чекала колона аутомобила за планирану вожњу градом. Дан је био сунчан, потпуно супротно од временских услова који су их дочекали на Илиџи. Поред ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Брозова Југословенска армија (касније Југословенска народна армија) са својим врховним командантом након завршетка рата у лето 1945. г. са немачко-нацистичким шлемовима: наставак колаборације са нацизмом и након завршетка рата
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији. Генерал-пуковник Стјепан пл. ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Борис Субашић | 28. децембар 2014. 11:30 |   Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту СМОТРА Руски цар Николај испред српске добровољачке дивизије за Солунски фронт ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало. - Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије - каже руски историчар др Михаил Вашченко. Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Да се Власи не досете
Ова изрека стара је у српској писаној речи више од 200 година Потиче још од почетка Првог српског устанка када је, негде почетком 1805 године, српска делегација упућена у Цариград на преговоре са Турцима. Циљ је био постизање признања Србији извесног степена самоуправе од стране турског султана. Срби свесни да велике силе (посебно Аустрија) не подржавају неки озбиљнији развој српске аутономије те да могу ове српске намере лако осујетити, како би те силе заварали формулисали су поред правих, и лажне циљеве. „Лажне циљеве“ су наводно требали  да изнесу преко посредника, влашког кнеза Александра за кога се знало да је подмитљив и непоуздан. Али да се „Власи не досете“ послата је и лажна делегација у Букурешт док је права делегација уз дискретну сагласност и подршку Русије отпутовала за Цариград. Тако су врло успешни зачеци српске дипломатије остали упамћени само по изреци „Да се Власи не досете“ али која, како се може ...
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Други део Истина “Стрељања Историје”
Злочином против геноцида
НЕ TУГУЈ СРБИЈО
Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
Јосип Броз Тито у првој посети Србији: Оригиналне фотографије из 1914. г.
“Краља Перу на бандеру”
Tuđmanov ministar priznao: Prvi smo napali Srbe da bi počeo rat
Руско ордење Брозовим колаборационистима са фашизмом
Континуитет геноцидног ума у Хрвата
Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Величање зла и последице
Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?
Pasja groblja žrtava komunizma
Прекодринска „шешељијада“ и коначно докусуривање Србије
Ко је окупирао Србију 1944. г.?
Видовдан – дан хрватске освете
Брозова Југословенска армија са немачко-нацистичким шлемовима – фото архивска документација
Истина о 42. хрватској домобранској “Вражјој дивизији”
Битка четника и партизана још од црвеног октобра!
Да се Власи не досете
Share

Comments are closed.